Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

Данило Куленовић: „Жалосне Сове“ европског пута

Као што ће највећи губитник специјалне војне операције, поред несрећне Украјине, бити ЕУ, тако ће и највећа политичка промена у Србији бити наш однос са овим „стратешким партнером“ Када сам 24. фебруара ујутру, по лошој навици, крмељив у кревету прелистао... Read More › Чланак Данило Куленовић: „Жалосне Сове“ европског пута се појављује прво на Стање ствари.

Као што ће највећи губитник специјалне војне операције, поред несрећне Украјине, бити ЕУ, тако ће и највећа политичка промена у Србији бити наш однос са овим „стратешким партнером“

Данило Куленовић (Извор: Лична архива)

Када сам 24. фебруара ујутру, по лошој навици, крмељив у кревету прелистао најновије вести и прочитао прве наслове о почетку руске специјалне операције, благо сам се најежио. Било ми је јасно да сам се пробудио у другачијем свету.

Данас, безмало четири месеца касније, последице су видљиве, мада је крајњи исход далеко од јасног. За кратко време смо прешли дугачак пут од забране руским мачкама да учествују на међународним фелинолошким изложбама – преко руског подсећања да нуклеарни потенцијал није тек пуки статусни симбол у међународним односима, већ да има велику употребну вредност – до све гласнијих порука мудрих глава и главешина са запада да ће Кијев и поред храброг држања бранилаца Мариупоља (што су извршили јуначки пробој и заузели резервни положај по доњецким казаматима) морати да пристане на много веће уступке од оних дефинисаних Минским споразумима. Ах, каква жртва за слободу, равна највећим достигнућима Алије Изетбеговића, тог балканског Зеленског.

О односу снага на бојном пољу пише се (и чита) навелико, о економским променама се и пише, и чита – а и оне саме се све више очитавају на рафовима продавница и рачунима за финансијске издатке свих врста. Како у свету, тако и у Србији.

Србија се (уз БиХ, што је такође последица српске политике) позиционирала као својеврсно острво у антируској Европи, и чини се да ће у овој фази сукоба тако и остати. Нема сумње да ћемо трпети одређене економске последице, што нема толико везе са нашим неутралним ставом, колико са општим трендом на континенту и у свету. Председник нам је у свом маниру чак најавио „најтежу зиму од 1944“ (шта год то значило), имали смо чудновату шпекулантску ситуацију са шећером итд.

Ипак, као што ће, извесно је, највећи губитник специјалне војне операције, поред несрећне Украјине којој прети нестанак, бити Европска унија, тако ће и највећа политичка промена у Србији бити наш однос са овим „стратешким партнером“.

Од фебруара 2008. године Велика лаж српске јавности јесте да се може ићи у ЕУ и бранити Косово и Метохија у исто време. Војислав Коштуница остао је без власти због инсистирања на непожељној истини, а Лаж је 14 година успешно спинована захваљујући предугачком штапу са ЕУ шаргарепом, па се тај коначни избор између Косова и чланства никада отворено није поставио пред грађане. Међутим, захлађење односа и загревање рата између запада и истока довело је до тога да Лаж отворено разобличавају они који су је, ако не форсирали, а онда прећутно подржавали. Поред ноторне Виоле фон Крамон и још неколицине „европарламентараца“, тих светих крава еврофанатичне јавности, немачки канцелар је недвосмислено, усред Београда, објаснио да еуфемизам „нормализација односа“ заправо значи само и искључиво једно –  признање сецесије тзв. Косова. У неким другим околностима и ова Шолцова отвореност би се могла, помоћу спиновању склоних државних и режимских – уз саслуживање оних корпоративних антирежимских – медија, још годинама „прежвакавати“ и тумачити, све док потенцијално примање Србије у ЕУ не би било сасвим близу. Невоља је у томе што је украјинска криза испоставила још један инстант услов: увођење санкција Руској Федерацији. Једно истраживање јавног мњења Нове српске политичке мисли и немушт покушај CRTA-е да се том истраживању парира другим, са нешто другачијим бројкама показали су на први поглед парадоксалну истину: Србија никако не може демократским путем ући у Европску унију, може само бити од ње анектирана!

Корифеји европског хора у нас нашли су се у небраном грожђу: иако код њих демократија има готово статус фетиша, јасно им је да је избегавање демократске процедуре и игнорисање Vox populi-ја једини начин да остваре своје циљеве. Спремни су у том смислу да опросте свом архинепријатељу Вучићу и пруже му прилику да „уђе у историју као председник током чијег се мандата Србија трајно окренула западу“ (весели академик Теодоровић). Да занемаримо екстремне аутошовинисте и расисте који одавно тврде да Срби нису способни да самостално доносе одлуке о својој судбини (хвала професору Антонићу што годинама уместо нас чита сабрана недела ових креатура и преноси нам све сажето, чисто да знамо са ким делимо друштво), интересантна је логичка заврзлама у којој су се нашле Жалосне Сове безалтернативног европског пута.

Карактеристична реплика Индијанца Жалосне Сове (из стрипа „Командант Марк“)

Павле Грбовић, наследник Саше Јанковића и Сергеја Трифуновића на челу Покрета слободних грађана изјавио је пред најављену посету Лаврова да „Русија тражи да Србија постане Белорусија у овом делу Европе“. Као да Русија уцењује даљу сарадњу увођењем санкција ЕУ, а не обратно. Након недоласка руског министра Грбовић упада сам себи у уста па пише: „Otkazivanje posete Sergeja Lavrova zbog nemogućnosti da dođe do Srbije je jasan znak da je Evropa danas ujedinjena. I tu činjenicu moramo da prihvatimo i da  hladne glave i bez emocija donesemo odluku –  da li ćemo biti činilac ili žrtva tog jedinstva. Izbor je jasan.“ Толико о уценама.

Здравко Понош, другопласирани кандидат на председничким изборима вели да је „ово за нас поправни за 1989“. Ако је поправни последња прилика лоших ђака да нешто промене на боље, нејасно је како генерал Понош мисли да ћемо добити пролазну оцену ако се поново, као након пада Берлинског зида, сврстамо уз блок који слаби и евидентно губи утицај у свету. Такође, симптоматично је да један бивши високи официр национални интерес изједначава са –  „квалитетом живота“.

Тип који ме одувек највише подсећа на горе поменутог чувеног смушеног Индијанца из стрипа, верног пратиоца команданта Марка, „утицајни твитераш“ Исток Павловић (мада не претендује на то да има икаквог појма о политичким и другим друштвеним питањима), сажео је тужну ситуацију у којој се налазе апологете ЕУ у Србији. Он је у једној објави на Твитеру написао: „Bravo, Vuk Drašković je najnormalniji političar u Srbiji. Otvoreno naziva Putina agresorom, ruši iluziju zvanu „Kosovo je Srbija”, najveće osveženje i glas razuma posle mnogo vremena, kad bi ovakav čovek bio predsednik ponovo bih zavoleo Srbiju“.

Проналазити „освежење“ и „глас разума“ у јавним иступима Вука Драшковића заиста по одјеку очаја надилази најтуробније реплике Жалосне Сове. Није данас лако бити пропагандиста бриселске бирократије. Посебно онима који као „нова лица“ теже да на тој изанђалој мантри граде политичку каријеру.

Нека нам хук жалосних сова дâ ветар у леђа да 2022. године будемо достојни потомци предака из 1804, 1914, 1941… Да претпоставимо слободу и минимум достојанства идеологији пуног стомака, без обзира колико нам је представљају као „национални интерес“. Неће нам бити први пут.

Categories: Судбина као политика

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: