Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

Може ли бити обнове без покајања

Не вреди Дан националне заставе после кога одмах иде геј парада, а доносе се противпородични и антихришћански закони O обнови руског царства Једна од последњих нада православних хришћана (не само у Србији) је да ће се, макар пред крај времена, Руско царство обновити, и да ћемо и ми, Срби, макар привремено, осетити његове благодети. И сам волим ту наду, сећајући се да је владика Теофан Нови Полтавски рекао да ће, по пророштвима руских стараца, Бог Русији дати цара ОГЊЕНЕ ВЕРЕ, ВЕЛИКОГ УМА И ГВОЗДЕНЕ ВОЉЕ… Али, као и свако православно пророчанство, и ово је – условно… Сви руски старци су рекли – ако се народ Светог Сергија Радоњешког покаје. А покајање је преумљење, промена и обнова живота у Христу. Има ли тога у Русији? Нисам прозорљив, и не знам руске душе, али, гледано по неким спољним чиниоцима, далеко је до покајања. Абортус је и даље пошаст руског друштва, а обнова религиозности, иако постоји, више је спољашња него унутрашња. Пост и молитва: Има ли их? А ту је и пост. Само 2% Руса, кажу савремена истраживања, пости све постове. А Руси су некад били испоснички народ, коме се свет дивио. И то православни свет. Чувени ђакон са Истока, Павле Алепски, оставио је, у 17. веку, путопис из Русије, у коме описује како његови домаћини посте и моле се Богу. А то је заиста било невероватно… Опширније...

carski prestoНе вреди Дан националне заставе после кога одмах иде геј парада, а доносе се противпородични и антихришћански закони

O обнови руског царства

Једна од последњих нада православних хришћана (не само у Србији) је да ће се, макар пред крај времена, Руско царство обновити, и да ћемо и ми, Срби, макар привремено, осетити његове благодети. И сам волим ту наду, сећајући се да је владика Теофан Нови Полтавски рекао да ће, по пророштвима руских стараца, Бог Русији дати цара ОГЊЕНЕ ВЕРЕ, ВЕЛИКОГ УМА И ГВОЗДЕНЕ ВОЉЕ… Али, као и свако православно пророчанство, и ово је – условно… Сви руски старци су рекли – ако се народ Светог Сергија Радоњешког покаје. А покајање је преумљење, промена и обнова живота у Христу. Има ли тога у Русији? Нисам прозорљив, и не знам руске душе, али, гледано по неким спољним чиниоцима, далеко је до покајања. Абортус је и даље пошаст руског друштва, а обнова религиозности, иако постоји, више је спољашња него унутрашња.

Пост и молитва: Има ли их?

А ту је и пост. Само 2% Руса, кажу савремена истраживања, пости све постове. А Руси су некад били испоснички народ, коме се свет дивио. И то православни свет. Чувени ђакон са Истока, Павле Алепски, оставио је, у 17. веку, путопис из Русије, у коме описује како његови домаћини посте и моле се Богу. А то је заиста било невероватно…

 

Прво, пред Велики пост, каже Алепски, била је Недеља праштања, када су сви једни од других тражили опроштај, и када су се, по наредби државних власти, затварале крчме, које су отваране тек у Светлу среду, по Васкрсу. Прву седмицу поста проводили су најстроже, до среде не једући и не пијући ништа (цар је, тек поподне, узимао мало компота, а онда продужавао да пости до Теодорове суботе, када се причешћивао).

Руси су Велики пост проводили у великом уздржавању – јели су једном дневно, око подне или око три поподне. Масовно су посећивали службе Божје – дан им је почињао присуством јутарњој служби и Литургији, када се иста служила. Путописац је забележио да је цар Алексеј Михајлович (отац Петра Великог) по седам – осам сати стајао на богослужењима, и правио преко хиљаду великих метанија. Павле Алепски се чудио побожности својих домаћина – стоје на службама као да су од гвожђа, говорио је, и кукао да им је великопосна храна толико слаба да је он непрестано гладан. (Грци су, изгледа, увек волели мало боље да поједу; што би рекао онај Ћопићев јунак:„У име браће Срба и Грка-нека се крка“ ).

У Великопосно доба, Руси су хитали да учине милостињу што већем броју људи, а цар је ослобађао узнике из тамница. Био је обичај да се купују птице у кавезима и да се ослобађају, пуштају у небо да слободно лете – да би Господ душе ослободилаца спасао од греха. Доба Великог поста  било је доба истинског духовног и друштвеног преображаја.

Нови, покајничко крштење

И управо зато треба да се сетимо речи архимандрита Константина (Зајцева), чувеног богослова Руске Заграничне Цркве: „Васпостављање Руске монархије није проблем политички/…/Русију треба „крстити“. Једино поново крштена Русија може да опет постане Православно Царство/…/И то није само наш, руски проблем. То је проблем светски, васељенски.“

Дакле, остало нам је, како рече велики руски духовник, архимандрит Никон, само покајање. Без њега, свака маштарија о обнови царства руског може да буде опасно самозаваравање, на путу ка антихристу и његовом глобалном царству, од чега нека би нас Господ сачувао у трезвености.

А Срби?

Тако је и са нама, Србима. Не вреди Дан националне заставе после кога одмах иде геј парада, а доносе се противпородични и антихришћански закони. Ћирилица је важна, али је, како каже Владимир Соловјов, у хришћанству од свега важнији Христос. У „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ Срби питају Бога зашто је допустио њихова страдања у Другом светском рату. Ево одговора:

„Зато што сте ми досадили са вашом кукњавом кад вас ударим и са вашим безобразлуком кад вас помилујем. Кад би неко од вас, са иоле разума и поштења, чуо од анђела хранитеља који иду уз вас и прате живот свакога од вас, кад би могао све чути што ja чујем, о гресима вашим у браку, пa о гресима у дућанима, пa о гресима на међама у пољу, пa о гресима у шумама, na о гресима у судницама, пa о гресима пo школама, пa о гресима и свештеника мојих, пa о гресима у касарнама, пa о гресима у водећим врховима; када би неко од вас људи све чуо, све знао, све оценио и, no правди пресудио, заиста вам кажем пре би вечна пропаст дошла на тај народ него суза на око.”

 

Тако Владика Николај.

Шта зависи од покајања

Од покајања правоверних зависи много – то јест, зависи све што човек може да учини. Бог је „прагматичан“: свет ће постојати док буде људи који се кају и спасавају, обожујући се у Христу благодаћу Свете Тројице. Без покајника и побожних, свет нема сврхе да постоји. Али, питање је у којој смо фази историје – јер, у Откровењу пише да ће људи гристи језике своје од бола због несрећа потоњих дана, ратова и природних катастрофа, али се неће покајати. НЕПОКАЈИВОСТ од човек ствара ђавола… И нарочито се не треба чудити (бар православни не треба да се чуде) онима које је описао апостол Павле, рекавши да ће се у потоња времена јавити ругачи који живе по својим жељама, и који ће се подсмевати самој идеји последњих времена…

А последња времена нису „судбински предодређена“. Она зависе од нашег окретања Богу.

Питање за старца Кирила

Као и сви велики православни духовници нашег доба, велики руски старац из Тројице – Сергијеве Лавре, архимандрит Кирил Павлов је осећао да живимо у апокалиптична времена,  и да се свет може спасити само покајањем. Ако не буде покајања – неће бити ни спасења. Велике невоље су позив на покајање.

Један поклоник га је питао:

»Баћушка! Наступило је тешко време. Многи престају да се моле, не иду у цркву. Народ страшно сиромаши. Све време човек губи да би зарадио за хлеб. Криза је велика».

«То није несрећа за нас, него надасве – помоћ», рекао је баћушка.

«Како то, оче?»

«То нам помаже да се освестимо и покајемо.»

«Значи – то је добро за нас?«

«Да. Кризу треба схватити и осмислити као прилику за спасење, и за спасење читавог човечанства.»

