Форуми » Вистина

Претскажувања

    • 212 постови
    23 април 2017 18:47:56 CEST

    Собрани содржини со претскажувања на прозорливи православни духовници.

     

    Сакаме да укажиме дека некои од претскажувањата на светите Божји луѓе можат и да не се остварат. Затоа што Господ ја почитува слободната волја на човекот кој преку покајание и молитва можи да го измени или барем да го одложи текот на настаните. Како доказ за ова се библиските случаи со градот Ниневија и пророк Јона. Се додека има покајание ќе има и можност за спасение. (забелешка на управата од МДМ Православна Македонија).


    Овој пост е изменет од Сард на 07 мај 2017 17:48:36 CEST
    • 212 постови
    23 април 2017 18:50:48 CEST

    О ЈЕРЕСИ У ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

     

    Свети Анатолије Оптински (Млађи)

     
    Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.
    Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).
    Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.
    Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
    Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).
    Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.
    Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
    Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.
    И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.


    Овој пост е изменет од Сард на 23 април 2017 19:01:54 CEST
    • 212 постови
    23 април 2017 18:51:55 CEST

    PROROCANSTVA O BUDUCNOSTI RUSIJE I APOKALIPSI


    “Osamnaesti vek je pobuna protiv Crkve,
    Devetnaesti je pobuna protiv Boga, Dvadeseti vek je savez sa satanom…”
    Sveti Nikolaj Velimirovic


    NJEGOVA VLAST BICE POGANA.....
    Starac Nikolaj Gurjanov



    Ovaj dogadjaj se desio nekoliko godina unazad, no i sada ne prodje ni dan da se ne podsetim na njega, o prorockim recima od sviju ljubljenog, nedavno usnulog u Gospodu, starca o. Nikolaja Gurjanova, o onome ko ce biti posle B.Jeljcina prdsednik Rusije. A bilo je to ovako.

    U Septembru 1977.godine sa nevelikom grupom poklonika, posle otpraznovanja glavnog praznika u Pskovskom Svetogorodskom zenskom manastiru Rozdestva Presvete Bogorodice, ja sam otisao na ostrvo Talabsk (Zalita) ka poznatom u celom Pravoslavnom svetu starcu protojereju Nikolaju, za duhovnu pomoc i savet. U to vreme sam ocekivao dolazak iz Magadana o Sank-Petersburga cele svoje familije, dugo sam pisao i nikako da zavrsim knjigu, a zatim po savetu ljudi, otisao sam do bacuske da saznam kad da ocekujem svoju rodbinu. Svaki od nas poklonika zeleo je doznati nesto vise, i zbog toga se grupa brzo sakupila, i mi ne cekajuci, posli smo na put.

    Brzo je zatamnilo, pratila nas je nepogoda, duvao je vetar sa kisom, i na jezeru su se podizali valovi. Camac kojim smo mi plovili bukvalno je bio bacan po vodi. Mi smo se usrdno molili, moleci od Boga oprostaj grehova, smatrajuci ovu neprijatnost kao ukor i ispitivanje. No, camac je prispeo do obale, mi smo stupili na ostrvo i poceli traziti gde bi nocili. Da odemo do bacuske, bilo je veoma kasno, a i vreme nam nije ulivalo nadu da cemo se susresti sa njim. Mnogi od nas su te noci osmislili svoja pitanja, i od nekih sujetnih i neprikladnih se odrekli, no izdvojili druga prikladan i iskrena.

    Ranim jutrom 23. ili 24. Septebra 1997.godine iznenadilo nas je sasvim drugo vreme, vedro, zadivljujuce cisto nebo, bez imalo vetra i prekrasan izlazak sunca. Mi smo se pomolili i zablagodarili Bogu za sve, i otisli bacuski, njegovom domu. Tamo su vec stajali poklonici, nekolicina koji su dosli do zavetne kapije. Kako su nam rekli koji su bili tamo, bacuska vec stoji pred ulazom i moli se za nove koji su dosli. Mi smo usli u dvoriste i stali u red. Odjednom, izneneda na krov doma su sleteli golubovi, i posle nekoliko minuta na vrata kapije je dosao…beli konj koji je zastao i podigao glavu na ogradu kao da ocekuje dolazak bacuske.

    Nas je bilo desetoro. Mnogi od nas su prvi put kod starca, i, konacno, mi se upoznasmo jedni sa drugima, i potsetismo sesvega sto nam se do malocas desilo.

    I evo vrata od doma se otvorila i bacuska je dosao k nama radi blagoslova i pomazanja uljem. Po redu smo mi sa uzbudjenjem i trepetom dolazili k njemu, kratko govorili o sebi: ko smo i odakle dolazimo, i pitali sta smo zeleli.

    Ja sam takodje pitao kada da ocekujem svoje sa Severa, na sto je bacuska odgovorio: -Uskoro. Uskoro ce doci-. Dobio sam blagoslov da napisem knjigu i savet – Radi i ne zuri-. Ja sam se pomerio na stranu. Zatim je jedna zena pitala bacusku ne o svom licnom a znacajno za sve nas. Odgovore bacuske nikada ne zaboravih.

    Bacuska Nikolaju, ko ce biti posle Jelcina? Koga da ocekujemo?

    Posle ce biti vojnik.

    Da li ce uskoro?

    Vlast ce mu biti u znaku gonjenja. No nece dugo trajati njegova vladavina. Bice gonjenje na crnorizce i Crkvu. Vladanje ce mu biti kao za vreme komunista i Politbiroa.

    A sta ce biti posle?

    A posle ce doci Pravoslavni Car.

    Da li cemo mi to doziveti, bacuska?

    Ve cete to doziveti.

    Posle ovih reci otac Nikolaj je blagoslovio zenu. Posle nje svaki od nas bi mu prilazio, koji je do tada stajao smirena srca na strani i slusao reci starca. Joz jednom smo mu prisli za blagoslov za povratak kuci.

    Priznajem vam da je glavno sto sam ja primetio iz reci starca – da ce novi predsednik biti vojnik. O cemu mi u to vreme nismo ni mislili. Ruckoj, Lebed, ko bi drugi? No prosla je druga godina, a oni nisu imali udela. No vremenom reci oca Nikolaja su se pocele ispunjavati, no 31. Decembra 1999.godine u 15 casova gledalo se na TV “odrecenje Jeljcina”, ja kao da sam se probudio iz sna. Zadivljujuce je to, sto u taj dan ja sam bio u gostima kod jednog poklonika, mog starog druga koji je takodje bio svedokom sta je bacuska govorio. Zajedno smo se mi prisecali u detalje tih prirostva, potpuno ispunjenih reci oca Nikolaja. Dalje rec “Pogo(a)nnaja”, (pogana) kako slikovito i dvosmisleno, biva jasno i raspoznatljivo, i sada potpuno otkriveno.

    Moja rodbina sa Severa, onako kako je i rekao o.Nikolaj, uskoro mi je dosla, posle dva meseca od posete bacuski. A pre su mu dolazili u monastvu i deputati iz Moskve, vojna lica, i cinovnici za savet i da bi primili.

    O “Paganom” upravitelju ja cu kasnije govoriti. U to vreme kada je on poceo vrsiti duznost predsednika, ja sam otisao jednom veoma dobrom i prozorljivom igumanu, a sada zivi u spokoju u drevnom ruskom manastiru. Reci igumana potresle su me jos vise, sto su veoma tacno opisale karakter novog upravitelja o kome je govorio starac Nikolaj. Ja sam cuo mnogo novog, o cemu mi je bilo receno malo po malo u keliji manastira, s velikom i nejasnom tada predostroznoscu. Sad mi je jasno, zasto je iguman bio tako bojazljiv i molio je da mu ne pominjem ime niti mesto gde se o tome razgovaralo. O tome cu govoriti drugi put.

    Aleksandar Roznicev
    Clan redakcionog saveta almanaha
    Pravoslavni rat”


    Овој пост е изменет од Сард на 23 април 2017 18:53:35 CEST
    • 212 постови
    23 април 2017 18:53:15 CEST

    Tri ljuta iga, zlo raste…


    “O sudbini drzave Ruske bilo mi je u molitvi otkriveno, o tri ljuta iga: tatarski, poljski i onaj koji ce doci – jevrejski. Jevreji ce kao skorpijonom bicevati zemlju rusku, grabiti njene svetinje, zatvarati crkve Bozije, kazniti naj bolje ljude ruske. Ovo je popustenje Bozije, gnev Boziji za odrecenje Rusije od svetog cara.

    No tada ce se ispuniti nadanja ruska. Na Sofiji, u Carigradu zasijace krst pravoslavni, dima tamjana i molitava napunice se Sveta Rusija i procvetace kao krin nebeski”.

    Monah-prorok Avelj, 1796.god.





    + + +



    “Doci ce car, koji ce mene proslaviti, posle cega ce biti velika smutnja u Rusiji, mnogo ce krvi poteci zbog toga, sto ce ustati protiv tog cara samodrzca, no Bog ce cara uzvelicati…

    Do rodjenja Antihrista bice veliki, dugotrajni rat i strasna revolucija u Rusiji, prevazilazeci i ono sto covek zamisliti moze, jer ce biti uzasno krvoprolice. Doci ce do pogibije monastva, vernih ljudi, otacestva, razgrabljanja crkvenog i manastirskog blaga; oskrnavljenja crkava Gospodnjih; unistavanj i otimanja bogatstva dobrih ljudi, prolivace se reke ruske krvi. No Gospod ce pomilovati Rusiju i privesce je putem stradanja ka velikoj slavi…”

    “Meni, ubogom Serafimu, od Gospoda Boga je odredjeno da prebivam u grobu mnogo vise od 100 godina. No tako sto ce se u to vreme arhijereji ruski veoma pokvariti, da ce necistijem svojim prevazici arhijereje grcke u vreme Teodosija Mladjeg, da ce cak izgubiti veru u naj vazniju dogmu Hristove vere – Vaskrsenje Hristovo i sveopste vaskrsenje. Zbog toga ce Gospodu Bogu biti ugodno da, kada dodje vreme, mene ubogog Serafima iz privremenog zivota uzme i zatim na utvrdjenje dogme Vaskrsenja vaskrsne, i vaskrsenje moje ce biti kao vaskrsenje sedam mladica iz pestere ohlonske u vreme Teodosija Mladjeg. Po mom vaskrsenju, ja cu preci iz Sarova u Divejevo gde cu propovedati o svenarodnom pokajanju”.

    “Meni, ubogom Serafimu, Gospod je otkrio da ce u zemlji Ruskoj biti velike nevolje. Pravoslavna vera ce biti satrvena, arhijereji Crkve Bozije i druga duhovna lica ostupice od cistote Pravoslavlja i zato ce ih Gospod tesko kazniti. Ja ubogi Serafim, tri dana i tri noci sam molio Gospoda, da On bolje mene lisi Carstva Nebeskog, a njih da pomiluje. No Gospod je odgovorio: “Necu ih pomilovati jer se oni uce ucenjima ljudskim, i jezikom Me postuju, a srca njihova su daleko odstupila od Mene”…

    Svaka zelja da se unese izmena u pravila i ucenje Svete Crkve jeste jeres…hula na Duha Svetoga koja se nece oprostiti vavek. Po tom putu idu arhijereji ruske zemlje i duhovstvo (svestenstvo, monastvo), i gnev Boziji ce ih poraziti…”

    “No nece se Gospod da kraja gneviti, i nece dopustiti da se do kraja razrusi zemlja ruska, sto se jedino u njoj jos cuva Pravoslavlje i ostaci hriscanskog blagocesca. U nasoj Pravoslavnoj veri, Crkva nema nikakvog poroka. Radi ovih dobrodetelji Rusija ce svagda biti slavna i neprijateljima strasna i nepobediva, imajuci veru i blagocestije – i sva vrata pakla joj nece odoleti”…

    “Pred kraj vremena Rusija ce se sliti u jedno veliko more sa ostalim zemljama i plemenima slovenskim, pa ce naciniti jedno more ili gromadni okean veseljenski, o kom je Gospod Bog u davnini ustima svih svetih govorio: “Strasno je i nepobedivo Sverusko carstvo, sveslovensko Goga i Magoga, pred kojim ce svi narodi u strahu stajati”. I sve to, to je kao dva i dva cetiri, i nepromenjeno kao sto je Bog svet, od davnina su prorekli o njemu i o njegovoj strasnoj vladavini na zemlji. Zajednickim snagama Rusije i drugih naroda, Konstantinopolj i Jerusalim bice oslobodjeni. Pri podeli Turaka, sva slava ce ostati Rusiji…”



    Prepodobni Serafim Sarovski

    1825-32.god.


    + + +



    “Evropski narodi su uvek zavideli Rusiji i starali se da joj nanesu zlo. Prirodno je da ce i u buduce vreme oni biti isti takvi. No veliki je Ruski Bog. Moliti se sledije velikom Bogu, da bi On sacuvao duhovno-prirodnu silu naroda nasega – Pravoslavnu veru… Sudeci po duhu vremena i uspaljenosti umova, potrebno je podrzavati ovo zdanje Crkve, koja se odavno koleba, pokolebace se strasno i brzo. Ponekad ce stati i usprotiviti se…”

    sadasnje otstupnistvo je dopusteno Bogom: nemoj pokusavati da ga utvrdis tvojom nemocnom rukom. Ustani, sacuvaj se od njega sam i to je za tebe dovoljno. Ipoznaj se sa duhom vremena, izuci ga da bi po mogucnosti izbegao njegov uticaj…

    postojano strahopostovanje pred sudovima Bozijim neophodno je radi pravilnog duhovnog zivljenja. U to strahopostovanje i pokornost Bogu potrebno je privoditi sebe verom. Nad sudbama sveta i svakoga coveka budno bdi Promisao Svemoguceg Boga, - i sve sto se desava, desava se ili po volji ili po dopustenju Bozijem…

    predopredeljenje Promisla Bozijeg o Rusiji niko ne moze izmeniti. Sveti Oci Pravoslavne Crkve (np. Sv. Andrej Kesarijski u tumacenju Apokalipse, gl 20) predskazuje Rusiji neobican gradjanski razvoj i moc…A nevoze nase bolje da budu prirodne i duhovne”.



    Svetitelj Ignjatije Brajcaninov

    1865.god.

    + + +

    Ako i u Rusiji, radi prezrenja Zapovesti Bozijih i radi oslabljenja pravila i odredaba Pravoslavne Crkve, i radi drugih razloga bude oskudno blagocesce, tada se vec primicemo kraju i ispunjenju onoga sto je receno u Apokalipsi Jovana Bogoslova”.



    Prepodobni Amvrosije Optinski

    1871.god.
    + + +



    “Sadasnji ruski narod nalazi se u umnoj pustinji. Srdacno razmisljanje je izcezlo, svako zivi je istocnik presahlog nadahnuca… Samo krajnje ekstremni vidovi jednostranih zapadnih mislioca smelo se izdaju za poslednju rec prosvecenosti…

    Kolika je znamenja pokazao Gospod nad Rusijom, izbavljajuci je od veoma silnih neprijatelja i pokoravao joj narode! Pa ipak zlo raste. Upecavsi se da li cemo se urazumiti? Zapadom nas je kaznjavao i kaznice nas Gospod, a nas za to nije briga. Zavrzli se u zapadna gledanja do usiju, i sve je dobro. Imamo oci a ne vidimo, imamo usi a ne cujemo, i srcem ne razumemo… Udahnuvsi u sebe taj adski smrad, mi idemo u krug kao da smo poremecenog uma, ne znajuci ni za same sebe”.

    “Ako se ne vratimo, poslace na nas Gospod inostrane ucitelje, da bi nas priveli pameti… Zasto i mi ne podjemo putem revolucije. To nije pusta rec no delo utvrdjeno glasom Crkve. Znajte Pravoslavni, sto Bog satre to nece postojati”.

    “Zlo raste, zloverje i nevera podizu glave, vera i Pravoslavlje slabi… Da li da se sedi skrstenih ruku? Ne! Pastiri cute –sta treba da rede? Potrebne su mu vatrene knjige kao zastita protiv svih zala. Treba ukinuti slobodu misli… Izjaviti nepoverenje onima koji vrse materijalne zloupotrebe. Materijalisticku ideologiju zabraniti pod pretnjom smrtne kazne!”



    Svetitelj Teofan Zatvornik
    1894.god.

    + + +



    “Bogomater je mnogo puta spasla Rusiju. Zato sto Rusija do sada postoji treba samo da blagodarimo Carici Nebeskoj. A sada kakvo tesko vreme mi prezivljavamo! Sada su nam univerziteti napunjeni Jevrejima, Poljacima a mesta za Ruse nema! Kako moze pomagati Carica Nebeska takvim ljudima? Do cega smo mi dosli!

    Inteligencija nasa – prosto glupa. Nerazumno zaglupise ljude! Rusija, u licu inteligencije i delu naroda, postala neverna Gospodu, zaboravila sva Njegova dobra dela, otpala od Njega, nacinila stetu svakoj inoplemenoj i naznabozackoj narodnosti. Ve ste zaboravili Boga i ostavili Ga, i On je ostavio vas svojim oteceskim promislom i dao vas u ruke neobuzdanih, divljih, samovoljnih. Hriscani, koji ne veruju u Boga, koji sa Jevrejima dajstvuju zajedno, kojima je sve ravno, kakva vera: sa Jevrejima oni Jevreji, sa Poljacima oni Poljaci, - te nisu hriscani, i poginuce, ako se ne pokaju…”

    “Upravitelji – pastiri, sta ste vi uradili u svom stadu? Trazice Gospod ovce Svoje iz ruku vasih!… On prvenstveno gleda delatnost arhijereja i svestenika, na njihovu prosvetiteljnu delatnost, svestenodejstvenu, pastirsku.. Sadasnje strasno slabljenje vere i morala u svemu mnogo zavisi od ohladnelosti mnogih pastira, mnogih jerarha i uopste svestenickog cina”.

    “Koliko sada ima neprijatelja u nasoj Otadzbini! Ve znate ko su nasi neprijatelji Jevreji… Da prekrati nase nevolje Gospod, po velikoj milosti Svojoj! A vi prijatelji, cvrsto budite uz Cara, postujte ga, volite ga, volite svetu Crkvu i Otecestvo i upamtite da je Samodrzavije – jedinstven uslov dobrobitija Rusije: ne bude li Samodrzavija – nece biti Rusije; bice vlast Jevreja koji nas silno mrze!”

    “No sveblago providjenje ne ostavlja Rusij u tom zalosnom i pogubnom stanju. Ono ce je pravedno kazniti i voditi ka preporodu. Pravedni sudovi Boziji se vrse nad Rusijom. Nju kuju nevolje i napasti. Ne bez razloga Onaj koji ispravlja sve narode, iskusno metal stavlja na Svoj nakovanj podvrgavajici ga silnom udarcu. Jacaj Rusijo! No i kaj se, moli se, placi gorkim suzama pred tvojim nebeskim Ocem, Koga si ti neizmerno prognevila!… Ruski narod i druga plemenakoja su naselila Rusiju duboko su se razvratili, oganj iskusenja i nevolja neophodan je za sve, i Gospod Koji ne zeli da iko pogine, sve prekaljuje u tom ognju.

    No ne bojte se i ne plasite se, braco, pusteni su zaverenici – satanisti na minutu da se utese u svojim adskim uspesima: sud im od Boga ne kasni i od pogibli koje Bog navodi niko se ne spasava (2. Petr, 2,3). Desnica Gospodnja ce pronaci sve koji nas mrze i osvetiti se za nas pravedno. Tada se necemo predavati uniniju, jer Mu je poznato sve sto se sada desava u svetu…”

    “Ja predvidjam ustanovljanje mocne Rusije, silnije i mocnije nego sto je bila. Na kostima mucenika, kao na jakom temelju, bice podignuta Rusija nova – po starom obrzcu: silna svojom verom u Hrista i u Svetu Trojicu! I bice po zavetu svetog kralja Vladimira – kao jedina Crkva! Poceli su osecati ruski ljudi da je Rusija: podnozje Prestola Gospodnjeg! Ruski covek treba to shvatiti i zablagodariti Bogu sto je on Rus”.



    Sveti pravedni otac
    Jovan kronsadskii
    1906-1908.god


    Овој пост е изменет од Сард на 23 април 2017 18:54:25 CEST
    • 212 постови
    23 април 2017 18:55:27 CEST

    Svi idu protiv Rusije

    “Gonjenja i mucenja prvih hriscana moguce je da se povrate… Ad je razrusen, ali nije unisten, i doci ce vreme kada ce on dati od sebe znake da postoji. To vreme nije iza gora…

    I mi cemo doziveti strasna vremena, no blagodat Bozija ce nas pokriti… Antihrist javno ide u svet, no njega u svetu ne priznaju. Sav svet se nalazi pod vlascu nekakve sile koja nam je ovladala umom, voljom i svim dusevnim osecanjima coveka. Ta sila je strana, zla sila, njen istocnik je djavo, a zli ljudi se javljaju kao orudja posredstvom kojih ona dejstvuje. Eto preteca Antihrista.

    U Crkvi kod nas nema sada zivih proroka, no ima znamenija. Ona su nam i dana da prepoznamo vreme. Jasno su vidljiva onim ljudima koji imaju duhovni razum. No te u svetu ne priznaju… Sve ide protiv Rusije, tj. protiv Crkve Hristove, jer je ruski narod bogonosac, u njemu se cuva istinska vera Hristova”.


    Prepodobni Varsanufije Optinski
    1919.god.

    + + +



    “Jeresi su se rasprostranile svuda bacajuci u prelast mnoge. Neprijatelj roda ljudskog delovace brzo da bi, ako bude mogao, prikloni ka jeresi izabrane. On nece grubo odricati dogme o Svetoj Trojici i dostojanstvu Bogorodice, no neizostavno ce stati izvrtati ucenja Crkve, Duhom Svetim preko sv. Otaca nam darovana, i da ce sami njegov duh pokrenuti, na ta lovljenja, da nece uspevati samo kod najiskusnijih u duhovnom zivotu.

    Jeretici ce uzeti vlast u Crkvi i svuda ce postaviti svoje sluge da ce blagocesce biti prenebregavano… Posle toga, sine moj, kad vidis narusavanje Bozanskog reda u Crkvi, otackog predanja i ustanovljenog Bogom poredka, - znaj, da su se jeretici vec pojavili, ali se moze desiti da jedno vreme skrivaju svoje necastije ili da neizostavno iskazuje Bozanstvenu veru da bi jos uspeli prelascujuci i zavodeci one bez duhovnog islkustva u sekte.

    Gonjeni ce biti ne samo pastiri, no i sva sluge Bozije, jer bes, rukovodeci jeresju, ne trpi blagocesce. Poznace te ih jer su vukovi u ovcijem kozama, po njihovoj gordeljivoj naravi i vlastoljublju…

    Teze ce u te dane biti monasima, koji su se svezali imucstvom i bogatstvom i radi ljubavi prema njemu i spokoja spremni su da se potcine jereticima… Ne bojte se pak skorbi, a bojte se pogubne jeresi jer ce vas ona obnaziti od blagodati i razdvojiti od Hrista…

    Bice bura. I brod ruski bice razbijen. No znaj da ce hvatajuci se za trsku i na ostacima broda ljudi ce se spasavati. I od svih pak, nece svi poginuti. Potrebno se moliti, potrebno je svima da se kaju i da se mole gorko… Javljeno ce biti veliko cudo Bozije… i sve trske i odlomci, voljom Bozijom i silom Njegovom, sobrace se i sjediniti, i obnovice se brod u svoj krasoti i poci svojim putem, predodredjen Bogom…


    Prepodobni Antonije Optinski
    1917.god.

    + + +



    “Sada mi prezivljavamo pre antihristovo vreme. Pocece sud Boziji nad zivima i nece ostaviti ni jedan deo na zemlji, ni jednog coveka koga se nece dotaci. Pocece od Rusije a zatim dalje…

    a Rusija ce biti spasena. Mnogo stradanja, mnogo mucenja, potrebno je mnogo postradati i duboko se kajati svima. Samo pokajanje kroz stradanje ce spasti Rusiju. Sva ce Rusija biti tamnica i potrebno je mnogo moliti Gospoda da oprosti. Kajati se radi greha i bojati se ciniti i naj manje grehe, a starati se tvoriti dobro, pa makar bilo i naj manje. Znaj i krilo muve ima tezinu, a u Gospoda su mere tacne. I kada i naj manje u casi dobra prevagne, tada ce projaviti Gospod milost svoju na Rusiji…

    No u pocetku ce Bog uzeti sve vodje, da bi samo u Njega gledali ruski ljudi. Svi ce odbaciti Rusiju, odrece se nje druge drzave, ostavljajuci je sebi samoj. Da bi se u Boziju pomoc uzdali ruski ljudi. Cujte, i u drugim krajevima ce biti besporerci kao sto su bili u Rusiji (u vreme revolucije - redaktor), i ratovima cucete i bice ratovi – no tada je vreme blizu. No ne bojte se nicega, Gospod ce projaviti Svoju cudesnu milost.

    Kraj ce biti preko Kineza. Kako ce to neobicno biti gledati, javice se cudo Bozije. I bice sasvim drugi zivot na zemlji, ali ne mnogo dugo. Krst Hristov ce zasijati nad celim svetom. Zbog toga sto ce se uzvelicati nasa Domovina i bice kao svetionik u tami madju svima”.



    Shimonah Aristoklo Optinski
    1917-18.god
    + + +



    “Rusija ce se podici i nece biti materijalno bogata, no duhom bogata i u Optini ce biti 7 svetilnika, 7 stubova. Iako se u Rusiji nece sacuvati veliki broj vernih, Bog ce je pomilovati. A u nas su takvi pravednici.



    Prepodobni Nektarije Optinski
    1920.god.

    + + +



    “Vi mene pitate onaj blizoj buducnosti i o buducim poslednjim vremenima. Ja ne govorim o tome od sebe, no to sto mi je od starca bilo otkriveno. Dolazak Antihristov se priblizava i vec je vrlo blizu. Vreme koje nas deli od njegovog dolaska moguce je izmeriti godinama. No, pred njegov dolazak Rusija ce se preporoditi, i to ce biti na kratko vreme. I Car ce nam biti izabran od samog Gospoda. I bice on covek plamene vere, dubokog uma i gvozdene volje. Evo to nam je o njemu bilo otkriveno. Mi ocekujemo ispunjenje ovog otkrovenja. Sudeci po mnogim znamenjima, ono se priblizava; osim sto radi grehova nasih Gospod ce promeniti i izmeniti Svoje obecanje”.

    “U Rusiji ce biti ustanovljena monarhija, samodrzavna vlast. Gospod je predizbro buduceh Cara. On ce biti covek plamene vere, genijalnog uma i gvozdene volje. On ce pre svega uvesti poredak u Crkvi Pravoslavnoj, udaljice sve neistinite, jeretikoljubive i toplohladne arhijereje. I mnoge, vrlo mnoge, sa malim izuzecima, posto losi budu odstranjeni, novi, istinski i nepokolebivi arhijereji ce doci na njihova mesta… Doci ce do onoga sto niko nije ocekivao. Rusija ce vaskrsnuti iz mrtvih i sav svet ce se zadiviti.

    Pravoslavlje u njoj ce se preporoditi i ustorzestvovati. No, tog Pravoslavlja sto je pre bilo, vise nece biti. Od Samog Boga ce biti postavljen silan Car na prestolu”.



    Svetitelj Teofan Poltavski
    1930.god.


    + + +



    “Ljudi Rusije kajace se za smrtne grehe, sto su dopustili jevrejskom necastiji u Rusiji, i nisu zastitili Pomazanika Bozijeg – Cara, Crkve Pravoslavne i manastire, cinove mucenika i ispovednika svetih i sve rusko sveto. Prezreli blagocesce i zavoleli besovsko necistije…

    Kada se pojavi malo slobode, bice otvorene crkve, obnovljeni manastiri, tada ce se sva lazna ucenja izobliciti. U Ukrajini stalno ce ustajati protiv ruske crkve, protiv njenog jedinstva i sabornosti. Tu jereticku grupaciju podrzavace bezbozna vlast. Kijevski mitropolit koji je nedostojan tog zvanja, veoma ce pokolebati rusku crkvu i sam ce uci u vecnu pogibel, kao Juda. No sve te mreze lukavoga u Rusiji ce izceznuti, i bice jedna Ruska Pravoslavna Crkva…

    Rusija ce sa svim pravoslavnim zemljama i narodima saciniti moguce Carstvo. Njegov kormilar bice car Pravoslavni – Boziji Pomazanik. U Rusiji ce izceznuti svi raskoli i jeresi. Jevreji iz Rusije otici ce u Palestinu u sretanje antihristu, i u Rusiji nece biti ni jednog Jevrejina. Gonjenja na Crkvu Pravoslavnu nece biti.

    Gospod ce Svetu Rusiju pomilovati jer je u njoj bilo predantihristovo vreme. Prosijao je veliki puk ispovednika i mucenika… Svi oni ce umoliti Gospoda Boga Cara sila, Cara nad carima, u Presvetoj Trojici slavljenoga Oca i Sina i Svetoga Duha. Treba znati da je Rusija zrebom odredjena Carici Nebeskoj i Ona je nece zaboraviti i dvostruko ce za nju posredovati. Svi cinovi ruskih svetih mole da se postedi Rusija.

    U Rusiji ce biti procvetanje vere i predjasnje likovanje (samo za kratko vreme, jer ce doci Strasni Sud da sudi zivima i mrtvima). Ruskog pravoslavnog cara bojace se i sam antihrist. Za vreme antihrista bice Rusija jedino mocno carstvo u svetu. A svi drugi predeli, osim Rusije i slovenskih zemalja bice pod vlascu antihrista i podnositi sve uzase i muke napisane u Svetom Pismu.

    Treci Svetski rat bice, ne radi pokajanja, nego na istrebljenje. Gde ona prodje, tamo nece biti ljudi. Bice takve silne bombe da ce od njih metal goreti a kamen plaviti. Oganj i dim sa pepelom padace sa neba. I zemlja ce sagoreti. Bice pomrtnja i ostace dva ili tri gospodarstva. Ljudi ce ostati vrlo malo i tada ce poceti vikati: dole rat ! dajte da izaberemo jednoga! Da postavimo jednog cara~ da izaberemo cara koji ce biti radjen od bludnice devojke dvanaest kolena sa takvim grehom. I antihrist ce sesti na presto u Jerusalimu”.

    Prepodobni Lavrentije Cernigovski
    Kraj 1940-h god.

    • 212 постови
    23 април 2017 18:56:42 CEST

    Rusija ocekuje Boga



    Godine 1959. novine Kanadske filijale pravoslavnog bratstva prepod. Jova Pocajevskog “Pravoslavni pregled” publikovao je vidjenje jednog starca, izreceno episkopu kanadskom Vitaliju (Ustinovu), koji je kasnije postao mitropolit RPCZ. Taj starac je u lakom snu video Gospoda, Koji mu je rekao:

    “Evo Ja cu uzvelicati Pravoslavlje u ruskoj zemlji i odatle ce se ono prosijati po celom svetu… Komuna ce izceznuti i razvejati se kao prah na vetru. Ona je bila dopustena radi toga da bi u Rusiji nastao jedan narod s jednim srcem i jednom dusom. Ocistivsi ga ognjem, Ja cu ga uciniti mojim narodom… Tu cu Ja rasiriti desnicu Svoju i Pravoslavlje iz Rusije zasijace po celom svetu. Nastaca takvo vreme, kada ce deca na ramenima nositi kamen za zidanje hramova. Ruka je Moja krepka i nema takve sile ni na nebu ni na zemlji koja bi joj se usprotivila”.


    + + +



    Godine 1992. u Peterburgu izasla je knjiga “Poslednja sudba Rusije i sveta. Kratak pregled prorostva i predskazanja”. U njoj, u odeljcima postoji takvo predskazanje sadrzano u besedi jednog od savremenih staraca, u septembru 1990.god.

    “Priblizili su se poslednji dani Zapada, njegovog bogatstva i njegovog razvrata. Iznenada ce ga postici beda i nevolja. Njegovo nepravedno bogatstvo, zlo, ugnjetava sav svet, i razvrat njegov, razvrat novog i goreg Sodoma. Nauka i tehnika njegova, bezumlje je novog drugog Vavilona, gordost, njegova gordost bogoostupnicka, satanisticka. Sva dela njegova na potrebu antihrista. Njima je ovladalo :zboriste satanini” (Ap. 1,9).

    Gnev Boziji ognjeni dize se na Zapad, na Vavilon njegov! A vi uklonite glave vase i obradujte se, stradalci Boziji i svi dobri, smireni, trpite zlo sa nadom u Boga! Obradujte se, narode Pravoslavni, mnogostradalni, bedeme Istoka Bozijeg, koji si stradao po volji Bozijoj za sav svet. Tebe, radi izabranih u tebi, dace Bog silu da bi ispunili veliko i konacno obecanje Sina Svoga Jedinorodnog Vozljubljenog o poslednjoj propoved Jevandjelja Njegovog u svetu pred kraj sveta, za svedocanstvo svima narodima!

    Nadmenost i zloradstvo Zapada radi sadasnjih nevolja u Rusiji, obratice se jos vise gnevom Bozijim na Zapad. Posle “perestrojki” u Rusiji pocece “perestrojka” i na Zapadu, i tamo ce se otkriti nevidjeni razdor: medjusobice, glad, smutnja, padanje vlasti, provale, anarhija, pomori, ljudezderstvo, nevidjeni uzasi nakipljenog u dusama zla i razvrata. Gospod ce im dati da zanju to sto su sejali mnogo vekova i cime su ugnjetavali i razvracali sav svet, i povratice se na njih svo zlodejstvo njihovo.

    Rusija je izdrzala svoje iskusenje, jer je imala u sebi mucenicku veru, milost Boziju i izbranje Njegovo. A Zapad toga nema i zato nece izdrzati…



    Rusija ocekuje Boga.





    Ruskom narodu je potreban samo vodja, pastir – Car, izabran od Boga. I on ce poci s njim na podvig ljubavi! Samo ce Pomazanik Boziji dati vise i silnije jedinstvo ruskom narodu!”



    + + +



    Arhiepiskop Serafim Cikaski i Detroitski (1959): “Gospod je nedavno, za vreme moga hodocasca u Palestini, udostoji mene, gresnog, da se upoznam sa nekim novim, do sada nepoznaim prorostvima, po kojima se baca nova svetlost na sudbu Rusije. Ova prorostva je pronasao slucajno jedan ruski monah u starim grckim rukopisima koja su se cuvala u drevnom grckom manastiru. Nepoznati Sveti Oci 8. I 9. veka, tj. savremenici Sv. Jovana Damaskina, i ovim recima su zapisana ova prorostva: “Posle toga, kada je Bogoizabrani jevrejski narod predao na muke i sramnu smrt svoga Mesiju i Iskupitelja, ponistio je svoje izbranje koje je preslo na Jeline koji su postali drugi Bogoizabrani narod.

    Veliki Istocni Oci Crkve utvrdili su hriscanske dogmate i sistematizovali hriscansko ucenje. U tome je velika zasluga grckog naroda. Sta vice, ustanovivsi harmonican drustveni i porodicni zivot na tom jakom hriscanskom temelju u vizantijskoj drzavi, ne prihvativsi Tvoracke sile i mogucnosti, skiptar Pravoslavnog Carstva ispade iz slabih ruku vizantijskih imperatora ne mogavsi ostvariti simfoniju Crkve i drzave.

    Zbog toga, na smenu oslabljenom grckom narodu, Gospod Promislitelj ce da posalje treci bogoizabrani narod. Taj narod se pojavio na Severu u 102.godini (ovo prorocanstvo pisano je u Palestini 150-200 god. do Krstenja Rusije – Arhiepiskop Serafim) svim srcem primivsi hriscanstvo i trudeci se da zivi po zapovestima Hristovim, trazeci ukazanju Hrista Spasitelja, pre svega Carstvo Bozije i Pravde Njegove. Za tu revnost zavoleo je ovaj narod Gospod Bog i prisjedinio njemu sve ostale bolje zemne prostore, bogatstvo, drzavnu moc i slavu.

    Po nemoci ljudskoj, ne jedanput je padao u bise grehova, veliki narod i za sve biva kaznjen ne malim ispitivanjem. Kada je proteklo 1000 godina taj Bogoizabrani narod pokolebao se u veri i u stojanju za Pravdu Hristovu, pogordio se svojim zemnim mogucnostima i slavom i prestade da trazi Grad buduci, pozele raj ne na nebu nego na gresnoj zemlji. Pa ipak ne svi iz tog naroda podjose po svemu pogibelnom sirokom putu, pogotovu njegova inteligencija, vladajuci sloj. I za taj veliki pad bude poslano svise na te koji su prezreli Bozije pute, narod, strasno ognjeno ispitivanje. Reke krvi prolice se na njegove zemlje, brat ce ubijati brata, glad ce, ne jedanput posetiti tu zemlju, i sabrace svoju strasnu zetvu, posto svi hramovi i svetinje budu razruseni ili oskrnavljeni, mnostvo ljudi ce izginuti.

    Deo tog naroda se nije mirio sa bezakonjem i nepravdom, ostavlja rodni kraj i raseljava se, kao jevrejski narod, po celom svetu (zar to nije receno za nas rusku zagranicnu crkvu? – Arhiepiskop Serafim).

    Nece se sve do kraja gneviti Gospod na svoj treci izabrani narod. Krv hiljade mucenika vapijace k nebu za pomilivanje. U samom narodu javice se otreznjenje i vracanje k Bogu. Proci ce, na kraju opredeljenje Pravosudnog Sudije rok ocistiteljnog ispitivanja i ponovo ce zasijati jarkom svetloscu preporoda svetog Pravoslavlja u tim severnim prostorima.

    Ova divna svetlost Hristova ozarice od tuda i prosvetiti sve narode sveta, cemu pomaze poslan pre u rasejanje deo tog naroda, koji ce sazidati ognjiste Pravoslavlja, hramove Bozije po celom svetu.

    Hriscanstvo ce se javiti tada u svoj svojoj krasoti i punoci. Vecina naroda u svetu bice hriscanska. Ne neko vreme, svuda po mestima pod zankom meseca, zarice se blagodejstveno i mirno hriscansko zivljenje…

    A zatim? Zatim ce nastupiti ispunjenje vremena, pocece po celom svetu upoznavanje vere i ostalo predskazano u Sv. Pismu, pojavice se antihrist i nastupiti, na kraju kraj sveta”.

    H


    + + +

    Znameniti starac Pajsije Svetogorac (Eznepidis, 1924-1994), u pocetku 90-ih godina je predskazao: “Pomisao mi govori da ce se desiti mnogi dogadjaji u vezi Rusa i Turaka. Turci ce nestati sa karte, zbog toga sto ce trecina Turaka postati hriscani, trecina ce izginuti u ratu, i treci deo ce otici u Mesopotamiju.

    Srednji Istok ce postati arena rata, gde ce uzeti ucesce i Rusi. Prolice se mnogo krvi. Kinezi ce preci reku Eufrat imajuci 200 milionitu armiju i doci ce do Jerusalima. Karakteristicno je primetiti da se ti dogadjaji priblizavaju, bice razrusena Omerova dzamija, (rusenjem ce biti oznacen pocetak rada Jevreja na podizanju Solomonovog hrama, koji je bio podignut na tom mestu). (1)

    U Konstantinopolju ce doci do rata izmedju Rusa i Evropejaca i prolice se mnogo krvi. Grcka u tom ratu nece biti glavna, ali ce joj biti dat Konstantinopolj. Ne zato sto ce se Rusi bojati Grka, nego zato sto nije bilo boljeg resenja. Grcka armija nece uspeti proci tuda kad joj grad bude predan.

    Jevreji, ukoliko budu imali snage i pomoc evropskog rukovodstva, obezobrazice se i poci ce bestidno i s gordoscu i postarace se da upravljaju Evropom…

    Nemojte stvarati paniku. Haos nikome nije nuzan. Bog gleda na raspolozenje coveka i pomaze mu. Treba biti hladnokrvan i misliti. Sta bi trebalo raditi, moliti se, razmisljati i dejstvovati. Jedino je najbolje starati se uvek duhovno biti pripravan za teske situacije. Uprkos svemu danas nema ni duhovne grabrosti koja se radja od svetlosti i smelosti pred Bogom, niti prirodne hrabrosti koja je nuzna da ne bi bili ranjeni pri opasnosti…

    Radi toga da bi izdrzali veliko zlo, potrebno je imati veliku svetost. Duhovni covek i zlo usporava i ljudima pomaze. U duhovnom zivotu samo veliki strah moze steci veliku hrabrost, jer si poverio sebe Hristu, Njegovoj Bozanstvenoj pomoci. On moze izici na bojiste, susresti se sa neorijateljem i pobediti! Nikoga se ne bojeci osim jedinog Boga, a ne ljudi, ma kako oni bili zli. Strah Boziji obican strah cini nistavnim. Onoliko koliko se covek sjedini s Bogom, toliko je neustrasiviji”.

    + + +



    U 2001.godini, grupa samarskih svestenika i mirjana, na celu sa svojim Arhiepiskopom Sergejem, posetala je Svetu Goru. Stampani izvestaj o tompoklonistvu bio je publikovan u prvom broju pravoslavnog almanaha “Duhovni sabesednik” za 2002.god. ne retko, kad se pokrene razgovor sa svetogorcima, se govori o sudbi Rusije.

    Sa pocastima, u grckom manastiru Vatoped, posebno su primili Samarskog arhijereja 85-letni starac monah Josif (Josif – Mladji), ucenik usopseg u Gospodu znamenitog Josifa Isihiste. Taj podviznik sada zivi u keliji nedaleko od manastira i rukovodi obitelj. O. Kirion, koji je pratio Vladiku u ulozi prevodioca, posle ovog susreta je ovo rekao:

    “Na starcevom licu se vidi blagodat. On nam je govorio o sudbi sveta i buducih groznih dogadjanja. Gospod dugo trpi bezakonja nasa, kao pred velikim potopom, no sada nastupa kraj dugotrpljenju Bozijem – proslo je vreme ociscenja. Prepunjena je casa gneva Bozijeg. Gospod ce dopustiti stradanja radi unistenja necastivih i bogoboraca – svih takvih, koji su stvorili savremene bezporetke, koji su svim sto ne valja zarazili narod. Gospod ce popustiti da ce oni sa oslepljenim umom unistavati jedni druge. Mnogo ce biti zrtava i krvi. No verujuci se nece mnogo plasiti, i oni ce imati skorbnih dana, onoliko koliko Gospod bude dopustio radi ociscenja. Plasiti se toga ne treba. Zbog toga ce biti povracanje blagocesca u Rusiji i u celom svetu. Gospod ce svoje pokriti. Ljudi ce se vratiti Bogu.

    Mi vec stojimo na pragu tih dogadjaja. Za kratko vreme sve ce se ovo desiti, zatim ce za bogoborce biti sledeca etapa, no oni nece moci osmisliti svoje planove. Gospod im nece dopustiti. Starac je rekao da ce posle procvata blagocesca biti blizu kraj istorije”.

    Nije lisio starac svoje besede i ostale ruske poklonike.

    “Mi se molimo, - govorio im je, - da bi ruski narod dosao u to svoje normalno stanje, koje je bilo do rusenja, zbog toga sto mi imamo zajednicke korene i zivimo za spas naroda ruskog…

    Tako lose stanje je danas – opsta situacija u celom svetu. I to stanje se moze naivati kao neposredno pred gnev Boziji. Mi smo dosli do tog stanja. Gospod samo po milosti Svojoj trpi, a od sada vise nece trpeti, no po pravdi Svojoj ce poceti kaznjavati, zbog toga sto je isteklo vreme.

    Bice rat i mi cemo trpeti velike nevolje. Sada su vlast u celom svetu uzeli Jevreji, i zele u potpunosti iskoreniti hriscanstvo. Gnev Boziji bice takav, da ce svi tajni neprijatelji pravoslavlja biti unisteni. Specijalno radi njih ce se podici gnev Boziji da bi ih unistio.

    Ispitivanja ne treba da nas plase, mi treba da uvek imamo nadu u Boga, sa kojom su stradale hiljade i milioni mucenika, tako su pak stradali i novomucenici, zbog toga i mi treba da budemo spremni na stradanje i da se ne plasimo. Trebamo imati trpljenje, molitvu i nadu u Promisao Boxiji. Treba se moliti za preporod hriscanstva posle svega toga sto nas ocekuje, da bi nam Gospod dao pomazuci nam, darovao nam snagu da se preporodima. No u to vreme treba samo preziveti.

    Ispitivanja su davno pocela, treba ocekivati vecu eksploziju. No posle toga ce doci do preporoda…

    Sada se mogu naslutiti pocesi dogadjaja teskih vojnih zbivanja. Kao vinovnici tog zla bice Jevreji. Njih djavo pocinje da huska da bi unistili pravoslavnu porodicu Grka i Rusa. I radi njih glavne su prepirke po svetu. Oni ce ponuditi Turcima da udju u Grcku i cine sta im volja. A Grci imaju vladu, a u praksi kao da je i nemaju, zbog toga sto ona nema silu. I Turci ce doci svuda. To ce biti momenat kada Rusija moze dici svoju silu kako bi oterala Turke.

    Dogadjaji ce se ovako odvijati: Kada Rusija dodje u pomoc Grcima, Amerikanci i NATO postarace se da im se suprotstave da ne bi doslo do sjedinjenja dva pravoslavna naroda. Protiv pravoslavnih stace Japanci i drugi narodi. Na teritoriji bivse Vizantijske imperije bice veliko bojiste. Samo izginulih bice oko 600 miliona ljudi. U svemu tome ce aktivno ucestvovati i Vatikan da bi sprecio jacanje Pravoslavlja. No to ce se okrenuti Vatikanu na potpuno, do samog osnova, njegovo unistenje. Takav ce biti Promisao Boziji…

    Bice dopustenje Bozije, da bi bile unistene sve sablazni: pornografija, narkomanija itd. I tako ce im Gospod oslepiti umove da ce oni s nenasitoscu unistavati jedni druge. Gospod ce to dopustit da bi nastala veca cistka. Sto se tice toga, upravitelji nece dugo upravljati, sto sad radimo necemo dugo, posle cega dolazi rat. No, posle tih vecih cistki bice preobrazaj Pravoslavlja,

    Po blagovoljaniju Bozijem, Gospod ce izliti blagodat, takvu kakva je bila u pocetku, u prvim vekovima, kada su ljudi otvorena srca isli ka Gospodu. Tako ce se produziti NEKOLIKO DECENIJA, pa ce nastupiti diktatura antihrista. Takve uzasne stvari mi cemo morati preziveti, no ne treba da nas one uzasavaju jer ce Gospod da zastiti. U sustini mi cemo preziveti nevolje, glad, gonjenja i mnogo toga, no Gospod svoje ne ostavlja. I ti koji su postavljani da budu vlast potrebno je da svoje podanike primoravaju da vise budu uz Gospoda, vise u molitvi, i Gospod ce svoje zastititi. Posle velikih cistki bice i veliki preobrazaj”.


    (1) Evidentno je da besi – vidljivo, nemajuci mogucnosti potpuno odricati buduce dogadjaje – odavno se staraju tumaciti kataklizme “poslednjih vremena”. Tako je u 1871.godini “crni papa” u svetskom masonstvu, Albert Pajk (a tacnije receno – demon koji govori kroz njega) prorokovao ovako: “Do punog torzestva masonstva bice u tri svetska rata: u trecem od njih bice unisten muslimanski svet, posle cega mi cemo isprovocirati gigantske potresne uzase koji ce pokazati svu pogibelnost bezverja. Revolucionarno mnjenje bice unisteno, a razocaravsi se u hriscansko dobro… dobice od nas istinsku svetlost ucenja Lucifera”

    • 212 постови
    23 април 2017 19:17:17 CEST

    Пророчанства преподобног Серафима Вирицког (део 1)

    Валериј ФИЛИМОНОВ

    А Господ је Дух, а где је Дух Господњи онде је слобода (2 Коринћанима, 3: 17)

    Приче о подвизима и равноапостолном животу преподобних, просијавших у прошлом веку, изгледају скептицима нашег времена као невероватни митови. Али Господ нам је пројавио подвижника који је практично наш савременик. Житије преподобног Серафима Вирицког је ново слово о љубави Христовој упућено свим верујућим и неверујућим. Оно још једном подсећа свет погружен у стицање привремених земаљских блага, на истински циљ људског живота – спасење бесмртне душе за блажену вечност. Данас Серафим Вирицки за народ Божији представља једног од омиљених небеских помоћника и учитеља.

    Ове 2016. године обележава се 150 година од рођења великог молитвеника и заступника Земље Руске. Желео бих да читаоцима Руске Народне Линије предложим серију чланака посвећених животу и задивљујућим подвизима познатог петроградског трговца који је постао сверуски старац-утешитељ и пророк.

    По неизрецивој Својој милости Господ ми је омогућио да припремам материјал за прослављење вирицког старца. Благослов за тај труд добио сам 1995. године од старца протојереја Николаја Гурјанова и Митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Јована (Сничева).

    У то време су били познати само најважнији моменти на животном путу преподобног Серафима Вирицког: побожни трговац и добротвор – јеромонах Свето-Тројичко Александро-Невске Лавре – старац који је овладао многим духовним даровима и био дубоко поштован у народу.

    Тачни подаци који се тичу многих животних догађаја, датуми и факти, практично су одсуствовали. Чак није било познато ни тачно место и датум рођења преподобног, пошто је пред прихватањем монаштва он уништио све документе који се тичу претходног живота. Конкретне чињенице и датуми који се тичу трговачке делатности подвижника, његовог боравка у Александро-Невској Лаври и у Вирици, такође нису биле познате.

    У резултату петогодишњег рада у архивима и библиотекама, у резултату многобројних сусрета и разговора са живим сведоцима житија и подвига светитеља, родила се моја књига “Старац јеросхимонах Серафим Вирицки и Руска Голгота”, која је послужила као основ за канонизацију старца јеросхимонаха Серафима (Муравјева) Вирицког у лик преподобних за општецрквено прослављење на Јубиларном Архијерејском Сабору РПЦ 2000. године.

    Истраживању и изучавању живота и подвига преподобног и његових самолитвеника, посветио сам укупно више од 20 година. После прослављења старца, књига је добила назив: “Свети преподобни Серафим Вирицки и Руска Голгота” и свако ново њено издање је допуњавано новим сведочанствима из архива, сведочанствима благочестивих чеда РПЦ и ретким илустрацијама. Као наставак прве, настала је друга књига “У Вирицу ка преподобном Серафиму”.

    Наративну основу књиге чиниле су приче рођака подвижникових и његових духовних чеда, са којима је старац делио успомене о свом животу у свету, укључујући и године његовог детињства и младости. Сви они су се веома одговорно и пажљиво односили према свакој својој речи: “Ја ћу за то одговарати пред Господом!” – тако су они упозоравали уочи приче. Многи од њих нису могли без суза говорити о својим сусретима с преподобним који је у тим дирљивим моментима духом био заједно са нама. Значајан део тих сведочења успели смо сачувати на видео траци.

    Веома топле односе изградили смо са рођацима преподобног. Старчева унука Маргарита Николајевна Муравјева-Набоко (†2004) са оцем Серафимом је нераздвојно провела више од 30 година живота и знала је такве подробности из његовог живота које нико други није знао и није могао знати. Она је била живи сведок многих важних догађаја, много је видела сопственим очима, пуно тога јој је било познато из прича самог старца, прича схимонахиње Серафиме (Муравјејве), која је у миру била његова супруга, а такође и људи који су блиско знали подвижника још из предреволуционарног периода.

    Рођаци преподобног су са поштовањем чували свето сећање на његов живот и подвиге. Чували су у породичном албуму светиње, документе, фотографије и успомене – све што су успели сачувати у годинама ратоборног безбожништва. Упркос свему, много тога је изгубљено заувек…

    Мало по мало, током неколико година, ми смо са Маргаритом Николајевном и њеном кћери Олгом Даниловном саставили много страница из живота преподобног. Истовремено, ја сам водио истраживање у архивима и библиотечким фондовима, сакупљао сам жива сведочанства о животу, подвизима и чудотворствима вирицког подвижника, које сам добијао буквално из прве руке.

    Многе непознате важне чињенице успеле су се утврдити током разговора са рођацима духовника Царске Породице, светог Теофана Полтавског, Митрополита Гурија (Јегорова) и његовог брата свештеномученика архимандрита Лава (Јегорова); исповедника протојереја Алесија Кибардина, исповедника протојереја Константина Титова и других црквених делатника. Сведочења су пружила и многа блиска духовна чеда Патријарха Алексеја (Симанског) и Митрополита Николаја (Јарушевича) – Елена Николајевна Сергијевска, Клаудија Георгијевна Петруненкова, Олга Јаковљевна Виноградова и други.

    Важне информације пружили су истакнути научници из Петрограда – Михаил Сергејевич Фаворски, Татјана Николајевна Алихова, Александар Сергејевич Иванов, Јуриј Константинович Герасимов, кћер професора Михауила Ивановича Граменицког Елена Михајловна Кузмина и други.

    Непроцењиву помоћ у раду пружили су ми разговори са познатим петроградским пастирима: протојерејем Алексејем Коровином, (†2005), протојерејем Василијем Ермаковим (†2007), протојерејем Јованом Мироновим, протојерејем Виктором Голубјевим, протојерејем Борисом Глебовим, протојерејем Игором Мазуром, протојерејем Николајем Преображенским, протојерејем Вјачеславом Кљужвим (†2006), као и игуманијом Горње женске обитељи у Јерусалиму Георгином (Шуцкином) и игуманијом Пјухтицког Успењског женског манастриа Варваром (Трофимовом) (†2011). Њихова сведочења такође су смештена на страницама моје књиге, а успео сам укупно да нађем и испитам више од сто људи који су лично познавали преподобног Серафима Вирицког.

    Опширна колекција духовних, историјских и документованих сведочанстава омогућили су да се одшкрине временски вео са житија светитељевог и чује његов пророчки глас.

    Жеља да покажем посебну духовну вредност за наше савременике побудила ме је да циклус текстова о преподобном почнем са његовим пророчанствима, јер главна од тих пророчанстава служе као позив за искрено покајно враћање народа Богу и Православној вери.

    У последње време много се говори о препороду Русије уз помоћ нових економских и политичких реформи. Скупљају се ауторитативни научни форуми, делују друштевно-политички клубови који промовишу различите програме и пројекте. Ни политика ни економија неће помоћи препороду наше земаљске Отаџбине, ако не буде оног најважнијег. Више од хиљаду година православни руски народ је живео вером и Црквом: само вера и Црква га могу спасити. Управо Православље је Русију начинило Русијом!

    “Русија треба да иде својим посебним путем, не клањајући се светском мамонству и западним лажним вредностима” – тако је учио велики вирицки праведник.

    Он је овладао несумњивим пророчким даром. О томе дивно говоре многа жива сведочанства публикована на страницама мојих књига. Изузетно важно је истаћи да је отац Серафим све радио са молитвом, запрепашћујући своје посетиоце Јеванђелским смирењем и љубављу. Његове речи нису предсказања ради предсказања, већ сведочанство духа који доприноси приобшћењу људи истини Божијој, упућујући их на пут спасења. Тиме је био прожет читав живот преподобног. Нека од његових пророчанстава су се већ испунила, друга се испуњавају пред нашим очима.

    Предсказања преподобног Серафима о патријаршијском служењу коју је изрекао двојици будућих Првосветитеља РПЦ, предвиђања из двадесетих година ХХ века о приближавању жестоког прогона Цркве; пророчанство подвижника о долазећем Великом Отаџбинском Рату и победи руског оружја у њему; пророчанства о долазећем препороду храмова и обитељи у Русији изречена у крвавој 1939. години; о преименовању Лењинграда у Санкт Петербург (сам старац је северну престоницу увек звао управо Петербургом); такође тада предсказани Крсни ход из Казањског храма у Александро-Невску Лавру; предсказане 1945. године новчане реформе које су извршене1961. године; речи о другом обретењу светих моштију преподобног Серафима Саровског које је изрекао 1948. године, а које се десило после 43 године; предвиђање вирицког подвижника о кончини протојереја Алексија Кибардина кроз 15 година после његове сопствене кончине; тачно прозрење судбина многих људи и друга предсказања данас су постале неоспорне чињенице.

    Већ у годинама служења оца серафима у Александро-Невској Лаври јасно су пројављени духоносни дарови добијени од Господа. Људи су осећали његову духовну снагу. У црквеним круговима добро је позната веома значајна епизода: “… Крајем 1927. године архиепископ Алексеј (Симански) који је тада управљао Новгородском епархијом дошао је код духовника Александро-Невске Лавре по савет и молитве. Он је био збуњен јер се веома плашио другог хапшења и прогона због свог дворјанског порекла. “Оче Серафиме, да није најбоље да отпутујем изван границе?” – упитао је архијереј. “Владико! А коме ћете оставити РПЦ? Јер Ви треба да је напасате!” – уследио је одговор старца. – “Не бојте се, заштитиће Вас Сама Мајка Божија. Биће много тешких искушења, но, уз Божију помоћ, све ће се то окончати. Останите, молим Вас”. Владика Алексеј се истог часа умирио и заувек је напустио мисао о одласку у иностранство. Тако је отац Серафим предсказао архиепископу Алексеју његово будуће служење на 18 година пре избора за Патријарха. Указао је лаврски схимник будућем Патријарху и рок његовог првосветитељског служења – 25 година.

    Предсказао је старац патријаршијско служење и другом Првосветитељу. О томе је у Прагу 2011. године приповедао праунуку преподобног Генадију Александровичу Муравјеву архиепископ Оломоуцко-Брненски Симеон (Јаквољевич) који је завршио Лењиградску духовну академију где је учио на истом курсу заједно са 17- годишњим псалмистом из Талина Алексејем Ридигером.

    Као и остали студенти академије, будући владика је допутовао у Вирицу старцу по благослов. Било је то у јануару 1948. године. Отац Серафим је на крају топле беседе запрепастио младића речима о томе да ће он бити архиепископ у Чешкој. Вративши се у Лењинград, Радивој  (тако су звали владику Симеона у свету) испричао је о томе својим колегама са академије. Они су се развеселили: “Замисли изненађење. Ми имамо доброг старца. Он је Љеши Ридригеру рекао да ће постати Патријарх…!”.

    Речи преподобног збиле су се 1990. године, када је Митрополит Лењинградски и Новгородски Алексеј (Ридигер) на Поместном Сабору РПЦ био изабран за Патријарха Московског и све Русије. А Радивоје се након дипломирања 1953. године вратио у Праг, где се 1958. године оженио и био рукоположен у јереја. Скоро 40 година је служио као настојатељ храма светог равноапостолног кнеза Владимира у бањском граду Маринские Лази у западној Чешкој.

    У јесен 1996. године отац Радивоје је остао удовац, после чега је примио монашки постриг са именом Симеон. Хиротонија за епископа одржана је 1998. године. Новом владици тада су биле 72 године! Он је ускоро постао управник послова Прашке епархије, а 2000. године – владајући архијереј Оломоуцко-Брненске епархије Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Тако се после 50 година збило још једно пророчанство великог вирицког старца.

    наставиће се…

     

    Превод са руског: ruskline.ru/special_opinion/2016/fevral/prorochestva_prepodobnogo_serafima_vyrickogo/

    • 212 постови
    23 април 2017 19:18:13 CEST

    Пророчанства преподобног Серафима Вирицког (део 2)

    Валериј ФИЛИМОНОВ

    Враћајући се у период служења преподобног Серафима у Александро-Невској Лаври, неопходно је истаћи да је он више пута пастви давао лекције истинског смирења и кротости. Њега је одликовало непрекидно страхопоштовање према судбинама Божијим. Поред тога, он је и своју духовну децу приводио поштовању и покорности Богу. “Свемогући Господ управља светом и све што се у њему чини, чини се или по милости Божијој или по допуштењу Божијем. За човека су судбине Божије непостижне. Три света младића су у пећи Вавилонској исповедали Бога и уистину веровали да су све духовне и грађанске невоље које су на њих и на израелски народ попуштене, попуштене по правилном суду Божијем. Само такав поглед на суштину свега што се догађа привлачи у душу мир, не допушта заношење узбуђењима, усмерава ум ка визији Вечности и даје стрпљење у невољама. Чак и саме туге тада се доживљавају као краткотрајне, ништавне и ситне. Не жали се на тежину Крста, у дан туге исповеди тугу своју Господу и Он ће те утешити” – поучавао је баћушка тихим и нежним гласом у коме су се увек осећале некакве посебне топле ноте.

    3416123c6a9c7058442b57a0db5996b2Александро-Невска Лавра

     

    Јер управо тада (1926-1927) је он предвидео изузетно јачање отвореног прогона Цркве Христове када ће се сва Русија претворити у велики концентрациони логор, што се и десило после преласка баћушкиног у Вирицу.

    И тада – у то време кад су са купола збацивали крстове и разорили на хиљаде храмова и обитељи, када је у логорима и затворима чамило десетине хиљада свештенослужитеља, Господ је подигао у Вирици нерукотворени, живи храм – чисто срце оца Серафима. У страшним тридесетим годинама када се на РПЦ обрушило љуто гоњење, које је по својој силини увелико превазилазило прогон из времена Диоклецијановог, када је изгледало да се Црква налази на ивици пропасти – по целој Русији је засијала из Вирица светлост праведника Божијег.

    И какву је велику храброст и поуздање у милост Божију било потребно стећи да би се у тој крвавој историји написали стихови који предвиђају Руској Цркви препород и славу.

     

    Проћи ће олуја над Руском Земљом

    Руском народу Господ ће грехе опростити

    И Крст свети Божанствене красоте

    На Божијим храмовима поново ће заблистати

    И црквена звона ће сву нашу Свету Русију

    Од сна греховног пробудити за спасење

    Откриће се поново свете обитељи

    И све ће вера у Бога покренут на уједињење.

    Јеросхимонах Серафим (Муравјев), око 1939. године

     

    Ови дубоко пророчки стихови преносили су се од уста до уста, ширили су се на списковима, допирали су до заточеничких места и до прогнаника. Усред Гетсиманске ноћи која је тада прогутала целу Русију, у Вирици је сијао живи светионик вере, није се угасила нада у људским срцима…

    У годинама крвавих прогона, када је изгледало да је Црква осуђена на брзо и потпуно уништење, баћушка Серафим је говорио о њеном препороду – о обнови тада забрањених црквених звона, о отварању разорених храмова Божијих и светих обитељи. Преподобни је неуморно подсећао своје многобројне посетиоце о обећању Божијем да ће Света Православна Црква одолети и вратима пакла.

    Јелена Николајевна Сергијевска – супруга наставника и шефа новинарског фонда библиотеке Лењинградске Духовне академије Сергеја Петровича Сегијевског, причала је: “Јеросхимонах Серафим Вирицки је више од 20 година био мој наставник, све до његове праведне кончине. Још као дете ја сам са мамом долазила њему на исповест у Александро-Невску Лавру, потом сам путовала у Вириц. Господ је обдарио вирицког подвижника многим духоносним даровима и ја сам била почаствована да, не једном, на себи осетим снагу тих дарова. Отац Серафим је овладао посебним даром прозорљивости догађаја у будућности. Једном када сам тек прилазила кући баћушкиној, он је рекао: “Отворите! Долазе к мени” – и то се односило управо на мене, што је старац касније потврдио. Једном ми је некако говорио о будућим временима: “Биће страшно живети у то време! Слава Богу, ми то нећемо доживети, но из Казањског сабора ће Крсни ход поћи у Лавру…”.

    Јеросхимонах је 30-их година не једном говорио о томе да Господ може попустити велики и страшан рат који ће окренути народ Богу. Марија Константиновна Титова – кћер незаборавног протојереја Константина Сергејевича Титова који је служио 20-их и почетком 30-их година прошлог века у Васкрсењском храму града Луге – сведочила је: “Од седмогодишњег узраста ја сам певала на клиросу Лушке Олгине цркве. Потом у Питеру. Прво сам певала у Знамењској цркви, а после њеног затварања – у Никољском сабору. Овде сам се упознала са Петром Васиљевичем Молчановим. Био је то благочестиви православни човек.

    Петар Васиљевич је радио у области снабдевања и био је духовно чедо оца Серафима. Он ми је много говорио о баћушки и једном ми је предложио да заједно са њим отпутујем у Вирицу. Било је то 1939. године. Старац нас је веома топло примио и благословио. Неописива светлост и божанствена љубав је исходила од оца Серафима. Један поглед на њега био је довољан да би у срце ушла небеска радост.

    Изненада је Петар Васиљевич пао на колена пред старцем и рекао: “Баћушка! Ја сам доша код вас да молим за благослов”. После тога тихо је додао – хоћу да предложим Марији своју руку и срце”. Такав развој догађаја мене је буквално ошамутио јер ништа слично нисам очекивала. Неколико тренутака је трајала нема сцена. Отац Серафим је одмах јасно сажео: “Никаква свадба – ускоро ће бити Велики Рат!” Он не само да није благословио брак, него је забранио чак и помисао на женидбу. Даљи живот је показао да је прозорљиви старац имао све основе за тако нешто – на самом почетку Великог Отаџбинског рата Петар Васиљевич Молчанов је погинуо на фронту…”.

    Од првих дана рата отац Серафим је отворено говорио о предстојећој победи руског оружја. Многим становницима Вирице и њене околине била је позната патриотска делатност оца Серафима. Колико људи је у тим немирним временима пришло покајању и ватрено се обратило Богу по молитвама подвижника! Јер их је старац тако надахњивао, уверено говорећи да ће Господ даровати победу руском народу ако се он учврсти у вери својих отаца.

    Румунском јединицом, стационираној у Вирици, командовали су немачки официри. До њих су стигла пророчанства оца Серафима и ускоро су у кућу на Пиљском проспекту стигли незвани гости. Баћушка је припитомио придошлице преко благодатне помоћи Свише. Старац их је одмах запрепастио почевши разговор са њима на добром немачком језику – јер је у свом световном животу као трговац често посећивао Беч и Берлин, сарађивао са аустријским и немачким фирмама.

    Капетан који је био начелник команде у Вирици, упитао је оца Серафима да ли ће немачке јединице ускоро проћи победничким маршом по Дворском тргу Санкт Петербурга? Старац је смирено одговорио да се то никада неће десити. Немци ће морати брзо да оду, а ономе ко је питао неће бити суђено да се врати кући, приликом одступања он ће своју главу положити у околини Варшаве.

    Према причама локалних становника који су били заробљени од стране Немаца, које су окупатори покушали депортовати у Немачку, тај немачки официр је заиста погинуо у рејону престонице Пољске, а невољни робијаши су били враћени у Отаџбину. Пророчанске речи оца Серафима потврдио је и румунски официр који је такође за време рата служио у Вирицкој команди. Он је 1980. године допутовао да се поклони на старчевом гробу и распитавши се за локалне становнике којих се сећао, приповедао је о подробностима тог одступања…

    У послератном периоду старац је својим молитвама и практичним саветима помогао великом мноштву људи. Неко је сазнао за нестале без трага, други су по молитвама старца добијали посао, трећи су налазили уточиште и кров над главом. И што је најважније – саме бесмртне душе њихове упућиване су исправним смером ка спасењу. Син професора С.С. Фаворског, Михаил Сергејевич, сећајући се својих сусрета са преподобним рекао је задивљујуће речи: “Баћушка Серафим је умео да пружи небеску радост од које су све, чак и највеће невоље, одлазиле у други план а човек је желео да ту радост осети у будућности. Заиста, “наше живљење је на Небесима” (Филипљанима, 3: 20)

    Старчева духовна кћер Вера Константиновна Берхман пише у свом дневнику: “Из његове келије неко излази са уплаканим, неко са радосним изразом лица. Али ти људи већ нису исти они који су ушли – мир и умиљење светли из њихових очију. “Он је посаветовао – саопштавају они – да се молимо као за живога. Значи жив је!”. Један са другим размењују његове речи, савете. Они ће одавде већ изаћи као други људи, са надом на боље, са поуздањем на помоћ Свише, са одлуком да се моли и трпи…”

    Олга Георгијевна Преображенска – блиска рођака духовника Царске породице, светог Теофана Полтавског (Бистрова) – причала је: “Рат је по различитим селима разбацао сву моју родбину и мени је најважније било сазнати било шта о њиховој судбини. Старац је одмах рекао: “Сестре и братија ће се наћи, а мајку више нећете видети…” – и обећао је да ће се помолити за мене и сву моју родбину.

    Моје сестре Марија и Александра су се 1946. године вратиле из заробљеништва, а потом и брат Василиј. Из Риге је стигао брат Јован. Мама је скончала на Псковштини 1943. године. Све се испунило како је отац Серафим предвидео”.

     

    наставиће се…

     

    Превод са руског: ruskline.ru/special_opinion/2016/fevral/prorochestva_prepodobnogo_serafima_vyrickogo/

    • 212 постови
    23 април 2017 19:19:10 CEST

    Пророчанства преподобног Серафима Вирицког (део 3)

    Валериј ФИЛИМОНОВ

    Монахиња Антонија (Гавриловна) се више од 60 година подвизавала при храму Успења Пресвете Богородице у селу Внуто у Новгородској области. Преподобни Серафим Вирицки јој је предвидео монаштво. Матушка Антонија је уз поштовање и радост причала о својим сусретима са великим подвижником: “Отац Серафим нас је сместио једно поред другог и позвао је мати Серафиму која је код њега спремала… Баћушка јој је рекао: “Матушка, погледај, стигла нам је монахиња”. Ја гледам около, нигде не видим монахињу. Гледам, гледам, а мати Серафима се смешка: “Па баћушка је за тебе рекао да си монахиња!” – “Ој” – зачудила сам се ја – “како ја недостојна”. – “Тако, хоћеш ли отићи у манастир?” – пита баћушка. А глас му је тако чудан, духован! “Али ја сам грешна… Ја сам недостојна да идем у манастир” – опет ја говорим. “Сви смо ми грешни – одговара отац Серафим – а који се покају, ти ће свети бити!”.

    Тада је отац Серафим причао о препороду конкретних обитељи – Свето-Тројицко-Сергијевске Лавре, Серафимо-Дивјејевског манастира, Валамске обитељи и других. Важно је напоменути да је предсказујући о обнови Александро-Невске Лавре старац говорио да ће држава прво вратити Цркви као парохијски храм Свето-Тројички сабор, а већ касније, после много година, целу Лавру ће предати монасима. Такође је баћушка говорио да ће временом бити основан манастир у Вирици, а Лењинград ће поново бити преименован у Санкт Петербург.

    Преподобни је говорио да ће доћи време када ће у Москви, Петрограду и низу других градова у Русији радити православне радио-станице у чијим емисијама ће се моћи чути душекорисна учења, молитве и црквено песмопојање…

    Јелена Александровна Комарова – кћер Александра Александровича Смирнова, духовног чеда јеросхимонаха Серафима: “Много потпуно невероватног у то време су од баћушке Серафима слушали моји родитељи још током 30-их година. Старац је предсказивао да ће граду на Неви вратити његово првобитно име. Такође је говорио да ће доћи време када ће се преко радија певати молитве. Баћушка је говорио и о томе да ће се крајем века можда оштро променити клима и у Петрограду ће бити топлије него на југу…”

    Из успомена Наталије Степановне Тихонове – парохијанке храма у част Казањске иконе Мајке Божије подворја Спасо-Преображењског Валамског маанстира у Санкт Петербургу који је посећивао баћушку у периоду 1945-1948. године: “Код њега би ми било тако добро да би све на свету заборављала! Отац Серафим ме јако утешио. Рекао је да ће ускоро отворити, а потом и Цркви предати Свето-Тројички сабор, а потом и целу Лавру. Ја сам се томе зачудио и рекао: “Шта причате баћушка! Како то? Па сад све ломе, чак и минирају…” Старац је одговорио: “Ето ти не верујеш, а доћи ће време када ће почети обнављати и отварати цркве, манастире, капеле… Када пођеш на освећење Тројицког храма у Лаври, сети се убогог Серафима, мене већ неће бити.

    Породица Фаворских духовно се хранила код оца Серафима још у предратним годинама. Михаил Сергејевич је са нескривеним узбуђењем поделио своје успомене: “Почетком 1945. године цела породица је кренула на пут у Вирицу. Било је то свеопште славље – поново смо видели драгог баћушку, слушали тај дивни баршунасти глас, добили његов свети благослов!

    Те исте године ја сам због немара “пао” на пријемном испиту на медицинском факултету и скоро сам пао у очајање. Мама се веома бринула за мене и ми смо тада отпутовали старцу. Памтим његове речи као данас: “Не брини, све ће бити у реду. За годину дана ћеш се уписати и још ћеш бити и професор”. Речи преподобног биле су пророчке…

    О прозорљивости, необичној сили благослова, светој љубави и дару духовног утешења којим је овладао отац Серафим, причала је Галина Иавновна Рајевска: “Године 1948 у Никољском сабору после читања акатиста, било ми је суђено да се упознам са младим човеком Серјожом, сином свештеника. Почели смо се дружити. Био је светао, мразовити фебруарски дан. Били смо слободни од учења и одлучили смо да отпутујемо у Вирицу где никада нисмо били…

    Баћушка је лежао у кревету, смешио се и говорио још док смо прилазили: “Благословим! Живећете добро, само попуштајте једни другима. Сместио нас је да седнемо и почео разговор са нама. Причао је како је био трговац у “Гостињем дворе”[1], а потом је све то одбацио и са матушком кренуо у манастир. Онда је рекао Серјожи: “Бићеш позван и у Америку – немој отказивати”. И предсказао нам је просперитетан живот у материјалном смислу. “Каква Америка?” – ја сам била у недоумици. Сергеј тек што је стигао са фронта и поред ваљенки и шињела код њега ништа више није било. Но, баћушка је све изнова понављао своје речи…

    А мој муж, наставник, после 20 година је почео да плови на броду. И једном је њихов брод имао хаварију покрај обале Америке. И заиста, догодила се прилика да се дочепамо Америке и тамо радимо”.

