Форуми » Вистина

Чудотворства

    • 212 постови
    29 мај 2017 17:01:52 CEST

    Благодатниот оган доказ дека вистината е во православието


    blagodatniot-ogan-2
     

    Веќе две илјади години православните христијани го пречекуваат својот најголем празник – Воскресение Христово (Пасха) во храмот на Господовиот Гроб во Ерусалим. Секој пат сите кои на Пасха биле внатре во храмот или блиску до него, стануваат сведоци на слегувањето на Благодатниот оган (Светлина).

    Интересно е тоа што во оние години кога Велигден сите христијански верници го празнуваат во ист ден, а со самото тоа и припадници на различните христијански вери се во храмот Христово Вскресение благодатниот оган се симнува само на православните патријарси.

    Литанијата (црковната церемонија) на Светиот оган започнува приближно 24 часа пред почетокот на Православната Пасха, која, како што е познато е подвижен празник.

    Во храмот на Господовиот Гроб се собираат поклоници, кои сакаат со свои очи да го видат слегувањето на Благодатниот оган. Меѓу присутните има многу инославни христијани, муслимани, атеисти. Церемонијата е следена од еврејската полиција. Во самиот храм се собираат до 10 илјади луѓе, целиот плоштад пред него и галериите на околните згради се исполнети со народ.

    Во храмот влегува литијата. На крајот од литијата врви православниот Патријарх придружуван од ерменскиот Патријарх и свештенослужители. Литијата минува покрај сите значајни места во храмот: светата гора, каде што бил предаден Христос, местото каде што бил биен од римските војници, Голгота – каде што бил распнат, каменот на Помазанието, на кое телото Му било приготвено за погребение. Литијата стигнува до Кукувлијата и ја обиколкува три пати. После тоа православниот Патријарх пред влезот во Кукувлијата ги соблекува одеждите и останува само по подрасник за да се види дека не внесува во пештерата кибрит или што и да е друго што може да запали оган. Во турско време вообичаената „контрола“ се спроведувала од турските јаничари кои го претресувале патријархот пред неговото влегување во Кукувлијата. Со надеж дека ќе ги фатат православните во измама, градската муслиманска власт поставувала насекаде низ храмот турски војници со голи јатагани, спремни да му отсечат глава на секој што ќе го забележат дека внесува или пали оган. Но, никој не бил фатен во тоа, во целата историја на турското владеење.

    Потоа Патријархот поминува низ контрола на израелските полицајци. Малку пред влегувањето на патријархот еден служител внесува во пештерата големо кандило, во кое треба да се запали главниот оган, и 33 свеќи – според бројот на годините на земниот живот на Спасителот. После тоа, православниот и ерменскиот Патријарх (последниот исто така го соблекува горното одејание пред да влезе во пештерата) влегуваат внатре. Однадвор ги запечатуваат со големо парче восок и ставаат црвена лента на вратата; православните свештенослужители ги ставаат врз восокот своите печати. Во тоа време во храмот се гаси светло и настапува напрегната тишина – се чека. Присутните се молат и ги исповедаат своите гревови, молејќи се на Господ да даде Благодатен оган. Сите, кои се наоѓаат во храмот очекуваат трпеливо Патријархот да излезе со Оган во рацете. Впрочем, мнозина чекаат не само со трпение, но и со страв и трепет: според преданието на Ерусалимската Црква се смета дека денот кога Благодатниот оган нема да слезе, ќе биде последен за луѓето во храмот, а самиот храм ќе биде разрушен. Поради тоа поклониците вообичаено се причестуваат пред доаѓањето на ова свето место.

    Молитвата и обредот продолжуваат до моментот кога се извршува чудото, очекувано од сите. Во различни години, мачното чекање траело од пет минути до неколку часа.

    Слегувањето на Огнот

    Пред слегувањето на Огнот храмот започнува да се озарува со блескави пламени на Благодатна Светлина, тука и таму се појавуваат мали  светкавици. При забавен кадар се гледа многу подобро дека тие излегуваат од различни места во храмот – од иконата, која стои над Кукувлијата, од куполата на храмот, од прозорците и други места, и исполнуваат сѐ наоколу со силна светлина. Освен тоа, меѓу столбовите и карпите блеснуваат молњи, кои не ги повредуваат луѓето што стојат во храмот.

    Само за миг целиот храм се исполнува со молњи и светкавици, кои струјат по карпите и столбовите надолу и се собираат во подножјето на храмот и се разлеваат по плоштадот меѓу луѓето што се молат. Истовремено се палат свеќите на луѓето во внатрешноста на храмот и на оние однадвор од храмот, кандилата на двете страни од Кукувлијата се запалуваат сами (со исклучок на 13-те католички) како и некои други во самиот храм.

    „…Огнот пулсира и дише, а од отворот во куполата на храмот од небото врз Гробот се спушта вертикален широк сноп светлина“. Храмот или одделни негови места се исполнети со светлина, која не се споредува со ништо – тоа е светлината за која се верува дека се јавила за прв пат на самото Воскресение Христово. Во тој момент дверите на Гробот се отвораат и излегува Патријархот, благословувајќи ги собраните и раздавајќи им од Благодатниот оган.

    За тоа како се запалува Благодатниот оган раскажуваат самите Патријарси: „Кога вратите зад мене се затворија, внатре владееше потполна темнина. Светлина се провлекуваше само преку две мали странични дупки. Одеднаш врз мермерната плоча на Господовиот Гроб забележав посветла точка. Го отворив молитвеникот и видов дека спокојно можам да читам. Плочата врз Гробот стануваше посветла. Потоа, врз неа почнаа да засветлуваат разнобојни бисерчиња. Тие се соединуваа едно со друго. Од целата плоча струеше светлина. Го допрев памукот по неговата површина и тој беше загреан. Се допрев до него со крајот на свеќа и се запали, мислиш беше барут“.

    Јеромонах Мелетиј ги цитира зборовите на архиепископот Мисаил: „Откако влегов во Светиот Гроб Господов, видов врз целата гробна плоча да блешти светлина, подобна на распрснати ситни бисери, обоени во бело, сино, црвено и други бои; тие се слеваа во едно, поцрвенуваа и стануваа пламен… и токму од тој пламен се палат приготвените
    кандила и свеќи“.

    Уште кога Патријархот е во Кукувлијата, служителите земаат од него оган низ специјални отвори и го разнесуваат низ храмот; огнениот круг постепено се распространува низ целиот храм. Иако не сите ги запалуваат свеќите од Патријархот, кај некои тие се палат сами.

    Еден од присутните забележува дека свеќите на жената која стои до него се запалуваат три пати сами, и таа два пати се обидувала напразно да ги изгаси.

    Првите 3 до 10 минути Благодатниот оган има восхитувачки својства – апсолутно не гори, независно од која свеќа и каде бил запален. Може да се види како луѓето буквално се мијат во овој Оган – си го допираат лицето, го земаат во раце, и тој не нанесува никаква повреда, дури ни косата не ја гори.

    „Запалив на едно место 20 свеќи и си ја горев брадата со нив, и ниедно влакно не ми изгори; и ги изгаснав сите свеќи и ги запалив пак од други луѓе, и за трет пат ги запалив – и исто беше…“, пишува еден поклоник од пред четири века.

    Капките восок кои паѓаат од свеќите, се нарекуваат од поклониците: „Благодатна роса“. Како спомен за чудото Божјо тие ќе останат на облеките на луѓето засекогаш, никакво перење и прашоци нема да ги измијат.

    Луѓето, кои во тоа време се наоѓаат во храмот, се исполнети со неискажливо и со неспоредливо чувство на радост и духовно спокојство. Според зборовите на оние кои биле на плоштадот или во самиот храм во моментот на слегувањето на Огнот, чувствата во тој момент се фантастични – од храмот очевидците излегуваат како повторно родени. Особено интересно е дека рамнодушни не остануваат дури ни оние за кои чудото противречи на нивните убедувања.

    Се случуваат и поретки чуда. Кадрите на еден од снимените филмови сведочи за направени исцеленија. Визуелно камерата демонстрира два такви случаеви – кај човек со деформирано распаднато уво, раната намачкана од Огнот заздравува пред нашите очи и увото добива нормален надворешен облик. Покажан е и случај на прогледување на слеп на двете очи после „миењето“ со Огнот.

    Понатаму со благодатниот Оган ќе бидат запалени кандилата низ целиот Ерусалим, а со специјални авионски летови Огнот се доставува до Русија, Кипар, Грција и низ целиот свет.

    Во блиските области до храмот на Божјиот Гроб свеќите и кандилата во храмовите се запалуваат сами.

    http://denesen.mk/web/?p=340533

    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 08:50:16 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Божјо чудо: Научниците не можат да го објаснат чудотворниот облак на планината Tавор

         

    Науката не може да го ојасни феноменот со облакот кој секоја година се спушта на планината Тавор, планина на која се верува дека се случило Господовото Преображение.

    tabor

    За оваа мистерија дневниот руски весник Комсомолскаја правда пишува:

    Сергеј Mиров, учесник во истражувањето организирано ова лето од страна на работната група на Соборната богословска комисија во врска со овие чудотворни знаци, изјавил дека истражувањето е вршено од руски и израелски метеоролози. Според неговите зборови, врз основа на собраните податоци експертите заклучиле дека маглата не може да биде производ на така сувиот воздух и температура.

    Миров нагласува дека спуштањето на како што тој го нарекува „благословениот облак“ се случува токму врз православниот манастир. Тој исто така додал дека за време на празничната служба над верниците се распространува доста изразена светлина, а потоа облакот се појавува над крстот на манастирот Преображение. Истиот потоа се спушта врз верниците изливајќи врз нив „животворна влага“.

    tavor1

    За истата појава известува и руската агенција Интерфакс.

    Павел Флоренски од Руската акдемија на природни науки и шеф на работната група за мистични појави, изјавил дека неговиот тим, со помош на високопрецизна опрема ја истражил појавата на Светиот оган во црквата Гробот Господов во Ерусалим спроти празникот Велигден.

    Заклучокот е едноставен – појавата на Оганот е пропратена со силен елeктричен феномен во црквата, сличен на оној кој се појавува за време на грмењето. Што значи дека оваа појава може да се смета како чудо.

    Манастирот Преображение на планината Тавор

    Веќе во 4 век светата царица Елена Равноапостолна изградила храм во чест на Господовото Преображение на планината Тавор. На крајот на 11 век крстоносците откако ја освоиле Палестина затекнале неколку православни храмови и манастири на планината Тавор и ги претвориле истите во римокатолички. Со победата на Сарацините над Палестина на крајот на 12 век храмовите на Тавор биле уништени. Долго време оваа света планина останала ненаселена и само на празникот Преображение православните и католиците извршувале црквена служба на рушевините од поранешните храмови.

    Во 1849 година патријархот Кирил Ерусалимски започнал да се залага за добивање на дозвола од турската влада храмот да се изгради на Тавор. Одлуката е спроведена во 1860 година, кога храмот бил изграден на рушевините на древната грчка црква. Над вратата на храмот се наоѓа натпис на грчки јазик. Над древните рушевини на планината Тавор изграден е храм посветен на Господовото Преображение.


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:02:41 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Видео: Масовно мироточење на иконите во Русија и Украина

     

    Во Русија и Украина во неколку храмови истовремено од иконите почнало да тече миро.

    Mirotocive-ikone-u-Belorusiji-15

    Народот и свештениците се запрашуваат каков е тоа знак.

    Познато е дека вакво масовно течење на миро од иконите е забележано во пресрет на некои големи катастрофи, на пример истот се случувало пред големата револуција во 1917 година.

    Ова појава е забележана во неколку градови во Русија и Украина.


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:05:46 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Божјо предупредување? Крвави реки низ целата планета, научниците немаат објаснување!

     

    Реката Лоцвил во Берн, Швајцарија прокрварила. Примила крваво црвена боја, а научниците повторно немаат решение.

    Случаите со крвавите реки без научно објаснување се многу честа појава последниве 2 години. Луѓето со чудење и страв ги набљудуваат реките и единственото нешто со кое можат да ги поврзат е Ивановата книга на Откровението во која крвавите води во светот се најава за доаѓање на Ѕверот, но и второто доаѓање на Исус Христос.


    Реката Лоцвил во Берн е последниот инцидент во низата во која слатките води се претвораат во крв, а научниците само молчат и збунето набљудуваат.

    Во јануари 2014-тата година прокрварил потокот во Нортхемшир во Велика Британија. На почетокот се сметало дека некакво мастило се појавило во потокот, но тоа никогаш не било потврдено бидејќи не бил пронајден пример од црвена боја.


    Во декември 2013-тата година една помала река во Словачка во близина на една мало село, прокрварила на изворот. Мештаните сметале дека тоа е крв од кланицата во близина, но подоцна се утврдило дека не е. Примерок никогаш не бил пронајден.


    Сличен инцидент се случил и во септември 2012-тата година во еден дел од реката Јангце во Чонгкинг во Кина. Примерок не бил пронајден никогаш и покрај неколкумесечната борба на научниците и разните експерти кои се обиделе да откријат што се случува. Сликата зборува сама за себе.


    Во февруари 2012-тата година луѓето во Либан со чудење гледале во реката Бејрут, која била необјасниво крвава.


    Дури и каналите на Бејрут биле крвави, а тамошните власти никогаш не дале објаснување.


    Во малиот град Литл Рок, во 2012-тата година, потокот поцрвенел, исто така без објаснување...


    Во ноември 2012-тата година, најпознатата австралиска плажа, Бондо Бич, добила крваво црвена боја.


    На 10-ти ноември минатата година водите на езерото Камарке на југот на Франција, наеднаш станале црвени. Овие сцени ги збуниле туристите. Како и во другите случаи, ни во овој немало објаснување.


    Додека владите во светот и научниците во целост се збунети од овие случувања, луѓето се' повеќе зборуваат дека станува збор за јасни знаци од Ивановата книга на Откровението. Луѓето поради својата ароганција никогаш нема да ги видат овие знаци иако се видливи и реални.

    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:07:55 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 19:33:36 CEST

    Најголемите фудбалски клетви

    Како тргнале работите, Бенфика ќе почека за европски пехар до 2062 година. Проклетите зборови на Гутман не успеаа да ги побијат ниту пеналџиите на португалскиот шампион. Гардијан ги има најинтересните вакви стории, но ако Жорже Жезус сака да остане тренер никако да не моча на терен.

     
     

    Кога во далечната 1895 година Дерби Каунти го градел својот стадион, група на Роми морале да се отселат од тоа место, но тие си заминале во стилот на Гутман и го проколнале клубот никогаш да не го освои ФА Купот.

    Фудбалерите на Дерби за шест сезони три пати стигнале до финалето, но од сите три меча си заминале со наведнати глави. Во 1946 година клубот стигнал до четврто финале, но капитенот на клубот го нашол лекот и пред мечот им дал пари на Ромите. Средбата се играла во продолженија, а фудбалерите на Дерби на крајот славеле со 4:1.

    Втората приказна ни доаѓа од второлигашко норвешко дерби помеѓу Алта и Хамерфест. Гостите го загубиле мечот, но за виновник го прогласиле судијата по кој удриле со дрва и камења за судењето во сите медиуми.

    Тој побарал извинување од клубот, а доколку не го добие рекол дека ќе ги загубат сите натпревари и на крајот од сезоната ќе испаднат од лига. Тренерот на Хамерфест го игнорирал затоа што на неговиот тим добро му одело, но потоа следела криза во тимот.

    Тврдоглавиот тренер не се извинил и побарал помош како да ја скине клетвата. Добил разни совети како на пример адетот со жртвување риба на свет камен, но ништо не му успеало и на крај неговиот тим не успеал да избори опстанок.

    За проколнат се смета и колумбискиот тим Америка де Кали, а тоа се случило во 1948 година откако нивниот најголем навивач се противел клубот да стане професионален. Неговата клетва била никогаш да не стане шампион.

    Тоа траело се до 1979 година. Навивачот се сожалил и со уште неколку навивачи извршиле обред на стадионот на кој го бркале ѓаволот. По една година Америка станала шампион и наредила 13 титули. Но изгледа има уште некој ѓавол во клубот, затоа тој не станал ниту еднаш континентален првак, а играл четири пати во финалето на Копа Либертадорес.

    Една од поновите клетви е онаа на Австралија која е скината во 2005 година, а се претпоставува дека е фрлена во 1969 година по квалификацискиот натпревар за СП 1970 против Зимбабве.

    За овој важен меч тие ангажирале врач за да им помогне да победат, но откако не му платиле за услугата, следела клетвата. Австралија потоа не го победила следниот противник и не се пласирала на Светско. 

    На следниот Мундијал во 1974 година Австралијците се вратиле дома без постигнат гол, а следниот настап го дочекале по дури 32 години, откако познат водител од оваа земја за проблемот отишол да го решава во Зимбабвме. Австралија потоа се пласирала на СП 2006, 2010, а ќе патува и во Бразил. 

    Стратегот на Бенфика синоќа го загуби второто финале во низа во Лигата на Европа или вкупно осмо во Европа по клетвата на Гутман, но тој подобро нека не верува во бајачки и разни начини на кинење клетви. 

    Кога очајниот тренер на Бирминген, Бери Фрај не можел да победи три месеци, решил да моча во сите четири ќошеви од теренот, а кога го прашале дали тоа се исплатело, одговорил: Почнавме да победуваме, ама ме избркаа од тимот.

    http://off.net.mk/offside/fudbal/najgolemite-fudbalski-kletvi


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:09:24 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:00:22 CEST

    Чудо во реката Јордан – На жежелот на Патријархот слета бел гулаб (ФОТО)

     

    Прекрасно чудо се случи денес во Јордан, реката каде што бил крстен и Исус Христос. При осветување на водите на реката, на жежелот на Патријархот Теофил слета бел гулаб.

    bel gulab

    Според верувањето при крштевањето на Исус на реката Јордан, над него се отворило небото и слетал светиот дух во вид на гулаб, додека денес исто така бел гулаб слета на жежелот на патријархот.

    <a target='_blank' href='http://ireklama.mk/ads/www/delivery/ck.php?n=b47e563'><img border='0' alt='' src='http://ireklama.mk/ads/www/delivery/avw.php?zoneid=125&n=b47e563' /></a>

     http://denesen.mk/web/?p=324652


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:10:54 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:01:52 CEST

    Папа је пустио, са једном девојчицом и једним дечаком, два голуба мира за Украјину, која гори у некој врсти грађанског рата. Голубове је напала једна врана и један галеб – те фотографије пренео је читав свет. Зашто? Какво је то знамење?

    Ако нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, како је говорио Свети Јован Кронштатски, онда нам остаје да се питамо – зар је могло бити другачије? Наравно, нити су криви голубови, ни галеб, ни врана – то су створења Божија бесловесна, преко чијег понашања нам Господ шаље извесну поруку. А порука је, како нам се чини, јасна, и и сасвим у складу с отачком поуком да је благослов јеретика проклетство. Како папа Фрањо може да се моли за мир на Украјини кад су његови претходници главни кривци и за дашње стање у Малој Русији? Наиме, 1596. године, епископи – издајници су напустили Православну Цркву Христову и склопили Брест – Литовску унију са папом – да им остане „православна“ спољашњост обреда, а да признају папу као врховног поглавара. Унијати на Западној Украјини су оно што су усташе биле код нас – јер, најокорелије усташе су потомци покатоличених Срба, који су убијали своју браћу по крви да би себи доказали како су њихови стари не издајници, него борци за праву веру, коју оличава „намесник Кристов“ у Риму. Тако су и унијати стално ратовали против јединства Мале, Беле и Велике Русије, а за време Другог светског рата директно помагали Адолфу Хитлеру и његовим злочинцима. Чак и многи Украјинци који формално нису припадали унијатима формирали су се под њиховим упливом у мржњи према „Москаљима“ – као данас ђукановићевци монтенегрини у Црној Гори, окупљени око Дедејића и „црногорске латинице“. Да није било папе и његовог „продора на Исток“, те мржње не би било, наравно. И какве голубове пушта он, који слави крволочног унијату Јозафата Кунцевича као свеца (то је онај лудак кога су православни убили камењем јер је из гробова ископавао људе сахрањене по православном обреду, и бацао их псима, да би показао да је одан Риму)?

    Дакле, ове фотографије су јасна порука православнима – не верујете папиним молитвама за мир. Он је јересијарх који у срцу носи, по службеној дужности, демона раздора и неслоге, и сваки његов „благослов“ јесте проклетство!

               Фотографије преузете са http://www.dailymail.co.uk


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:17:47 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Како је муслиманка постала иконописац

    У животу Але Мешчерове све је ишлo као по правилу: часове сликарства посећивала је на Академији уметности „И. Е. Репин“ у родном Санкт Петербургу, а затим учила и иконопис у тверској „Школи црквених заната“ – осим једне околности: Алфија (како су јој родитељи наденули име) расла је у муслиманској породици, где су веома поштовали вековне традиције предака. Међутим, она је ипак дом за своју душу нашла у Православљу.

    – Рекао бих да је мали број оних муслимана, а посебно жена, који се одлучују да ставе веру изнад породице. Шта се то вама догодило и због чега сте одједном тако нагло заокренули точак породичне историје?

    – Ја сам рођена у муслиманској породици. Обе баке су ми биле верујуће и обе су извршавале намазе. Посебно је била посвећена мајка мог оца. Она се, као што то и правила налажу, неколико пута дневно молила, и мене је муслиманским молитвама учила. Међутим, мене те молитве, нажалост, нису дотицале, због тога што сам их ја изговарала на неразумљивом арапском језику. Превод бака није знала. Откад знам за себе тражила сам разумљиву веру, и због тога тада никако нисам успевала да изградим односе поверења са Богом.

    – И када су они почели да се изграђују?

    – По завршетку школе наставила сам упорно да трагам за смислом живота и за почетак сам прочитала цео Куран. Међутим, пошто у тој мудрој књизи нисам нашла одговоре на своја питања, почела сам да читам разне философе: марксисте, идеалисте, да бих се затим преоријентисала на Соловјова, Берђајева и Розанова. Последњи од наведених ме је и окренуо ка Христу. Али пут до Њега био је прилично трновит: крајем 1980-их година сам због неселективног интересовања за све оно што је паранормално у себи била открила разне „способности“, па сам неколико година била заглибила у блату езотерије, стекавши масу свакојаких фобија. У мојој глави је тада било, по речима оца Андреја Курајева, омиљено јело руске интелигенције – каша: будизам, езотерија, теософија. И све је то било зачињено сосом ислама и бибером нејасних представа о хришћанству. Е тада сам почела да читам Јеванђеље, које сам ноћу стављала под јастук, и само сам тако могла мирно да спавам, због тога што су ме без њега мучиле ноћне море. Године 1987. моја бака се разболела од рака. Око јесени је легла у постељу и највише се од свега бринула због тога што ће, по свим изгледима, морати да умре у зиму и што ће је закопати у хладну земљу. И ја сам се сасвим случајно на сликарској колонији на обали реке Смољенке запричала била са наставником, када сам му рекла да ми је бака на самрти и да више од две недеље, према оцени лекара, неће живети. Он ми је предложио да ме одведе до блажене Ксеније, чија се капела налазила у близини на Смољенском гробљу, јер Ксенија помаже свима. Када смо дошли, показао ми је где свећу да купим и где да је прислужим. То је било око четири сата. Искрено сам се молила тражећи од Ксеније да помогне баки и да јој олакша муке. Из неког разлога толико сам веровала мени непознатој православној светитељки, да се чак нисам ни зачудила, вративши се увече кући, кад сам видела да бака хода по стану и да јој је постало боље управо у четири сата поподне.

    – Није све тако једноставно. У то време прочитала сам Јеванђеље и стално бивала у храму, али никако се нисам одлучивала да се крстим: ипак је промена вере – озбиљан корак. Схватала сам да ће за родитеље то бити ударац и плашила се за њихово здравље. Ја сам само молила Господа да ми да неки јасан и недвосмислен знак, како бих схватила да ли је моје крштење Његова воља. И једног дана сам дошла у храм на Смољенки. До почетка службе било је отприлике још нека два сата, а људи уопште није било. Стајала сам у параклису Ксеније Петербуршке, наслонивши се на стуб. Одједном се читав простор око мене изменио: све је нестало – ни пода, ни плафона, уопште ничег није било, али у исто време то није била празнина, већ густо плаветнило, готово примрак.

    – После тога сте се већ без оклевања окренули Православљу?

    Примрак – исто као на мандорлама новгородске иконе „Силазак у ад“. Ја затим дуго нисам схватала због чега је простор био таман, и тек сам након неколико година код Дионисија Ареопагита прочитала да Божански нетварни свет човек види као примрак. То је, генерално, било невероватно лепо, апсолутно несхватљиво, и вероватно су моја осећања била налик на оно што осећа беба у мајчиној утроби – на заштићеност и љубав. Затим се из измаглице која је захватила цео простор ка мени пружила рука са крстићем на ланчићу. Поставила сам длан и када су на њега спустили тај крстић, ја сам се моментално вратила у реалност. Сутрадан сам без оклевања отишла да се крстим.

    Пресвета Тројица. Икона А. Мешчерјакове

    – А иконопис се јавио као једна од грана професије?

    – То је био Божији Промисао који је такође имао своју предисторију. Чини ми се 1994. године, мој живот је доживео глобалну кризу: прво, стваралачку – нисам могла да сликам; друго, предмет љубави ме је напустио јако залупивши вратима; треће, због астме скоро да сам била престала да дишем. И, најважније – ја сам схватила да је цео тај букет непријатности резултат мог бурног пређашњег живота. Али Господ нас никад не напушта. И схвативши да мени нема живота без храма Божијег, 6. фебруара, на празник Блажене Ксеније, буквално сам отпузала до њене капеле, једва одстојала службу, и након тога ми је постало много лакше. Када сам на крају престала да се осећам као полуживи инвалид и почела мање-више нормално да дишем, наметнуло се питање – како живети даље. Да ли у 29. години мењати професију? Али сликање за мене није било само професија. Да бих постала сликарка, ја сам 11 година опсесивно радила по 16 сати дневно. Ако бих мењала професију, то би онда значило да су сви моји напори и жртве били узалудни, а сав мој претходни живот бесмислен. Случајно сазнавши за Дивјејево и Серафима Саровског, одлучила сам да одем до њега и потражим одговор на своје унутрашње питање, иако нисам имала појма шта је то манастир и поклоничко путовање. Кренула сам са пријатељицом. До Њижњег Новгорода пребациле смо се лако, али даље... Уместо пријатног трочасовног путовања у удобном аутобусу, ми смо 13 сати стајали у километарској саобраћајној гужви због великих снежних падавина. И таман када се напокон завршила та мука, почела је нова мука са сметовима: ја сам се по први пут у животу – и надам се последњи – нашла у снегу до гуше.

    Првих неколико дана у манастиру сећам се као ноћне море. Било је веома тешко. Али ја сам се управо тамо наново родила. Газдарица код које смо одсели и са којом смо за две недеље боравка у Дивјејеву успели да се спријатељимо, једном ме је упитала: „Ти си ето сликарка. Можда би могла да ми насликаш блажену Ксенију?“ Та молба је била потпуно провиђење. Отац Владимир Шикин ми је сам пришао у храму, видевши моју збуњеност. Када сам му објаснила ситуацију, он је на то рекао да ми не благосиља тек тако да сликам икону, да то треба учити, због чега ми он даје благослов да идем у Твер у иконописну радионицу Андреја Запрудног. То ми је рекао и похитао за својим послом. А ја ћу за њим: „Оче, а шта ћу са родитељима?! Они су муслимани, неће разумети ни дозволити да одем у непознати град...“ Он у покрету само одмахну руком: „Господ ће те руководити“. Отац Владимир је био у праву: Господ ме је тако руководио, да су родитељи смирено прихватили моју одлуку да због учења одем у Твер. Истина, ја њима нисам детаљно објашњавала да је то школа црквених заната. Кренувши путем Православља и нове професије увек сам осећала помоћ Божију и Његов Промисао о мени.

     

    Апостол Андреј Првозвани. Икона А. Мешчерјакове

     

    – Никад раније себе нисте замишљали као иконописца? Али као сликарка, вероватно сте се одувек дивили делима Теофана Грка и Рубљова?

    – Још док нисам била крштена, чини ми се 1991. године, била сам на изложби дела из збирки Руског музеја: Кандински, Маљевич, Гончарова, Шагал, Филонов... Али мене нису дотицали они – иако сам ја тада све то веома волела – већ руске иконе из збирке Никодима Кондакова, познатог историчара уметности. То је био празник, неизрециво осећање раја и чуда, и ја сам тад дуго времена ходала као ошамућена. На ту изложбу сам долазила десет пута управо због икона, пошто је гледати Шагала по трећи-четврти пут било чак незанимљиво. Била сам запањена мајсторством којим су биле насликане иконе. Ја сам на њима угледала рај. И за мене је то било откриће, јер је за време Совјетског Савеза био уобичајен ниподаштавајући однос према руским иконама: италијанска ренесанса – то је у реду, а икона, наравно, то је симпатично, али... Дивљење икони живело је у мени свих наредних година и постало је налик кључу који ми је једанпут отворио врата у свет Православља. Заправо, вероватно је то и определило мој садашњи свечани стил.

    – Да ли сте имали искушења када сте почели да сликате светитеље или је све кренуло глатко и благословено?

    – Прва икона коју сам насликала била је „Бичевање Светог Георгија“.

    Тад је иконописна радионица осликавала два иконостаса за белоруски храм, а један олтар је био посвећен Светом Георгију. Затим сам насликала Свету Тројицу за иконостас у Дивјејеву. Генерално, све иконе које сам насликала некако су више везане за нека искушења. Чуда не могу да се присетим, а искушења је ето било преко главе. Посебно када осликаваш престону икону, крст или иконостас. Прву престону икону сликала сам почетком двехиљадитих за храм Сергија Радоњешког у Сертолову, који се налази у Всеволожском рејону у Лењинградској области. Таман када сам приступила раду успела сам да поломим ребро. Нисам се сама сетила да узмем лекове за умиривање болова, а лекар ми то није ни предложио.

    Даска за икону је била огромних размера, тешка, и морала сам сваки час да је подижем, окрећем, скидам са штафелаја, преносим на сто, а затим поново враћам на штафелај. Отац је од мене захтевао да је што пре завршим и није сматрао да ми је бар у прво време након прелома потребно боловање. Због константног физичког бола налазила сам се у некој врсти несвесног стања, и из тог разлога је, можда, она и испала тако добро и молитвено. То су сви говорили. Прве две иконе из мог првог иконостаса ишле су ми веома тешко, све време ми се нешто дешавало, а онда ми је мало лакнуло, иако и даље није ишло глатко. Једна од тих мојих икона је касније мироточила. Икона приказује небески свет. Ми понекад заборављамо да иза ове синтагме стоји љубав Христова и да ми представљамо драгоцени свет хармоничне Љубави, који не може бити ни тужан, ни жалостан, ни мрачан – све је то људски. Православље – то је радост заједништва са Богом. Ми зато и славимо Бога, јер нам је Он донео Благу вест о Љубави. И то се одражава на иконама.

    Покров Пресвете Богородице. Икона А. Мешчерјакове

    С Алом Мешчеровом разговарала Олга Луњкова

    Олга Луњкова

    Са руског Наташа Јефтић

    http://borbazaveru.info/content/view/7557/1/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:23:09 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

     

    У турској породици у Паризу мироточи икона Пресвете Богородице

    Пре више година један брачни пар из Турске (конкретно из рејона Антакија, некадашња Антиохија) обрео се у Паризу. Тамо су се запослили и населили у предграђу Париза. Њихова имена су Есат и Севим Алдидароглу.  У њиховој кући, у Паризу, увек се може видети мноштво посетилаца, не само из Француске, него и из иностранства. Они долазе да виде икону, коју глава куће зове чудом. Православна византијска икона Мајке Божије, коју је породица добила у Антакији и донијела са собом у Париз (иако су они муслимани) почела је да мироточи, пише грчки портал "Ромфеа".

    Како говоре сами Алдидароглу, икону им је поклонио православни монах, Грк из Либије 2006. године. Тек што су они добили ту икону одмах су осетили њену велику светињу, од тада се у њиховј кући зацарио некакав необјашњиви мир.

    Када су стигли у Париз, икону су са страхопоштовањем узели са собом. Чим је икона постављена у посебну просторију у новој кући, она је одмах, према тврдњама супружника, почела да плаче. Вест се брзо проширила не само међу Турке него и међу хришћане. Икона „Свесвета Дјева“, како ју је зове турска породица, одмах је постала место поклоњења и извор чудеса.

    Вест о новој икони проширила се буквално по читавом свету и сада долазе људи из Њемачке и Белгије да се поклоне икони Мајке Божије.

    Есат Алдидароглу прича да је недавно дошла млада невеста која никако није могла да затрудни, што је довело скоро до краха брака. Жена се дуго на кољенима молима крај иконе Богородице и буквално након неколико дана она је позвонила и са сузама испричала да се десило чудо и да је трудна.

    Скептицима портал "Ромфеа" представља фотографије чудотворне иконе из кући турске породице у Паризу, као и текст из турског часописа под назвивом „Чудо Мајке Божије у дому једног Турчина“.

    Са руског: Марија Живковић

    Извор: „Православие.ру

    Преузето са „Радио Светигора“

    http://borbazaveru.info/content/view/7611/1/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:27:02 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    ВИДЕО: Исповед на мајката чие девојче оздравело во Лесновскиот манастир

    До нашата редакција денес стигна писмо во кое е пренесено потресно сведоштво на една мајка, Олга Минова, за чудото кое се случило со нејзината ќерка годинава на Велигден. Во целост го пренесуваме писмото, пренесува порталот agapi.mk.

    leso

    Откако веста за чудото со нашата ќеркичка Лора и без наша волја, со голема брзина се рашири по социјалните мрежи, одлучивме и ние, како нејзини родители, за да нема искривувања, да ја објавиме целата вистина за големата милост што Бог ја пројави во нашето семејство. Нашите проблеми започнаа кон крајот на минатото лето кога ќерка ни го изгуби апетитот. Набрзо потоа доби силни болки и воспаление во зглобовите на прстите на левото стапало, при што три прсти се искривија. Уште на третиот ден од отекувањето побаравме лекарска помош. Беа тоа тешки и долги месеци во кои одевме по државни и приватни болници. Дијагноза – немаше. Болките во трите прсти на стапалото од самиот почеток беа неподносливи и не се смируваа со ниту еден лек препорачан од познати и искусни доктори, професори… Нашата голгота започна на 28 јануари, на самиот Празник на свети Гаврил Лесновски, кога поради необјаснив напад на кашлица бевме однесени со возило на Брза помош на Детска клиника во Скопје, каде што веднаш бевме примени. Терапијата што ѝ беше дадена ноќта кога нè примија, воопшто не поделува. Останавме месец дена на клиника. Секојдневно кај детето доаѓаа доктори од различни области – лекуваа реума, артритис…, некои велеа дека тоа воопшто не е реума, ниту артритис… резултат – немаше. Дијагноза – исто.

    Следуваа конзилијарни состаноци и договори, што со нашиот случај. По примена терапија со имуноглобулини детето за првпат се онесвести. Ни го зедоа од рацете… Следуваа тешки денови за нашето дете, за сите нас. Денови во кои продолжуваше неизвесноста околу состојбата на нашето дете. Ноќ помината на Карил [Клиника за анестезија, реанимација и интензивно лекување, н.з.], а потоа една седмица на одделот за интензивна нега на Детската клиника. Од одделение на одделение, од врата до врата… Која е дијагнозата? Со каква терапија ќе се лекуваат болките во ногата и несвестиците, кои по примањето на имуноглобулините беа многу, многу чести… Некои од лекарите предлагаа да одиме на лекување во странство. Во меѓувреме, стигнуваа резултатите од направените најопсежни анализи на клиниките во Скопје и во Германија. Сите резултати од детето беа одлични. Три направени магнетни резонанци на мозокот, не знаеме колку направени EEG-a, пункција и сè што требаше и што можеше во Македонија да се испита и да се направи. Докторите и директорката на Детска клиника се ангажираа несебично, но не ни даваа конкретни насоки што и како понатаму. Ние, како родители, се консултиравме секаде каде што ќе слушневме. Лекарите комуницираа во неколку наврати со професорка од позната клиника во Турција.