Једном је један поклоник зауставио оца Кирила који је ишао кроз порту. Деловао је, тај поклоник, веома забринуто. Иако је отац Кирил имао много обавеза, зауставио се да поприча с њим. Забринути човек упита:»Баћушка, нешто ме збуњује. Сада нас сви у Цркви зову на покајање». Отац Кирил ће стрпљиво:»Није то само сада. Свети Јован Крститељ, Сам Господ и Православна Црква зову на покајање». Саговорник каже:»Да, наравно. Али сад то раде некако наметљиво. Треба да се кајемо и због револуције, и због безбожништва, и због разарања цркава, и због цареубиства, и за то што смо били пионири и чланови партије… За све!» Баћушка се смешка:»Па шта је ту лоше?» А он:»То некако притиска. Ево мене. Многе људе такав позив баца у недоумицу и чамотињу. Нема ничег позитивног, никакве наде. За све смо криви. Крај света – па то ти је!» Отац Кирил га охрабри, благо га потапша по рамену:»Јеси ли се, брате, уплашио?» Овај ће:»И смутио сам се. Како сад? Шта сад? Мало ли нам је садашњих страдања и јада? Треба да на себе набацујемо и терет прошлих поколења. Као да смо добили камен око врата. Него шта него нам је тешко. Не можеш да издржиш. Само туга и чемер».

Такво је питање добио старац Кирил.

Добро је што је тешко

Баћушка му даде поуку: »Добро је што ти је тешко. Радуј се што те је Господ посетио. Лоше би било да безбрижно јурцаш тамо – амо, као мува без главе. Слажем се, што се цареубиства тиче, то није наш грех, није то дело наших руку. Нисмо ми пролили царску крв. Треба да се кајемо што смо непријатељима дозволили да свргну и убију помазаника Божјег, што нисмо одбранили страдалнике.  То је наш грех. Треба да се кајемо за одступање од цара, а не за цареубиство, које хоће да свале на наш народ. То су различите ствари… Кајмо се зато што смо одступили од монархистичког, Богом заповеђеног, пута. Треба да се молимо и поправљамо. Можда ће нам Господ опет послати руског православног цара. Молимо се за то.» И додао је:»Сви сваког гледамо с висине. Како ради онај други?… Мислимо само о «узвишеним стварима». Све је то због наше гордости, од овога света. Главно заборављамо. Себе гледај! То је оно око чега се не старамо. А без тога нема ничег узвишеног.

Своје Аугијеве штале чисти, и ради то са жељом, са радошћу што ће све бити чисто и уредно… Ми смо, међутим, неразумни. Мислимо да је срећа у земној таштини, у световним успесима.  А срећа је у правом поимању своје кривице пред Господом, у покајању. И у томе је излаз из садашњег тешког стања. После покајања и признања своје кривице, следи опроштај. После опроштаја следи прихватање Онога пред Ким  смо погрешили. После тога ћемо добити радост повратка блудних синова Милостивоме, Доброме Оцу!… Онда долази пажљиво поправљање порушеног. После тога – радост и хармонија братске љубави. У Јовановој посланици стоји да не волимо свет, и оно што је у свету. Ко воли свет, у њему нема Очеве љубави» (Прва Јн. 2,15).

Тако је старац Кирил учио забринутог поклоника: гледај себе, поправљај себе, и цео свет ће се поправити.

Опет о Русији

Баћушка Кирил је сведочио и о будућности Русије и руског народа. Није подгревао лажни оптимизам у препород Русије – без покајања. Једна његова духовна кћи сведочи:»Старац Кирил није говорио само о армији, него и о Русији. Он је све схватао. Још 1993. говорио је:»Да, Русији су скоро сломили кичму». Ми смо наивно протестовали:»Па како то, баћушка? Преподобни Серафим Саровски је рекао да ће у Русији да се деси чудо! Русија ће се дићи!» А он:»Да, биће нама «чудо», као и 1917!» (Кад је избила бољшевичка револуција, нап. прир. ) То је значило: не треба се уздати у аутоматизам руског препорода и обнову монархије «тек тако». Цар не може доћи без свецелог покајничког преображења руског народа.

Како било да било, на нама је да се кајемо и да Бога и ближње молимо за опроштај:

„Простимо  људима да Бог нама прости, сви смо ми на земљи привремени гости“. Господе, опрости и помози!

др Владимир Димитријевић

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: