Форуми » Вистина

Чудотворства

    • 212 постови
    29 мај 2017 16:32:11 CEST

    Темата е збирка на опишани случувања при кои преку верата во Господ Исус Христос се надминати познатите физички закони.

    Покрај можноста за преглед на збирката, истата може да се симне како документ.

    Симни збирка со Чудотворства

     

    За Чудотворства прикажани преку видео снимки посети го одделот Видеотека > Чудотворства.


    Овој пост е изменет од Сард на 05 јуни 2017 18:51:12 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 16:45:25 CEST

    св. Харалампиј, Пелопонез, Јохан Кунстер


    Во Грција, на Пелопонез, постои еден мал град Филијатри. Во зимата 1944 година грчките партизани во градот нападнале една германска патрола и убиле четворица германски војници. Во градот завладеал голем страв. Сите знаеле дека Германците не доцнат со одмаздата, и дека таа ќе биде драстична. Водачот на патролата, Јохан Кунстер, разгневен, барал упатства од својата команда во Патра, каква одмазда да примени. Одговорот гласел: да се стрелаат дваесет граѓани кои тој самиот ќе ги одреди, без никакво иследување, и да запали куќи колку што сака. Кунстер го прифатил даденото овластување и доцна навечер ја потпишал смртната казна. Во градот веднаш се до

    знало за тоа. Меѓутоа, утредента, на големо изненадување на граѓаните, одмаздата не е извршена. Следниот ден, рано наутро, Кунстер ги повикал кај него сите градски свештеници и, на нивно изненадување, сосема мирно ги замолил да го одведат да ги разгледа градските цркви. Кога стасале во храмот Успение на Пресвета Богородица, тој, откако ги разгледал иконите на иконостасот, долго гледал во една икона на која бил претставен еден старец со бела брада во свештенички одежди. Тоа била иконата на св. Харалампиј. Германецот уште еднаш ја разгледал иконата и како за себеси рекол: да, таа е! Клекнал, ја наведнал главата и се помолил. А потоа на свештениците им објаснил што се случило.

    Онаа ноќ кога ја потпишал смртната пресуда, на сон му се јавил ваков старец како овој на иконата и му рекол да не пролева невина крв, ветувајќи му дека тој ќе го заштитува, та заедно со своите луѓе ќе се врати дома здрав и жив и дека таму ќе ги најде својата жена и децата. Бидејќи бил под силен впечаток на овој сон, Кунстер за еден ден го одложил извршувањето на пресудата. Но, идната ноќ го сонил истиот сон. Старецот повторно го наговарал да се откаже од одмаздата и му ветувал своја заштита.

    Кога се разденило, Кунстер сакал да го провери својот сон, па затоа отишол во црквите да види дали ќе најде таква личност како што ја видел на сон. Наоѓајќи се под силен впечаток на сето што го доживеал, се откажал од одмаздата и ја искинал наредбата за стрелање. И навистина, дома се вратил здрав и жив, како и сите негови луѓе, и ги нашол дома сите како што му е речено на сон. Во 1953 година, на денот на св. Харалампиј, допатувал во Филијатри заедно со својата жена, каде што од граѓаните бил дочекан со љубов и им бил сакан гостин. Тој ден е служена и свечена литургија. На сите присутни, на свечениот ручек, им го раскажал своето доживување од воените времиња. Уште додал дека неколку дена пред да тргне за Грција, повторно го сонил светителот, којшто му рекол: Те чекам во Филијатри.


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 17:04:49 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 16:49:23 CEST

    ЈОРГАКИС СА ТИБЕТА

    Дошао је на Свету Гору у обилазак манастира један младић од 16-17 година, по имену Јоргакис. Родитељи су га са три године дали у један будистички манастир на Тибету. Узнапредовао је у јоги, постао је савршени маг- могао је да дозове којег год је демона хтео. Носио је црни појас и одлично је знао карате. Сатанском силом је изводио ствари које су изазивале дивљење. Руком би ломио огромно камење као орахе. Могао је да чита затворене књиге. Ломио је лешнике у шаци тако, да је само кора падала доле а плод остајао залепљен за руку.
    Неки монаси су довели Јоргакиса да му помогне. Упитао је старца које моћи он има и шта све може да чини. Он сам одговара да он сам нема никакву моћ и да је све сила Божија.
    Јоргакис желећи да покаже своју моћ, усмери свој поглед на један велики камен издалека и камен се расу у комадиће. Тада старац прекрсти један каменчић и даде му да и њега поломи. Младић се сконцентриса, окуша своје чини, али не успе да и њега поломи. Тада пoче да дрхти, јер се сатанске моћи, које је мислио да контролише, а будући да није могао да поломи камен, окренуше се против њега и хитнуше га на другу страну потока. Старац га је нашао у очајном стању.
    "Дрги пут" , причао је старац, "док смо разговарали, одједном устаде, ухвати ме за руке и заврну их уназад."Ако може, нека дође Хаџиефендија да те ослободи", рече (мисли се на старца Арсенија Кападокијског кога је старац посебно волео-моја дигресија). То сам доживео као богохуљење. Замахнуо сам мало рукама и одгурнуо га. Да би ми узвратиo, скочио је увис да ме удари ногом, али му се нога зауставила близу мога лица као да је наишла на недидљиву препреку! Бог ме је штитио.
    Увече сам га задржао да спава у мојој келији. Демони су га одвукли све до јаме доле и тукли га због његовог неуспеха. Ујутру је био у лошем стању, изранављен, пун трња и прњав од земље. "Сатана ме је тукао, јер нисам могао да те победим", признао је.
    Старац је убедио Јоргакиса да му донесе своје магијске књиге и спалио их.
    Старац га је мало задржао код себе и помогао му онолико коилко је био послушан. Касније је сазнао да се крстио и у којој је цркви то било. Јоргакис, подстакнут снагом и благодаћу старчевом, желео је да постане монах, али није могао.
    Старац је користи Јоргакисов случај да покаже колика је велика заблуда оних који мисле да су све религије исте, да све верују у истога Бога и да нема разлике између тибетанских и православних монаха.

    • 212 постови
    29 мај 2017 16:54:18 CEST

    Ликот на Богородица на кора од орев

    Набрзо по прикажувањето на ликот на Мајката Божја, на стеблото се оцртале уште две контури во форма на срце, од кои едното е прободено

    Ликот на Богородица, кој се прикажал во кората на едно стебло од орев покрај семејната куќа на 41-годишната Здравка Сударевиќ од Кањижа, оддалечено 15-тина километри од Славонски Брод, секојдневно привлекува голем број верници и љубопитни луѓе, пренесуваат хрватските медиуми. Здравка Сударевиќ го препознала ликот на Богородица на стеблото кога во дворот ги вршела вообичаените утрински работи и одеднаш во длабочината на душата почувствувала внатрешен повик дека треба да отиде до оревот и да види нешто.

    - Не слушнав никаков глас, туку едноставно почувствував нешто во срцето. Го погледнав оревот и го видов ликот на Богородица. Се изненадив, но никому не кажав за тоа што го видов, туку доаѓав секој ден, го набљудував стеблото и се чудев. Сепак, веста малку по малку се прошири и луѓето почнаа да доаѓаат. За мене тоа е божји повик дека треба да се поправиме. Верувам во прикажувања и секоја година два до три пати одам во Меѓугорје - вели Здравка Сударевиќ.

    Набрзо по прикажувањето на ликот на Мајката Божја, на стеблото се оцртале уште две контури во форма на срце, од кои едното е прободено, а сето тоа придонело за зголемување на посетеноста на оревот, кај кој селаните од Кањижа навечер редовно се молат. Секој ден во селото се собираат педесетина верници од сите делови на Хрватска, па дури и од Австрија и од Германија. Сите што го виделе стеблото велат дека знакот на оревот ја претставува Богородица.

    - Здравка прво ништо не ни кажа за прикажувањето, но набрзо забележавме дека луѓето се собираат. Веруваме дека во нашето село се покажала Богордица, па секој ден се молиме и палиме свеќи. Јас имам 54 години и никогаш во животот не сум видела ништо слично. За мене тоа е прекрасно, иако има луѓе што ни завидуваат зашто Богородица се покажа токму тука - вели Јелена Солдан, соселанка на Здравка.

    • 212 постови
    29 мај 2017 16:58:58 CEST

    ЧУДАТА НА СВЕТИ АРХАНГЕЛ ВО ЕДИНСТВЕНИОТ МАНАСТИР НА БОШАВИЈАТА


    Се напила од манастирската вода и прозборела
    Домаќините на единствениот манастир за 13 села во Малешевијата не можат да го заборават чудото кога од устата на 18 годишна девојка која се напила од манастиркста вода наеднаш се откорнало "татооо" иако таа

    Легендата вели дека многу одамна, кога во манастирот живееле монаси, се случило големата река што ги вртела дванаесетте камења за селската воденица толку да надојде, што за малку ќе го одвлечкала манастирот. На монахот кој се молел на Господа да му помогне му се појавил пред очи Свети Архангел Михаил. Тој со копјето ја прободил земјата, отворил голема дупка и реката истекла во неа. Тоа чудо е претставено и на големата икона поставена над една од вратите во Манастирската црква во селото Крњево.
    На денот на славата на чудата на „Свети Архангел Михаил", минатата недела во единствениот манастир во Бошавијата во една затскриена височинка северозападно над селото Крњево се собра едно чудо народ.
    Прво паѓаа в очи јагнињата во автомобилите.
    "Таксано ми е за здравје, за ќерка ми Нена која беше многу болна", вели Стојна од Неготино. „Се зареков само да оздрави, ќе дадам курбан во овој манастир".
    Ги пречека Перо, домаќинот на манастирот, го засече десното уво на јагнето и со крвта стави крст на челото на 23 годишната девојка.
    "Тука си служам, оти многу пати ми помогнал овој манастир. Пред 15 години тука го донесов внук ми, младо ергенче да си најде малку мир. Манастирот се распаѓаше, едвај го извртивме низ трњето со кое беше обраснат. Од олтарот извадовме цела бовча змии, смокови, жужи и гуштери. Ама внучето ми оздраве, 33 годишен маж е, се ожени, си има дечиња. Денес си давам нов курбан за мојот домаќин Арангел - уште пред три месеци го пазарив јагнето за негово здравје", вели 73 годишната Мара Попова.
    Шест јагниња беа донесени таа вечер. И многу дарови. Доаѓаа луѓе од секаде, најмногу од Кавадарци, Неготино и од околните села. "Секој си има своја мака за која доаѓа. Болни оздравуваат, слепи прогледуваат, неротки раѓаат", вели домаќинката на манастирот Лилјана.
    Старешината на манастирот, Борче Богоевски ни рече дека ова е една од постарите градби во Тиквешијата. Луѓето многу го почитуваат манастирот оти бил единствен за 13 села - од Бесвица до Мрежичко. Порано имало токму толку конаци, за секое село по еден, но сега не постојат. Во манастирската црква зачуван е фрескоживописот изработен од крушевските зографи, браќата Коста, Никола и Вангел со неговиот син Наќе. На еден од sидовите е прикажана композицијата „Второто пришествие Христово" , а иконите се под закрила на Заводот за заштита на спомениците.
    По ослободувањето манастирот е долги години оставен на милост и немилост на времето. Дури во 1968-та година, северозападно од манастирската црква е изsидана камбанаријата со две sвона. Вистинската ренесанса ја доживува од 1994-та година кога како домаќини доаѓаат Лилјана и Перо Гуреви од Ваташа. Тогаш нартексот е бетониран, сменета е кровната конструкција и изграден е свеќарник. На исток е направена нова кујна со трепезарија.
    На семејството Гуреви сеуште им се свежи сеќавањата на настанот за кој немаат објаснување, а се случил во првите години по нивното доаѓање. "Дојдоа еден ден непознати во манастирот - маж, жена и девојка. Мажот седна со нас, а мајката и ќерката отидоа да се измијат на чешмата. Се изми девојчето, се напи од водата, се заврте накај нас и викна: Татооо. Во тој момент мажот се онесвети. Не знаевме што се случува. Подоцна ни кажаа дека нивната 18 годишна ќерка одненадеш го изгубила говорот. Ја носеле секаде - никој не знаел лек. Само што се изми од лековитата вода, повторно проговори. Тоа не се раскажува со зборови, тоа треба да се доживее", вели Лилјана.
    Приказни можете да слушате цела вечер. Се до првите звуци од живата музика која се разлеа низ манастирскиот двор. Првото оро, како што е редот, од домаќините. Така започнува забавата, која, како што прикажувал стариот дедо Фердо има традиција од 1952-та кога доаѓале свирачи на тапани дури од Гевгелија.
    До следната година манастирот ќе има двајца кумови Лазар Пендев и Лазар Мицев. Така се договориле, за побериќетна година. Можеби и ќе ја имаат, оти со обврзниците за денационализација, на манастирот треба да му се врати имот во вредност од 27.000 евра.
    Зорица Атанасова

    • 212 постови
    29 мај 2017 17:00:22 CEST

    МАНАСТИРОТ "СВ. ЃОРГИ" ГОРДОСТ НА НЕГОТИНО

    Црква со 23 лековити извориВо манастиров рахитично дете од седум години прооде. Тоа дете денес е жив здрав маж и со Божја сила е видовит, еднаш едно девојче од Градско го донеасоа во манастирот, го ставија во собата кај што седиме и тука и по извесно време прозборе, што од бож
    Во Неготино во 14 век постоела некоја црква, која била уништена до темел. Местото кај што била црквата подоцна било имот на некој бег, кој имал ќерка болна од неизлечлива болест. На тетка Горица од Неготино на сон и се појавило дека тука, на беговиот имот, имало црква. Во почетокот таа се плашела да го каже сонот, но потоа собрала храброст и го кажала на сограѓаните, кои почнале да го молат турчинот да дозволи да копаат. "Дозволи им, белки и на твојата ќерка единка Алах ќе и најде лек", му викале луѓето околу него. Конечно бегот се смилувал и кога луѓето почнале да копаат веднаш се појавиле остатоците на старата црква, поточно иконите на "Св. Богородица" и "Св.Ѓоргија". На Велигден во 1866 почнале да ја прават новата, а во градењето потпомагал и бегот.
    Ова се првичните податоци за манастирот "Св. Ѓоргија", кој денес е гордост на неготинци и нивно големо духовно сврталиште. Нема точни податоци кога е живописана, само се знае дека црквата е изградена со три куполи направени од дрво. Но, за време на силниот земјотрес во Скопје паднале куполите и подоцна се направени нови од армиран бетон, какви што се сега. Горниот дел од куполите не се живописани откако се направени, од 1963 година и се уште чекаат подобри времиња. Има и многу други работи што треба да се направат во црквата, но за тоа треба да одлучи Заводот за заштита на споменици. На времето манастирот поседувал многу голем имот, ама според одредени документи одземени се околу 208 хектари црквено земјиште. Сега располага со околу 13 хектари.
    Црквата "Св. Ѓорги" е направена од градителите Тодор, Тоше и Коце со нивната тајфа и со самопридонес на жителите на Неготино и околните села. Во него доаѓаат не само неготинчани, туку и многу од другите градови во државава.
    Причината што овој манастир е привлечен за верниците не е само вербата во бога и духовниот мир, туку и неговата исцелителна моќ, поточно исцелителната моќ на 23 извори вода околу него. Луѓето земаат од водите, се мијат, пијат и си носат за дома. Главен извор е водата на "Св. Ѓорги", а другите се посветени на многу светци. Покрај телесните исцелувања доаѓаат и по духовен мир, оти човек кога во себе ќе има духовен мир тогаш ќе биде и телесно здрав.
    Тетка Блага од Неготино вели дека постојано си доага тука, за здравје, за спокој на душата.
    -Мајка ми беше многу побожна жена и од неа ми остана да доаѓам во манастирот. Сум сретнала многу луѓе кои доаѓаа со мака, а си заминуваа среќни. Имам и јас приказна. Мојот сопруг е од Србија и мал останал без мајка. Си ветил дека кога ќе се ожени ќе направи венец и ќе стави на нејзиниот гроб. Се земавме, ни се родија децата и по извесно време тој почна да сонува лоши соништа. Многу го мачеа соништата. Потоа во манастирот му кажаа дека тоа што си ветил, треба да го оствари. Веднаш отидовме за Сурдулица, тој направи венец и го стави на гробот на мајка му. Од тогаш му престанаа соништата. Ние помагавме и кога ги градевме чешмите за светите води. Паметам, кога ја правевме чешмата на "Св. Ѓоргија" цело време ни се јавуваше некој глас, како некое пиле. Ќе појдеме понатаму, накај другите води гласот ќе престане, ќе се вратиме на чешмата гласот пак ќе се јави. И тогаш мајка ми рече дека тоа е гласот на Св. Ѓорги, кој дава знак и одобрува да се прави чешмата, вели тетка Блага.
    Домакинот Ратко повеќе од две години е во манастирот и, како што вели сретнал многу животни приказни од луѓето кои доаѓале тука. Многу луѓе имале помош од светите води.
    - Во манастиров рахитично дете од седум години прооде. Тоа дете денес е жив здрав маж и со Божја сила е видовит. Еднаш едно девојче од Градско го донеасоа во манастирот, го ставија во собата кај што седиме и тука и по извесно време прозборе. На една од жените кои во манастиров секој петок доаѓаат и помагаат за здравје, татко и кога бил мал бил многу болен. Жената кажуваше дека лекарите го отпуштиле дома да умре. Но, ги посоветувале да дојдат во манастирот, да се измие од водата на Св. Ѓорги, да преспие, па како е Господ никој не е. Белки ќе помогне. За чудо утредента се разбудило здраво и право и побарало да јаде. Е тој нејзин татко си живееше 80 години. А на нејзината ќерка пак пред пет години и се сони света вода крај манастирот и ја откривме, вели Ратко.
    Неготинчани не се единствените кои побарале божја помош од "Св. Ѓорги". Велат тој светец е заштитник, чува од лошотија и затоа неговиот храм секогаш ќе биде наша втор дом, велат во Неготино...
    Весна Миленковска
    Фото: Г. Чочков***Песната за баба МитраИма уште една приказна која датира од поновата историја, поточно се случила за време на Втрората светска војна. Неготинчанката баба Митра останала без никој и се што имала донела во манастрот и почнала да живее и да се грижи за него. Во тоа време и Геманците се населиле во манастирските одаи и заробиле околу 20-тина партизани. Вечерта збореле дека утредента планираат партизаните да ги запалат. Баба Митра го разбрала муабетот и од тајната, споредна врата на црквата ги ослободила партизаните. Кога утредента виделе Геманците што направила бабата ја врзале во дворот, ја полиле со бензин и ја запалиле. Оваа случка е опеана во песните за баба Митра, а Сојузот на борците и подигна споменик за нејзината храброст, а нејзината соба и ден денес стои. "Таа е храбра жена, храбра христијанка", меѓу другото стои испишано на нејзината спомен плоча, која се наоѓа во манастрскиот двор.***Манастирот "Св. Ѓоргија" се наоѓа на месноста наречена "црквиште" во близина на Неготино. Поточно кога од автопатот ќе свртите за Неготино, се врти веднаш лево, накај винарската визба "Повардарје", која се граничи со манастирскиот двор. Географски манастирот се наоѓа на десниот брег на реката Вардар, чиј брег се издигнува на 100 метри над нивото на реката, а особено широк поглед се шири кон северо-исток каде се протега коритото на Вардар и Пепелишкото поле, се до сртот на планината Серта.

       


    Овој пост е изменет од Сард на 29 мај 2017 17:02:19 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:01:52 CEST

    Статуа на Богородица во Италија се движи

     

    РИМ - Верниците од италијанскиот град Ацера, близу Неапол, тврдат дека статуата на Богородица во локалната црква "Свети Петар" се движи и поприма човечки лик.
    Очевидци тврдат дека лицето на Богородица добило боја на човечка кожа, додека дел од нив се колнат дека виделе како статуата ги мрда нозете и другите делови на телото. Според еден сведок, статуата на Богородица завчера двапати се придвижила и тоа во 12 и во 20 часот.
    Парохот од "Свети Петар", дон Оресте изјави дека не видел дека статуата се движи, а скептицизам кон "чудото" изрази и локалниот бискуп.
    Црквата "Свети Петар" вчера беше затворена, а полицијата и црковните претставници го испитуваат "чудото" на Богородица која се движи. Тоа не спречи илјадници италијански верници да нагрнат во црквата и со своите мобилни телефони да го сликаат чудото.

    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Курбан со страв


    Точно пред девет години на дваесетина метри од манастирот на денот на славата Св. Богородица падна гром кој усмрти деветмина, а имаше и повеќемина повредени. Беровци и денес веруваат дека тогаш Господ ги каз

    Православната црква не учи дека курбанот е демонска работа и магиски обичај. Овој ритуал, вели владиката Наум, никогаш не смее да се прави во среда или петок или во време кога се пости. Во манастирите е забрането да се дава курбан, тука не се јаде месо, и не смее да се наруши постот од црквата. Тогаш гревот е уште поголем. Но, иако за црквата курбанот е ѓаволска работа, за многу верници, па и за жителите на Берово и Малешевијата овој ритуал е празничен чин. Тоа им останало од дамнина, од прадедовци.
    Беровци, според традицијата, секоја година на 28 август, на Голема Богородица, прават курбан-колење јагниња, а потоа се подготвува ручек во големи казани. Тогаш сите се собираат пред црквата и манастирот Св. Богородица Балаклија, на излезот од Берово, од левата страна на Брегалница.
    Следејќи ја традицијата, Малешевијата правеше курбан таму и пред девет години, но како што раскажуваат беровци денеска - "некој му згреши на Бога и се случи трагедија". Гром од ведро небо удри во бакарните казани со празничниот ручек, загинаа девет луѓе, а многумина беа повредени. Верувањето е дека се огрешиле оти на таа слава биле заклани најмногу јагниња, над 150, имало околу 15 илјади посетители, а ручекот се крчкал во 100 бакарни казани. И по девет години Малешевци се уште велат дека главната причина за казната е поместувањето на славата. Празникот Св. Богородица таа година паднал во среда, и се постело, па беровци решиле да ја слават Богородица утредента, за да можат да се омрсат. Но и тогаш не смеело да се прави курбан или да се јаде месо, зашто според Преданието на Црквата, "колење и јадење месо пред манастир е забранет чин".
    И сите веруваат дека "тоа била Божја казна".
    "И денес повеќето од повредените се со последици, оштетен вид, слух, траума.... Тоа навистина беше жално", вели отец Фотиј кој ги одржува манастирот и црквата Света Богородица. Тој раскажува дека по несреќата, само следната година на местото каде што удрил громот дошле помалку луѓе. Имало само 20 казани, а се заклале многу малку јагниња. Но стравот од нова Божја казна толку траел што секоја следна година доаѓале се повеќе луѓе од овој крај за да колат јагниња за курбан пред манастирот на големиот празник Св. Богородица.
    "Порано се потсекувало уво на животно па се помазувале луѓето со крвта по чело за Голема Богородица, сега веќе тоа не се прави. Ама се уште за празници тука главна работа е да се колат јагниња. После тоа јас и уште двајцата монаси во манастирот мора да ја чистиме крвта од јагнињата и јагнешките црева кои се расфрлани наоколу", вели отец Фотиј. Тој објаснува дека овој обичај се коси со православната вера и дека постите за славата Богородица бараат посна храна, а не да се колат јагниња пред манастирот. "Не е важно да се има да се јаде, туку чинот на раздавање ручек во чест на Мајката Божја", додава отецот.
    На местото каде што пред девет години удри громот сега има бавчи во кои се одгледуваат зеленчукови култури. Славата обично е малку подалеку од манастирот, на 300-400 метри. Но кланицата каде се прави курбанот е на само 20 метри од манастирот.
    "Тогаш имало голем орев, под кој се наоѓале деветте загинати. Денес го нема. Поради големото електрично празнење, луѓето биле фрлани и на растојание од 200 метри, дури и во реката Брегалница", раскажува отец Фотиј.
    Години по несреќата, на Голема Богородица во Берово гостите на славата со страв даваат курбан. Видат ли дека надоаѓаат облаци, или дека се затемнува небото, се разбегуваат по дома и чекаат да се разведри, па да го подготват курбанот. Но јагнињата до вечерта мора да се заколат.
    "Овие девет години се се прави со страв, но народот не се откажува од обредот. Траумата што ја преживеаја во 96' година, сепак, не е посилна од обичајот што се негувал со векови", вели отецот.
    Според отецот, манастирот Св. Богородица е изграден и осветен на 20 август 1970 година и освен по овој трагичен настан, е познат и по реалистичните фрески кои се реткост во православието.
    "Обично реализмот го има во католицизот. Фреските во црквата ги има насликано уметникот Ѓорѓи Даневски од Виница. Тој можеби е првиот Македонец кој доби награда од сега починатиот папа Јован Павле Втори за реалистично фрескосликарство", вели отец Фотиј. Сликарот низ ликовите на светците ги има претставено жителите на Берово и Малешевијата, а на куполата од црквата, во ликот на Исус Христос е насликан ликот на уметникот Даневски.
    Црковната иконографија која ја сочинуваат 13 икони се дело на зографот Гаврил Атанасов од Берово.
    "На ова место бил некогашниот град Берово, а имало и стара црква направена од плитар и кал. Таа црква била урната, за да се направи новата", вели отец Фотиј. Се раскажува дека старата црква била направена по аманет на овчарите. Додека ги паселе овците на реката Брегалница, стадата не сакале да одат на поило на реката, туку оделе само на трите свети кладенци кои биле таму. Еден ден кога и овчарите отишле на тоа место им се покажал Божјиот прст и поради тоа тие во непосредна близина направиле црква и ја посветиле на празникот Источен петок.
    Се верува дека кај истите тие три свети кладенци и во Брегалница, во времето на Свети Методиј Солунски таму биле крстени 54 илјади Македонски Словени.
    Денес новата црква ја одржува отец Фотиј и уште три монаси. Манастирот е машки и од затворен тип. Има само три конаци, а монасите се занимаваат со пчеларство, резбање и иконописи.
    Александра Герова
    Фото: Г. Чочков

    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    Ево вам једно свједочење из 19 вијека:

    СВЕТА СВЕТЛОСТ: АГИОС ФОТОС


    Ово сведочанство је штампано у зборнику „Нива", 1892 г.
    (№ 4, стр. 192), - текст „Агиос-фотос ",
    о јављању чуда небеског Благодатнога огња.



    „Света светлост" — код Грка, „Свети огањ" (или благодат Господња) — код Руса (пишe аутор текста), од искона се Јавља у храму Васкрсења Господњег у Јерусалиму последњег дана страсне седмице у два часа по подне, и то је свечаност којој у целом хришћанском свету нема сличне.


    Имао сам прилику да два пута будем очевидац онога што се у то време догађало у храму Васкрсења. Оно што се спољашњим чулима осећа приликом овог особеног призора није лако пренети с одговарајућом тачношћу.

    Обично се на Велику суботу у пола два оглашава звоно у патријаршији. Одатле креће поворка. У виду дугачке црне траке улази грчко духовнишгво у храм, претходећи свом патријарху.
    Он је у владичанској одежди, сјајној митри и панагијама. Духовништво спорим кораком пролази камен миропомазања |на коме су миром помазали тело Исусово по скидању с крста| и затим између два реда наоружаних турских војника, који једва задржавају притисак гомиле, ишчезава у великој дворани храма.

    Патријарх се зауставља пред царским дверима. Два архимандрита с јерођаконима гa разодевају. Без митре и свих архипастирских обележја, у белој платненој кошуљи, опасан кожним каишем, он се у пратњи митрополита и архијереја враћа ка улазу у капелу. Улаз је запечаћен и чува гa турска стража.

    Претходног дана су у храму биле угашене све свеће, кандила, црквени лустери.

    Још у далекој прошлости ово је пажљиво праћено: турске власти су спроводиле најстрожији претрес унутар капеле; поводом католичких клевета ишли су чак до ревизије џепова свештенодејствујућег митрополита, патријарховог намесника, када се резиденција последњег још налазила у Константинопољу.

    Пошто духовништво, предвођено стегоношама, три пута обиђе капелу Светог Гроба, с појањем 6-oг гласа стихире:
    „Воскресение Твое, Христе Спасе, ангели ПОIOТ на небесех...", патријарх се зауставља на подијуму испред спољашњег улаза у капелу.

    Овде гa чека јерменски епископ у владичанској одежди.
    Турски официр скида печат. По уласку патријарха, а за њим и јерменског епископа, врата се поново закључавају.

    Оба пута нисам приметио епископа: али ако он, по уверењу неких, а међу њима и нашег познатог ходочасника Андреја Николајевича Муравјова, и улази за патријархом, онда остаје у споредном олтару Анђела као пасивни сведок. Грчки пак јерарх пролази кроз ниски отвор попречног зида ка Светом Гробу. Тамо царује безусловни мрак ноћи.

    Следе страшни... ватрени минути... понекад четврт часа, понекад 20 минута... То је читаво столеће дрхтавог ишчекивања. Гробна тишина...

    Замислите мртву тишину дивље гомиле од више хиљада људи, такву да би, да птица пролети — шум њених крила могао да се чује, и тада ћете појмита степен напрегнутог ишчекивања овог света. Само онај ко је имао прилику да доживи ове тренутке, у стању је да схвати како ударају срца.


    У Кувуклији, у споредном олтару Анђела, на северном и јужном зиду су два овална отвора, величине великог стоног тањира...
    У северном се одједном појављује дугачка свећа... која пламти!


    - Благодат! Господе, помилуј! Кирие елејсон
    [Господе, помилуј - на грчком"]!..
    - Валла-дин, илла-дин, елл-месија
    (арапско: нема друге вере, осим православне!)!

    Крици, необуздани вапаји, непрекидни, доносе се одоздо, одозго, с балкона, галерија, ложа, кровних венаца; одасвуд заглушујући повици, звоњава звона, свечани звуци клепала, ударци бубњева, рески ударци металних чекића; све скаче, урла, сви се пењу на плећа једни другима...

    Причињава ми се да сам у огромном здању захваћеном пожаром. Огањ се моментално јавља свуда, код свих горе свежњеви светлости; спуштају их на конопцима с галерија; запаљене летс увис. Читав је храм обухваћен пламеном. Температура у трену долази до 45 степени...


    С невероватним напорима, пушчаним кундацима и кратким мачевима, војници једва успевају да очисте пут патријарху који је изашао из Кувуклије.
    Блед, са страдалничким цртама лица од дубоког душевног потреса, патријарх се лагано приближава црквеном олтару.

    Тако је, у време оно, Мојсије остављао врхове Синајске.

    ..............................................................................................

    Патријарх на обе стране пружа упаљене свеће.
    Ко стигне, гаси свој свежањ и хвата пламен патријархове свеће.
    Никако нисам могао себи да објасним како се огањ, једва примећен у северном отвору Кувуклије, готово за трен ока појавио у олтару цркве. [То јест, Свети огањ се чудесно истовремено појављује у разним деловима храма].
    Тамо свеће већ пламте у исто време кад је огањ једва почео да се прихвата и предаје онима који су стајали крај саме капеле. Крај отвора Кувуклије обично чекају двојица нарочитих са светиљкама: један од њих не часећи јаше у Витлејем. Али како други може за трен да прође кроз збијену масу и продре у олтар остаје апсолутно нејасно.

    У олтару се патријарх одмара највише пет минута и затим се удаљава; мало помало и сво духовништво ишчезава из храма.

    Шта се догодило? Одакле се појавио огањ код патријарха? То су она питања која скептик, наравно, најпре поставља.


    ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


    Некако убрзо после васкршњих дана пратио сам с неколицином новодошавших ходочасника патријарха на путу у Јерихон и ка Јордану. На пола пута били смо позвани у његов шатор на ручак. Један од таквих скептика је, изабравши погодан тренутак, одједном поставио овакво питање:
    „Одакле, Ваше Блаженство, изволите да добијете огањ у капели?"

    Стари је архипастир, не обраћајући пажњу на оно што се чуло у тону питања, сталожено одговарао овако (записао сам гoтово од речи до речи следеће):

    „Ја, милостиви господине, изволите знати, без наочара више нисам читач.
    Када сам по први пут ушао у олтар Анђела и за мном се затвориле двери, тамо је царевао полумрак.
    Светлост јe јeдва допирала кроз два отвора из ротонде Светог Гроба, која је такође била слабо осветљена одозго.
    Унутар Светог Гроба нисам могао да разлучим да ли ми је у рукама молитвеник или нешто друго.
    Једва се примећивало нешто налик на беличасто платно на црној позадини ноћи: то се, очигледно, беласала мермерна плоча на Светом Гробу.

    Када сам отворио молитвеник, слова су, на моје запрепашћење, постала потпуно доступна мом виду бсз помоћи наочара.
    Нисам успео да с дубоком душевном узнемиреношћу прочитам ни три-чeтири реда када сам, погледавши поново на плочу која је белела све више и више, тако да су ми се јасно указала сва четири њена угла, приметио на тој плочи нешто кao ситан расути бисер, различитих боја, тачније речено, нешто попут бисера ситног као глава шпенадле, и мањег, а плоча јс почела да испушта светлост.

    Несвесно згрћући повеликим комадом вате овај бисер који је почео да се стапа слично капљицама уља, осетио сам у вати некакву топлоту и додирнуо сам њом фитиљ свеће.
    Он је плануо, слично баруту, и свећа је горела и обасјавала три представе Васкрсења, као што је обасјавала и лик Богоматере и сва метална кандила над Светим Гробом.
    Остављам после овога вама, милостиви господине, да судите о мојој тадашњој духовној узнемирености и изведете одговор на своје питање".


    +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

    ... Није сувишно додати да је међу католичким писцима не мало таквих који су сведочили да су видели чудо како су се на Велику суботу крај Гроба Господњег свеће саме палиле
    (Барониус, летописац римске цркве додаје: „чудо ово није тако ретко").


    Треба се још зауставити на неверици скептика у односу на нематеријално појављивање огња, који се зато именује светим, и пружити им следеће доказе: поменути јерархов говор је, у суштини, сажимање свега онога у чему су се током многих векова осведочили и причали познати ходочасници који су, слично мени, бивали у прилици да лично присуствују у храму на Велику суботу.

    Да ли је могуће допустити да се било ко од ових ходочасника, бележећи виђено и доживљено, не би задовољио сопственим утисцима?

    Јер чиме објаснити поражавајућу сличност у главним цртама њихових исказа, ако не несумњивошћу периодичног јављања (чуда) и истинитошћу њихових саопштења?"

    +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

    Ево вам свједочанства патријарха који је служио на Велику Суботу,


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 13:09:44 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST
    Беседа оца Јоила, дугогодишњег чувара кивота Светог Василија Острошког и настојатеља манастира Светог Кирила и Методија

    (Беседа одржана на духовној трибини у Ариљу)


    Браћо и сестре,
    Ево дођох из Црне Горе да вам донесем благослове од великих чудотвораца, светог Василија Острошког, светог Кирила и Методија, светог Петра Цетињског, Стефана Пиперског, светога Јована Крститеља и осталих светитеља који су у нашој малој Црној Гори. Ја сам имао једну изузетну част да су ме поставили на једно најузвишеније мјесто на Балкану и можда и даље. Деведесет и прве године, у августу мјесецу, одредио ме је митрополит Амфилохије да будем чувар кивота светог Василија Острошког.

    За девет година које сам провео горе толико бих могао чуда да испричам како Господ велика чуда чини преко Својих слугу што је казао и већа ћете чуда чињети од ових што их видите. И често причам како за двије хиљаде година ови несрећни људи на овој планети не спознаше праву истину и праву вјеру кад на сваком кораку се доказује. Да нам ништа није Господ оставио него само светога Василија Острошког Чудотворца, скоро четири стотине година како у оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живе људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Јеванђељу - слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.


    Исцељење глувонемога момка

    И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили у Речинама код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец. И доводи мајка сина негдје око 26 година старог. Она каже мени, вели: Оче, овај је мој син глувонијем. А мене нека инспирација од светога Василија дође, те тако слободно рекох: Ако Бог да од данас неће бити глувонијем. И прочитам молитву ону кратку што читам већином онаквом болеснику. Помажем га уљем из кандила светога Василија и кажем: Како се зовеш? А он: Миодраг, каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче: Јели то истина? А онај народ ћути. Ја после размишљам колико је чудо учинио Свети Василије. Он никад није чуо никакву ријеч, окле њему Србски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина или неко да уради.
    Па ето, да се само то чудо догодило, па доста.


    Исцељење девојке слепорођене и болесне од леукемије

    А ево, 1993. године Христина Ј. из Никшића, Зорана и Вјере Ј. била је слијепа од рођења, и рођена у седам мјесеци, и болесна од леукемије још. И довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводе је у Острог. И ја читао молитве, то није да ми неко прича други. За два сата, после два сата она је имала очи као ође који има најбоље очи што може да буде. Није јој требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемије није имала. И то је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја увијек кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије преко светога Василија Острошког.

    Толико бих ви причао чуда да бисмо сатима остали, све која сам запазио. За светога Василија можемо да речемо да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.


    Исцељење непокретне девојке

    Две дјевојке доведу на колица и сад једна устане и хода, а друга не. Ја размишљам зашто није свети Василије урадио за обје да устану, али после овако долазим до закључка. Она што је устала свети Василије зна да ће спасти душу јер неће упанут ни у какве грехове неке теже, а ова да се исцијели она би упала у грехове, јер Господ гледа на спасење душе. Господ воли светога Ђорђа и светога Димитрија и велике чудотворце, а погледај колико су муке прошли, значи да би се више прославили, јер он им је показао каквом ће га смрћу прославити. Зато се многи варају, па кад му дођу нека искушења и нешто, он почне да хули на Бога и на Цркву и на Свеце, вели шта је ово мене ко да сам разрушио све цркве, а оно се на њега излила Божија љубав да не оде у вјечни пакао, у вјечни шкргут зуба. Не познаје да отац кара своју дјецу да буду боља.


    Свети Василије васкрсава умрлу жену

    Толико бих имао ја да причам о чудима светог Василија која сам доживео ту, да је чак свети Василије васкрснуо једну жену из Далмације. Дошао је код игумана Георгија, тада је био игуман Георгије у Острогу, и дошао је човек из Далмације и каже оче, (а ја сам био тада просветни радник нијесам био у монаштву), оче, да вам испричам, вели, једно чудо. И он испричао. Има жену и петоро дјеце, шесто дјете кад се родило жена је добила тровање крви, мучили су се око ње неколико и љекари су рекли да је носи кући и да умре код куће. И он је понио, каже, три дана је била ту још, и трећега дана, вели, у подне, жена зину и умрије. Падоше она дјеца на њу, каже, почеше да вриште, ја стао на сред куће, ухватио се за косу: "Свети Василије острошки, чудотворче, ако ћеш икада да ми поможеш, помози ми данас". Оче, отварају се врата од кухиње, улази, вели, свети Василије са оном митром плавом, била је митра плава на њему, погледа, вели, мене, пође ка жени, дуну јој у уста и жена устаде. Ено, вели, сад чува говеда, потпуно здрава. И ја сам често помишљао, закључио сам да сигурно има толико слободу пред Господом...


    Јављање Светог Василија у Острогу

    Преко дана вруће много, хиљаде људи долази, и онај ваздух оње врућ, топал, и тако затворим кивот. А кивот се затвара добро. И ја ујутро отворим, мирише ми на оно ливадско цвијеће и на неку свјежину. И сад мене прича једна, 55. године била је дјевојка и била је у доњем манастиру. И сеђеле су код онога дрвета на оном зиду и каже, кад у поноћи, вели, иде Владика, са жезлом, ореол му око главе, и вели, улази у цркву, проведе неколико времена, опет се врати, вели, горе уз оне окуке, ми га све посматрамо. Свети Василије је један од најчуднијих светитеља које сам ја могао до сад да упознам.

    Није то само било је ове године исцељење, па онда неке године тако. Вјероватно свакога дана је било исцељење. Јер кад долазе после, они говоре.


    Исцељење бесомучног младића

    Један младић, било је бденије, субота вече, и ја служио, а народа било пуно. Субота вече дође по тридес аутобуса горе. Кад један развијени младић улази, само руши онај народ. А неки дошли са њим, али то је снага, кад уђе демон у особу то је, не можете вјероват каква је снага у човјека у кога је демон. Дијете од седам година нијесмо ја и Теофан могли да ускрутимо. Толика је то снага. И он уђе, и уђе испод онога покривача од Светога Василија.
    Каже: "Неће ме одавде нико мицат". Ја, добро, па фино све...
    После ја дођо и прочитам молитве оне Светога Василија Великог оне за изгоњење демона и то, помажем га, али он неће опет. И ћутимо ми, око десет сати они што су га довели кажу: "Ајде изађи".
    "Нећу", вељу. И ја станем овако и у себи кажем: Свети Василије Острошки чудотворче, ако је твоја воља да изађе, ти му нареди, ми нијесмо у стању. Одма излази испод покривача и иде за њима.
    Сјутри дан, служим у горњу Цркву Часнога Крста, и он долази потпуно здрав младић, и тада сам га причестио. И отишо здрав, извињава се ако сам што уврједио кога. Ко би ти то могао.

    Они мисле да је то болест некаква мождана кад ђаво ухвати човека. И оно, кажу, шизофренија један степен, други... то су само ђаволи, нечисти духови који су ушли, јер кад човек направи неки гријех јак, мислим велики гријех, смртни гријех, тада има право сатана да уђе у особу. И то се већином после некаквога догађаја збива.


    Исцељење бесомучне жене

    Једна је била, довели су је тројица људи онако 40-их година, уствари донијели. Мршава једна жена, тамо из Источне Србије је негдје била, сад се не сјећам. Али они тројица не могу да је ускруте, она хоће да прескочи преко зида, она вришти, то пада малтер с цркве, како је то било опасно. И они је унесу оње код Светитеља, ја кажем ставите је ту на тај плочник, они је легну на плочник, држе јој руке, ноге да не би побјегла. Ја уђем у олтар, узмем онај босиок и оне свете воде светог Василија и унакрс. Кад је завриштала од оне воде. То је ужас. Ја питам - јел крштена ова жена? - они кажу није. Па како сте је довели некрштену, знаш ти да у некрштене улази ђаво како хоће. И тада се крштавало доље, јер ја нијесам могао од гужве да крштавам. И они је однијесу доле. И она долази увече, долази одоздо фино смирена жена. И ја кадим, али оно у припрати, кад она разоблачи очи, да видиш, изобличи се лице, зграби мене кадионицу, онај народ поможе, некако отворе јој руке и оте кадионицу. Поведоше је у стари они конак. Опет је доводе сјутра ујутру, она дошла пред кивотом па каже: "Они двојица не могаше издржат, а ја остадо". Демон говори из ње, три демона била, два отишла један остао. Да сам могао ово да забиљежим на касетофон, али кад ти се не нађе при руци. После прочитамо молитву Светог Василија Великог за изгоњење демона, врати јој се лик, све, умири се, Свети Василије га средио жезлом, истјерао га. И каже: "Оче, опростите, ја, вели, нијесам ништа знала, ни шта говорим, ни ништа, опростите ми ако сам нешто лупала... Оћете ми допустити да ја Светоме Василију помолим. И ухвати се за кивот, и клече доље, и ону Светога Василија што је у молитвенику молитву од почетка до краја. После је дошла на вр шест месеци, фино здрава жена и написала је све своје житије и предала ми.


    О исповести

    Ово запамтите, необично је значајно да би се исцелио да се исповиједиш, јер 99 од сто болести јесте гријех. Кад ти оболи душа, оболи и тијело. И значи, кад се ти исповиједаш ти очистиш душу. И изагнаш оне змије из себе. Један је посматрао како се људи исповједају, имао је духовне очи да то види. Кад год изговори гријех пане змија доле на патос, закопрца се и цркне. Тако редом, тако редом, кад једна змија велика на уста му се се појавила, ћути, па се скружа, па се врати у њега. Вели - имаш ли брате још нешто? - немам. Био је неки велики блудни гријех, и од стида га не хтио да скаже.
    Можете се исповиједат читави дан, била ми је на пример у Острогу. Ја вељу: Јеси ли се исповиједила? Јесам, вели. Три сата сам се, вели, исповиједала сигурно. Кажем: Отишла би у пакао. Вели: Па како то? Ја кажем: Ајдемо код Свеца да те питам. Ја прво питање: Јеси ли то? - У јесам, кукала. Јер ја знам, мислим, имам искуство, то су милиони практично исповедали, а знам који су гријеси данас ужасно у народу. Тако да, видио сам да немамо уопште рашта исповиједат да они причају, него морамо ми да питамо. А ја тако сам питао у Острог, и један комуњара слушао тамо и написао у новинама. Вели, ма кога су оно, вели, поставили код Светога Василија, некаквога удбаша, све нешто испитује и поставља питања. И тако написао читави чланак.


    О Крштењу

    После ви можете постављати питања и у вези Светога Василија, и у вези исцељења, и све то, али сад бих се укратко осврнуо на ове проблеме које имамо свештеници, то је, ево, мислио сам да у Србији су крштени сви људи, то сам мислио. Међутим, у Србији таман је као у Црној Гори, скоро, ето мало сте бољи у вези крштења, али ту смо браћа, е немамо слободно, могу и политичарима да поручим, ми се не разликујемо него смо права браћа. Нека се не одвајају. Не можемо се одвајат, јер су Срби из Црне Горе исто Срби.
    Крштење знате шта је. Да се упишете у Књигу Вјечнога Живота, потребно је да се крстите. И немојте да кажете ми ћемо сјутра, па кум ми је у Швајцарску, па ми је кум овамо. Не чека кума ђаво. Но ћете погинути ил у саобраћајној несрећни, или ћете срчана кап или мождана, и завршит. Многи су се прешли што су чекали.


    Како је ђаво покушао да спречи момка да се крсти

    Прича ми један момак кад сам био у Острогу, ја сам тада крштавао, све сам до 95. године крштавао. Каже, кад сам кренуо оче од Подгорице, па кад сам био, то је правина, један потпуно прави пут. И ја, вели, возим онако брзо кад један старац на сред пута у некој црној ... на сред пута ми стао. И ја, вели, морам скренут, па ћу ударит у ону тамо брезу и завршит, само да не згазим човека. У то се само, вели, сјетим Острога и Светога Василија, и пројурим, ништа, само била приказа нека ђавоља да би га спријечио да се не крсти, да погине. Не мож вјероват како се ђаво труди да те одврати од крштења или од Причешћа или од нечега, то је немогуће како он ради. Јер он само ради да ти уграби душу.


    О непокајаном грешнику

    Ако се не крстиш, ако си неисповијеђен, ако се нијеси причешћивао, сатана има право да ти продужи даље да душу мучи.
    Причаћу један случај код светог Арсенија. Тада сам био просветни
    радник али то сам све доживио. Мирко С. један, који је близу манастира живио, њему је брат народни херој, тада су убијали браћу па су хероји били. И умро је нагло. Они су га тамо ставили у кола хитне помоћи и на "Крушевац" онај центар тамо медицински, установили умро. И у сандук и у мртвачницу га ставили, и сестра код њега остала док дођу из Даниловграда да га пребаце. Кад он наједанпут се протегну, онај дугајлија, био је висок, вели, шта је ово са мном, вели, мало ослабио, па то. Врате сандук на погребно и Мирка доведу кући. И сад њему каже игуман Серафим, управитељ Острога, био је четири године тамо. То ми је много послужио корисно, мислим, тачно по Божијем промислу за мене је био у Жребаонику. И каже њему покојни игуман Серафим, вели Мирко видиш шта си доживио, можеш ли ти да нам испричаш шта си доживио то кад си умро. Каже овако: "Оче, кад сам умро, тада сам изашао из тијела, (он појма, мислим, нема о некој вјери, нешто да он прича, нема ни догматику, не зна ништа) и видио сам тијело као свучену хаљину, и видио сам читав народ и чуо сам све гласове, али овако све ми кроз руку пролази али нисам могао да осјетим, али се осјећам да сам онај. И наједанпут сам прошао горе к небу, кроз некакав тунел прошао и тамо сам наишао на једно огромно поље, а тамо бијаше, вели, велика висока златна капија, а пред капијом један старац са дугом брадом и један младић са крилима и са мачем у руци (Апостол Петар и свети Архангел Михаил). Мислим, он појма нема шта се догађа. И каже ту бијаше народа и црнаца и бијелаца и стараца и дјеце и жуте расе и свега. И вели, све нешто они одвајају овамо и онамо. Пита младић са крилима: "Шта ћемо са њим, Петре?" А он каже: "Остави га још да живи". Тада сам вели, Оче игумане, оживио. И игуман њему каже Мирко исповједи се, иди у цркву редовно, причешћуј се јер то и светима ријетко казало тако нешто... Он вели, мени је рекао отац само на Божић да одем у цркву, и вели, немам ја што да исповиједим. Добро, прошло десет година, он изашао пред кућу да донесе дрва, пане и умрије. Покошен је био нагло. И шта се догађа. Шест месеци пролази, ја долазим једно јутро, на Литургије сам ишао увијек где је Серафим служио. И једнога јутра на врх шест месеци ја долазим. Завршили смо Литургију. Каже Отац Серафим: Знаде ли ти онога Мирка?. Ја вељу: Како не знам, ту смо сеђели толико пута нас је сретао путем, ту му је кућа била. Вели: Ноћас сам имао једно виђење страшно. Ја ође у ово гробље ђе је он сахрањен и једна пећина, вели, горе само отвор високо, као песницу да би могао да провучеш, унутра кука вели, неко, ја кажем - ко си ти тамо што тако се мучиш? - јадан Мирко, па су ми убацили, вели, једну огромну свињу овамо, те ме мука мучи, нит могу свињу избацит, нити ја могу изаћ. Погледај шта је свиња, ђаво. Значи он има право после неисповијеђену и неприпремљену душу да даље мучи. И зато каже Његош:
    "Обрати се душо изгубљена,
    проли топле сузе покајања,
    пред општијем Творцем милоснијем,
    благи Творац многомилостив је,
    опростиће твоје заблуде
    и прибројит те у своје блаженство."


    - - - - - - -

    Види шта је нама Бог дао Хришћанима Православним. Највећа блага. И ако после погријешимо, ако се покајемо, ако се исповиједимо, ако плачемо због свога гријеха, ако чинимо жртве можемо да се очистимо. Сваки гријех може да се опрости а хула на Светога Духа не може се опростити ни на овом ни на оном свијету.
    Зато, многи су се прешли, имају сигурно тај гријех. Они кажу, на
    пример, за свештеника, Боже опрости, у њега је. Кукала им мајка. А то су говорили они несрећници Господу. Значи онај гријех када су они говорили да је у Њему нечестиви, Он је рекао:" Сваки гријех ће се опростити, и свака хула на Господа, али се неће опростити хула на Светога Духа, ни на овом ни на оном свијету." А види како се прелазимо ми фино. Не смијеш ти да говориш. Може да буде ђавоимани човек али да га са стране мучи ђаво. А да није ушао, да благодат Духа Светога није одступила од њега. Зато се тога гријеха пазимо добро.


    О кумству

    Што се тиче крштења, ја само за кума узимам да је мушкарац кум за мушкарца, а женска за женску. А то ме научио свети Василије, слава му и милост. Једног дана, ја сам био тада јерођакон кад сам био горе, нијесам још крштавао, па ме припремао Свети Василије. И сад, долазе двоје из Београда. Мушко и женско. Вели, попе, да ми крстиш овога младића. Ја кажем: опрости али ја не дозвољавам да буде женска кум мушком. Он каже: ако ме она не крсти, никад се више нећу крстит попе, па ћеш ти одговарат. Ја кажем, изађите, и изађу они. Кажем, уђи ти младићу. Отворим кивот, кажем:"Реци пред овим чудотворцем јеси ли ти имао шта са оном дјевојком до сад. Седам година се забављамо. Зато препоручујем вама свештеницима не дајте да буду жене кумови мушкарцима. Нека не буде ништа између њих, али може да буду ти потајни погледи... Је ли рекао Господ, кад си извршио прељубу, кад си жудњом погледао на другу особу, а што да ризикујеш животе те, кад има мушкараца, нека доведе мушкарац мушкарца, и готово. И ви тако немојте да се шалите са тим.
    Има тако страшних ствари да је муж кумовао жени, својој рођеној жени. Дође поп, није гледао, доље у доњи манастир, биле су гужве, и онај који је дежурни био дође и каже (прича мени ова жена), вели: Јеси ли крштен? Јесам! Стани, вели ту! Они што не знаду, они не знаду ни шта чиниш ти од њега, шта они знаду шта је крштење... Стао човек, укипио се тамо иза жене... И чујеш шта ће да буде. Она дошла горе, вели: Шта ћу ја, нама несреће су ми настале у кућу, умру ђеца, од рака обољела. И сад нека хришћанка која је била у комшилук рекла: Ко је теби, вели, кум? Па вели: Мени је кум... Трчи, кукала, у Острог те виђи то шта је. Ја кажем: Ево, оваква је ситуација. Ви више не можете да будете брачни другови. Ви сте кумови. Исповиједи то, и заврши више. И шта ћеш ти, то је већ отишло тако.
    И то су толике опасне ствари да не можете вјероват како треба кумство пазит. Ево да ви наведем пример, бијаше прољеће 97. долази један из Подгорице човјек, сав задихан, у муци некој, вели, оче, да ми читаш молитву за братанца. Што је кажем било, вели, јуче његов отац направио блуд са кумом и кума на мјесту умрла, а син јединац му излудио. Погледај како је почео Господ да кара. То је на пример толико опасно, нијесу ови наши стари тако кумство поштовали да нијесу они то видјели. Но комуњаре убачиле, ови су и масони, уствари комунизам је рука масонска.


    О Јеврејима (масонима)

    Ја сам нешто читао у вези ових масона несрећних, нашао сам неке списе. Они овако сматрају: Ко није Јевреј, он је животиња, нејевреји су животиње. Треба их убијати. Као што вола убијеш, толико ти је исто убити нејевреја. Али им је Бог дао људски облик да би нама служили да се не гадимо на њих.
    И несрећни Срби уписују се у њих. Па то главе нема. Ено онога Јауковића, несрећнога генерала, тобож је тамо декан те несрећне деце, чим су дошла код њега. И он јавно декларише себе на телевизији да је масон, и да се не стиди од тога. Али тамо да дају тајне списе, но он то није прочитао, кукавац. Вели, а шта ћемо са нејеврејима масонима? Кад заврше задатак по кратком поступку. Сјекиру међу уши. Видиш шта раде Срби.


    О јеретицима и сектама, о сили Православне вере, о Светим Тајнама

    Па шта ми раде Срби што прелазе у разне западне секте. Гледам двије хиљаде година гинули су му оци и праоци за ову вјеру, и крвљу потврдили, велики мученици почев од Господа Исуса Христа, па до сада. И види коме даје Господ огањ на гробу Његовом. Коме даје огањ без само Православцима. То је једина и животворна и права вјера, преко које се једино спасава. Узалуд они причају, имају вели ови папићи, имају, вели, неку силу благодат Светога Духа.
    Е причаћу ви ја. Код Светога Василија сам видио и ко су ти биоенергетичари и ко су јеретици.

    Исцељење ђавоимане девојке римокатолкиње
    Долази у сред јека онога највећега трећега светскога рата за Србе једна из Хрватске жена, и доводи луду шћерку. То кричи, то не могу да је уведу унутра. Јесу она мала врата. Уведоше ју некако. Ја кажем: Јели крштена ова мала? Вели: Јесте. Ја кажем: ко је крстио?. Вели: фратар. Хоћеш ли да ју ми крстимо у праотачку вјеру? - Хоћу, оче, што гој оћеш чини, само спашавај од овога зла!
    И ја поведи њу, одма закључај у цркву код светитеља. Кад сам сипао воду у име Свете Тројице, она паде. Подиже ју кума. Вели: ђе сам ово. Постаде потпуно паметна, три дана су били у Острог. Причестио сам је. Погледај шта је наше Крштење.

    Освећивање воде
    А они освећују воду, "свету воду" под знацима навода. И још усоле. И за мјесец дана у њу жабе. А ми, ништа не радимо већ само читамо молитве, закрстимо и триста година водица стоји у кући.

    Изгоњење злога духа из римокатоличке куће у Котору
    Појавио се у Котору зли дух у једну кућу римокатоличку. И сад стално куца, као чекићем. У једну собу, у другу собу, у трећу собу.
    Они зову фратра. Фратар кукавац чита тамо, он још јаче лупа. Те једна била стара. И каже овако: Што не зовете попа од старе вјере, јадни. Била наша Србкиња, несрећница. Они доведи попа од старе вјере, он освјети водицу. Поспи, он бјежи из једне собе у другу, у трећу. Више ђавола нигде.

    - - - - - - -
    Па погледај на пример наше јелеосвећење. Ево ми имамо и у наш нови манастир неколико јелеосвећења кад сам извршио: луди постао паметан, од рака се исцијелили, од астме. И тако даље. Видиш каква је то сила. Читаш само молитве. Ето сад сам прије мјесец дана једнога лудог имао, ужас био. Све сам се плашио да ме не удари. Све трчи по цркви. И читам ја Јеванђеље, он вели: ћути попе, ћути попе. Јеванђеље највише бије ђавола, ту сам видио, мислим практично.

    И толико смо, не пример, срећни ми Православци, да немамо потребе да идемо да консултујемо оџу, и да консултујемо гатаре, врачаре, видовњаке, што су их сад са запада просули по Србској земљи да овај остатак Србскога народа униште. Сви који су ишли код гатара, врачара, видовњака, сви су психички ударени бар мало, или кући настали разводи, настале трагедије.
    Зато, упамет се добро Срби, и крстите се што прије, јер наступају врло тешки дани за Православље. Тако, немојте чекати.


    О Светој Тајни Брака, о Србској мајци, о безакоњу Србскога народа данас

    Јер сад, једна велика несрећа је што сам сазнао, да и код вас је то, да није извршена тајна Брака. Јер у безакоњима се зачесмо Срби, и у безакоњима нас роди мајка наша. Баш један каже: ја знам, вели, због чега је ово зло у Србској земљи завладало. Зато, вели, што ми немамо Србску мајку која је била. Она Србска мајка живоносна, она Србска мајка која је васпитавала људе и јунаке, а данас је наша мајка блудница и убица своје рођене деце. Замислите ви каква је тајна Брака. Тајна Брака, највећије чудо се догађа. Оживљава у утроби човек. А човек је печат стваралаштва Божјега.
    Видите како смо ми створени и зашто смо створени. За највећу славу. Господ је створио и сунце и мјесец и звијезде и земљу и биљке и животиње и ваздух и море човјека ради. И све то ставио у службу човеку. Погледајте шта значи ко је испунио то, тај завјет ко је испунио, заповијести Божје какву има славу. Света Богородица, слава јој и милост. Она је изнад свих Небеских и земаљских сила. Све Небеске и земаљске силе клањају се Светој Богородици, а Она је човек. А ми продајемо дијаманте, а за то добијамо ђубре. Нама је Господ дао познање истине на овој земљи, и обећао будуће Царство. А ми: блуд, пиће, дрога, дуван, и некакве незначајне и гадне и огавне ствари, то учињесмо и изгубисмо оно што ухо не чу, и око не видје и у срце човјека не уђе. Ето шта ми изгубисмо? И сјутра, на пример, кад изађе душа из тијела. Ако нијесмо себе обожили, очовјечили, ако нисмо постали слични првосазданом Адаму, како ћемо да живимо ми поред Господа, поред Светога Василија, поред Светога Саве, поред Светих Апостола. Ја наводим један пример кад сам био у мирјанству. Узмемо воду са више извора у једну посуду. И сад ми каже неко: ајд одвоји ову воду са извора оног из Ариља, и онога из Острога. Ја кажем: па не могу! Не може ни физичке ни хемијске методе никако да ми помогну да то одвојим. А због чега? Што су сличне. А идентичне. И ти се нећеш моћ, човјече, да одвојиш од Славе Божје, ако будеш бестрасно живио, и уподобио себе светима, него увијек да будеш у Слави Божјој.

    И видите како је опасно ово за брак. Немојте, браћо свештеници никога причестит, ко није извршио тајну Брака, јер је на вашу осуду и на осуду оне особе што прима причешће.

    Посматрао је Кирило Александријски духовним очима како се причешћују људи. И сад долази онај који је, толико колико може човјек да се припреми, дошао је, њему Господ као дијете на кашичици, улази у уста, у срце, и ореол око главе добија онај који се причестио.
    Долази недостоји, анђелска рука узима Причешће и враћа у Путир, а долази ђаво са лијеве стране сав црн и наказан и сипа му угашено угљевље у уста.


    О молитвама парохијана за свештенике

    Свети Јован Златоусти каже од хиљаду попова ако се спасе један. Али то су криви парохијани. Јер парохијани виде поп како је погријешио. Али ниједно неће да клекне по три дана на кољена, да се моли ко Свети Василије за онога грешног. Узмите ви сад на пример да се 14 милиона моли за попове. Сви светитељи. Зар неће Господ услишти глас ако ти искрено волиш свога свештеника. Зато немојте случајно да од ноћас ви који чујете, да осудите свештеника.


    О Браку, о анатеми

    Ја бих овако урадио, јер има мужева тврдоглавих, нарочито поријеклом Срба из Црне Горе. Она, кукавица плаче, оће да се вјенча, а он неће. Нека се ништа не нада да може други пут да се ожени. Због тога они мисле, вели, могу лако овај општински брак да раскинем па да се оженим. Не постоји брак, без један пред Богом. Оно смо ми кукавци под утицајем владара... Па убачили други брак, па убачили трећи брак. Само се једном може оженити. Јер ево ти на пример. Ако си се развео, ти си распуштеник, а она твоја жена распуштеница. А рекао ти је Господ у Светом Писму, не узми распуштеницу. Ни распуштеника. Значи само си слободан ако ћеш у други брак ако је жена умрла, односно, ако је човек умро. А ово што се они, распуштеница удаје и распуштеник, враћајте се докле сте на вријеме. Џаба сте ви преварили свештеника. Тај брак није прихватио Господ, то знадите. Ко онај, неки свештеник онако формално се понашао и тако, па каже: Опраштају ти се гријеси. Кад њему глас вели: Опраштај ти, али Ја не опраштам. С Неба глас.
    У ријечима ми гријешимо страшно. А не можете вјероват шта је ријеч. Прије него се ишто створи би ријеч. Ништа се није створило прије ријечи. А ми те сипамо ријечи ко из џака. Толико лажних ријечи, толико лажних заклетви, толико овога. Међутим, ко не гријеши у ријечи, он је савршен. Зато исто треба да штедимо ријечи. Ово што се тиче брака, ако не будете хтјели да се вјенчате, свештеници ће изаћ на Двери, после Литургије и рећ: За мјесец дана ви дајемо времена да се вјенчате, а ако се не вјенчате, предаћемо вас анатеми, проклетству. Па ћеш виђет кад те поп прокуне шта ће ти бит. Е, па само немој се вјенчат.

    Чак се и комуњаре боје од проклетства. Горе, двојица, тројица што су дошла да иду да ме бију, ја кажем: Видим да сте добри људи, идем да вас благослови Свети Василије Острошки. Па ја код Светога Василија, и кажем: Свети Василије Острошки, врати ове безумнике са стазе пропасти на стазу вјечнога живота. И они распирили доље низ оне стране, сретну оца Лазара покојнога, сузе ко крокодил. Вели, онај поп ме прокуне. Вељу: Е нијесам, но да се врате са стазе. Кукавци, нису се вратили, него су за два, три мјесеца помрли сви.


    О врачарама и гатарама

    Ово што се тиче врачара и гатара, немојте случајно, досад сте гријешили, и 80 одсто Срба су били код оџа, врачара и гатара. И да видиш какве они тамо вама смицалице праве. Вели, дођи овамо (из Подгорице сам ја то имао, има их и тамо свуд). И он ти сад први дан вели. То ћеш, и то ћеш да урадиш, па ћеш доћ кроз два дана. А он има своју екипу. Па оде и закопа му под шљиву нешто, јаје, или нешто знаш. После дође и направи се важан, вели: Копај ту. А он копа тамо, нађе то што су они, уууу, пророк, трчи код њега. Сломи се цијела Подгорица. И тако обмањују људе. А 14 година епитимија је за врачаре и гатаре. И ко је ишао код гатара и врачара можемо га слободно 14 година да одбијемо од чаше Причешћа.


    О греху пушења

    Ево једно зло које сам ја остарао, много, десет година скратио живот у Острог борећи се против њега. Пушење.
    1527. године ови скитаћи што су ишли те пљачкали свијетом, Колумбо и остала фукара масонска, отишло је тамо, са њима се одвукло да пљачка неки Родриго шпанац. И дође у Америку, и науче га црвенокошци да пуши, и дадну му сјеме, и све, обраде га фино, и дадну му неколико џакова дувана, и он то на брод врати у Шпанију. И почне да учи народ несрећни. Пуши народ. И жена га јави инквизицији, и они га осуде на доживотну робију, погледај како је то строго, доживотну робију, у праву су били. Међутим, оно што браниш ти, ако нема вјере, оно још више рашири се, то ђаво помаже. Оно заузме већ коријене и прошири се чак и до Русије. Петар велики благослови их да могу да пуше. И што ће да буде, они су ономе несрећноме Родригу подигли споменик тамо негде код Мадрида и пише "мученику пушења Родригу, његови поклоници". Нађите се сад пушачи да сте идолопоклоници Родригови. Е од ноћас нећете бити. Но баците, реци себе. Са ћете да побацате кутије, само да их погазите, јер може пушач неки да остане, па да их покупи.
    И реците овако: Од ноћас нећеш смрадна траво да управљаш са мном, него ја с тобом.
    А себе реци: Нека цркнеш до сјутра, не дам ти ниједну цигару.
    Једна Рускиња прије двије и по године имала је клиничку смрт, а то уствари узео јој је Бог душу из тијела, и њен Анђео чувар провео је кроз предјеле пакла. И на једном мјесту чула је јауке и уздахе и кукњаву и ужас. Тамо су, вели, били неки црни, чађави вагони. У тим вагонима све неке црне фигуре људи, који су били све леђима један другим окренути. А нека наказна бића, све неким дугим цигарима, вели, пале их и они вриште. Е ту ви се налазе пушачи. Имаћете част сви који не будете бачили да ове вагоне посјетите. Е, тако.

    А један ми каже: Оче, ја све испуњавам, све Божје заповијести испуњавам. Само вели: пушим. Добро, вељу. Претпоставимо, то је ситница, тебе Господ уведе у Рај, и ти мало сједеш, сједеш, пипнеш се за џеп, нема цигара, распалиш се по Рају, ђе је трафика? Какав је то Рај ђе нема трафике. И тебе пакао. И вељу: видиш да није баш добро.

    А ево, погледајте само, ево логике. Немојте свештеници случајно пушачу да вршите опијело. Јер ви се руга сатана. Ако ви се отворе духовне очи виђећете какво је ругање, он је исчупао душу те мучене несреће и они се ругају са њим и сипају му смрад по тијелу.
    Него, ево чињенице да не треба: рак у 30 одсто случајева; излив крви на мозгу, јер крвни судови постају крти чим мало притисак ил нешто се савијеш пуцају и излива се крв на мозак; тромб у артеријама и венама - то ти је пиштољ у артеријама и венама, кад ти улети у преткоморе и коморе срчане - на мјесто мртав. Али ако пође у мозак, тијема капиларима, они тамо капилари, зачепи, и онда се за 24 сата угину ћелије, или је одузета десна страна или лијева страна, или памћење, или вид, или слух; онда чиреви на желуцу и на дванаестопалачном цријеву, дисајни органи пропану, прерана смрт, и пакао, јер си извршио самоубиство Србине. Е, па видите је ли логика да не вршимо самоубицама, нит у гробље да их сахранимо. Значи пушаче мож слободно да рачунаш за самоубице. Ни опијело, немојте да трошите ви свештеници, јер ви се руга сатана, вели: пјевај ти, попе, пјевај, он је у нашим канџама.


    О пијанству и дроги

    Такође, демон алкохола је велики и демон дроге. Замислите ви, да је ушла дрога у школама. Погледај ти само, ти несрећни, подмукли јеретици са запада. Нијесу могли да нас бомбама поубијају, и сад су убацили дрогу и јереси, тако да дјеца употребљавају ту дрогу несрећну. И како то да не знаш, да ако употребљаваш дрогу неколико пута постанеш потпуно луд. Па волиш ли да си луд, несрећни сине. Па што не види онога дрогаша какав изгледа. Потпуно лудо долазили су они у Острогу. И они који се шприцају, они добију сиду. И нема ту живота и нема ништа. И немојте да се шалите него дјелујте на то ви који сте овдје, пробуђени дио народа овдје сад сједи. А ви можете доста да урадите, бар један да се спасе преко вас.


    О родитељима

    Погледајте ви колико су нас расчовечили и расрбили и обесвјетили. После рата упише се у први разред дијете. Доведу га родитељи, и она учитељица тамо, кукала, стави му ону шајкачу што се звала по ономе непоменику, не могу да га помињем, да му се штуца. И петокраку - масонски знак, магијски знак. И мараму црвену. И каже сад овако: Више, нијесу ти родитељи они твоји, него су родитељи - отац ти је непоменик, а мајка ти је Јованка. Дијете дошло. Ђе си сине, јеси ли се.. Бјеж тамо, нијеси ми ти више родитељ. Већ су га отровали у почетку.

    И онда наша омладина зову мајку погрдним именом - кева. Замисли мајка фина његова да се зове кева. Онда онај отац ћале или стари. Могу да ви речем да сте ви никли из родитеља, е кад сте никли из родитеља, родитељи имају власт над нама. Родитељ је светитељ за оно дијете, и родитељ је пророк за оно дијете. Ако сте урадили нешто, ја ви ово причам о родитељима који упражњавају Хришћанство, а не о отпадницима и то, него који су баш Хришћани, који славе Славу, Васкрс... Ево ви могу да речем да ниједан брак није срећан гдје се бунио отац и мајка да не дође до брака. Не можете вјероват како је значајан благослов родитеља. Сви ви ако ви родитељи умру дођите, направите метаније пред њима и реците: Мајко, опрости ми за све што сам погријешио према тебе било речју, било дјелом, мишљу, и благослови ме. Тако исто пред оцем. Немојте да ви умре родитељ а да не говори са вама. Немате се више што мучит, нити се трудит, јер ћете се наћи у канџе сатане и у паклу вјечном.
    Е зато и ту напомену што сам видио да је то много код Срба отпало. Гледам, била је једна у комшилуку ми, једна Милена, и ја отишао на годишњи одмор оно кад сам био просвјетни радник, ја се враћам, кажем: Ђе је ова баба Милена. Вели: Љетос ју је син предао у овај старачки дом и она 15 дана ни јела ни пила, само кукала и умрла. А тај несрећник, он је у Њемачкој зарадио паре, има двије куће, једну у Подгорицу, једну у Даниловграду, има сина још љекара. Да је она дала, да сам ја знао да ће да оде, ја би узео ту бабу
    • 212 постови
    29 мај 2017 19:33:36 CEST

    Nikolaj Gurjanov Zalitski

    Za ovo kratko vreme posle starcevog upokojenja desilo se vec
    nekoliko velikih cuda. Blagocastivi svestenik Jevgenije cesto je isao na ostrvo k starcu kao svome duhovniku. I u dusi mu je bilo vrlo tesko kada se razboleo i nije mogao da prisustvuje opelu i sahrani svoga milog bacuske. Ma koliko se upinjao i nadao da ce doci na ostrvo devetog dana posle starceve koncine, opet zbog slabosti nije bio u stanju da to ucini. Odsluzio je liturgiju u svojoj parohiji, pa zatim i parastos za oca Nikolaja. Umoran i slabasan, vratio se kuci. Seo je i osetio se nekako neobicno. Iznenada pored sebe ugleda oca Nikolaja. Nekoliko casaka mu je govorio neke dusekorisne stvari, a na kraju ga je zamolio da uzme hartiju i olovku i zapise tropar. Bio je to tropar samom pravednom ocu Nikolaju Pskovojezerskom - bacuska ga nije sam sastavio, nego ga je samo preneo sa neba. Slicne stvari su se dogadjale i sa drugim svecima posle njihovog prestavljenja; na primer, i tropar svetom Ignatiju Kavkaskom (Brjancanjinovu) dosao je sa neba. Evo tropara pravednom Nikolaju koji se poje na glas 4:

    Bozestvenija Blagodati preizrjadnij nositelju, / Pravoslavnija vjeri ispovjednice, / LJubve Hristovi sosude neiscerpajemij / obraz bil jesi vozderzanjija, / na ostrov, aki v tihoje pristanisce, vselilsja jesi, / krotostiju i smirenjijem Hrista jedinago vozljubiv, / i ninje so Angeli likovstvuja, / otce pravedne Nikolaje, / moli Hrista Boga spastisja dusam nasim.

    A mesec dana posle njegove smrti bacuska Nikolaj se javio ikonopiscu iz Petrograda i blagoslovio
    ga da naslika njegovu ikonu. Umetnik je, uz pomoc Bozju, vrlo brzo zavrsio ikonu, a zatim je ona postala svojina jedne duboko pobozne porodice koja oca Nikolaja neizmerno postuje. I gle, bas ta ikona pred kojom su novoprestavljenom Bozjem ugodniku uznosene tople molitve, pocela je da obilno toci miomirisno miro. Ali to jos nije sve. Istovremeno je u Podmoskovju, u stanu blagocastive sluskinje Bozje, pocelo mirotocenje i iz jedne fotografije oca Nikolaja! Fotografija se nalazi u kredencu, neposredno pod staklom, skupa sa mnogo drugih ikonica i slika. Kapi mira se u oba navedena slucaja vide veoma razgovetno. Na fotografiji miro istice iz desnog bacuskinog oka poput suze, a iz levog oka uporedo cure tri pruge mira.

     

    Evo cemu je pisac duhovnih knjiga i clanaka J. Vorobjovski bio ocevidac u poseti kod starca. Pitao ga je: “Bacuska, sta ce biti sa nasom Rusijom - ova su vremena strasna?!” “Milost Bozja je jos s nama. Dobra vremena. Slava Bogu, hramovi se grade. Izdaju se duhovne knjige. Poklonicu vam svoju, ako je nemate.” Neocekivano jedna od zena, koja dotad bese umilno posmatrala oca Nikolaja, poce da muklo rezi, iz trbuha. Lice joj se napregnu i prekri cvorovima. Izgled posta neprijateljski. I odjednom iz njene utrobe odjeknu potmuo, sasvim neljudski glas: “Budale, sto ga slusate? Pa to je Koljka budala! Koljka, mrzim te!” Bacuska pogleda na nju i nasmesi se: “Ne bojim te se, rogati.” Dade zeni prosforicu. A ona kao da joj opaljivase ruke. I dalje se culo iz jadnice: “Sve on uci, uci. Pusti da svi idu u pakao. Neka ne znaju istinu, neka gledaju televiziju, igraju se na kompjuterima. Mi besovi volimo i nasminkane cure! Sto ih ti mazes uljem? Ja volim kada se cure mazu kremom… M-m-mm… Ne volim kada Boga hvale zbog iskusenja.” Naposletku je otac Nikolaj nekoliko puta lupnu po celu. I strogo rece: “Prekrsti se!” A besomucna kao da sva omlitavi. Promeni joj se i izraz lica. Na njemu se pojavi slabasan osmeh. Pa onda vec svojim, zenskim glasom rece: “Bog vas pomogao, bacuska.” A otac Nikolaj ce: “Moras da odes do mostiju u manastir...”

     

    Bacuska je sa narocitom usrdnoscu odvracao ljude od cigareta i alkohola, ukazujuci na njih kao na jedan od glavnih razloga upozorenja Bozjih u vidu telesnih nemoci. Jednom je k njemu dosao covek koji nije mogao da hoda. Spustio se sa invalidskih kolica i gegajuci se na kolenima jedva je isao za starcem oko crkve. A bacuska se najednom okrene i kaze mu: “Saska, ti sad vise ne pusis, ne pijes - blagoslovicu te. Ustani, ti si sada dobar.” I ovaj se ustao i poceo normalno da hoda.
    Jednom prilikom je ocu Nikolaju dosla neka zena i zamolila ga: “Blagoslovite, bacuska! Sinu mi je danas rodjendan. Piva sam nakuvala.” A starac ce: “Pivo, ma kakvo pivo ti se snilo, Marjuska!” Iznenada je dohvatio staku i poceo njome da goni zenu - trcao je za njom sve do obale, sve dok ona nije usla na ladju. Zena je u nedoumici odjurila kuci, a cim je otvorila vrata vidi: njen sin svezao uze, hoce da se obesi! U zadnji tren!


    Овој пост е изменет од Сард на 29 мај 2017 19:34:22 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:00:22 CEST
    Схиархимандрит Гаврило, блаженопочивши игуман манастира Ралетинац, путујући кроз народ и мисионарећи, записао је и одштампао на стотине поучних примера и беседа.

    Ево неколико поучних примера који говоре и потврђују да је душа бесмртна.

    КАКО ЈЕ МРТВАЦ ОЖИВЕО

    Причао нам владика шабачки Михило о једном чудесном догађају за време док је био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешовао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоје неког мртваца. Кад је опело свршено, допрате мртваца до гробља и спусте у гроб. Но, наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбежи. Остао сам калуђер. Овај писебно помогне оживелом мртвацу да устане.
    – Шта то чините самном? Упита човек.
    – Па ти си јуче умро, рекне му калуђер.
    – Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив на ономе свету, нисам смрти ни окусио.
    После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њега да нешто каже шта је тамо видео, он је уздишући говотио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету.
    Сви су људи радознали како ли је на ономе свету, и да ли има шта тамо, и да ли има шта да се једе, питају прождрљивци? Други опет кажу: ама нема тамо ништа, ко је дошао отуда па да нам каже како је тамо!? Но гле, видиш да има ко је дошао, и то не само један него хиљдама су се враћали исви посведочили да је тамо за праведне душе хиљадама пута боље него овамо! А за непокајане и неисправне душе је хиљадама пута горе тамо него овамао, јер су тама и пакао црни и црњи од сваког црнила, и кога демони бију од тога ништа теже нема! Боље да га мајка није родила. Ко чита Свето Писмо тај зна јасно како је тамо и ко је дошао отуда, а ко неће да чита, тај не може ништа да зна, он живи као нека сенка, док не ишчезне у вечити мрак.


    ДУША ТРАЖИ СВОЈЕ ОПЕЛО

    У време Првог светског рата беше завладао тифус у народу и много је људи помрло од те болести. Међу осталима бејаше и једна мајка са ћерком, обоје тешко болесни. Ћерка није могла да преживи болест, умрла је, а мајка у бунилу није ни знала кад јој је ћерка умрла и кад је сахрањена. Кад је устала из постеље казали су јој где је ћерка сахрањена. Мајка проста жена, није ни питала да ли је ћерка опевана, него је чинила подушја редовно. Али то за душу није довољно.И ћерка јој се почела редовно нјављати и плчући викати: Мајко, мени је тешко, помози ми!
    Мајка је од неспавања изнемогла, постала је као авет, сува и исцрпљена. Најзад се сетила да је то јављање зато што јој ћерка није опевана, дошла је код свештеника и пожалила се и замолила га да пође на гробље и да јој опева кћер. После опела ћерка се није више јављала, и мајци су сванули нови дани да се одмори од дугог неспавања.
    Ево доказа да је душа жива и после смрти!

    Ево још једног доказа у наше дане , да је душа бесмртна и да тражи опело, то јест помоћ од наших молитава.
    Један богаташ није хтео свога упокојеног сина да опева него га сахранио без опела. Упокојени син, после два три дана отпочео се у сну јављати своме оцу и строго на њега викати: Докле ћеш ти мене држати изван осталога света, јер за мене неопеваног немаонамо нигде места.
    Уплашен отац морао је позвати свештеника да му опева сина.

    Маловерни мисле да смо ми људи никли као обичне печурке, које саме случајно ничу и случајно нестају. Грдно се варају што своје душе занемарују и за вечност не спремају. Само једну душу имамо, па ако и њу изгубимо, онда смо све изгубили, јер ништа друго не можемо у вечност понети осим своју душу – црну или белу.


    ПОСМРТНИ АМАНЕТИ

    Једној свекрви било је име Ката, а снаји Стојанка. Свекрва је била набусита жена, неправедна и настраног карактера. Снаја се је увек смиривала и понижавала и беспрекорно слушала све и свакога.
    Разболе се снаја тешко. Жене су долазиле и тешиле је како може оздравити. Она је одговорила: Ја видим да ми је дошао крај, само жалим оне црвиће – децу моју, што их остављам сирочиће. У тај тренутак уђе њена свекрва у собу и поче по њеном обичају: Море, лако је теби, ти умиреш, а шта ћу ја са овим гадовима што си их накотила, па их остављаш да ми очи ваде!
    Но снаја одговори: Мајко, ако се на оном свету зна за овај свет, ја ћу ти децу узети, да ти не досађују. Сина Тому узећу пре 40 дана, а Перу пре пола године. И тако ћеш видети да ја тамо знам шта се овде ради. Ако не узмем децу, значи да се тамо не зна за овај свет.-
    Испуниле су се Стојанкине речи. Када је њој даван 40 – дневни парастос, њеном сину Томи давана је седмица. Кад је њој давано пола године, и синчић Перо био је већ упокојен у Господу. Тако је зла свекрва остала сама пошто су јој деца сметала. Мајка је молила Господа да јој доведе децу и Господ је услишио.



    Постоје и друге приче и беседе које говоре о бесмртности душе које је авва Гаврило записао, а који су објављени у књизи ПОУЧНИ ПРИМЕРИ.

    Овој пост е изменет од Сард на 29 мај 2017 17:02:19 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    <!-- contentsaver archiveid="4" entryid="14973" -->

    Blagodatniot Ogan od neboto na Grobot na Gospod Isus Hristos

    "VOSKLIKNI MU NA GOSPODA, CELA ZEMJO, ZAPEJ, RADUVAJ SE I PEJ"

    Pi{uva: axika @ivanka FILIPOVSKA

     

      • "Svetiot duh e li~no prisustvo na noviot i traen zavet (sojuz) pome|u Boga i ~ovekot, pe~at i garancija na carstvoto Bo`jo, sila na bo`estvenoto obituvawe Bo`jo vo ~ovekot"

     

    Erusalime, svet gradu, "gradu Bo`ji, preslavno se zboruva za tebe", kako da se site izvori i ~udesa na svetot vo tebe. I ovaa 2001 godina, vo Erusalim, Bog napravi takvo golemo ~udo, niz koe se ~uvstvuva ehoto na vekovite od najranite bibliski vremiwa. Svetiot grad i crkvata "Voskresenie Hristovo" se prepolni so lu|e od celiot svet.

    Site kandila i sve}i vo crkvata se izgaseni. Isklu~eni se i reflektorite na televiziskite ekipi, koi do{le da go snimaat toa neobi~no ~udo na sleguvawe na Bo`jiot Svet Ogan od neboto.

    Specijalna komisija ja zape~atuva t.n. Kuvuklija (crkvi~kata kade {to se nao|a Hristoviot Grob i Kapelata na Angelot). Erusalimskiot patrijarh go predava `ezloto, ja simnuva sve~enata patrijar{iska obleka i oble~en vo najobi~na crna mantija, se upatuva kon Svetiot Hristov Grob (otkako prethodno komisijata ja otpe~atuva Kuvuklijata). Patrijarhot se moli na Grobot na Gospod, da go isprati Blagodatniot Ogan. Se moli i celiot narod. Bog ja usli{a molitvata.

    NEOBI^EN BLESOK

    Naedna{ nastana golem nemir vo crkvata i vo celiot Erusalim. Se slu{aat silni vikotnici, radosni izvici, peewe, slavewe na Boga na razni jazici. Od neboto stigna Blagodatniot Ogan, natprirodniot Bo`estven Ogan, so neobi~en sjaj, blesok, oblik, presvetla boja, stigna na Grobot na Gospod Isus Hristos, i gi zapali sve}ite samo na pravoslavniot Erusalimski patrijarh, koj go pali kandiloto na Grobot Gospodov i se pojavuva pred narodot so 33 zapaleni sve}i. Otkako gi nosi sve}ite do oltarot na crkvata, patrijarhot go prenesuva Ognot na prisutnite lu|e, a tie me|usebno gi palat sve}ite, dr`ej}i gi visoko nad glavite (po eden ili dva snopa od po 33 sve}i).

    Vo prisustvo na iljadnici lu|e od celiot svet, stigna Blagodatniot Ogan od neboto na Grobot na Gospod Isus Hristos. Sesilniot Bog gi orosi du{ite na lu|eto so Svojata spasitelna neiscrpna blagodat. Blagodatta na Svetiot duh, gi prosvetli duhovno lu|eto i nade`da i verata nivna be{e samo vo Boga, se ~ustvuva{e toa. I site lu|e, bez razlika na vozrast, rasa, nacionalnost, kako da stanaa edno telo i eden duh. Site zastanati, dobli`eni, pritisnati eden do drug, go upatuvaa pogledot kon Blagodatniot Ogan, koj pove}epati go povtoruva{e svetnuvaweto i blesokot. Plamnaa na{ite srca, se vozbudivme silno i so neizmerna radost, potkrepeni od Boga so Duh obnoven, vistinski, preporodeni, go slavevme Boga, mu se poklonuvavme, go falevme za ~udesata negovi i mu peevme glasno. Se ispolni pretska`uvaweto na svetiot prorok, carot David i po 3.000 godini: "Vosklikni mu na Gospoda, cela zemjo, zapej, raduvaj se i pej".

    "VELIKA SABOTA"

    Bog, vo presret na Veligden go napravi edno od najgolemite ~uda, koga od neboto se simna Blagodatniot Svet Ogan, za lu|eto od celiot svet, so svoi o~i, da ja vidat taa neprekinata vrska me|u nebesnata i zemnata crkva i so svojot um, du{a i srce po~ustvuvaat deka "Svetiot duh e li~no prisustvo na noviot i traen zavet (sojuz) pome|u Boga i ~ovekot, pe~at i garancija na carstvoto Bo`jo, sila na bo`estvenoto obituvawe Bo`jo vo ~ovekot".

    Blagodatniot Ogan i zapalenite sve}i & davaa na Crkvata svetlo-zlatesta boja. Ognot se prenese po ulicite, terasite, po ramnite krovovi na Erusalim, sekade kade {to ima{e lu|e so sve}i, gi palea eden od drug. Nekoi lu|e nosat Blagodaten Ogan vo specijalni feneri niz Erusalim, Vitleem i niz cel svet.

    Blagodatniot Ogan doa|a od neboto na Grobot Hristov, so vekovi, sekoja godina, na "Velika Sabota" (spored stariot pravoslaven kalendar). Toj ne se pojavil samo edna godina, 1969-1970 g., koga vo Erusalimskata patrijar{ija prv pat bil voveden noviot kalendar. No, Erusalimskiot patrijarh Benedit vedna{ go vostanovil starostilniot kalendar i slednata godina Bog go ispratil Blagodatniot Ogan.

    Na svetot i ovaa godina mu zasvetli svetlinata na vistinata, za da gi rastrgne mra~nite oblaci {to se nadvisnale nad ~ove{tvoto i Bog da mu gi otvori duhovnite o~i i da mu go poka`e patot na spasenieto.


    Овој пост е изменет од Сард на 31 мај 2017 08:29:34 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST
    Мене Бог ме излечи од рак.
     
    Јас сум на форумов од 28 февруари 2007 година. Тогаш ги почнав дискусиите и дружбите тука.
    Скоро во исто време ми се појави едно необично мозолче на моето тело. Наликуваше на поткожно мозолче, но сепак малку чудно. Ни на крај памет не помислив дека може да биде нешто сериозно. Си продолжив со редовните обврски, а и со пишувањето на форумов.
    Како што изминуваа деновите, неделите, видов дека тоа мозолче почна да расне. Сфатив дека не е мозолче, туку нешто друго, можеби некоја инфекција. Секоја вечер окапував до касно на форумов и ги преспивав утрата, и бидејќи сум поручек на работа, немав време да одам на лекар. Не чувствував никаква болка на местото. Да имаше болка, можеби порано ќе отидев, ама вака одложував за утре, утре итн.
    За среќа одложувањето не траеше вечно. Дојде празникот 2 мај и на работа решивме да го споиме со 1ви (кој беше работен). Тогаш јас имам екстра слободно време и решив да го искористам да отидам на лекар. Докторката ме препрати во Воена Болница на специјалист. Отидов и таму. Докторот само што го виде, ми рече: "Ова е тумор."
    Не се знаеше дали туморот е бениген или пак малиген (рак).
    Ми извршија операција. Ми земаа бриз од туморот и го однесоа на испитување. Резултатите кажаа дека се работи за малиген тумор или народно кажано - РАК.
     
    Месец ипол пред сето ова да се случи беше мојот роденден. Меѓу вообичаените пораки, од една сестра по вера, добив малку поинаква порака. Тоа беше само еден стих од пророкот Малахија, цитирам:
     
    "А вие, кои се боите од името Мое, за вас ќе изгрее сонцето на правдата и исцелување ќе има во зраците негови."
    (Бог во Малахија 4:2)
     
    Си реков: "Каква ли порака ќе е ова? Има многу поприкладни библиски стихови за охрабрување или за посакување некому нешто, зошто баш ваква чудна порака ми прати.."
    Но сепак Бог ме припремаше за нешто за што тогаш јас сеуште не бев свесен.
    Докторот беше воено лице и воопшто не заобиколуваше туку дирекно ми рече: "Туморот е малиген, имаш метастази и на лимфните жлези кај абдоменот, ќе мораш да земаш хемотерапии". Можете да замислите колку ли ми се пресекоа нозете кога го слушнав ова? Ни најмалку среќа
    Прво, Бог ми даде таков мир во тој момент, што со зборови не можам да ви го опишам тука. Да ми го кажеле порано ова можеби ќе сум се стаписал. Да ми го кажат и сега, можеби ќе паднам во депресија, ама тогаш, кога ми беше потребно, Бог ми даде мир што го надминува секој разум.
     
    Веднаш си ги собрав документите, снимките итн и отидов на Онкологија. Во меѓувреме се потсетив на смс пораката што ја добив од мојата сестра, библискиот стих кој вели "за вас, кои се боите од името Мое, ќе изгрее сонцето на правдата и исцелување ќе има во зраците негови..".
    Ова ме охрабри многу. Како да го чув Божјиот глас во моето срце како ми вели: "Болеста не е смртоносна, смири се, ќе бидеш исцелен." Си реков: "Значи сепак пораката не била случајна, туку Бог благоврмено ме потсетил дека ќе има исцеление за мене."
    Ако мислите дека тоа беше случајно, направете една анкета колку души во Македонија ја добиле оваа порака. Однапред ви кажувам, 99% од христијаните не го ни знаат овој стих, а никој не го добил како смс роденденска порака.
     
    Како и да е, си ги собрав документите и тргнав кон Онкологија. По патот ме сретна еден пријател и кога јас му кажав каде и зошто одам тој се шокира. Наместо да ме смирува и да ме охрабрува, тој несвесно почна да ме плаши колку е тоа страшно и колку се тоа тешки терапии итн. Морам да признаам дека малку ми влијаеше и дека во еден момент се почувствував исплашен. Но одма во мојата глава почна да ми зуе една од песните кои си ги пееме во црква: "... зошто си потиштена, еј душо моја, и зошто ти трепериш во мојата утроба, имај доверба во Бога, зошто уште ќе го славам Мојот Спасител и Мојот Бог.." и така, повторно се охрабрив и со Господ пред мене, влегов во Онкологија.
     
    Докторката ми рече да банкирам сперма. Јас одбив. Таа ми рече: "Од овие терапии има мала веројатност да останеш стерилен, затоа подобро банкирај сперма". Јас реков: "Докторке, јас сум верник - христијанин. Верувам дека доколку е Божја воља, колкава и да е веројатнота, јас ќе имам потомство, а доколку не е Божја воља, јас нема да имам деца. Оставам се во рацете на Бог."
    Таа почна да ме убедува дека во ред е тоа што јас сум верник, но дека ова е друга работа итн итн... јас сепак го оставив моето потомство во рацете на Бог.
     
    Почнав со терапиите. Во меѓувреме целата моја црква ги склопи рацете и ме застапуваше во молитва. Дознаа и многу други браќа и сестри од други библиски цркви. Ни самиот не знам колку луѓе се молеа за мене. Но кога почнав со терапиите и кога видов дека неверојатно добро ги поднесувам, сфатив дека многу се молат за мене.
    Во рок од две недели ми падна целата коса. На еден од редовните молитвени состаноци меѓу другите потреби, се молевме и за мене. Следниот ден една жена т.е. моја сестра од црква ми пренесе дека ме сонувала мене повторно со коса и збунета во сон ми рекла: "..... па ти имаш коса!", а јас сум и одговорил "Да да, оздравев и повторно ми порасна косата."
    Ова беше уште еден знак, уште едно охрабрување од Бог за мене дека болеста не е терминална, туку дека ќе бидам исцелен. Ова убедување ме охрабри многу и имајќи ја на подвидок Божјата воља, јас и моите браќа и сестри со голема вера се молевме за мое оздравување.
    По 2 хемотерапии правев тумор маркери (тест со кој се гледа до каде е терапијата) и маркерите од 2-3 илјади ми паднаа скоро на нула. Ова беше навистина радосна вест. Тоа беше знак дека цитостатиците делуваат на болеста. Продолжив со терапиите.
     
    Во меѓувреме на форумов редовно си пишував и скоро никој не знаеше дека одам на хемотерапија. Кога ја земав 3тата хемотерапија една девојка тука на лична порака ми постави прашање: "Ако постои Бог, тогаш зошто допушта зло, страдање, болести, војни, умираат невини деца итн? Зошто?" Поминувајќи и самиот низ хемотерапиите, решив да отворам цела тема на ова прашање.
     
     
    Погоре пишав "скоро никој", затоа што не беше баш "никој". Знаеа тројца т.е. 3 девојки намигнување
     
    Хемотерапиите ги завршив средината на декември. Тумор маркерите паднаа на нормала, остана уште една лузна од 3.5 сантиметри на лимфните жлезди кај абдоменот каде што ми беше ракот. Оваа лузна можеше да биде или сеуште малигно ткиво, лузна, или пак повратна реакција на лимфните жлезди. Затоа мораше да се следи со редовни тумор маркери и КТ снимања на абдоменот.
     
    Молитвните продожија. Во март лузната ми беше 3.4 см, а во средината на април 0 см среќа Докторката со ехото упорно ја бараше лузната за да види колку и дали се намалила, но не можеше да ја најде. Тогаш таа на наодот напиша: Предходната зголемена лимфна жлезда е комплетно повлечена. Слава на Бог големо%20гушкање
     
    Веднаш организирав прослава во црква под името "Бог темелен Исцелител!"
     
    Потоа направив уште неколку контроли и до ден денес се е во ред. Не останав стерилен, немам никакви трајни нарушувања во телото, ми се врати косата, ми се врати силата итн сега сум здрав како што си бев и пред болеста. Но не само што не изгубив ништо, туку и добив многу работи, пред се на духовен план: мојата вера во Бог се зголеми, сега имам поголемо сочувство кон болните (особено оние од рак), добив неколку дисциплински лекции од Бог, научив како посилно, подлабоко и почесто да се молам, научив како да живеам живот со вера, живот под Неговата милост и многу други работи. Но најважната лекција што ја научив е:
    "Болни или здрави, во згода или незгода,живи или мртви, ние Му припаѓаме на Господ!" големо%20гушкање
     
    Се опуштив со деталите, за да можете од поблиску да ја искусите исцелителната моќ на нашиот Бог и за да можете да се повикате и потпрете на неа секој пат кога на вас или на некој ваш ближен ќе му биде потребна.
    Сакам сите да ве охрабрам со следниов стих кој ми беше водечка мотивација во моите молитви:
     
    "Ако останете во Мене и ако Моите зборови останат во вас, барајте што и да посакате, и ќе ви биде."
    (Исус во евангелие по Јован 15:7)
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:03:36 CEST

    During the service in the day of memory Saint Seraphim of Sarov

     


    Овој пост е изменет од Сард на 29 мај 2017 17:47:47 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 19:33:36 CEST

    Икона на Богородица два дена плаче

    Икона на Богородица два дена плаче


    Иконата на Богородица, која се наоѓала во црква во селото Деспотово, Војводина, ги вознемирала жителите бидејќи два дена од нејзините очи течеле солзи. Тие мислат дека тоа е лош знак и дека лошо им се пишува.

    Според нивните зборови, иконата на Мајката Божја заплакала во петокот за време на утринската литургија. Една жена рекла дека солзите биле бистри и проѕирни, била сигурна дека не станува збор за смола од дрвото, пишува "Курир".

    Како што кажал свештеникот Бранко Вујановиќ, надлежен за црквата во Деспотово, иконата ја покриле и ја ставиле во црквата, чекајќи упатства од патријархот. Луѓето од селото се со мислење дека тоа е лош знак и дека солзи не се пуштаат за да најават благосостојба.
    http://www.vecer.com.mk/?ItemID=DFFA12A2A23E214FA17E455E08A8C036

     


    Овој пост е изменет од Сард на 31 мај 2017 08:32:56 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Мистериозните пораки од Светото писмо

     
    20 март 2009 - 18:10

    Учени луѓе, философи и математичари од памтивек се обидуваат да го дешифрираат Библискиот код. Но, што преку него ни порачува Светото писмо?

    Под поимот Библиски код се подразбираат кодирани зборови и фрази кои се намерно поставени во текстот на Библијата на еврејски јазик (попрецизно, 5 Книга на Мојсеј). Интересот за Библискиот код почнал да расте по излегувањето на истоимената книга во која се тврди дека се пронајдени табели за настаните и личностите од минатото и сегашноста, и дека со тие кодови може да се предвидат настаните во иднината. Но, тие тврдења жестоко ги оспоруваат бројните религиски групи кои тврдат дека вистината за Библискиот код се гледа во сегашните и минатите настани, додека кодовите во кои се работи за иднината се невообичаени и ретки и бараат детална истрага во врска со нивната точност и начин на кој се барани.

    Историјата на обидите за дешифрирање на Светото писмо
    Низ историјата имало многу обиди да се разбие загатката на Библискиот код. Во 13 век шпанскиот рабин Бакја бен Ашер пишува дека во делото за Настанокот, во интервал од 42 букви, открил една тајна. Многу примери поврзани со овој феномен се пронајдени по смртта на словачкиот рабин Хаим Микаел Дов Вајсмандл во 1957 година. И покрај тоа, мал број луѓе биле запознаени со оваа техника, се до раните 80-ти години кога неколку откритија на израелскиот наставник Абрахам Орен, го заинтересирале математичрот д-р Елија Рипс од Еврејскиот универзитет во Ерусалим за понатамошно истражување. Рипс тогаш започнал студија за "Кодот на Тората" заедно со својот религиозен партнер др. Дорон Вицтум. Рипс и Вицтум користејќи ја JIS/ELS методата, со помош на компјутер пронашле многу примери за Библискиот код. Познатиот американски новинар Мајкл Дроснин, чија книга Кодот на Библијата стана бестселер, тврди дека во еврејскиот оргинален текст на Библијата пронашол скриена порака која го навестува убиството на израелскиот премиер Јицак Рабин. Но, и понатаму останува прашањето дали Библискиот код е само мит или се работи за вистина која е шифрирана со причина?

    Тајните пораки на Светото писмо
    Прочитувајќи ја шифрираната порака во Светото писмо, американскиот новинар Мајкл Дроснин во 1994 година заминува за Израел за да го предупреди тогашниот премиер Јицак Рабин на смртната опасност која наводно му се заканува. Во обид да му помогне, тој дури и му испраќа писмо, кое, за жал, тој го прима, но и го игнорира надлежното министерство. Дроснин не успева да стигне до Рабин, кого на крај во 1995г. го убива еден верски фанатик. Сензација по овој трагичен настан предизвикал фактот дека Дроснин бил сериозен новинар на Вашингтон Пост, кој меѓу другото правел и полициски репортажи, па затоа не можела да му се припише лесноверност. Освен тоа, при самата помисла на исполнувањето на претскажување запишано во Светото писмо пред 3000 години за сите им влевала страв во коските.

    Атентатот во Израел бил уште една потврда и доказ за постоењето на таинствениот код на Библијата - шифриран текст во кој наводно е запишана целокупната иднина на човештвото. Но, Дроснин наведува дека овој настан е само дел од големиот мозаик на историјата, сегашност и иднина запишана во Библијата. Во книгата освен овој, запишани се и настани како: убиството на египетскиот и американскиот претседател Садат и Ј.Ф.Кенеди, Втората светска војна, аферата Вотергејт, Холокаустот, трагедијата во Хирошима, слетувањето на Месечината, Заливската војна, па дури и мандатот на Бил Клинтон.

    Библискиот код разбиен со помош на компјутер?
    Дополнителни докази за оние кои веруваат во постоењето на библискиот код доаѓаат од математиката. Елија Рипс е математичар кој тврди дека Библискиот код е компјутерски програм со чија помош може да се дешифрира Светото писмо. Тој и двајца израелски колеги, физичарот Дорон Вицтум и Јоав Розенберг, избрал 300 еврејски поими кои имале слични значења. Подоцна им додале имиња, дати на раѓање и смрт на 66 најпознати Евреи кои живееле помеѓу 9 и 19 век. Сите податоци ги внеле во програмот за дешифрирање, а резултатите ги објавиле во списанието Статистикал сајенсс. Дешифрираните зборови биле: "Рабин", "Амир", "Тел Авив" и година на убиствата. Отспротива, преку името на рабинот стоеле зборовите: "Убиец кој сака да убива".
    Уште една занимливост се случила откако Рипс во програмот го уфрлил името и презимето на ирачкиот диктатор Садам Хусеин. Компјутерот по некое време ги исфрлил зборовите: "Скадс-руски ракети" како и датумот за почнувањето на војната и името "Хусеин". Тоа бил уште еден доказ за можноста од дешифрирање и предвидување на настаните. Сепак, научниците иако признаваат дека постои одредена логика сметаат дека прашањата околу Библискиот код се уште се многу нејасни.


    Овој пост е изменет од Сард на 31 мај 2017 09:35:06 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

     

    Извор:  http://ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=1242  


    На ово се лепо надовезује текст Матеја Арсенијевића о генералу Жукову:
    "Требало би поменути и мало познату чињеницу да је Други светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално био објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно? - генерала Георгија Константиновича Жукова (1896-1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преподобни Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана 'постати велики руски војсковођа кога ће пратити победе'. То је онај исти Георгије К. Жуков, који је 1925. године као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преподобном Нектарију Отинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето-Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски са благословом Светог Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков, који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренутцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванаест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом Отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао 'спасиоцем Русије'. Како сведочи архимандрит Јован Крестјакин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренутцима борбе била ношена Кзанска икона Мајке Божије. Жуковевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву)...


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 10:49:46 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Мајка и дете умреле на Бадник, а оживеале на Божиќ!

     
    30 декември 2009 - 17:56

    Некои тоа го нарекуваат божиќно чудо - мајката и синчето, кои практично не давале никакви знаци на живот за време на породувањето, подоцна, на необјаснив начин, речиси истовремено се пробудиле и почнале да дишат

    Американката Трејси Хермансторфер (33) умрела на бадниковата вечер од срцев удар, за време на породувањето во Меморијалната болница во Колорадо Спрингс, во сојузната држава Колорадо. Меѓутоа, подоцна, под засега необјасниви околности, што некои го нарекуваат чудо, речиси истовремено се пробудиле и таа и детето што го родила, пишуваат американските медиуми. Лекарите дале се од себе да ги вратат во живот, објави во вторникот локалната телевизиска станица ККТВ, на својата веб-страница. "Мислам дека имав застој на срцето и на ништо повеќе не се сеќавам", рекла Трејси. "Таа беше мртва, без отчукувања на срцето и дишење. Беше сива и без знаци за живот", изјавила д-р Стефани Мартин, директорка на породилното одделение во болницата. "Јас стоев до мојата сопруга и ја држев за рака, беше ледено студена и целосно помодрена", рекол сопругот Мајк. По неуспешните обиди за реанимација, д-р Мартин се одлучила на итен царски рез тука на одделението, но кога бебето било извадено - и тоа не дишело.

    Тогаш започнало божиќното чудо на семејството Хермансторфер. Докторите ја префрлиле Трејси во операционата сала, за да ја завршат операцијата, а безживотното тело на малиот Колтин му го дале на таткото Мајк (37), кој и понатаму се обидувал да му го стимулира дишењето. "И двајцата почнаа да дишат речиси истовремено, додека бебето беше во моите раце. Животот на син ми му почна во моите раце. Тоа беше неверојатно чувство. Постои само едно објаснување за тоа - чудо, вистинско чудо", се обиде да ја долови ситуацијата Мајк. Мајката и детето сега се во ред, без никакви знаци на компликации. Семејството Хермансторфер е дома заедно со новиот член кој е роден со 3,3 килограми тежина и 48 сантиметри во должина. Лекарите се уште не знаат што го предизвикало застојот на срцето кај Трејси, а за малиот Колтин не се сигурни дека нема да има долгорочни последици. Д-р Мартин вели дека е познато дека жените со компликации при породувањето се опоравуваат откако ќе се роди детето. На Бадник, на Трејси и пукнал водењакот, па двојката отишла во болницата, мислејќи дека тоа ќе биде рутинско породување, како што било и со нивните две момчиња.


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 12:36:00 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

        Во Русија се случи вистински бум на "раплакани" икони и тоа не само во црквите, туку и по приватни куќи, па научниците се повикани тоа да го анализираат.

     Редовите од аџиите не се намалија пред Тихвинската икона на Богородица, која неодамна Американците ја вратија во Русија, а од Ватикан пристигна Казанската Богородица.

       Многумина доаѓаат да се молат, бидејќи секоја од овие икони лечи точно определена болка: за болеста на очите треба да се помоли пред Казанската, а за чир на желудникот кај Феодотјевгската Богородица...

       Затоа при Московската патријашија е формирана Комисија за собирање на материјали и научно опишување на чудотворните знаменитости. Уште од 1999 години постои Одделение за катехизација и образование која досега има опишано над 400 различни верски чуда.

       Претседателот на Комисијата Павел (Васиљевич) Флоренски, доктор по геологија и внук на богословот и философ од почетокот на минатиот век Павел (Александрович) Флоренски.

       Членови на Комисјата се физичарите Сергеј Сошински и Александар Московски, палеонтологот Александар Агаџијан и филологот Татјана Шутова.

       Комисијата се занимава воглавно со т.н. материјални чуда, со оние кои можат да се видат и да се проучат, како што се "плачењето" и обновата на иконите, одрази на ликови на светците на стакло и слично. Исцелувањето и пророштвата не се опфатени со експериментот.

       Научниците, на пример, го собираат маслото кои го лачат чудотворните икони и го предаваат на експертиза во Институтот за криминалистика во руската Федерална служба за безбедност (ФСС), чии експерти секогаш присуствуваат на испитувањата.

       "Земавме масло за анализа од разни икони и по составот тоа секогаш е слично на сончогледовото или маслиновото масло", објасннува Флоренски.

       Тој напоменува дека составот на масла од различни икони секогаш се разликува. "Нема хемиски критериум за светост", вели тој, но истакнува дека маслото кое го лачат иконите се разликува од маслото за миропомазание.

     

       Маслото за миропомазание специјално се подготвува за време на посебниот обред од самиот патријарх, а потоа се дели по епархиите. Човекот со тоа се миропомазува само еднаш во животот - за време на крштевањето. Составот на маслото не е познат, бидејќи црквата не дозволува да се извршуваат експерименти врз признаените реликвии, додава Флоренски.

       Со проучувањето на новите "плачливи" икони се дојде до заклучок дека маслото настанува од ништо, а таквата појава се среќава само во случај на нуклеарната трансформација - при експлозија на нуклеарна бомба материјата се претвора во енергија. Затоа процесот на солзење може да се спореди со работата на атомска електирчна централа, заклучува научникот.

       Интересни се истражувањата на лековитото дејство на моштите на светците. Биологот Татјана Решетњикова опишува интересен експеримент со моштите на светецот од Киевско-печерската лавра врз кои се спуштени неколку пченични зрна, предходно озрачени во лабораторија со 13.000 ренгени. Зрната пуштени врз моштите из'ртеле, а оние што не биле изложени на дејството на моштите се исушиле.

       Чудесните исцелувања во науката обично се објаснуваат со самосугестијата, но овој експеримент потврдува дека оние кои се излечиле благодарение на дејството на моштите, можеби сепак биле изложени на некои други сили.

       Комисијата набрзо планира да отпатува за Ерусалим и да се обиде да ја открие најголемата тајна на христијанството - слегувањето на благотворниот оган, кој се случува еднаш годишно, пред православниот Велигден. Се смета дека ако огнот не се симне ќе настапи крај на светот.

       На успорената снимка од ова појава се гледа дека огонот доаѓа од различни места од Црквата на Христовиот гроб, од иконата, од куполата, од прозорците. Неговото дејство е благотворно, не остава изгореници, туку напротив е заслужен за повеќе случаи на исцелување.

       Членовите на Комисијата веруваат дека се работи за појава на топчести молњи и се подготвуваат во Ерусалим да понесат специјална електронска опрема која би ја потврдила претпоставката, ако добијат дозвола за експерименти од патријархот на Ерусалим.

       Протоерејот на Руската православна црква отец Василиј, автор на книга за светите икони, објаснува дека некои појави се необјасниви за науката и дека дури и најистакнатите научници признаваат дека со природните закони не може се да се објасни.

       Еден од таквите необјасниви случаи за науката е обновувањето на иконата во санкпетербушката Богојавленска црква, каде фреските на ѕидовите биле неповратно уништени, премачкани со маслени бои во советското време, додека самата црква поцрнела и однадвор и внатре. Меѓутоа во 1992 година во пресрет на Крстовден ликовите на светците се појавиле на ѕидовите и тоа така јасно како реставраторите да ги сликале цела ноќ. Од Државната инспекција за заштита на спомениците соопштија дека не се вршени никакви работи и дека тоа што се појави не би можело да го реставрира толку брзо ниту цела бригада на мајстори, а сведоците потврдија дека не виделе никого да работи во црквата.

     

       ТАНЈУГ - Белград

    МИА

    Ажурирана на 02.11.2004 09:10:03


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 13:38:03 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Повијест о Зоји

    Истинит догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана града Кујбишева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956.

    У граду Кујбишеву живела је породица: благочастива мати и њена кћер Зоја. Увече на Нову годину (31.децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је кћер истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.

    Гости се беху сакупили, Зојин вереник по имену Николај, још не беше дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону светога Николаја Чудотворца са зида и рекла: "Узећу овог Николаја и идем с њим да играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. "Ако има Бога, он ће ме казнити", одговорила је она.

    Почела је да игра, окренули су круг, два, кад одједном у соби се диже нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа.

    Весеље се претвори у ужас. Сви у страху побегоше из собе. Само Зоја остаде да стоји са иконом светог, притиснутом на груди, скамењена и хладна као мрамор. Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле инјекција, које су хтели да јој дају ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њеног тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али, срце је куцало. - Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...

    Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана: Њена вера у милосрђе Божије, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је дошла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.

    Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали из далека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наређењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 и 30 година) оседели су од ужаса када би око поноћи Зоја почињала страшно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.

    - Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! викала је Зоја.

    О свему што се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино, Патријарх је одговорио:

    - Ко је казнио, тај ће и да помилује!

    Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:

    1. познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.

    2. свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али ни они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.

    3. јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приспео у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и ослужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: "Сада треба чекати знамења у Велик-дан (то јесте на Празник Васкрсења Христовога)! Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"

    4. Митрополит Николај, који је такође одслужио молебан и рекао да "ново знамење треба чекати у Велик-дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.

    Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великога поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али, дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећега пута, на сам дан Благовести, дежурни су га пропустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи: "Но, јеси ли се уморила од стајања?"

    Прошло је неко време а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било...

    Сви су убеђени да је то био сам свети Никола(ј).

    Тако је Зоја престајала 4 мјесеца (128 дана) до Самога Васкрса, који је те године пао 23.априла (6.маја по новом календару).

    У ноћ Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује:

    - Молите се!

    Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају: "Зашто тако страшно вичеш?" Уследио је одговор:

    - Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!

    Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али она је наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безакоњима.

    - Како си досад жива остала? Ко те је хранио?! питали су је.

    - Голубови, голубови су ме хранили, био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опроштај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божијег, милостивог Николаја Чудотворца као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.

    Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву са покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да га носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тражили.

    Са страхом и сузама молио се народ за опроштај грехова, понављајући Зојине речи: "Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"

    На Васкрс, трећега дана, Зоја је отишла Господу, прошавши тешки пут стодвадесетосмодневног стајања пред лицем Господњим ради искупљења свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући вечни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. И само име девојчино Зоја (на грчком "зои") значи - живот. Амин.

    Напомена:

    У совјетској штампи онога времена такође је било саопштења о Зојином случају. Одговарајући на писма која су стизала у редакцију чувеног листа, неки умишљени научник потврдио је да догађај са Зојом заиста није измишљен, али је притом изјавио да је у питању врста укочености досад још непозната науци. Неистиност овакве претпоставке очигледна је: јер прво, код укочености, тј. обамрлости нема такве камене отврдлости коже, па зато лекари могу болеснику да дају инјекције; друго, обамрлога је могуће преносити са места на место и он лежи, док је Зоја само стајала, и то стајала толико колико обични људи нису у стању да стоје и притом је нису могли померити с места; треће, обамрлост сама по себи не обраћа човека Богу и не доноси откривење с Неба, а у Зојином случају не само да су се хиљаде људи обратили вери у Бога, него су и веру своју јавили делима, то јест крстили су се и постали морални: не само да су признали да Бога има, него су и постали хришћани. Јасно је да узрок томе није била обамрлост него деловање Самог Бога: Он чудима утврђује веру, да би избавио људе од грехова и од казне за грехе.

     


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 13:40:29 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST
    ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ



    Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), место чувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград. Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје. Славна Стаљинградска битка почела је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божјa је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства. (Из књиге "Небески Јерусалим и велики Вавилон", Београд, 1999., стр. 31-35)

    Овој пост е изменет од Сард на 31 мај 2017 16:49:18 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Црвена течност е снимена како тече на лицето на Исус Христос на приказот на последната вечер. Локален свештеник, отец Jorge Gandur, додава дека крвта...   ... доаѓа од една рана на левата страна на челото предизвикана од бодликавата круна.

    Дамките за прв пат биде забележани минатиот петок, од страна на двајца мажи. Тие го пријавиле сомнителниот случај кај отецот, а тој земал примерок поради анализа за да се утврди дали се работи за крв или за нешто друго.

    Откако веста стигнала до локалните медиуми, многубројни верници побрзале во црквата како самите би се увериле во чудото.

    Стотина луѓе се молеле на улиците кои водат до црквата. Подрачјето станало толку исполнето, што свештениците неделната миса ја држеле на улица.

    krv-na-liceto-na-isus

    Сепак, отец Gandur предупредува на тоа да не се носат прерани заклучоци. "Ако е ова нешто Божје, ќе има континуитет. Но, ако е од човек, брзо ќе исчезне", вели тој.

    Католичката црква е внимателна околу оценувањето на таквите "чуда", бидејќи многу од нив сепак се покажале за лажни.

    Пред 5 години, статуата на Свети Пие (свештеник кој живеел во 20 век), почнала да пушта крв во црквата во еден италијански град, но по тестовите се покажа дека таа крв всушност и припаѓа на една жена.


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 15:46:14 CEST
    • 212 постови
    30 мај 2017 19:33:36 CEST

    Први Јуни 2009 година во раните утрински часови на Света Гора се упокои блажениот старец Јосиф Ватопедски.

    Старец Јосиф во Историјата на Православната Црква ќе остане забележан како духовно чедо на еден од најпознатите свети Старци на денешнината, светиот старец Јосиф Исихаст, потоа како старец и духовен Отец на монашкото братсво на манастирот Ватопед на Света Гора но и по уште едно. По неговата насвмевка од Вечноста.

    Во последните години од неговиот живот тој се повлекол во една мала ќелиичка која се наоѓа близу манастирот Ватопед. Сакал да се подготви за заминување од овој свет. Кога некој ќе го запшрашал: Како си Старче?

    Често одговарал: «Еве, чекам да дојде возот да ме собере и однесе во татаковината (мислејки на Небесното Царство), но доцни, незнам што му е?»

    И во последните неколку месеци пред неговото упокојување, Старцот го извршувал на памет целото Богослужбено правило, па дури и во сонот.

    Во последниот ден од овоземниот живот, околу 10 часот наутро, Старецот му рекол на монахот кој го опслужувал: «Денес заминувам, бидејќи ја чуствувам смртта»

    Монахот му оговорил: «Како Бог сака, така ќе биде, Старче!»

    Неколку часа подоцна рекол: «Што бараат овие демони овде?»

    А малку потоа, повторно го запрашал отецот покрај него: «Овие светителите што дошле, што прават овде? Да не дошле да ни помогнат?»

    Монахот му одговорил: «Да Старче, дојдоа да ни помогнат.»

    Во предвечерието, очигледно извршувајки ја Старецот, Богослужбата на памет го запрашал братот: «Како беше наредниот тропар?» И околу 2.20 наутро старецот се упокоил.

    Веднаш беа известени игуменот на манастирот Ефрем и целото братство.

    Рацете му биле прекрстени на градите и заврзани со бројаници. Неговиот израз на лицето бил сосема мирен, како да спиел. Но неговата уста останала подотворена.

    Според правилото монасите се закокуваат потполно замотани и зашиени во мандија. Старецот им рекол да го замотаат во мандијата, но веднаш после тоа, да му го откријат лицето. Некои од браќата му рекле дека можеби би било непријатно да му го отскриваат лицето заради подотворената уста и би изгледало грдо. Но Игуменот останал цврст на својот став им наредил да се придржуваат до неговиот благослов. Ставајки му една газа под вилицата на и заврзувајки ја над неговото чело, тие сепак се обиделе да му ја затворат устата, но неуспешно.

    За да ги извршат сите потрени работи и додека се соберат сите пред одарот на скоропреставениот старец Јосиф, под црквичката Јосиф Исихаст која си ја имал во склоп на својата ќелија, им требало околу 45 минути.

    Кога му го откриле лицето сите останале вчудоневидени. Неместо отворена уста, на неговото лице виделе блажена насмевка. Ноговата уста била затворена, образите собрани и наместена како се насмевнува на некој. Тој некој не може да биде никој друг освен единствениот Бог заедно со Пресвета Богородица и сите светии во Царството Небесно.

    Ovoj текст опишува чудо кое, колку ние што знаеме, е скоро невидено во целата историја на христијанството.

    Почината личност (Старецот Јосиф од Vatopaidi) се насмевна. Впечатлив е фактот, дека оваа насмевка се случи 45 минути по неговата смрт.

    Од моментот на смртта, сите органи ја запираат нивната функција: срцето, мозокот, белите дробови, на мускулите и сл.

    Колку што се однесува на мускулите, тоа е добро познато, дека кога некој ќе умре, тие стануваат крути (мускулна вкочанетост). Поради оваа причина, од моментот на смртта, без разлика колку и да се обидува некој, многу е тешко да се помрдне (со користење на нормални средства и начини).  На пример-  рацете или другите делови на телото на мртовец.

    Ова беше во случајот со Старец Јосиф од Vatopaidi. Кога тој починал, устата му била отворена. Без разлика колку се обидувале монасите, не можеле да му ја склопат устата. Овој феномен (од гледна точка на биомедицината) се должи  на претходно споменатата  мускулна  вкочанетост.

    Човек, кој е жив мозе да се насмее бидејќи мускулите на лицето може да се згрчат. Но, никој, поради мускулната вкочанетост, неможе да ги намести мускулите на лицето на мртов човек во таква позиција,  за мртвиот да се насмее. Бидејќи е невозможно некој да ја затвори устата на мртов човек (дури и ако е врзана),па затоа е  незамисливо да се наместат мускулите на лицето во таква позиција, за  лицето на мртвиот да има насмевка.


    Овој пост е изменет од Сард на 02 јуни 2017 13:56:38 CEST
    • 212 постови
    29 мај 2017 17:00:22 CEST

    ОЏАТА ШТО СТАНА ПРАВОСЛАВЕН ХРИСТИЈАНИН


     На далеку познат египетски оџа го напуштил исламот и со својата фамилија се прекрстил и примил Православна христијанска вера.

     Некогашниот оџа сега христијанин ни раскажува како неговата ќерка била болна од неизлечива болест. Оделе во многу болници за кои слушале дури и во странство патувале. Лекарите препишувале лекарства но тие воопшто не помагале, всушност лекарите говореле на оџата да си ја носи ќерка му дома бидејки лек нема.Оџата секојдневно се молел на алах за помош.
     Кога ја видел татковската тага еден негов пријател му рекол да стави Крст на перницата на која спие неговата ќерка. Неможам да направам такво нешто рекол оџата не можам да си ја продадам верата. Меѓутоа таа мисла почнала да му се врти во главата, не кажувајки на никој купил Крст и го ставил на перницата на неговата ќерка. Деновите поминувале а неговата ќерка паднала во некој вид на кома, ја изгубила свеста. Целото семејство и пријателите ја чекале смртта на неговата ќерка. Очајниот татко седел покрај неа ден и ноќ плачејки, но во него постоела некоја надеж дека нешто ќе се случи. Една вечер скрушен додека ја држел раката на својата ќерка, видел дека Крстот кој се наоѓа на перницата на неговата ќерка емитува некаква светлина, таа светлина го осветлила целиот кревет, во почетокот мислел дека тоа е сон и дека нешто не е во ред со неговиот ум поради целата ситуација. Меѓутоа светлината која ја видел станала очигледна, одеднаш ја видел својата ќерка како станува од креветот и му вели: Taтко гладна сум донеси ми нешто за јадење. Оџата неможел да сфати што се случува, отишол во кујната пресреќен, ја пробудил сопругата и сите соседи, куќата наскоро се наполнила со луѓе на кои им објасниле сѐ што се случило. Оџата му се јавил на пријателот кој му предложи за Крстот и му се заблагодарил.


    Овој пост е изменет од Сард на 03 јуни 2017 08:39:23 CEST