    По месец дена поминати низ неколку одделенија и низ многу врати на скопските клиники, се наоѓавме во тешка безизлезна ситуација. Многумина тогаш од нашите блиски и познаници нè упатуваа да побараме помош од бајачи, гледачи… Лора одлучно кажуваше дека никако не сака да ја носиме по баење и по слични такви луѓе, но затоа пак сакаше често пати, макар и во инвалидска количка, да ја носиме во малата црквичка посветена на Благовештение во кругот на Клиничкиот центар во Скопје. Го молев Господ да ни го посочи патот по кој треба да одиме, бидејќи по добиените добри резултати, а влошената здравствена состојба на детето, веќе никој ништо не ни препорачуваше. Целото тоа време добивавме неизмерна поддршка од сите доктори на клиниката за Детски болести, од пријателите, од колегите, од наставниците и соучениците на ќерка ни, од луѓе кои слушнале за нашиот проблем и сакаат да ни помогнат. Во порака добивавме многу имиња на доктори, мејлови, телефонски броеви со препорака да пробаме уште таму. Баравме чаре на многу места, но сите ги креваа рамениците со зборовите: „Што можевме, направивме“, „Ова не е до нас.“ Тоа беа најтешките моменти за нас. Немавме одговор на прашањето „Каде ќе го лекуваме детето?“. На хартија имавме дете кое е целосно здраво по сите добиени резултати, а всушност дете кое не може да направи ни чекор без наша помош… Донесовме одлука да ја напуштиме болницата на наша одговорност и да пробаме со хомеопатска медицина. Но и покрај првичните сериозни ветувања на докторката дека ќе го среди тоа, резултат немаше. Докторката максимално се ангажираше, даваше сè од себе. Нè испрати во „Славеј“ – Скопје да направиме ортопедско помагало, но прстињата на ногата останаа цврсто искривени во грч. По месец дена поминати во приватната амбуланта кај докторката–хомеопат, резултат – немаше. На крајот и таа призна дека не е моќна да се справи со проблемот. Повторно останавме без надеж… Единствената позитивна работа беше што за тој месец детето не примаше никаква терапија и држеше строга диета – така што се исчисти од долготрајното пиење на секакви лекови, па дури и цитостатици… Неподносливите болки во зглобовите на искривените прсти, вртоглавиците, нападите, несвестиците, заматеноста, црнината пред очите – останаа. Состојбата се влоши, и по едно онесвестување кое траеше многу долго, повторно бевме вратени во болница во Скопје. Но, наближуваше Велигден и по само две поминати ноќи во болница, нè пуштија дома за празникот, со договор веднаш после празникот да се вратиме.

    l1

    Долги години наназад со семејството го посетуваме манастирот „Свети Гаврил Лесновски“. Решивме да отидеме со детето. Запаливме свеќи за здравје. И покрај големата посетеност на манастирот и големата ангажираност на отец Дамаскин со посетителите, решивме да му ја раскажеме нашата мака. Отецот со задоволство нè покани да испиеме по еден чај. Додека му раскажувавме низ што поминуваме, тој трпеливо нè слушаше. Пиејќи го чајот и разговарајќи со отецот, ќерка ни постојано се онесвестуваше… Отецот нè охрабруваше да не се плашиме, укажувајќи ни дека проблемот и болеста на Лора се од сосема друга, духовна природа. Ни рече да отидеме со него во манастирот. Таму тој ѝ прочита молитва и ја помаза со масло од кандилото на гробот на епископот Гаврил Светогорец.

    Додека траеше молитвата очекувавме дека ќе се онесвести, бидејќи со месеци наназад не издржала толку време да не добие напад. Но, тоа не се случи. Отецот имаше голема вера дека со девојчето сè ќе биде во ред. Кога заврши молитвата, ќерка ни се исправи пред нас и ни рече: „Мамо, јас сум иста како порано! Повеќе не ве гледам матно! Ве гледам како порано!“ Отецот одеше напред, а детето по него… Само… Првпат после толку месеци без наша помош! Излеговме од манастирот, а таа сама продолжи по отецот кој одеше пред неа. Ја одведе во продавницата за свеќи и икони. И даде крст кој го носи на вратот до денес. И кажуваше што треба понатаму да прави. Ние уште не го осознававме чудото што ни се случи. Се поздравивме со отецот. Детето отиде само до колата која беше паркирана на манастирскиот паркинг. Кога седна во колата започна да ја одврзува патиката. Сакаше да се собуе и да го тргне ортопедското помагало од ногата. Ние во еден глас ѝ рековме дека иако се почувствувала подобро, не треба да брза да го тргне помагалото, но таа не нè слушаше што ѝ зборуваме.

    Моментот на вистинското изненадување за нас беше кога таа ни ја покажа ногата. Прстите кои со месеци беа искривени и згрчени во страшна болка беа исправени! Болката ја немаше! Занемевме… Се плашев да не се разбудам. Да не е сон. Се свртевме кон манастирот. Низ солзи му заблагодаривме на Господ за чудото што ни се случи. За милоста што на тој Велик ден Господ ја истури врз нас… Заврна… Ни требаше време да се соземеме и да си појдеме. По патот сите молчевме. Само ќерка ми брзаше да се слушне со другарките и да закаже излегување во град. Ја гледав низ солзи. Ни требаше време да се соземеме и да поверуваме дека нашето дете, кое до пред само неколку минути постојано се онесвестуваше и не можеше само да оди, сега задоволно се смее. На неа немаше никаква трага од долготрајната голгота. Божјата милост избриша сè! Дома се вративме со истото живо, здраво и среќно дете од порано.

    Ова големо чудо придонесе за духовна преобразба на целото наше семејство и за наше уште посилно зацврстување во верата и цврста решеност од сега натаму да не отстапиме ниту чекор од светлата патека на Исус Христос. Слава му на Господ кој ни подари неизмерна љубов и милост!

    http://denesen.mk/web/?p=344371


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:29:07 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 19:33:36 CEST

    Малата Ана оздравела – се молела на иконата на Пресвета Богородица

    Објавено: 29/08/2015 12:03

    Во Грузија се наоѓа чудотворната икона на Пресвета Богородица пред која се молел и Серафим Саровски. Новинарката Ирма Хаширладѕе ги опишува чудата кои се случиле, а кои се поврзани со светата икона. Таа го пренела и сведочењето на Наталија Цицикашвили мајка на деветгодишно девојче.

    – Кога со својата ќерка Ана се враќавме од часови за пеење, одеднаш и се снеарни и падна во несвест. Малата Ана со брза помош беше пренесена во болница, но таа веќе не можеше да оди. Беше пратена на испитување, но испитувањето не даде никакви резултати.pravoslavie-630x328

    Кога во нашате семејство ќе се случи некое искушение ни обично палиме свеќи и се молиме. Целото семејство се молеше, а и самата Ана се причести неколку пати.

    На 19 декември на празникот Свети Никола ја однесов на Невролог. Беше констатирано дека има инфекција на мозокот и ни рекоа дека девојчето треба да биде пратено во Тбилиси каде би и била дадена некоја инекција кој би можела да и помогне. Ја однесовме во клиника, но таму доби уште потешки напади. Дежурните лекари се уплашија дека состојбата би можела многу да се влоши.

    Чудотворната икона на 20 декември веќе беше во нашиот град, но ние тогаш бевме во Тбилиси и не можевме да појдеме за да и се поклониме.

    Мојот сопруг за ќерка ми донесе мала копија на таа икона и плава марама на која беше насликана Пресвета Богородица. Девојчето веднаш ја стави марамата и ја зеде иконата во своите раце и започна да се моли. Се молев и јас заедно со својата ќерка.

    После тоа кога започна следното испитување, лекарите не најдоа никаква аномалија, ни рекоа дека е се во ред и ја откажаа предвидената терапија.

    Штом стигнавме дома отидовме сите заедно да се поклониме на чудотворната икона која беше донесена од Русија. Иконата веќе беше во храмот Свети Ѓорѓи. Ана својата мала иконаја приближи на оргиналната и започна да се моли.

    Тогаш повторно прооде. Девојчето кое само пред извесно време не можеше сама да оди, сега неколку сати стоеше и ја слушаше светата литургија.

    Извор Православие ру

    http://mkd-news.com/malata-ana-ozdravela-se-molela-na-ikonata-na-presveta-bogoroditsa/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:31:35 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Чудо: И пчелите ги почитуваат иконите (ФОТО)

    Објавено: 29/08/2015 13:03

    Во регионот Капндрити во близина на Атина, побожниот пчелар Исидорос Тиминис во една од своите кошнички со пчели поставил икона од Распетието Господово.Набрзо после тоа кога ја отворил кошничката бил вчудоневиден. Пчелите покажале голема почит према иконата, тие ја извезле со восок целата икона освен делот каде е прикажано лицето и телото Господово.

     

    ikona2-374x630Отогаш тој секоја пролет во кошничката ги става иконите на Спасителот, Богородица, и Светителите, а резултатот е секогаш ист.

    – Еднаш донесов икона на која е насликана голготата со трите крста. Пчелите ја имаа извезено со восок целата површина на иконата, оставајќи јасно да се види крстот на кој е распнат Христос и разбојникот кој што се покајал, насликан од десната страна, додека разбојникот од левата страна беше прекриен со дебел слој на восок, вели Исидорос.

    – Последен пат ја оставив иконата на Свети Стефан првомаченик. И како што гледате цела икона је покриена со восок освен лицето и телото на светителот.

    ikona11-361x630

    ikona31-400x630

    http://mkd-news.com/chudo-i-pchelite-gi-pochituvaat-ikonite-foto-2/

     


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:32:32 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    (ВИДЕО) 97-годишниот чувар на Гробот Господов ја откри најголемата тајна како слегува Благодатниот оган

    30/04/2016 20:10

      

    20160430.ouowzqzazu (1)

    Гледам нешто што се движи -рачката! Не можеш тоа да го разбереш, како ветер, како светлина!, раскажува старецот Митрофан

    Благодатниот оган е чудото што им претходи на најголемото случување за христијаните – Воскресението. Знакот на победата на Спасителот над гревот и смртта и почеток на еден нов свет, искупен и осветен од Господ Исус Христос. Иако луѓето се исповедуваат друга христијанска деноминација или пак друго исповедање, да го омаловажуваат овој настан и да не веруваат во чудото на Благодатниот оган, за православните христијани тоа ќе остане едно од најголемите чуда, дека Бог не ги напуштил своите.

    Секоја година, веќе речиси 2 милениуми, православните христијани на чудесен начин го добиваат Благодатниот оган, кој Ерусалимскиот патријарх го измолув на Божјиот гроб, пишува во обемна репортажа на “Стандард”.

     

    Првите пишани сведоштва за слегувањето на Светиот оган во храмот “Воскресение Христово” се среќаваат кај античкиот писател и историчар Евсевиј Кесариски, односно во 4. век. Евсевиј пишува дека во II век патријарх Нарцис заповедал да налеат вода во лампадите, бидејќи маслото било готово. Тогаш оган од небото ги запалил сите лампади кои гореле во текот на целата пасхална служба. Латинскиот монах Бернард пишува во 865 г .: “На Велика Сабота, во вечерието на Пасха, службата започнува рано и по нејзиниот крај се пее” Господи, помилуј “, додека сите лампади над Гробот Господов се запалат со доаѓањето на Ангелот”.

    Во 1099 година Ерусалим бил освоен од крстоносците. Еве како англискиот историчар византинист Стивен Рунсиман ја опишува во својата книга на западните летописци: “Не успеав започна првиот латински патријарх Арнолд. Тој нареди да се истераат од пределите во храмот на Господовиот Гроб сите секти на еретици, а потоа почна да ги испрашува православните монаси каде го чуваат крстот и другите реликвии. по неколку месеци Арнолд биол заменет од патријархот Дајмберт од Пиза, кој отишол уште подалеку. Тој се обиде да ги истера сите локални христијани, дури и православните, од Гробот Господов, и да пушта таму само Латини, како воопшто да ги лиши другите од црковните згради во Ерусалим и околу него … и Словото се одмазди не задоцни. на Голема сабота во 1101 година св. оган слезе во Кукувлијата, бидејќи таму не беа поканети источните христијани. Тогаш кралот Болдвин I се погрижи да се вратат правата на локалните христијани … ”

    Капеланот на Ерусалимските крстоносци Фулк раскажува дека кога западните верници (крстоносците) го посетиле светиот град пред заземањето на Кесарија, за да го прослават Пасхата, целиот Ерусалим бил во криза, бидејќи светиот оган не се појавил и верниците цел ден поминале во исчекување пред храмот на воскресението. Тогаш, небаре по небесна сугестија, … сето свештенство и кралот отишле во Соломоновиот храм, неодамна претворен од Омарова џамија во црква, а во тоа време Грците и Сиријците останале на Гробот, кинеле облека и го повикале Божјата благодат. И тогаш, конечно, Огнот слезе …

    Познатиот муслимански историчар ал-Бируни (9-10 в.) пишува: “Еден пат гувернерот заповеда да го заменат фитилот со бакарни влакно, како се надеваше дека лампадите нема да се запалат и чудото нема да се случи. Но кога огнот слезе, бакарот се запали .. ”

    Најпознат е случајот со неслегувањето на Огнот во 1579 година, кога Ерменците успеале да го поткупат султан Мурад и локални власти и да добијат право само тие да ја слават Пасхата во храмот и да го добијат огнот. Од целиот Блиски Исток се собрале нивни единоверци додека православните на чело со патријархот Софрониј не само што не биле пуштени во параклисот над Божјиот гроб, но и воопшто во храмот. Така тие останале на влезот, за да се молат таму, а ерменскиот патријарх во текот на целиот ден се молел, но и покрај тоа чудото не се случило. Тогаш одеднаш како гром падна од небото и удрила колоната до кој се молел православниот Патријарх Софрониј. И Небесниот оган се појавил таму. Тоа било единствениот случај во историјата кога Огнот слегува надвор од храмот. Сведоштвото за вистинитоста на православната вера била толку очигледно дека предизвикало немири меѓу толпата и имало дури муслимани кои го примие православието. Турските власти толку се налутиле за га предизвикаат немири кај Ерменците и дека пресудиле ерменскиот архиереј секогаш да го следи православниот патријарх во пасхалната церемонија и никогаш да не зема непосредно учество во добивање на Благодатниот оган.

    Старецот Митрофан се скрил, за да види светлината

    Црквата чува и едно поинтересно сведоштво на благодатниот старец Митрофан, наш современик, кој видел лично како слегува Благодатниот оган.

    Еве што раскажува за својот живот и за Чудото на чудата самиот благословен старец – големиот чувар на Гробот Божји, веќе 97-годишен, кој е сместен во Солунскиот старечки дом “Харисиос”.

    “Боже мој, Боже мој, умирам! Тоа сомнеж во мене – слегува ли или не слегува Светата Светлина на секоја Голема сабота – ме јадеше уште од Големата недела на 1924 година, и цели две години до 1926 година, кога планирав да се убедам со свои очи што точно се случува, односно да се избавам еднаш засекогаш од онаа болна сомнеж, што ја предизвика во мене онаа свеќа! ”
    – Тука старецот зборува за големата свеќа (лампада) која бил замолен да ја остави кај Гробот за испитувачот и контролна комисија од 10 славни свештеници. По извршувањето на самата проверка дали нема оставено нешто запаливо во Кукувлијата членовите на комисијата правеле и литија околу Гробот Божји, при што користеле свеќа за да ги запалат кандилата. Но благословените се посомневал во тоа и помислил дека свеќата ќе се користи малку подоцна од Ерусалимскиот патријарх, за да ги запали снопови од по 33 свеќи, кога влезе сам кај Гробот за моли за Огнот. “Та решив јас да направам обид да се сокријам таму горе, на металната плоча”. Во тоа време над Светиот Гроб беа обесени три кандила, закачени на метална плоча која стоела на висина скоро 4 метри над самиот Гроб. “Си велам си – оваа плоча е добра. Ќе се качам таму горе и ќе легнам врз неа, таа си има и дупки низ кои ќе се погледне надолу и никој нема да ме види. Ќе се качам,! Нели сум чувар! (. ..) но јас, будала, не си и мислев дека плочата може да не е здрава и да падне, и ем јас да се превртам, ем да стане резил и за Светиот Гроб – но Слава на Бога – здрава испадна. ”

    И така, на полноќ на Велики петок во 1926 година, отец Митрофан пристапува кон извршување на дрската намера. Зема стол и се качува на металната плоча, божем да ги провери кандилата, како објаснува стариот отец, со барањето тој постави скала. За целта да се осиги и најголемиот фенер, кој можел да се најде на пазарот. Стоел таму цели тринаесет часа – затворен, имобилизиран и тивок до пладне на Голема сабота.

    “Така се испотив и препотих, изгубив секаков боја од загриженост. Ќе се појави Благодатниот оган, јас ќе го видам, но ќе ме измори, бидејќи се сомневав! Не запазив и зборот како чувар на Пресветата Гроб и ќе бидам казнет најстрого ! ” Часовите кои минуваа, се мачни. Тераат на каење за она што го прави, но веќе е доцна.

    “Во утринските часови, како вообичаено, дојде отец Анатолиј, стави фитил, стави и свеќа! Ах, таа свеќа! Направија литија со неа, а јас целиот треперев. После дојде Патријархот. Извршија и проверкаа. Јас слушам, скриен одозгора, и слушам како прашуваат за мене каде што сум. Отец Анатолиј одговори дека сум во пустината со еден научник, како реков, но дека ќе се врати штом се јави Светата Светлина. Ама од каде да знаат јас точно каде ќе дојдам! Ако знаеја само – како тука еден луд сака да го пресвртам наопаку целиот свет, и Патријаршијата, и Братството!

    За радост, навистина настана голем мрак! Таков мрак и ништо не се гледа! Дури патријархот не можев да го гледам, ниту дури Ерменецот. Ерменецот, за сведоштво, седи на прагот. Се е темнина! По малку гледам некакви мали нешта! Не знам како да ви објаснам. Гледам нешто што се движи рачка! Не можеш да разбереш, како ветер, како светлина! Врти се силно, силно. (…) Како бев исплашен, се јави едно небеснив сјај, не знам од каде, и се исполни со светлина целата Кукувлија! И се скрши она што се вртеше и тоа се урна како во безброј пчели и тие безшумно залетаа! Беше чудо! Патријархот не ги гледаше, но јас јасно гледав, од неговото лице … И како осветен од оној сјај тој почна да чита молитви … пчелата трипати ротираше и веднаш, на метар над Гробот, формираа еден венец, целиот златен! Патријархот читаше молитвите! Кандилото се Гаси! А Кукувлијата блесна! (…) Видов Светлина која држи пет снопа со по 33 свеќи, украсени, знаеш – другите свеќи не ги ставивме. И како подигна бавно како раце, веднаш вечното кандило и петте зрака се запалија. Во овој момент светлиот венец исчезна. Очите ми се наполнија со солзи, а моето тело цело гореше. Пресвета Богородице, велам, зар јас спијам и сонувам? Но – чудо е! (…)

    Видов! Е, подоцна, ако и да имав јаже со мене, што го бев подготвил пред цел месец, да се симнам со него одозгора, јас воопшто не го користев, бидејќи во радоста сум скокнал во воздух од 4 метри висина! Бев толку среќен! ”
    Подоцна, се разбира, 25-годишниот тогаш отец Митрофан така силно го гризеше совеста и побарал да се исповеда на самиот патријарх Дамјан. Иако строг, Свети отец многу сакал момчето и уште пред да чуе исповедта му, изјавил дека ги прифаќа неговите гревови целосно врз себе. Но потоа, како разбрал за својата постапка , силно се исплашил во првиот момент, но конечно го прегрнал и му рече: “Ах, ти, итроумно и благословен човеку!” Та дури го послужил и кафе и му направил немал дар со зборовите: “Ајде сега сето добро, моето момче, но друг пат повеќе да не правиш вакви обиди, бидејќи тоа што си се посомневал е голем грев! И како што ми сподели отец Анатолиј (одговорниот тогаш за агиотафитите при Гробот), пред да дојдеш кај мене тој мораше да те претепа, ако ти не беше толку благословен човек! ”

    Старецот Митрофан потоа никогаш повеќе не се удостоил да ја види ни Светата Светлина, ни дури и патријархот кога влегувал внатре во Кукувлијата: “Бог ме казни за маловерието ми”. Преживеал во храмот “Св. Воскресение Господово” цели 58 години, од кои 54 како чувар на Гробот Господов.

    “Прашај ме за чуда. Не знаеш што е Гроб? Тоа е Гробот на нашиот Бог, а вие сакате уште чуда. Секој час, секоја минута стануваат чуда, но само оној кој е достоен, ги гледа. … Светата светлина во реалноста поаѓа постојано, не само секој час, но и секоја минута. Ако си достоен, ја гледаш, ама јас … блудниот син, грешниот, достојен за жалба прашувам: “Како така, Христе мој, ме прифати да сум чувар цели 58 години на Твојот Пресвет Гроб!

    http://lokalno.mk/video-97-godishnniyat-chuvar-na-grobot-gospodov-ja-otkri-najgolemata-tajna-kako-sleguva-blagodatniot-ogan/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 09:37:19 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

     

    „Паата, држиш ли пост?“ - како је молитвама грузијског патријарха исцељен смртно рањени дечак

    Светски познати оперски певач Паата Бурчуладзе испричао је како је молитвама Предстојатеља Грузијске Цркве исцељен његов син.

     „Док сам 1989. године боравио у Италији, позвали су ме пријатељи и саопштили ми да морам да оставим све и неодложно дођем у Грузију, јер ми је син смртно рањен. Цео Тбилиси је чуо за то.

    Налазећи се у потпуном шоку, ја сам, наравно, отпутовао за Тбилиси. На аеродрому су ме дочекали пријатељи. Одмах смо отишли у републичку болницу, где сам затекао свог сина у бесвесном стању. Сви су мислили да га нећу затећи живог.

    Једина ствар која ми је падала на памет била је – обратити се Патријарху за помоћ. Пошто сам пријатељима саопштио своју одлуку, одмах смо кренули у Патријаршију. Од републичке болнице до Патријаршије путовали смо тачно 15 минута.

    Пришао сам Патријарху, пао на колена пред Свјатјејшим и почео да ридам...

    Ридао сам као и сваки отац који губи сина и оплакује га. Једва сам говорио о својој невољи. Са сузама сам молио нашег Патријарха да спасе мог сина. Видевши ме у таквом стању, он се веома забринуо, окрену се ка иконама и почео да се моли...

    Молио се, молио и у једном тренутку се окренуо према мени и упитао ме: „Паата, држиш ли пост?“... Одговорио сам не... Он се ћутке окренуо ка иконама и наставио да се моли.

    После неког времена, опет се окренуо и поставио ми питање: „Како, Паата, ти се никада ниси причестио?“ Рекао сам не... Он је слегао раменима и продужио да се моли...

    За то време ја сам клечао на коленима и ридао... Патријарх је завршио молитву, пришао ми, покропио ме светом водом и рекао ове речи: „Иди сада, твој син ће сигурно бити спасен, само ти обавезно почни да држиш пост и да се причешћујеш...“

    Имајући такву наду и такав благослов, ћутећи сам изашао. Вративши се у болницу, ушао сам у реанимациону салу и нисам могао да поверујем својим очима... Мој син је седео на кревету и осмехивао се... Дечак кога сам пре 45 минута оставио у бесвесном стању, дечак кога су смртно ранили, за кога сам мислио да га нећу затећи живот, - седео је на кревету насмејан и пун живота... У том тренутку није било никог срећнијег од мене на земљи.

    Да се ово чудо није мени догодило, ја, вероватно, ником другом не бих поверовао. Око 100 људи ме је подржало у тим тешким тренуцима, са тугом мислећи да је то крај! Они су сведоци овог чуда. Тако је мој вољени Патријарх, по молитвама Господу нашем Исусу Христу, спасао мог сина и дао ми га по други пут!“

    Приредио: Константин Церцвадзе

    Извор: „Православие.ру“

    Превод и приређивање: „Борба за веру“

    http://borbazaveru.info/content/view/8460/1/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 10:15:57 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Младу Рускињу из таласа Сјамозера спасила - молитва

    • 19:07 23.06.2016.

    МОЛИЛА СЕ ДОК ЈЕ ТОНУЛА И ОНДА ОСЕТИЛА КАКО ЈЕ „НЕКЕ НЕВИДЉИВЕ СИЛЕ“ ИЗВЛАЧЕ НА ОБАЛУ

            У ТРАГЕДИЈИ до које је 20. јуна дошло на језеру Сјамозеро у руској републици Карелији чудом се спасла девојчица Јулија.

            Те кобне ноћи она се нашла међу децом која су заједно са својим инструкторима, упркос упозорењима да долази невреме, пловила у чамцима и на сплавовима

            Јулијиним спасењем се баве сви руски медији и друштвене мреже. Нимало случајно.

            Она је „изашла из воде“ и закуцала на врата прве куће у оближњем селу на коју је наишла. А домаћин куће је испричао:

            - Није имала спасилачки прслук. Испричала је да је у једном тренутку осетила да јој понестаје снаге и да је вуче на дно. И тада се сетила да се треба молити.

            Јулија је у себи почела да изговара молитву и да израња из воде. На површини је гутала ваздух и из све снаге викала обраћајући се само Богу. По њеним речима, тада као да су је неке видљиве силе повукле нагоре и буквално извукле на обалу.

            Наравно, ова прича може да делује као бајка, фантазија, али девојчица је све тако искрено испричала.  

            Јулија је испричала да је њена бака често ишла у цркву и да ју је учила да се моли. Та вера ју је и спасла.

            Када је изашла из воде кренула је да тражи пут ка селу. Није знала куда иде, само је корачала напред. И поново се молила у себи. Док је ишла поред језера видела је дете. Извадила га је. Решила да спасе. Али, било је мртво.

            Када је коначно добауљала до прве куће - цвокотала је. Али се држала храбро, није плакала... 

    http://fakti.org/rossiya/mladu-ruskinju-iz-talasa-sjamozera-spasila-molitva


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 10:19:02 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

     

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa

     Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:

    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.

    "on pusi!" - rece Joil

    "Ne pusi."

    "Pusi!"

    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.

    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.

    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".

    "A sto nije?"

    "Nismo stigli, planirali smo..."

    "A sta mu je?"

    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"

    "Verujem" - rekao sam.

    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.

    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.

    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!

    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!

    15. oktobra 2000. godine

    u gornjem Ostrogu

    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    http://pouke.org/forum/blogs/entry/534-%D0%BE%D0%B4-nova-cuda-svetoga-vasilija-ostroskog/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 10:21:11 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Почна ли чудотворната икона во Трубарево да прави чуда? Жена тврди дека оздравела откако се помолила

     

    Мироточивата икона во црквата “Свети Ѓорѓија Победоносец” почна да прави чуда! Ова го потврдуваат членовите на црковниот одбор и старешината на храмот, отец Бобан Богдановски кои раскажуваат дека благодатот од молитвите пред иконата ја почувствувала една повозрасна скопјанка, на која, по цели десет години и исчезнале болките во нозете.

    15– Можеби звучи неверојатно, но една верничка која слушнала за мироточењето на иконата во нашата црква, дојде, се помоли пред иконата, потоа ме праша дали имаме крстена вода. Јас и го покажав садот, си пушти од водата и ме праша: отец, водата е газирана!? Јас и одговорив дека само е светена вода и толку…Но, истата верничка, следниот ден повторно дојде во нашата црква, се заблагодари пред иконата и ме прегрна мене и одборниците. Рече: „Оче, верувале или не, болката во нозете која ја имам цела деценија и која ми го отежнуваше движењето, ми помина”. И еве оттогаш има повеќе од две недели, неколку пати доаѓа, ни раскажа отец Бобан.

    Тој, веднаш потоа појаснува дека Бог, всушност, го дарува чудото за да не направи силни во верата.

    – Чудото, за оној кој верува не е толку потребно. Чудата кои Бог на директен или индиректен начин секојдневно ни ги праќа, служат за нас кои веруваме уште повеќе да ја засилиме верата во него, тие се духовна радост. И за оние кои се скептични и се сомневаат, што за жал е дел од човековата природа која живее без Бога, ваквите чуда се доказ дека Бог навистина постои. Сами гледате какви коментари има на социјалните мрежи, вели нашиот домаќин.

    Додека го правевме разговорот, голем број верници влегуваа и излегуваа од црквата. Не им пречеше што десетина жени генерално ја чистеа и внатрешноста на храмот и дворот.

    – Традиционално, секоја среда пред Велигден доаѓаат вернички од селото и околината и пред големиот празник генерално чистат. Голема радост ни е веста дека за Ѓурѓовден ќе не посети и неговото блаженство, македонскиот архиепископ, г.г. Стефан, вели Ристо Сетинов, член на црковниот одбор. Со радост ни раскажа дека пресвета Богородица со мироточењето им донела голем број верници во црквата и тоа не само од околината на Скопје туку од цела Македонија, па дури и од соседна Србија.

    На иконата се уште има траги од мирото, а ако се допре со челото, навистина има специфичен мирис.

    – Чудо е, навистина. Кога тргнав кон иконата како да одев по латици, а кога застанав простум … не знам, чувството е преубаво, неописливо. Треба да сме среќни што Бог се уште не удостојува со чуда, во ова време на живот во грев. Сега се чувствувам дека имам енергија за да го прегрнам цел свет. Господ на помош да е на сите! – вели Катерина Грозданова, која заедно со нејзиниот сопруг ја сретнавме во црквата.

    Мироточењето на иконата беше забележено на 10. овој месец на неделната литургија кога присутните забележале капки налик на вода на самата икона, а по извесно време целата икона била оросена. Свештеници и теолози на МПЦ, но и лично г.г. Стефан потврдија дека станува збор за „мироточење на иконата”, процес кој во црквата се нарекува чудо и кој често се случува во црквите.

    http://religija.mk/pochna-li-chudotvornata-ikona-vo-trubarevo-da-pravi-chuda-zena-tvrdi-deka-ozdravela-otkako-se-pomolila/


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 10:25:01 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Чудо во МПЦ во Австралија, велигденско јајце и по пет години целосно здраво

     Велигденско јајце коешто било украсено од отец Гаврил, архимандритот на МПЦ во Австралија, останало сосема здраво и по цели 5 години од бојадисувањето.

    Приказната за велигденското јајце, заедно со фотографиите кои сведочат за неговата свежина и целовитост ја објавија македонските верници во Австралија.

    Тие велат дека, Отец Гаврил решил да го скрши велигденското јајце кое иако малку напукнато, по пет години, а тоа што го виделе внатре ги оставило без зборови сите.

    Јајцето и по пет години не само што ја задржало целата свежина во себе, туку воопшто и не испуштало трул мирис, карактеристичен за расипианите јајца.

    Ова е втор ваков случај на чудесно пројавување на Божјата сила, велат Македонците од Австралија.  Додека отец Гаврил бил во манастирот Св. Прохор Пчински во Донибрук, тој скрши велигденското црвено јајце кое било чувано на плаштеницата од предходниот Велигден и се потврдило чудото во Православната Црква дека црвените Велигденски јајца кои се бојадисуваат на Велики Четврток не трулат, велат Македонците од Австралија.

     


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 10:31:36 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Проклетство неплодности разрешава се плодовима покајања, a у плодове покајања свакако спада и мало откривење силе и славе Божје и помоћ свише кад је заиста нужна помоћ. Такву помоћ свише, помоћ Божју, имали су Срби кроз векове и зато је остао поздрав: „помаже Бог“, „Бог ти помог’о“ и „с Богом“.


    Али данас сила и слава Божја, не само да се не открива, него се баш сакрива од садашњих лицемера у Цркви. Пре десет година у Русији се мало открила сила и слава Божја и то су одмах објавили, али већ данас и тамо је пуно лицемера и због њих се и тамо сада сакрива сила и слава Божја.


    Чудеса схимонахиње Сепфоре

    Матушка Сепфора (у свету Дарија Николајевна Шњакина, девојачко Сењакина, 1896-1997) проживела је у Спасовој пустињи свега око једну ипо годину, хранећи братију и паломнике, али шта се све догађало за то време… Њени савети и поуке преобразили су живот сваког од њих, ко је имао среће да са њом разговара (општи). Благодарећи њој многи људи су први пут у животу добили запањујуће откриће: да молитва мења свет! Становници манастира су били сведоци многим: и исцељењима, и тачним испуњењима њених предсказања, и чудесима! Пред вама су сведочанства наших савременика о догађајима, који иступају из реда обичних. Сви они (догађаји) су се догодили са реалним људима у реално време… А потврду истине тих малих историја ви ћете наћи у манастиру пустиње Спаса Нерукотвореног, који је у селу Кликово, недалеко од Оптине пустиње. Тамо се налази прекрасни сабор (храм) Спаса Нерукотвореног, а поред Никољског предела (дела храма) је гроб праведнице, прозорљиве старице схимонахиње Сепфоре, њена келија, па још и архива са документима – сведочанствима, у којима се, осим суштине догађаја, садрже и тачна имена и адресе.

     

    Штаке су остале на клупи.

    И матушка Христина (келијница схимонахиње Сепфоре) и кликовске монахиње памте, како је пре пар година (2006 године) дошао у манастир заједно са паломницима И.Н. Без штака тај човек, који још није био стар, ни корак није могао да крочи. Па и са штакама кретао се са великим трудом, више уздајући се у помоћ људи, који су састрадавали са њим. Болест је узела над њим маха (победу) много дана. Ноге су отекле и надуле се тако, да су пред полазак његови домаћи облачили њега не у панталоне, него у специјално сашивене дугачке гаће, стопала су које-како обули у собне папуче, прорезане на неколико места. Дошли су у манастир. Помолили се, ушли су у матушкину келију, „покуцали су“ болесне ноге штапом, помазали светим уљем, а напослетку је он хтео, да одведу њега на гроб схимонахиње Сепфоре, и замолио је да га оставе тамо самог. А кад су они дошли поново по њега, показало се, да су на матушкиној клупи од болеснога остале само штаке. Обишли су цео манастир. Нису знали, шта да раде. Затим су се упутили ка аутобусу да се договоре (шта даље), и очима својим нису веровали. И.Н. је седео у салону (аутобуса), као да ништа није било. А кад је чуо да га зову, лако се спустио степеницама на земљу. Земљаци су се чудом чудили. А он је усхићено причао њима, како је седео код гроба, мислено молио од матушке помоћи, није се особито надао да је добије (помоћ), пошто се у болници само рукама кретао. И одједном је јасно осетио, да његове „дрвене“ ноге оживљавају: ево колена су задрхтала, ево већ се прсти помакли, ево дошла је жеља да стане на земљу и прође макар поред ограде (гроба). Не верујући себи, подигао се, направио корак, други, и, надаље је заборавио на штаке, запрепашћен и радостан због тако брзог, потпуно неочекиваног исцељења, и пошао је ка аутобусу… Шта је са њим било (претходно), због чега је оболео нагло, Бог зна. Али за њега то сада није важно. Важно је друго: исцељење, а главно је – вера, коју је он нашао у манастиру код матушкиног гроба.

    Деда са штапом

    Л.Н. Колосовскаја – учитељица из Кирејевска. Једном је заједно са својим ученицима пошла на поклоничко путовање. Били су у Шамордино, у Оптиној пустињи, после чега је аутобус свратио у Кликово. Наравно, ушли су у сабор Спаса Нерукотвореног, поклонили се светињама, затим – у келију схимонахиње Сепфоре, на њен гроб. А кад су се спремали да пођу, јеромонах (?) о. Софроније дао им је на пут часопис. Они су журили, предстојао им је далек пут – не мање (?) од пет часова путовања, и Л.Н., не отварајући ставила је часопис у путну торбу. Ускоро је аутобус кренуо, запливали су за прозоре брезе и борови, удаљио се манастир, далеко позади остало је и Кликово. Падала је ноћ, али деца никако нису могла да се умире. Разгаламили се, надвикујући једно другога, спомињали су о свему, што су видели. Сви су били пуни утисака, и разуме се, они су журили да их поделе. Кад одједном! Мотор је „закијао“, у салону се појавио запах паљевине, и они су стали. Док је возач тражио узрок квара, школарци су заједно са учитељицом остали у аутобусу, али врло брзо од дима је постало тешко дисати. Па иако се догодило то у осам часова увече, а на улици је било прилично свеже, морали су хитно да изађу из кола (аутобуса). Ускоро је шофер рекао учитељици, да је квар веома озбиљан. И више од тога, налазити се не само у аутобусу, него и поред њега није без опасности. Показало се, да је дуго време бензин капао на запаљени радијатор, то јест довољно је само једна искра, и све да полети у ваздух. Повезати се са било ким преко мобилног телефона није успело. Тако се радост окренула на очајање. У тој забити, где су се они нашли, стајала је нека првобитна тишина. Није се могло ни мислити, да ће их спасити нека случајна кола: около је ноћ и непрозирна тама. Почели су да се моле, да просе помоћи од матушке Сепфоре. Затим су сви заједно читали акатист Чудотворцу Николају. И одједном кћер Л.Н. (она је исто школарка) бацила се к њој: „Тамо је деда са штапом“. Он се појавио, што се каже, ни од куда. Пришао је деци, ослонио се на свој штап и главом заклимао: „Ај-ај-ај-ај!“ Како су затим причала деца, код њега је био јасан изглед и лепо лице. А још и нека светлост, неисказана лакоћа били су у њему самом и около њега. Деца су била тако усхићена сусретом (ускоро је он неприметно ишчезао), да још за дуго нису могли заборавити на њега. Учитељица и њени школарци готово да нису сумњали: то је био… свети Николај. Они су певали последње стрихове акатиста светитељу Николају. И кад је к Л.Н. пришао возач, она је рекла, буквално по неком надахнућу: „Сада ћемо акатист довршити и поћи“. Он је само подигао рамена и рекао: „Ма какви! Квар је такав, да се ништа не може учинити. Без генералног ремонта само на приколици можемо путовати“. А затим се догодило неочекивано: у неколико минута од неких приручних средстава он је начинио неопходни део. Одрезао је комад цеви, нешто је још учинио. И само што су изрекли последње стихове акатиста светитељу Николају, Михаил (возач) је сео за волан и покренуо аутобус. Учитељица је видела, како су њему од напрезања и узбуђења дрхтале руке, догађај се показао невероватним, али они су кренули с места и пошли. Кући је Л.Н. најпре узела часопис и отворила га. То је била „Наша вера“. И на првој страници икона Николаја Чудотворца. Управо она, што се налази у кликовском Спасовом сабору у пределу светог Николаја. Матушка Сепфора веома је волела ту икону, често се обраћала њој. А ниже је био смештен текст о томе, како је страшна бура постигла путнике у мору. Ломила се једра, шкрипали су јарболи, и ту је некоме дошла мисао да се помоли светитељу Николају. Ускоро се он јавио њима: „Ви сте ме звали, и ја сам дошао“. Сви који су били у лађи били су спашени. За Л.Н. је та страница часописа постала још једна потврда онога, да је чудесну помоћ указао њима сам светитељ Николај по молитвама матушке Сепфоре.

    Матушка је зауставила воз

    Лариса – кћер Љубави С. из Кирејевска – живи у Москви. Некако су решили они сви заједно, то јест цела породица да путују на море, да би се мало окрепили, одморили од градске буке и гужве. Сабрали су потребну суму (новца), купили су карте. На дан путовања дошли су на железничку станицу, изашли на перон и одједном чују објаву о скором поласку (воза): број воза одговара оном, што је у карти, а линију оглашавају сасвим другу. Лариса брзо (трчи) на шалтер обавештења. Тамо је сазнала, да је то стварно њихов воз. Просто је маршрута на карти укуцана не-тачна. И док је трчала по тунелу, чула је, како објављују, да воз полази. Породица је негде горе, она се још само спустила доле – али никако не успева… У очајању, већ не шапатом, него на глас се помолила, призвала је матушку Сепфору: „Помози, матушка, учини нешто“. Она је видела зачуђена лица, која су гледала на њу. А она је своје тврдила: „Матушка, помози!“ Искочила је на перон, узели су они свој пртљаг и жури ка возу. Кроз све степенице и платформе. Тако ево! На њихову велику радост успели су. Ушли су у вагон, почели да се смештају. Лариса је села, на крају, на клупу и са олакшањем уздахнула: „Како је добро, што се воз задржао – никако ми не би успели“. Ту је једна сапутница (она је седела поред) и говори њој: „А ви да знате да је то због мене. Мени је постало лоше. Никад тако није било: почело је да се врти у глави, све је запливало, за неколико секунди изгубила сам свест. Суседи у купеу су зауставили воз, вођа (кондуктер) је позвао хитну помоћ. А кад је хитна помоћ дошла, послушали су срце, притисак погледали, показало се, да је све нормално. И код мене је стварно све врло брзо прошло. Шта је то са мном било, то ја не знам“… Лариса је слушала са обамирањем срца. Код ње није било сумњи: воз је зауставила матушка.

    Прошло је без операције

    А ово је писмо жене, која је за неколико дана преживела сав ред осећаја од очајања до необичне радости: „Лекари су поставили застрашујућу дијагнозу. Код мене су нашли гнојну масну квргу, па још увећање (6х6см). После испитивања рекли су, да је операција неизбежна. Наравно, ја сам и преживљавала, и бојала се, ето, кћер је још школарка. Кад се догодила та беда, мислено се обратила матушки Сепфори, замолила је њене молитве. И разговарала је са њом, као са живом. Затим је пошла у болницу, да би одредили дан операције. Ставили су ми у упут – 13 мај, дан престављења матушке. За недељу дана до операције учинили су поновно УЗИ и рекли су, да се догодило нешто необјашњиво. Ја сам здрава, отока нема, операција није потребна. Тако да сам ја 13 маја уместо на операцији била на гробу код матушке Сепфоре. Кад сам боловала, молила сам за помоћ Пресвету Богородицу и дала обећање, ако се исцелим, да ћу поћи на поклоњење у света места, да ћу свакако бити код Преподобног Серафима Саровског. И тако, кад се догодило то чудо исцељења, одмах сам се сетила свог обећања и схватила, да треба путовати. Али како? Ја радим. Опет к матушки: просим да се помоли. И ево неочекивано у болници, где ја радим, организовали су пут у Дивјејево. Тако се одазвала на моју молбу матушка Сепфора. Кад сам се вратила кући, дошла је к мени пријатељица – Вера Самохина. Ми смо говориле о путу у Дивјејево, она је хтела више да сазна о светим местима. Затим је Вера кренула да иде, већ се упутила ка вратима, кад одједном у углу је нешто зашушкало, и отуда је излетела птичица. Узлетела је под плафон, пролетела по соби и стала код мојих ногу. Ја сам је узела у руке (она се није противила) и затим је пустила на слободу. Уму је недостижно, ето, све је било затворено, откуда се она појавила? Можда је то матушка дала нама на знање, да је она са нама и слуша нас?

    А још хоћу да испричам о кћери. Моја Јуља (њој је 11 година) иде у храм заједно са мном. Али у последње време почела је да се хлади према црквеној служби. И ево једном ја сам јој прочитала о девојчици Ољи, како је она предано ишла за Господом, умирала са Његовим именом на уснама. Девојчица је слушала, зауставивши дисање. А кад смо завршили читање, ја сам се са њом договорила лети да идемо у манастир. Те исте ноћи она је уснила сан, и ујутру она је њега испричала: „Мама, ми смо путовали у манастир врло дуго, било је много препрека. А кад смо дошли, поред храма видели смо дрвену кућицу (Јуља о Кликову ништа није знала). Према кућици се протегао дугачак-предугачак ред. Ми смо питале: „Куда ви идете“? И нама су одговорили: „Код матушке“. Затим смо ушле у кућицу, и нас је срела бабушка – сва у црном. Са штапом. Код ње је био врло јасан поглед. Она се теби, мама, тако обрадовала: „Да, ти често к мени долазиш“. О чему сте ви говориле, ја нисам слушала. Памтим само, да си ти бабушку питала: „Ето, Јуља игра (танц) и иде у музичку школу – пева у хору. Да ли је то корисно“? Бабушка је затворила очи, поћутала. Затим је одговорила: „Играти (танцевати) не треба, а да пева нека се учи. Њој ће то устребати“. И мени је штапом запретила: „А ти се исправљај, исправљај се…“ (Јуља је чак почела, по речима маме, да пропушта и недељне службе). Бабушка је била веома добра. Она је мене грдила, а ја се нисам бојала“. После кад је Јуља отишла у Кликово, онда је познала и храм, и кућицу, и клупицу матушке Сепфоре – све, што је видела у сну.

    Сув је изашао из воде

    Јелена Набатникова прича: „Ја живим у Кирејевску, где је и матушка живела до самог одласка у Кликово. Мој муж – шофер, пошао је једном на службено путовање. У почетку је све било, као увек. А ето увече… Молим се ја Богу и осећам – вуче мене да погледам на фотографију матушке Сепфоре. Као магнет. Само што се поглед према њом пружио, одједном се срце променило од предосећања. Ја к њој: „Матушка Сепфора, нешто се са мужем догодило. Помози! Помоли се за њега Господу“. Сутрадан муж се вратио, а на лицу код њега белег – дубока огреботина. И право са прага: „Ну, Лено, ја сам допао у такву прераду (преправку)! Може се рећи, сув сам из воде изашао. Кола се двапут преврнула. До овог времена невероватно је, да сам жив остао“. Тако је молитва Сепфоре одагнала беду. А други пут је оболео наш мали Павлуша. Три ноћи, као у огњу је горео, никако нисам могла температуру да скинем. На крају од умора сам уснула тамо, код кревета болесног детета. И ево једва сам очи склопила, кад чујем глас: „Ну, а зашто ти Сепфору не молиш за помоћ“? Ја сам одмах скочила, бацила се к фотографији матушке… Молим се и плачем, просим помоћ… А ујутру Павлик се пробудио потпуно здрав“.

    И у мећави је топло

    Сећа се Зинајида Сергејевна из Кирејевска: „Ја и матушка Доситеја, пре него што је она постала схимонахиња Сепфора, ишли смо у цркву у Панино. То је десет километара од Кирејевска. Матушка је сасвим лоше видела, тако да сам ја помагала њој. Сећам се, цео пут она је са молитвом ишла, и кад је био најсилнији мраз или мећава, на хладном ветру са матушком је било топло. Већ тада је она имала дар прозорљивости. Али од људи је обично скривала то. Мени је које-шта открила. На пример, какав ће бити живот моје деце. О две старије кћери – да ће обе постати жене свештеника. А сину, кад му је било свега пет година, рекла је: „Ти ћеш постати свештеник и доћи ћеш да мене причестиш“. Он је стварно постао свештеник. И причестио је матушку (служио је тада у Тули у храму Преподобног Сергија Радоњешког) мало пре њене кончине. А о најмлађој кћери – да ће се удати за таквог човека, да ће морати свакако да угађа и њему и његовом оцу. Буквално, сва матушкина предсказања су се догодила“.

    Дечак под точковима

    Десетог јула 2002 године у једном селу догодила се несрећа. „Ноћу је под точкове аутомобила мог сина“, – пише К.С., – „пао дечак. Кад су кола кренула са места, поред њих су се играла деца. У шали један је гурнуо другога, а овај се није одржао на ногама, него је пао, и у једном трену нашао се под точковима. Деца су повикала. Син је успео да схвати, шта се догодило, окренуо је волан, колико је могао, али предњи точак је ипак захватио дечака. У болници су код њега нашли прелом бедра и карлице. Кола мог сина су била службена, и мада за догађај није било његове кривице, њему је претило отпуштање са посла. Па и са дечаком, шта ће бити – и ја и син нисмо имали мира. Следећег дана к мени је дошла познаница – врло добра жена – и посаветовала: „Моли матушку Сепфору, она ће све средити“. Мени су подарили њену фотографију. И ја сам почела свакодневно, некад заједно са кћерком, некад сама да се молим, да призивам у помоћ матушку Сепфору. И све сам молила, да отрок Роман не постане инвалид и да ускоро оздрави. Са фотографијом матушке Сепфоре ја се нисам растављала, носила сам је чак и на посао. И ево једном сам уснила ја матушку. Али само није жива, него као мошти њене… Као ја молим од матушке Параскеве (од њене кћери духовне благослов) разрешење да се поклоним моштима, и она разрешава (благосиља). Ја се поклањам моштима, и одједном ми се налазимо у високом лепом дворцу. Ја код моштију, а мени је тако добро, блажено… А затим видим: дворац – и није дворац, него леп храм. Ту сам се и пробудила. После те ноћи све је почело да се поправља. Испочетка сам дознала од мајке дечака, да њега већ отпуштају. Чак и раније, него што се претпостављало. Затим сам пошла на посао к сину, где су њему рекли, да ће га данас-сутра отпустити. Идем по путу и размишљам: „Ако се он лиши посла, шта ће даље бити? Тешко је сада да може нешто горе да се догоди“. И ето сама не знам како – ишла сам к сину у његово предузеће, а дошла сам к матушки Параскеви. Испричала сам јој своју несрећу (муку, тегобу). Затим са њеним разрешењем пришла сам крсту са моштима матушке Сепфоре и ка фотографији. Помолила сам се, просила помоћ и умирена пошла сам на посао к сину. Само што сам ушла, а мени новост казују: сина не отпуштају. Тако у један дан ја сам добила две добре вести. И све то догодило се по молитвама матушке Сепфоре“.

    А испио је он море…

    Колико страдања доноси у кући пристрашће према „зеленој змији“ (пићу). За породицу пијанство оца или сина – то је велика беда. Људмила Владимировна Наумова живи у засеоку Стројитељ у Тамбовској области. За десет година она је одучила да се смеје. Све те године прошле су за њу, као у бунилу. Син је без прекида пио, испио је цело море горког отрова. Није било код њих ни излазака ни празника. Обраћали су се лекарима, па и гатарима (врачарима), али никакве пилуле и травке нису помагале. А почетком лета 2005 године измучена мајка дошла је у манастир пустиње Спаса Нерукотвореног. Била је у храму, затим је пошла на гроб матушке Сепфоре: са сузама је молила да уразуми сина, да га упути на пут истине. И први пут после десет година у кући се зацарио мир. Син као да се освестио, вратио се на нормалан трезвени живот. Крајем лета Људмила Владимировна заједно са сином и унуком поново је дошла у Кликово. Сада већ да заблагодари матушки, и још једанпут да замоли њене молитве.

    Ноћна гошћа

    У лето 2005 године, пошто је била у Оптиној пустињи и у Шамордино, дошла је у Кликово група паломника из Ростовске области. Они су видели нови манастир, ушли су у келију матушке, одслужили панихиду на њеном гробу. Кад су кренули назад, било је већ тамно. Возачи аутобуса никако нису могли да изађу на потребан пут. Ну, а шта је било затим – у манастиру су дознали, пошто су добили писмо из Ростова. Написала је писмо у Кликово вођа групе Светлана Кудинова:

    „Сви паломници су већ спавали, мене је такође вукло ка сну. Полусањива ја сам чула, како се зауставио аутобус. Још сам чула ниски умиљати глас и коначно се погрузила у сан (загњурила). Пробудила сам се, кад се аутобус зауставио, изашао је на крају на трасу. Ту сам ја видела, како се врата отварају, а из салона излази, као да „испливава“ монахиња. На њој је подрасник, клобук (капа), а преко свега дебела марама (у аутобусу је било прилично хладно, иако ја те ноћи нисам ни једном промрзла). Мислено ја сам пристидела себе: таква гошћа је била код нас, а ја јој чак нисам ни место нашла – мада је аутобус био препун. Кад смо пошли даље, пришла сам возачима и питала, ко је са нама путовао. Мени су одговорили, да је ушао младић – сам је изјавио жељу да нам покаже пут. Ну, а на траси је изашао. Ја ником нисам рекла о свом виђењу и, наравно, била сам збуњена. Али кад сам се вратила на своје место, са мном је проговорила жена, која је седела поред. Показује се, да је она такође видела високу монахињу са клобуком и дебелом марамом. Видела је како је она излазила. После разговора са сапутницом, код мене није остало никакве сумње: на пут је нас извела матушка Сепфора“.

    Ружа од матушке

    Ина Николајевна Баранова из Ељца Липецке области – такође паломница. Једном у својству вође пута она је већ била у Оптиној пустињи. Тамо су јој подарили књигу, где се причало о праведници, схимонахињи Сепфори. Прочитала је кући и разгорела се жељом да обавезно иде у Кликово. Приближно после пола године у априлу 2005-те, пошто је скупила групу паломника, Ина Николајевна је поново пошла на далеки пут, сада већ са намером да обавезно посети манастир пустиње Спаса Нерукотвореног, где је живела и упокојила се схимонахиња Сепфора. „На дан нашег доласка пред вратима је стајало шест аутобуса“, – пише у свом писму Ина Николајевна. – Људи је било много. Одједном говоре моје име и презиме, позивајући ме да уђем у келију схимонахиње. Ушла сам. И ту монах мени говори, да је матушка Сепфора заповедила да ми подаре ружу, и још рећи, како правилно читати молитве „Оче наш“ и „Богородице Дјево, радуј се…“. Од изненађења ја сам се узбудила, зато што управо те молитве ја никад не остављам. Тако је ето матушка заповедила да ми предају, да молећи се, главу треба држати спуштену, да би душа слушала молитву. У јесен ја сам са паломницима поново била у Кликову. Улазили смо и у матушкину келију“.

    Бабушка у црној марами

    Татјана Ивановна Добросердова из Брјанска такође спроводи паломничка путовања (поклоничка). Она је већ више пута била у Кликову, и сваки пут је била сведок мноштва исцељења својих земљака… И свагда се радовала, кад је на њене очи страдалац устајао усправно, осећајући, како придолазе силе. Само што се (пре тога) држао за болесно срце или главу, храмао, са муком се кретао, и одједном, буквално пошто се напио воде живе, процветао је, заборавио је на дугогодишње болести. Наравно, једно од најтежих искушења јесте – болест деце. Тако је ето у њеној породици, код Татјане Ивановне Добросердове озбиљно оболео деветогодишњи унук. Иљуша се гасио пред очима. Он је страдао од леукемије – најтежег обољења крви. Ето тада се она са сузама у очима и болом у срцу обратила к матушки. Заједно са њом помолили су се сви, који су дошли из Брјанска паломници. После приближно две недеље код дечака се показало приметно побољшање. Татјана Ивановна је молитвено заблагодарила матушки Сепфори и замолила је њу за потпуно оздрављење унука. У манастиру су јој дали уље из кандила, што је на гробу матушке. И она је почела да помазује њиме дечака. И ускоро се показало: дете је потпуно оздравило. После исцељења Иља је видео сан. К његовом кревету је пришла бабушка у црној марами, надвила се над њим, а он је целивао њој руку. Виђење сна је било толико јако и радосно, да је дечак, чим се пробудио, пожурио да исприча родитељима и бабушки Татјани о свом сну.

    У тој истој породици догодио се још један радосан догађај. Отац Иљушин, Владимир Владимирович Володин, у последње време био је баш узнемирен. Осим тога, што је тешко боловао син, занемоћала је и његова мајка – још једна бабушка Иљушина. Притом, како се показало, тешко, то је често била неизлечива болест. При испитивању код ње су пронашли рак млечне жлезде. И сам доктор, син је схватио, да, према стадију болести, наде на оздрављење су никакве. Сувише је далеко све отишло. Али и овог пута помогла је матушка Сепфора. После неког времена исти доктори су засведочили, да је оток на необјашњив начин ишчезао.

    Цветови у новембру

    Они су запамтили још једно путовање – у 2005 години. Било је то на годишњи спомен матушке. Не у пролеће, него у дубоку јесен. Са Баскинима дошли су њихови добри познаници Виктор Александрович и Валентина Фјодоровна Кудлацки. Време је тужно. Снега још нема, али и топлоте већ нема. Валентина Фјодоровна Кудлацкаја благодарно памти: „Пришли смо ми ка гробу, и одједном осећам ја такав мирис – најфинија арома, благоуханије. У почетку сам помислила, да ветрић доноси мирисе благовоња из цркве. Затим сам се убедила, да није отуда. А ево кад смо пришли к матушкиној кућици, мирис се појачао. Почели смо да се обазиремо по странама: „Може бити, да нешто цвета“. А већ је новембар на прагу – какво тамо цветање (није могуће). Притом мирис сам осећала не само ја, него и муж, и наши пријатељи, са којима смо ми дошли. Схватили смо ми тада, да је то благоуханије небеског порекла. – У матушкиној келији, – додаје Лидија Иларијоновна Баскина, – има мироточива икона. Мироточи она, али не увек. Ето, тог дана је мироточила особито силно. Мислим, да је то чудо било дано нама на укрепљење, а нашим пријатељима, да би они дознали, шта је то чудо.

    * * *

    Ако ви дођете у Кликово, вероватно ћете дознати за мноштво исцељења, да ће та чуда увенути и вероватно се показати слабим одразом онога, што се догађа у обитељи. Управо зато онима, који живе поред или често бивају тамо, сада већ неће изгледати као бајка и немогуће једно од предсказања матушке. А говорила је она, да ће доћи време, и Кликово ће постати град. Он ће се називати Спаск. Манастир ће да порасте, на његовој територији ће се појавити много грађевина. А поред обитељи ће се подићи нова здања – овде ће се стицати људи из разних градова и села. Заправо, они се већ стичу, граде куће, уређују своје газдинство, долазе у храм… Ну, а духовни центар, срце Спаска, постаће света обитељ – пустиња Спаса Нерукотвореног и њена градитељка, почивша овде схимонахиња Сепфора, која се и раније (за живота), и сада се молила и моли се за нас грешне, за наш повратак под покров Оца Небеског и Пресвете Богородице.

    Мали Афоник


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 13:09:57 CEST
    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:13:21 CEST

    ВАСИЛУ ЛАЗАРЕВ ВИДЕО ХРИСТА НАКОН СВОЈЕ СМРТИ И ВРАТИО СЕ У ОВАЈ СВЕТ

            Настављамо са програмом Спас (Спаситељ), “Мој пут до Бога”, у коме Свештеник Георгије Максимов разговара са људима који су прешли у Православље. Искуство данашњег госта је драматично и у исто време оптипимистичко, јер је комплетно променило самоуништавајући начин његовог живота и окренуло га Христу. Сазнаћемо како је Василy стигао у други свет, шта је тамо осетио и како му је Христова љубав помогла да промени свој начин живота у овом свету.

    Свештеник Георгије Максимов: Поздрав! Пратите програм Мој Пут До Бога. Одмах ћу вам рећи да је данашњи гост доживео веома драматични догађај у свом животу који га је одвео до Бога. Световни људи обично кажу да се нико није вратио из другог света после смрти. Они сматрају да нико не зна шта нас чека након смрти. Ипак, догађај који ће нам наш гост испричати доказује сасвим супротно. Пре него што почнемо да причамо о његовој смрти и повратку у овај живот, попричајмо о нашем госту прво.

    Василy, да ли бих био у праву ако бих претпоставио да је твоја генерација у Русији одрасла у не-религиозном периоду и да ништа није знала о вери?

    Василy Лазарев: Да. Био сам рођен и одрастао сам у другој ери. Након служења војног рока у 1989 години вратио сам се у државу која се распадала, односно то је био распад Совјетског Савеза. Морао сам да зарадим за храну на неки начин јер сам се оженио и добили смо бебу. Радио сам у једној фабрици кратко, а после тога сам се запослио у приватној фирми која се бавила обезбеђењем. Данас та компанија функционише на другачији начин, али тада њени запослени су прикупљали дугове од задужених људи. Учинио сам много страшних ствари. Немам крви на мојим рукама, али сам учинио много ужасних ствари. Још увек ме је срамота од тога што сам радио, иако сам се покајао. Многи људи у мом окружењу су умрли, а неки су завршили у затвору. Када се моја ћерка родила одлучио сам да напустим тај пут. Постепено сам успео да се извучем. Једноставно смо се преселили у други град и никоме се нисам јављао. Покушао сам да стабилизујем живот моје породице али нисам имао новац. Морао сам да радим разне послове укључујући и таксирање. Тако да сам упознао много нових људи и почео да се дрогирам.

    Свештеник Георгије Максимов: Како се то догодило? Тада си већ био одрастао и вероватно си знао колико су дроге опасне.Хероин је веома упоран демон. Он зграби човека и никада га не пушта. Само је два пута довољно да се постане зависник.

    Василy Лазарев: У то време сам се посвађао са супругом и преселио се да живим сам у једном апартману. Ту сам организовао журке за велику групу дрогираша. Гледао сам у њихова задовољна лица када би узели дрогу, тако да сам хтео да пробам. У почетку је било застрашујуће. Узео сам херион али нисам ништа посебно осетио. Онда сам убризгао себи ињекцијом дрогу, први пут, други пут, трећи пут… Мислим да је довољно само двапут да се постане завистан. Херион је веома упоран демон. Он зграби човека и никада га не пушта. Многи људи су отишли на лечење, али се само неколико извукло. Познајем само једну девојку која је успела да престане да се дрогира након лечења, али је цена била да никада не може да затрудни. Други су умрли од дроге. Било је људи који су доживели клиничку смрт али су поново настављали са дрогом.

    Сећам се да се један пријатељ моје другарице предозирао и да смо морали да зовемо хитну помоћ. Медицинско особље је морало да отвори његове груди и да му директно масира срце да би га повратили у живот. Успели су, али он се након два месеца поново предозирао и умро. Било је страшно, али познато је да зависник дроге у просеку живи око 5-6 година највише.

    Свештеник Георгије Максимов: Да ли је твоја смрт била проузрокована предозирањем?

    Василy Лазарев: Не баш. Сматра се да ако пијете водку, то ће вам помоћи да оставите хероин. А то је испало не тачно. За време мајских празника сам пио водку да бих оставио хероин. Ипак нисам могао да издржим па сам убризгао хероин у себе. А водка и хероин у комбинацији су смртоносни. Било је око 10 сати увече и чим је дошло до мешавине хероина и водке у мом организму смрт се догодила одједном. Моје очи су се затвориле и чуо сам звона у својим ушима.

    Свештеник Георгије Максимов: Да ли си доживео клиничку смрт?

    Василy Лазарев: То је био моменат смрти. Нисам осећао никакав бол. Своје тело сам видео са стране. Девојка која је била са мном и мојим другом Сергијем је позвала хитну помоћ. Хитна помоћ је стигла, али нисам могао да видим шта раде јер ме је нешто вукло увис. Чуо сам неки непријатан звук и био сам повучен као кроз неку цев. Процес мог размишљања није престао ни за тренутак.

    Свештеник Георгије Максимов: Да ли си се уплашио када си схватио да си мртав?

    Василy Лазарев: У почетку нисам схватио да сам мртав, тек касније. Видео сам слике око мене, на њима су биле звезде. А испред мене је било јако светло. Такође сам чуо појање. Тек сам тада схватио да сам мртав, али ми није било жао, већ сам осећао радост, мир, и задовољство. Видео сам своје тело, али ме за њега није било брига уопште…

    Свештеник Георгије Максимов: Као да је било страно тело?

    Василy Лазарев: Да. Тело је било као камен када се налази на улици, а ви једноставно пролазите поред њега и све вам је једно да ли је ту или није. Онда сам био повучен увис. Топла рука ме је подигла, осетио сам таласе радости и апсолутог мира и заштите. Све око мене је било пуно тако јаке љубави, то се не може описати. Био сам повечен кроз неке облаке. Осећао сам се као у авиону који узлеће све више и више. Онда сам видео човека у светлости. Био је обучен у дугу одежду. До тада, никада нисам отворио Библију, нити сам имао икаквих мисли о Богу или Христу, али сам свом душом схватио да је то Он. Био је као прави отац. Дошао је код мене, блудног сина, са љубављу коју не можете наћи на земљи. Нико никада није разговарао самном тако. Није ме прекорио или кривио. Само ми је показао мој живот. Комуницирали смо мислима, а свака његова реч је звучала као закон. Није било никакве сумње. Говорио је тихо и са љубављу, а мени је постајало све јасније да је мој однос према себи, својим рођацима и свима другима био погрешан. Плакао сам гласно, а како се моје срце чистило тако сам се боље осећао.

    Свом душом сам схватио да је то Он. Био је као прави отац. Нико никада није разговарао са мном тако.

    У том тренутку сам помислио да је Он мој творац и да поправља моју душу коју сам ја испрљао... А цео мој живот ми је био пред очима као филм.

    Ово је познато и дешавало се и другим људима. Нема ништа ново. Неки људи лажу да би нешто постигли, а ја само желим да вам све то испричам да би и ви знали. Навикао сам се на чињеницу да ми многи људи не верују и да мисле да сам луд.

    Господ је могао да заустави живот у било ком моменту. То што сам видео било је заиста као филм мог живота, а интересантно је да сам могао да уђем и да сагледам себе чак и са аспекта других људи око мене.

    Свештеник Георгије Максимов: И да разумеш шта они мисле?

    Василy Лазарев: Да. Схватио сам како можете да повредите људе. То је као… На пример, ране од ножева и меткова које сам имао се не могу упопредити са већим болом који може реч да нанесе. То је нешто чега се сећате целог живота. Схватио сам последице тога. Схватио сам како треба да будемо пажљиви шта радимо. Многи људи мисле да само овај живот постоји, а да након смрти нема ничега, само тама и ништа. Не моји пријатељи, свако ће одговарати за оно што је урадио. Сви.

    Схватио сам да морам да се вратим у свој земаљски живот. Слике моје жене и детета су ми биле пред очима.

    Тако да смо заједно све сагледали, а Он ме је ухватио за руку и пошли смо у шетњу… Око нас је била светлост, али све то је тешко објаснити. Осећао сам се прозрачно. Док ме је држао за руку осветлио ме је јаком светлошћу. Онда смо дошли до места где смо се прво срели и схватио сам да треба да се вратим свом земаљском животу. Иако сам живео одвојено од моје жене и детета њихове слике су ми биле пред очима. Обећао сам Господу да ћу се поправити и да ћу постати боља особа. Осећао сам велику тугу што морам да се вратим земаљском животу, али сам добио индикације да ће мо се поново срести. Са том надом живим од тада. Да вам кажем истину, желим да идем тамо. Отишао бих у овом моменту.

     Наравно, иако је моје искуство било предивно, могло би да буде лоше за оне који су у паклу. Нисам био у Рају, вероватно сам био на путу за Рај. Не знам како да објасним. Тај осећај је био вероватно јачи од свих дрога и то неупоредиво јачи. Тада сам схватио колики потенцијал имамо у себи. Истина ме је само дотакла, а осећаао сам да знам све… То се не може објаснити, једноставно ми верујте, тамо је феноменално и сигурно вам неће бити досадно. Са Њим је све прелепо, топло, удобно… Осећао сам да ми је Отац. Прави Отац. Не као отац на земљи.

    Да скратим причу, враћао сам се назад и спуштао сам се на доле кроз лишће дрвећа. Било је предвече када сам се вратио у своје тело. Дубоко сам удахнуо и осетио јак бол у својим ребрима. Тада сам ухватио за руку доктора који је је био поред мене и који је држао кључеве и новац у руци.

    Свештеник Георгије Максимов: Да ли су били твоји?

    Василy Лазарев: Да, били су у мојим џеповима који су били изврнути. Не желим да кажем ништа лоше о докторима јер сам био мртав већ 14 минута и вероватно су ме припремали да ме одвезу у мртвачницу. Нису више ни покушавали да ме врате у живот. Моји родитељи су били доктори. Када сам ухватио доктора за руку био је преплашен, никога нисам видео толико уплашеног.

    Свештеник Георгије Максимов: Верујем да више никада неће узимати ствари из чепова мртвих људи(смех).

    Василy Лазарев: Није било пуно новца. Било је само довољно за два пива, једно за њега, а једно за мене. Следећег дана ме је пробудило звоно на вратима. Још увек нисам био свестан шта ми се догодило. Тек након неколико недеља сам схватио. Тог јутра на вратима је била моја супруга. Нисмо се видели годину дана. Разговарали смо око сат времена. Након разговора сам отишао у њен стан, а у свој се никада нисам враћао и никога нисам звао.

    Одвикавање од дроге је веома болно и неиздржљиво. Не можеш да стојиш, да лежиш, нити да се одмориш.

    Још увек сам био зависник хероина. Током дана сам се осећао све горе. Следећа два и по месеца сам покушавао да се одвикнем од хероина. Тако да сам користио флашу водке, Димедрол, Тазепам, Пханазепам. То све заједно би ме једноставно опијало да бих издржао период одвикавања. Моја жена је била права светитељка. Бринула је о мени. Радила је и куповала ми водку. Ја сам остајао код куће. Када сте на јаким дрогама онда ни о чему не размишљате јер се осећате добро. Али када желите да престане са дрогом, онда схватате да вас демон неће пустити. Тада се осећате труло, тресете се, и осећате као да ће те се распасти. Одвикавање је страшан бол. Тај бол се не може упоредити са спољашњим болом, много је интензивнији. Пошто је бол унутра, не можете ништа урадити, не можете седети, стајати, нити се одморити… Уз све то иду и страшни кошмари. А лако је поново узети дрогу и све би то престало. Али сам обећао да ћу престати са узимањем дроге.

    Веома је тешко проћи кроз период одвикавња сам, тако да је веома битно да имате неког да вас подржи. Али је Божија помоћ најважнија. Сада разумем да је Бог послао моју супругу да брине о мени и да ми да снаге. Сам не бих могао да прођем кроз све то.

    Лето ми је лоше прошло, али сам престао да пијем. Због превелике количине водке кожа ми је постала жута. Дошла је хитна помоћ и рекли су ми да имам Хепатитис Ц и да ако наставим да пијем добићу цирозу па ћу умрети. Због тога сам престао да пијем водку и почеео да пијем пиво. Било ми је још горе, изгледало је да ћу умрети од алкохола. Отишао сам у болницу и таму су користили неку методу да ми помогну. Трезан сам већ 17 година. Не желим да пијем, а људи који пију ми изгледају чудно. Када сам престао да пијем све забаве су ми изгледале досадне.

    Престао сам да се дрогирам и да пијем алкохол након онога што ми се догодило. Добио сам неку унутрашњу директиву.

    Кренуо сам на посао. Природно, одмах сам престао да чиним прељубу. Такође сам престао да пушим и да псујем.

    Сада разумем да је све Бог уредио и да нас Он поставља на прави пут. Одмах сам престао да чиним прељубу. Постепено сам престао да пушим и да псујем. За све моје подвиге сам тражио помоћ од Бога. Једноставно сам тихо тражио помоћ од Бога, а Он ми је увек помагао. Урадио сам поново тестове за Хепатитис Ц и били су негативни, једноставно је нестао.

    Свештеник Георгије Максимов: Ипак ниси прихватио Цркву одмах?

    Василy Лазарев: Не, то је био дуг пут. Прво сам одстранио све непотребне ствари па тек онда прихватио Цркву у којој ћу да се усавршавам до последњег даха. Престати са пушењем је много лакше него престати бити љубоморан, или престати мрзети некога, или опростити некоме.

    Прво сам много читао о искуствима људи који су били на самрти. Тражио сам истину. Тек када сам прочитао Свето Писмо сазнао сам да је Бог љубав, а томе нас учи Православље. То ни у једном другом учењу не можемо сазнати. Док сам био горе знао сам да је Бог љубав. Апсолутна љубав. Тамо горе сам знао да ме неко воли, да ме штити, и да ме разуме. Као кад син пронађе оца. Хришћанство нас учи да они који су га примили дао им је моћ да постану синови Божији, чак и онима који призивају Његово име. Још пише да нисмо више слуге него синови и кћери, тако да смо и наследници кроз Христа. Онда сам отишао у Цркву да се исповедим и да се причестим, први пут након крштења. Био сам крштен 1980 године. Тада смо били на олимпијским играма, а мајка ме је одвела да се крстим иако су и она и отац били комунисти и доктори…

    Свештеник Георгије Максимов: Предпостављам да су то урадили једноставно због традиције?

    Василy Лазарев: Да. Ни ја нисам давао значај крштењу. Искрено да вам кажем нисам размишљао о Богу до своје 20 године. Ми смо једноставно живели, то је то. Тек после 6 година након онога што ми се догодило сам отишао у Цркву. Причешћивао сам се сваке 3 недеље. Одлазио сам на исповест, причешћивао се. Када сам се први пут причестио било је нешто ван овога света. Иначе сам оштар по природи, али након тог причешћа постао сам другачији, опуштенији, сви око мене су ми изгледали као анђели. Имао сам сличан осећај као када сам био горе, осећај блаженства. Када се причестимо онда постајемо сједињени са Господом. Након првог причешћа сам се осећао исто као када сам био горе. Не дешава се сваки пут након причешћа, али тог првог пута у Цркви је било интезивно.

    Након мог првог причешћа био сам изненађен. Како то може бити? Осећао сам се потпуно исто као када сам био горе.

    Схватио сам много интересантних ствари док сам био тамо. Људи који ће завршити у паклу ће бити ван светлости. Људи који буду били у паклу су… Њихове душе су много грешне, па се због тога удаљавају од Бога. Они себе осуђују. Што си грешнији то ћеш даље бити од Бога и Његове светлости. Не можеш да му приђеш када си покривен прљавштином својих грешних дела, речи, и мисли. Отићи ћеш све даље у потпуну таму, а тамо те чекају сви твоји страхови. А док си близу Њега нема страха, само блаженство. Живот се увек завршава неочекивано и када будеш пред Њим сва твоја дела су видљива, ништа се не може променити. Сам ћеш себе осудити и нећеш себи дозволити да се приближиш Светлости, јер је њен огањ неиздржив. Само сличне ствари могу да буду заједно. Није као Страшни Суд који се обично описује…

    Свештеник Георгије Максимов: Па, ипак ниси видео Страшни Суд још увек. Страшни Суд ће бити на крају времена, онда када мртви васкрсну. Њихове душе ће бити спојене са њиховим телима и људи ће стајати у телу на Страшном Суду. Пре тога, по Светом Марку Ефеском, душе ће чекати Страшни суд. Неке ће се лоше осећати очекујући вечне муке, а друге ће се добро осећати очекујући вечно блаженство.

    Василy Лазарев: Можда је то било моје појединачно суђење. Кроз свашта сам прошао. Био сам луд, али сам све оставио јер када сам све то сазнао не желим да идем у пакао, тамо је страшно.

    Свештеник Георгије Максимов: Мислиш на то место без светлости?

    Василy Лазарев: Да. Поготово што си тамо вечно. Док смо у свету морамо се одлучити како ће мо живети и шта ће мо радити. Хвала Богу што ми је дао још једну прилику да се исправим и да схватим шта је љубав. Све што треба је да се на време променимо и да чинимо добра дела. Као што је Свети Серафим Саровски рекао морамо да стекнемо Духа Светога. Свештеник Георгије Максимов: Морамо то да урадимо док смо на земљи, јер тамо немамо избора. Свети Григорије Синајски је говорио да овде на земљи људи носе ембрион будућег живота, који ће бити или вечна мука или вечна радост са Богом. Тако да људима следи вечност која ће бити на основу њихових дела, која су или по Вољи Божијој или су греховна.

    Василy Лазарев: Због тога сам одлучио и да испричам све ово, а све ово је веома лично. Желим да потврдим да је личност човек неуништива јер сам био свестан све време. Тако да ми не умиремо. Ово кажем због атеиста који одбацују Господа. Овде се надају нечем, можда принцу овога света да им помогне али тамо им не може помоћи. Тамо ће добити то што заслужују. То је апсолутна истина.

    Био сам свестан све време. Ово потврђује да ми не умиремо. Ово кажем због атеиста који одбацују Господа.

    Треба само да верујете и да чините добра дела. Замислите, зар би тако компликован организам као што је човек био створен тек онако и да му време на земљи пролази за џабе. Наш живот на земљи је само моменат, али ту одлучујемо да ли смо за Бога. Након смрти не можете ништа да промените. Пробајте да избегавате да чините зло док још увек имате времена. Тражите опроштај од људи које сте повредили. А своја добра дела намените на Славу Божију.

    Подсетићу вас на две заповести које је Господ дао. А то су да волимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, и ближњега свога као себе самог. Ако би сви људи овако живели онда би земља била заштићена љубављу. Што се тиче овога мислим да је Православна Црква најважнија и да једино она има право учење које нас води у други живот. Живот након смрти сам лично доживео. Можда ће моје искуство да помогне неким људима да размисле о својим делима и да се поправе. Многи су ми рекли да сам халуцинирао под утицајем дроге и да је то била нека врста делиријума…

    Свештеник Георгије Максимов: Чињеница је да се твој живот променио драстично, а то је већ доказ да то није била халуцинација. Дрогираши виде халуцинације стално али не мењају свој начин живота. Живот се може променити само стварним животним искуством. Мислим да ти је Бог показао унапред шта може да се догоди, јер те је претходни начин живота водио у пакао. Својом љубављу Бог ти је показао шта те чека да би могао правилно да изабереш. Хвала Богу што си душекорисно искористио другу прилику која ти је дата.

    Хвала ти пуно што си нам ово испричао. Бог те благословио!

    Превод са енглеског: чтец Владимир (Србљак)

    Извор: http://www.pravoslavie.ru/90733.html

    Преузето са: Манастир Лепавина


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 13:14:23 CEST
    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:16:05 CEST

    Ново чудо Старца Гаврила Ургебадзеа: у кијевској епархији замироточила фотографија Старца

     

    После молебана, сестре и поклоници помазивали су се благоуханим миром, које је с изображења обилно текло на постоље на коме је стајала икона.

    Светињу је допремио настојатељ кијевског подворја Пантелејмоновског манастира на Светој Гори отац Алексиј Корсак.

    Он је началствовао молебаном, а затим је одслужио свеноћно бденије уочи недеље.

    Како је саопштењно, мироточење из лика дешава се само за време молитве; за кратко време молебана у храму у част иконе Божије Матере „Радост и Утеха“ истекло је толико мира да је сакупљено у посебан суд, који је потом остављен манастиру као дар.

    Преподобноисповедник Гаврило Ургебадзе (+1995 г.) – старац Грузијске Цркве – прослављен је 20. децембра 2012., у календар Руске Цркве унет је 2014. године, а празнује се 2. новембра.

    Иначе, ово није прво чудо мироточења иконе Преподобноисповедника Гаврила. Позната су и многа друга чудеса која су се догодила по молитвама овог дивног старца наших дана.

    Преподобни оче Гаврило, моли Бога за нас!

     

    По материјалу са: "Информ-религија.ру"

    Приређивач: "Борба за веру"

     

    ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

    1. Старац Гаврило Ургебадзе: Сви се ви бојите смрти

    1. Дамир Мариновић: Замироточила икона Св.Старца Гаврила Јуродивог–Ново знамење или случајност?- видео

    3. „Хајде, ја ћу тебе сада излечити...“ – о (још) једном чуду старца Гаврила (Ургебадзе)

    4 Поуке грузијског старца Гаврила Ургебадзеа о последњим временима

    5 "Одведите ме на гроб старца Гаврила" - о чудесним исцељењима по молитвама старца Гаврила Ургебадзеа

    6 Васкрсење наркомана или о (још) једном чуду Преподобног Гаврила Ургебадзеа (фото)

    7.   Чудо: У манастиру Самтавро у Грузији појавио се лик преподобног Гаврил

    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:21:51 CEST

    Дамир Мариновић: Замироточила икона Св.Старца Гаврила Јуродивог–Ново знамење или случајност?- видео

     

    После пожара православних светиња на Васкрс на три континента, ових дана се десило још једно знамење. У Кијеву, храму Архангела Михајла у Октобарској Болници замиротичила је икона Светог Старца Гаврила Ургебадзеа Јуродивог.

    Зашто је баш у овоме тренутку икона овога светога старца замироточила? Преподобни Гаврило, је још за живота био познат као јуродиви, прозорљив старац и  чудотворни исцелитељ.  Упокојио се 1995. године, и већ 2012. канонизован је у Грузијској Православној Цркви. Од 2014. прославља се и у Руској Православној Цркви, 2. новембра. Свети старац Гаврило је био велики борац против јереси и екуменизма као надјереси.[1]

    Ево шта је Свети старац Гаврило саветовао својим духовним чедима: „Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам- то је надјерес, а Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња”.

     

    Сетимо се пожара у манастиру Хиландар и погрома на Косову који је уследио након те ”случајности”, или грома који је ударио у храм Светог Саве непосредно пред пад Српске Крајине и геноцида над Србима у Хрватској који је уследио после тог знамења. Мироточење иконе Светога Старца Гаврила треба да нас укрепи и пружи нам подршку пред велика искушења и да нам снаге да се боримо за чистоту православне вере и против екуменистичких покушаја да је испрљаве јеретичким примесама који су спремили за предстојећи сабор на Криту. Знамо да када мироточи икона да је то укрепљење и духовна подршка хришћанима пред предстојећа велика искушења и изазове. Такође, православни у Украјини су пред великим искушењима јер богоборна власт на челу са америчким пијуном Порошенком отворено признаје да јој је циљ ”стварање једне националне православне цркве у Украјини” и обећава да ће (милом или силом) ујединити канонску православну цркву, расколнике и унијате. Пожари православних светиња на 3 континента и мироточење су Божија опомена пред предстојећи сабор где ће се на мала врата покушати увести јеретичка учења у православну веру и увести раскол и пометња као што се десило када је цариградски патријарх-масон Мелетије Метаксасис увео папистички календар и покушао са увођењем многих новотарија и тиме изазвао смутњу, поделу и раскол у православној васељени.

    Многи у православној Цркви игноришу ова знамења и Божије опомене. Читајући коментаре једног виђеног београдског ђакона и његових истомишљеника на социјалним медијима, они виде у мироточењу знак да смо ми православни на правом путу, малтене виде у овоме догађају благослов светог старца за предстојећи сабор. Такође у коментарима на догађај мироточења, ђакон оптужује ”самозване бранитеље вере” који се усуде да повежу мироточење и пожаре са предстојећим сабором да су веома агресивни и не-Христолики, те стога моли ”бранитеље, расколнике и полурасколнике да се уздрже од неумесних коментара јер миротичење иконе је нешто лепо и велико а не повод за јед и сукобе.”

    Све те ”прогресивне хришћане”, припаднике такозваног ружичастог хришћанства, позивамо да се мало замисле над скорашњим догађајима, уместо што их постојано игноришу и не налазе никакво дубље значење у њима. Господ Исус Христос је рекао за оне који много знају, и виде знамења и знаке времена, али их игноришу из разноразних разлога (пре свега због ”што је срцу мило, то му се и снило”): ”А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 42-48).

    Да, по екуменистима и икуменистима разних фела ми мрачимо, ”смарамо” и нехристолики смо јер, ето увек нађемо неку фалинку и злослутимо о сваком догађају. А Господ је рекао да човеку ни длака са главе не опада без воље или допуштења Божијег, а камоли оваква велика и судбоносна знамења.

    Они не желе да виде да је данас, отвореним екуменизмом, увођењем јеретичких учења и молитвеним општењем са јеретицима, чистота православне вере угрожена као никада у последњих 100 година тако да не само да смо позвани него и дужни да бранимо Цркву свим силама. Подсетимо се речи Светог Старца Гаврило: „Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш - ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“ А ми ћутимо и перемо руке као Пилат док се припрема сабор на коме се на мала врата припрема увођење јеретичких учења и даља смутња и раскол у православној васељени и међу православним црквама. Ава Евагрије је рекао: ”Прећуткивати истину значи закопавати злато у земљу. ” А сви знамо како је прошао рђави слуга који је сакрио таланат у земљу које му је подарио господар. Сама чињеница да је преседавајући припремних скупова сабора осведочени екумениста, крипто-католик , проповедник јеретичких учења и папољупац цариградски митрополит пергамски Зизјулас била би за сваког православног хришћанина са иоле здравог разума веома узнемиравајућа.

    Те новотарска наклапања о љубави без Истине су очигледна скретања са исправног пута ”на лево”.  Свети Оци су причали у исправном путу право, без скретања лево или десно.  Они су запазили да се може застранити и лево и десно, односно на лево у форми екуменизма и новотарија у данашње време, и скретање надесно које је најбоље представљено фарисејством, лажном ревношћу и секташким зилотизмом. ЉУБАВ без ИСТИНЕ је једнака екуменизму, хришћанском релативизму и либерализму, односно застрањивању лево. Са друге стране, ИСТИНА без ЉУБАВИ једнака је са лажном ревношћу, зилотизму и инквизицији (много је примера у хришћанској историји, од руских старовераца до српских акакијеваца).  То је очигледно застрањивање надесно. Или по речима Апостола Павла: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...“

    Једино права ИСТИНА и права ЉУБАВ заједно могу постојати и опстојати. Једно без другога и не може. Једини могући закључак је да ИСТИНА без ЉУБАВИ није пуна ИСТИНА, а ЉУБАВ без ИСТИНЕ је лажна ЉУБАВ.

    ”Тако је и с вером ако нема дела, мртва је по себи.” Такође, дела без вере су бескорисна. Вера је једино исправна ако је утемељена на Истини, док се дела, односно добра дела пројављују само кроз истинску хришћанску Љубав. Тако да се може рећи и да је Љубав без Истине мртва, као што је и Истина без Љубави окамењена и фарисејска.

    То не желе да схвате данашњи новотарци који проповедају љубав која скрнави Истину. То би било исто као кад би хришћанима током нпр. иконоборачких времена када су јеретици покушали да наметну своје јеретичко учење Цркви и када су многи пострадали као мученици за веру, говорили: Па ви сте бре много негативни, много мрачите, пустите одбрану икона, хајде да причамо о љубави и молимо се заједно са нашом хришћанском браћом која имају мало другачије виђење наше вере. Пинк хришћани такође мисле да ако ће да игноришу проблем, да ће он нестати сам од себе. Нажалост није тако, људи не теже истини и иду линијом мањег отпора јер истина боли. Митрополит Августинос Кандиотис такође напомиње: ”А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи... Истина боли, горка је али она спасава.”1

    Када би екуменистима и новотарцима дали да прочитају житије Светог Старца Гаврила, они би закључили да је био зилот, фанатик, нехристолик, лажни бранитељ вере, ектремиста који много мрачи, неуравнотежен човек који се мешао у политику јер је палио Лењинове портрете, негативан је... Све у свему, нема у њему љубави према овоме свету... И наравно свети старац је био луд, али ”луд Христа ради” и нас данас својим мироточењем позива на исту лудост у одбрани чистоте православне вере.

    Зашто је баш његова икона, икона осведоченог борца против екуменизма мироточила, а не ”икона или мошти блаженог Леополда Мандића” коме се данас митрополит Порфирије клања и диви у Загребу, престоници повампирене ендехазије ових дана?То је суштинско питање, а новотарци хоће да буде ”позитивни”, да не мраче, па чак и закључују да је мироточила да благослови наступајући сабор. Је ли то стварни разлог или да нас укрепи пред престојећа искушења? То је питање за сваког од нас, да се дубоко замислимо и помолимо Богу и Пресветој Богородици да нам отвори духовне очи, да не би били слепи поред очију и глуви поред ушију.

    ______________________

    [1] http://borbazaveru.info/content/view/4689/1/

     

    + + +

    Новоканонизовани свети старац Гаврило Ургебадзе, Христа ради јуродиви - житије

     

    „Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља.

    Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу,

    али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“

    Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26.августа 1929.године у Тбилисију у породици окорелог комунисте. Од раног детињства био је заинтересован за веру. Једном приликом је чуо да се говори о Распетом Христу. Занимало га је ко је Христос и шта значи распеће. Послали су га у цркву где су му препоручили да прочита Јеванђеље. Од свог новца купио Јеванђеље и већ након неколико година знао га је напамет. Жеља за монаштвом појавила се код њега веома рано. Касније је говорио да „нема већег херојства од монаштва„. Може се рећи да је то сведочио целог свог живота. Иако се његова мајка оштро супротстављала овој његовој жељи, он је 30.јануара 1955. године добио чин ђакона, а 27.фебруара примио монашки постриг и добио име Гаврило, да би недуго затим добио чин јеромонаха.

    Као дете волео је да прави макете храмова и још тада се заносио мишљу да једнога дана сагради цркву. Једном приликом отишао је на рушевине оближње цркве у чијем рушењу је учествовао и његов отац и очистио је од смећа и прљавштине, молећи се за душу свог тада већ упокојеног оца. Његова жеља се остварила и он је у свом дворишту направио цркву са четири куполе. Градио ју је сопственим рукама и завршио је око 1962.године. Власти су биле запањене овим што је урадио, јер су у то време храмови били затварани, а ето, један монах се усудио да сам подиже цркву. Чак су му и неки архијереји говорили да „није време за градњу цркава и да је најбоље да се храм сруши„. Монах Гаврило је прихватио послушање и разградио предњу страну храма. Ипак, након два дана је опет саградио рекавши: „Испунио сам послушање, а сада је време да је поново подигнем„.

    Иконе за свој храм отац је сакупљао по сметлиштима. Према речима његове духовне кћери, схиигуманије Јоване, он је то радио свакодневно. Још као дете прилазио би познаницима и говорио им: „У вашој кући налази се икона. Или јој укажите дужно поштовање или је дајте мени, а ако некада опет пожелите да је имате, ја ћу вам је вратити„. Многи од њих су тада почели поново да поштују своје иконе, а они који нису давали су их њему. На првомајској паради 1965. године, јеромонах Гаврило је на улици спалио дванаест метара висок Лењинов портрет и људима проповедао Христа. Том приликом је био претучен. Тада је предсказао: „Сами ћете једног дана склањати споменике Лењину„. Био је ухапшен, а на испитивању је рекао: „То сам урадио јер сматрам да не треба обоготворавати човека. Тамо где стоје Лењинове слике, треба да стоје иконе Господа Христа. Зашто говорите „слава Лењину“? Ми не треба да славимо људе. Треба написати: Слава Господу Исусу Христу. “ Године 1965. одведен је у психијатријску болницу. Хтели су да га после војске ожене на силу, али он је то одбио и постао је Христа ради јуродиви.

     „Монах, као лав који риче, мора да брани православље!“

     

    Манастир посвећен преображењу Господњем у коме је боравио о.Гаврило, подигнут је у првој половини једанаестог века, а саграђен је на рушевинама цркве из IV века. Ту се налазе мошти св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, као и мошти светог равноапостолног цара Мариана. Први пут је о.Гаврило дошао у Самтавријски манастир са 12 година. Монаси су га примили, али му нису дозволили да остане. На вратима манастира провео је ноћ у молитви, молећи Мајку Божију да му допусти да буде у манастиру. Након много година његова молитва је услишена. Много пута је био у овом манастиру, а 1987.године населио се умалој кућици, која је пре тога била живинарник. Године 1990. преселио се у манастир Шиомгвиме. По благослову патријарха Илије II коначно се преселио у Самтавријски манастир.

    Отац Гаврило био је велики подвижник. Понекад би старац своју духовну децу, ради смиравања, водио да просе. За прикупљени новац куповао би храну потребитима. Сваки пут када би учинио добро дело, правио би се јуродив. Врло често претварао би се да је пијан и носио би бокал вина или вотке. О својој јуродивости старац је говорио: „Господ унижује и узвисује. Када почнем да се сматрам бољим од других, на своју главу стављам тијару и излазим на улицу босоног. Људи ме гледају и смеју ми се и ја видим како сам ништа„. Отац Гаврило уснуо је у Господу 2.новембра 1995.године. Сахрањен је 4.новембра, а о смрти је говорио: „Смрт- то је преображај. Не бојте се смрти, бојте се суда Божијега. Замислите трему коју имате када сте пред професором на испиту. Колико је тек онда страшније стајати пред Богом на суду„.

    Старац је сахрањен по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Нико се није усудио да на његово тело набаца земљу, већ су је набацивали по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. Гроб старца Гаврила налази се на месту гдје се некада молила света равноапостолна Нина.

    Архимандрит Гаврило канонизован је 20. децембра 2012. године. На његов гроб долазе верни са свих страна молећи његову помоћ и заступништво. Овај свети старац оставио је за собом бројне поуке, а био је и борац против екуменистичке јереси. Према његовим речима „Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам- то је надјерес, а  Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња.

    Превод житија – ФБ страница „Православље живот вечни“

    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:24:56 CEST

    „Хајде, ја ћу тебе сада излечити...“ – о (још) једном чуду старца Гаврила (Ургебадзе)

     

    Са Ираклием Гоголадзеом упазнао сам се у манастиру Самтавро. Савршено случајно, тај млади човек од 25 година дошао је до мене и рекао: „Знате, са мном је старац Гаврило створио више од једног чуда...Чуо сам да се прави колекција у коју ће се уврстити и такве приче. Да ли можете да ми кажете можда коме могу да се обратим тим поводом?“ Са великом радошћу сам рекао: „ Ја сам преводилац и тај који прави руску верзију књиге „Диадема Старца“...“ Не дајући ми времена да завршим реченицу он је, преплављен емоцијама почео да говори. Укључио сам диктафон и ...слушам о једном од много чуда старца Гаврила (Ургебадзе). Ту причу и желим да поделим са вама, драги читаоци.

    Старац Гаврило је у мојој породици учинио многа чуда.

    Старац Гаврило још увек није био канонизован, када сам први пут чуо за њега. Наш први „сусрет“ се десио када сам ја, ученик седмог разреда, заједно са друговима посетио манастир Самтавро. Мене, тада још увек дечака, запањило је све што сам видео на гробу старца. На првом месту – невероватан број људи који су долазили и клањали се на гробу. Сасвим несвесно и ја сам такође пришао гробу и управо ту је почело моје друговање са старцем Гаврилом. Приклонивши главу гробу, осетио сам огромну благодат. Моје срце се напунило љубављу. Осећао сам унутрашњу радост и хтео сам да вичем јако-најјаче: „ЈА ВАС СВЕ ВОЛИМ!“ Мнонахиња Параскева нам је поклонила јелеј из кандила са гроба старца Гаврила и објаснила нам је како се може помазивати њиме. Имао сам осећај као да сам добио неку огромну силу. Тако је и било!

     

     Код гроба старца Гаврила у манастиру Самтавро

     

    Прошло је неколико месеци и у наш дом је дошла несрећа. Мој отац је добио псоријазу. Обишли смо све болнице, но видевши тежак и компликован стадијум болести ни једна болница нас није примила. Кроз неко време, захваљујћи ажурности наших рођака, мог оца су примили у болницу за кожне и венеричне болести у Тбилисију. Лечење је ишло споро. Лекари су говорили да ће требати да прође минимум четири месеца до пуног излечења. Једном у току ноћи мој отац је имао срчани удар и једва су га вратили у живот. Тада сам се сетио старца и гроба на коме се дешавају многа чудесна исцељења. Потрчао сам кући и узео уље из кандила са гроба старца Гаврила и дошао у болницу. Доктори никога увече нису пуштали у собу али када сам им објаснио о чему се ради допустили су ми да тајно уђем. Пришао сам оцу, он је спавао. Малим прстом сам га помазао три пута крстообразно јелејем, прочитао „Оче наш“ и свим срцем замолио старца за исцељење мог оца. Затим сам немо изашао.

    Ујутру сам са мајком дошао у болницу. Долазимо до собе мог оца и са ужасом трчимо ка крику медицинске сестре: „ Није могуће!“ Помислили смо, ево – ово је крај! Мама се онесвестила. Мене је ухватила дрхтавица коју нисам могао да смирим. Ушао сам у собу и видео свог оца како седи на кревету. Био сам затечен. Није имао никакав осип на телу ни на лицу-кожа му је била као код бебе. Ускоро је у собу ушао и главни доктор-исти тај који ми је дозволио да посетим оца. Никада нећу заборавити његов израз лица, тог момента када је видео савршено чисту кожу свог пацијента! Доктор је почео да плаче и да се крсти говорећи: „Слава Богу...Слава том старцу...“ У том тренутку отац нас је прекинуо и питао о каквом старцу говоримо. Нисам успео ни да почнем да говорим о старцу Гаврилу када је мој отац сам почео да нам прича о томе да је видео у сну, некаквог свештеника са седом брадом који је ушао у собу и рекао му: „Е мој брате...Ти се никада ниси ни причестио ни исповедио, али имаш верујућег сина и верујућу жену, који су ме позвали. Не могу да гледам како они плачу. Хајде, ја ћу тебе сада излечити а ти почни да живиш црквеним животом. Често иди у цркву, исповедај се и причешћуј. Тако ћемо се дружити. У супротном случају-ја нећу бити твој друг. Разумеш?“ Он је намигнуо оцу, осенио га крсним знамењем и изашао.

    Плакао сам, и сви у соби су плакали! Упркос томе што мој отац никада није видео старца за живота, опис који је дао за „свештеника“ у потпуности се поклапао са ликом старца Гаврила.

    Слава Теби Боже! Слава теби, баћушка Гаврило!

     Иракли Гоголадзе

    Записао и превео са грузијског: Константин Церцвадзе

    Са руског: Слађана Митровић

    Извор: „Православие.ру“

    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:28:50 CEST

    "Одведите ме на гроб старца Гаврила" - о чудесним исцељењима по молитвама старца Гаврила Ургебадзеа

     

    Многа чудесна исцељења дешавају се људима који су макар једном ишли на гроб оца Гаврила (Ургебадзе). Била су таква чуда и са мном, и у мојој породици, и са мојим друговима и блиским људима. Чудо – то је један тако велики догађај који сигурно човеку није откривен потпуно.

    Пре десет година иза левог уха појавила ми се израслина величине препелициног јајета. Јако сам била забринута, због великих болова нисам могла да спавам ноћу, било је немогуће да ставим главу на јастук. Болест се погоршавала такође сваки пут при промени времена. Нисам могла да изађем на улицу: питали би ме шта се дешава са мном и све је то било веома непријатно.

    Доктор је рекао да обавезно треба урадити пункцију а затим и операцију. Упозорили су ме да се израслина налази на месту где су основе за говор и слух и да због тога може да се деси да последице не буду баш сјајне, то јест – може да се деси да изгубим слух или да престанем да говорим. Решила сам да не радим ништа. Од такве пресуде доктора није ми било лако.

    Код гроба старца Гаврила у манастиру Самтамвро

    Моја комшиница Наира Болквадзе, знајући све то, пажљиво ми је рекла да постоји једно чудотворно уље старца Гаврила, од кога се људи лече. Она ми је објаснила како је потребно користити то уље, сама је долазила и два три пута дневно стављала на болесно место уље из кандила старца Гаврила. Тада о оцу Гаврилу нисам ништа знала. У року од три месеца израслина је сасвим ишчезла. То је било такво чудо да сви који су видели ту израслину нису могли да схвате на који начин је она могла да нестане. Ето тако је у мој живот ушао отац Гаврило. Ишла сам у цркве и хвалила Господа за све. Сигурно да ни ја сама тада до краја нисам разумела и схватала све оно што се десило.

    Кроз неколико година се разболела моја ћерка, Надежда Меликишвили. Њена болест: леукемија, обољење крви – целу породицу је оставила у таквом шоку да смо једва преживели то тешко време. Одвели смо је у Институт за крвна обољења. Резултати анализа су били час добри час лоши. Једног дана ћерка нас је сама замолила да пођемо на гроб старца Гаврила у Мцхету. Ми смо се, разуме се, сложили са тим и брзо пошли. Молили смо се непрестано, мазали је уљем и оставили све у Божијим рукама. Дошло је до тога да се она - потпуно излечила.

    Господ, Пресвета Богородица и старац Гаврило, дали су ми по други пут моје дете.

    Мој муж има друга кога су болели зглобови. Током дугог низа година он је користио разне лекове али ништа му није помагало, никаквог резултата није било. Имао је такве болове да није могао ни прст да подигне, да савије колена. Предложила сам му да на оболела места ставља уље са гроба старца Гаврила. Гледао је на мене и смејао се. Видела сам да је у њему остало сасвим мало вере.

    Једног прелепог дана он је дошао до нас у таквом стању да није могао ни да савије руке, ноге..једва се попоео уз степенице и изговорио: „Молим вас, одведите ме на гроб старца Гаврила“. Супруг, ја и наше две ћерке смо без речи кренули. На путу сам са ужасом гледала како човек не може да ухвати волан и како једва држи ногу на педали. Молила сам се и одједном ми је пришла мисао, да је он, наш пријатељ, по вероисповести грегоријанац а ми га водимо на гроб православног старца. Нисам знала шта да радим, да ли је могуће или погрешно њега водити на гроб старца Гаврила, али видевши са каквом је вером пошао ућутала сам и у души изговорила: ако је то грех, нека тај грех на мене иде. Када смо дошли у Мцхету, у манастир Самтавро, он је једва изашао из аутомобила. Када смо дошли до гроба није могао да се поклони и ми смо му помогли. Он се молио и ми смо се молили такође за њега код благословеног старца Гаврила. Прошло је отприлике 15-20 минута и он је устао, исправио се и ми смо у тишини пошли ка колима. Удивили смо се тој лакоћи са којом је устао, а када је са обе руке узео волан од радости нико није могао ни реч да изусти. И тек када смо дошли у Тбилиси он је схватио шта се десило!

    После тога се излечио и није осећао више ужасне болове.

    Ето таква чуда ствара наш старац Гаврило, прослављајући име Божије а ми, грешни људи, настављамо да грешимо.

    На томе се чуда оца Гаврила не завршавају већ се продужују!

    Марија Меликишвили

    2010 године родила ми се унука, Анастасија Зурабашвили. Детету се, када је имала 4 месеца, иза увета појавила црвена флека. Показала сам унуку педијатру и почели смо да водимо рачуна о томе. Флека је почела да мења боје, из јарко црвене прешла је у бордо да би се затим увеличала и почела да крвари. Педијатар је дао дијагнозу: хеманигиом. Послали су нас на онколошку клинику. Анастасији је било тада 4 месеца. Главни хирург болнице је рекао да је потребна операција. Питали смо: „Ако сада не уради операцију, колико још имамо времена?“ Доктор је рекао, неколико месеци и то под условом да хемангиом не настави да се шири. И наравно, знали смо куда треба да идемо, са криком за помоћ следећег дана смо дошли у Мцхету на гроб старца Гаврила. Наше молитве су биле услишене, и кроз неколико месеци хемангиом је сасвим нестао. Доктори су говорили да је са медицинске тачке гледишта то потпуно необјашњиво. А ми већ знамо ко је направио чудо!

    Преподовни Гаврило Ургебадзе

    Господ је заступањем старца Гаврила спасио моју унуку, која сада има три године. Када смо ишли у Мцхету, она је села на колена и својим малим ручицама је мазила гроб старца, прислањала главу на гроб, крстила се. Када смо је питали шта ради, рекла нам је да разговара са вољеним оцем Гаврилом. Чак и то мало створење разуме и осећа каква благодат долази од нашег вољеног старца Гаврила.

    Драга браћо и сестре, са љубављу у Христу вас молим: не очајавајте, молите Бога, замолите оца Гаврила, и сваком ће бити дато по вери његовој. Старац Гаврило је је увек сејао и изливао љубав на оне који га окружују, укрепљавао људе ка вери и давао им наду.

    Материјал припремио Константин Цервадзе

    Са грузинског Мариами Горгадзе

    Са руског Слађана Митровић

    Извор: „Православие.ру“

    • 212 постови
    03 јуни 2017 13:32:57 CEST

    Васкрсење наркомана или о (још) једном чуду Преподобног Гаврила Ургебадзеа (фото)

     

    Пре неколико дана пренели смо вест о чуду које се догодило у манастиру Самтавро у Грузији, где се, на месту где су после обретења једно време почивале његове свете мошти, – појаво лик Преподобног Гаврила Ургебадзеа. Тим поводом за цењене посетиоце „Борбе за веру“ доносимо прилог о још једном несвакидашњем чуду новопројављеног грузијског Светитеља - васкрсењу бившег наркомана. Молитвама Преподобног Гаврила, Господе Исусе Христе, Боже наш, спаси нас и помилуј нас!

    Уредништво

    + + +

    Овај догађај збио се 14. октобра 1998. године, на празник Светицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. О збитију говори Георгиј, његов главни јунак:

    -У то тешко време живео сам са породицом у Тбилисију. Био сам наркоман.

    Тога дана мој друг, који се спремао да са породицом пође на празник Светицховели, позвао ме је да пођем са њим. Налазио сам се у стању наркотичке опијености. Узео сам хероин. У то време био сам равнодушан према црквеним празницима, али сам пристао да пођем на празник града.

    Гледали смо концерт, седели у ресторану. И већ када смо се спремали да се вратимо, супруга мог друга, Тамара, рекла је да се у Мцхети налази гроб познатог чудотворца архимандрита Гаврила, и да би желела да оде на његов гроб да се помоли. Морали смо да пристанемо, али у сам манастир Самтавро, у чијој се порти налазио гроб, нисмо улазили. Сећам се да сам за њом викнуо иронично:

    - За мене запали свећу, и замоли га да ме спасе!

    Женски манастир Самтавро (Мцхета, Грузија)

    Увече, док сам пио чај у својој кући, дошао ми је познаник и показао „одличан“ хероин. Мада сам већ био у стању наркотичке опијености, одбити га -  било би „испод мог достојанства“.

    Шта се даље догађало, не сећам се.

    Детаљ са обретења моштију старца Гаврила

    Изнели су ме из кухиње. Родитељи, који су били код куће, позвали су хитну помоћ. Лекари су безуспешно покушавали да ми помогну. После прве екипе приспела је и друга, затим трећа,четврта... Пред кућом је стајала колона кола хитне помоћи. Дојурио је и мој брат. Сви су викали. Свака од екипа ми је убризгала по 5 милиграма „наркона“ („свега“ 20мг!). Ко се разуме у медицину зна да толика доза оживљава и мртваца. Међутим, мени ништа није помагало. Затим су ми у срце убризгали адреналин, применили електрошок, но све је било узалуд...

    Нетрулежне мошти старца Гаврила

    Прошло  је 45 минута од моје смрти.

    Четири екипе лекара узалуд су покушавале да ми помогну...

    За око сат времена слика је изгледала овако: ја, већ поцрнео, са повезом на рукама, лежао сам на поду покривен белим чаршавом. Моја мајка се тада онесвестила, а отац ослепео. Врата су била отворена. Окупљени суседи стајали су на степеницама. Жене су плакале. Лекари су писали смртовницу. Неки од њих су тихо говорили: „Ово није први младић који је умро од проклете дроге. Докле ће то трајати..."

    700 хиљада људи на  преносу обретених моштију старца Гаврила 22.фебруара 2014.године

    У том тренутку, кроз отворена врата просторије у којој сам лежао, тихо је ушла Манана, верујућа сусетка са трећег спрата, која је била парохијанка манастира Самтавро. Манана је померила чаршав са мојег лица и крстообразно помазала моје чело јелејем са гроба оца Гаврила. Надала да ће то некако да ми помогне пред Свевишњим, у другом свету...

    И ја сам напрасно скочио, са завезаним рукама!

    Млади лекар, који је писао моју смртовницу, пао је у несвест.

    Настао је неописив метеж. Одмах су ме пребацили у болницу и три дана испитивали.

    ... Ја и даље чувам доказ о својој смрти.

    Прошло јевећ 20 година од смрти великог старца Гаврила, али чуда - најпре на његовом гробу, а сада крај његовихмоштију- не престају.

    Преподобни оче Гавриле, моли Бога за нас!

     

    Извор: „Православие.ру“

    Фото:  http://impersem.kuvat.fi/kuvat/PREP_GAVRIIL_URGEBADZE/

    Превод и приређивање: „Борба за веру“