    А ево шта је испричала Олга Јаковљевна Виноградова, духовна кћер јеросхимонаха Серафима Вирицког: “Била сам код старца и оног дана када је благословио на монаштво две сестрице – Ваљушу и Нину. Касније је Валентина постала игуманија Горењске обитељи у Јерусалиму, а Нина – монахиња Пјухтицког манастира, мати Арсенија.

    Оне су тада од баћушке изашле необично радосне: “Ољенка! Ми ћемо сада отићи у Пјухтицу”. Ја сам одговорила: “Девојке! Сачекајте, ја ћу сада такође поћи по благослов. Ми ћемо заједно поћи”. Ушла сам у келију и клекла на колена: “Баћушка! Благословите да се спасавам у Пјухтици. Ја знам девојке. Заједно ћемо долазити к вама у кућицу да благословите” (у то време игуманија Пјухтицког манастира матушка Рафаила са сестрама обитељи је веома желела да отац Серафим пређе к њима у Пјухтици су чак за њега изградиле специјалну кућицу).

    Међутим, на моју велику жалост баћушка је одговорио: “ Не благословим! Ти по свом унутрашњем настројству не одгоовараш њиховом режиму… ја тебе благосиљам у Дивјејево! Нема везе што је сада тамо све затворено. Доћи ће време – отвориће се! Молитвама Пресвете Богродице манастир ће се обновити и мошти преподобног Серафима ће тамо почивати!”

    Шта могу додати тим речима? Тада је ишла послератна 1948. година. До другог обретења моштију нашег преподобног Серафима Саровског остало је дугих 43 године… Да, и ко је у томе време могао помислити да ће се то било када десити! Ето каква је била снага вере вирицког старца, а његов поглед се простирао напред, на много, много година”.

    Татјана Николајевна Анихова – научник-геолог светског гласа: “Старац нам је кроз 15 година предвидео новчану реформу из 1961. године рекавши: “Тада ће француска кифла која сада кошта 70 копјејки вредети 7 копјејки, и тако сви производи…” Баћушку је веома бринула судбина Петрограда у вези с тим што је град смештен на ниском мочварном месту и увек су могуће поплаве…”

    Прича Александра Сергејевича Иванова представља још једно сведочанство необичне прозорљивости и чудесне снаге благослова вирицког старца. Сам Александар Сергејевич се не сећа оца Серафима, али говори о баћушки као о најближем и најрођенијем човеку: “Када су ми биле непуне две године, моја мајка ме је довела код великог старца. Било је то почетком 1949. године. Баћушка је погледао на мене и рекао: “Овај дечак ће бити медицинар-научник”. И благословио… После 30 година ја сам одбранио дисертацију за степен доктора медицинских наука”.

    Из извештаја Петра Белавскога, настојатеља Маријенбурске цркве у част Покрова Пресвете Богородице, протојереју Сергеју Руманцеву: “… Пре свега, изражавам Вам дубоку захвалност што сте ми омогућили да одслужим Литургију и опело мени драгог усопшег оца Алексеја Кибардина са којим сам био духовно везан скоро 40 година… Желео бих да Вас обавестим о о пророчким речима старца јеросхимонаха Серафима Вирицког које су се десиле са оцем Алексејем. Отац Серафим му је прорекао да ће он скончати 15 година после кончине самог старца. И ево, 3. априла 1964. године напунило се 15 година од дана кончине баћушке Серафима и тачно после 15 година скончао је отац Алексеј (из архива Сант Петербуршке епархије).

    Има још много других чињеница које сведоче о дубини прозрења догађаја у будућности од стране старца. Он је говорио да само Русија може спасити човечанство, а Вирица постати место светског поклоништва и да ће се временом овде отворити манастир.

    Рођаци и блиска духовна чеда преподобног Серафима Вирицког истицали су да свакако старац није све видео само у дугиним бојама. Доле наведено пророчанство, важно за Православне, очигледно се збива на наше очи.

    “Доћи ће време када неће прогони, него новац и прелести овога света одвојити људе од Бога и погинуће много више душа него у времена отвореног богоборства – говорио је преподобни. – С једне стране ће се подизати крстови и златне куполе, а са друге стране – настаће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити гоњена, а спасење ће бити могућно само кроз туге и болести. Прогони ће примити најсофистициранији, непредвидљиви карактер. Страшно ће бити доживети до тих времена. Ми слава Богу нећемо доживети, но, тада ће из Казањског сабора кренути Крсни ход у Александро-Невску Лавру”.

    Овде је умесно напоменути да је после прекида од 85 година, први Крсни ход из Казањског сабора у Свето-Тројичку Александро-Невску Лавру одржан 12. септембра 2002. године на дан великог благоверног кнеза Александра Невског, још пре него што су градске власти дозволиле да се обнови та традиција. Благочестиви хришћани су тада извршили ову шетњу по тротоарима Невског проспекта.

    Такође није тешко увидети да је царство лажи и зла које је обузело цео свет, већ одавно постало реалност – оно нас окружује иако се спољни препород Цркве још продужава.

    Прогони су заиста добили најсофистициранији и непредвидљиви карактер, посебно на оне хришћшане који не желе да саучествују у “бесплодним делима таме” (Ефесцима 5; 10-11) – у изградњи већ светског електронског концлогора.

    У низу предсказања вирицког старца чуо се прилично алармантан тон: “Ако руски народ не приђе покајању – говорио је баћушка – може се десити тако да поново устане брат на брата”.

    Зар то данас не видимо на догађајима који се збивају на Донбасу и у Луганштини?

    Неколико важних предсказања преподобног Серафима Вирицког записала је Марија Георгијевна Преображенска, рођака светитеља Теофана Полтавског:

    “…То је било одмах после рата. Ја сам певала за клиросом Петропавловске цркве у селу Вирици. Често смо ми певачи из нашег храма долазило код оца Серафима по благослов. Једном је једна од певачица рекла: “Драги баћушка! Како је сад постало добро  – рат се завршио и поново су зазвонила звона на звоницима цркава…” А старац је на то одговорио: “Не, то још није све. Још ће бити страха више него што је било. Ви ћете га још срести. Биће веома тешко омладини да се преобуче. Ко ће колико преживети? Ко ће само жив остати? (те речи је преподобни трипут поновио) Но ко жив остане како ће у тога бити добар живот…” После кратке паузе баћушка је замишљено рекао: “Ако би људи целог света, све до једног човека (поново је, као припев, те речи старац поновио неколико пута) у једно те исто време пали на колена и помолили се Богу бар 5 минута за продужење живота, да би даровао Господ свима време за покајање…”

    По томе како данас ескалирају околности у свету када је Запад збацио маску доброг ујке и обнажио своје зверско лице, могућ је свакакав обрт догађаја у правцу новог Светског рата.

    Расуђујући о пророчанствима, свети Игњатије Брјанчанинов говори: “Бог је променио своје дефиниције које је објавио и кроз свете пророке, попут оног пророка Јоне о Ниневљанима (Јона 3, 10); Или о Ахаву (3 Цар. 21, 29); Исаије о Језекиљи (4 Цар. 20, 1-11)… Ко је предао себе и све вољи Божијој, томе ништа није нужно знати унапред”.

    У свим поменутим случајевима од стране светог Игњатија, Бог је мењао гњев на милост пошто су се поједине личности или цели народи смиривали пред Њим, остављали греховни живот и ступали на пут покајања. Све зависи од тога какав избор ће направити сами људи.

    Отац Серафим је још 20-их година ХХ века посаветовао све који желе да спознају вољу Божију: “Данас је дошло време покајања и исповедништва. Сам Господ је одредио руском народу казну за грехе и док Сам Господ не помилује Русију, бесмислено је ићи против Његове свете воље. Мрачна ноћ ће надуго прекрити Земљу Руску, многе од нас у будућности чекају страдања и невоље. Зато нас Господ и поучава: “Трпљењем својим спасавјте душе своје” (Лука, 21, 19). Нама преостаје само да се уздамо у Бога и да га молимо за опроштај. Треба да памтимо “да је Бог љубав” (1 Јовнова 4; 16) и надамо се на Његову неизрециву милост…”

    “Тада – учио је велики старац – само смирујући се са вољом Божијом која се понекад људима открива тек у тешким невољама, болестима и прогонима, они могу спознати сопствену немоћ и обрести тежњу ка благодатној помоћи Свише. само на тај начин се рађају истинска вера, нада и молитва, творена од свег срца у сазнању сопствене ништавности, та сама молитва која никад не остаје без одговора и која помера планине…”

    Очигледно је да казна Божија због богоодступништва руског народа дејствује и данас. Морално стање савременог друштва у коме царује антихристов дух овога света, изазива велику тугу и забринутост. Нема никакве сумње да се свет муњевито приближава своме грозном и неминовном крају, а Русију снажно увлаче у изградњу јединственог глобалног царства по условима њених геополитичких противника. Унутрашњи непријатељи Русије веома су успешни у рушењу традиционалног православног погледа на свет и православног осећања, агресивно намећу култ земаљских блага, насладе и сведозвољености, обећавајући нову “светлу будућност” – “Електронски рај на земљи” који ће се показати као прави пакао.

    Очигледно је да Русију неће спасити никакве политичке, економске или “технолошке” реформе, па ни било каква друга земна средства. Препород Русије је могућ само кроз повратак ка живоносном источнику Православне вере.

    Какви су потреси још потребни да би се руски народ пробудио из дубоког духовног сна и дошао покајању?

    Господ је даровао преподобног Серафима Вирицког многим благодатним откривењима. Описујући једно од својих духовних созерцања, подвижник је причао монахињи Серафими (Морозовој):

    “Ја сам боравио у свим земљама. Бољу од наше земље ја нисам нашао и бољу од наше вере ја нисам видео. Наша вера је – изнад свих. То је вера Православна, вера истинита. Од свих познатих вероучења једино она је донета на земљу оваплоћеним Сином Божијим. Молим те, матушка Серафима, говорите свима да од наше вере нико не одступа…”

    Велики вирицки старац је не једном говорио да је Русија овладала непроцењивом ризницом – она је чуварка свете вере Православне. Истинско просвећење јесте просвећење душе светлошћу Православља. Није то напредни Запад, где је крајњи циљ свега постојећег земаљско благостање човека, него Русија, блажена Русија, која је у свом повоју примила јуродство Крста сачувавши у дубинама своје необухватне душе образ Распетог Христа, Русија која га носи у срцу свом, јесте истинска светлост свету. Та света Русија која је увек живела са предосећањем небеског, пре свега је тражила Царство Божије и истину Његову и налазила се у живом општењу са Небом.

    Вечна сила и лепота Православља огледа се у дивном јединству Небеског и земаљског. У Русији је Небо било неодвојиво од земље: “Човек Свете Русије је увек знао у чему се састоји вечни смисао живота и његов главни циљ је био стицање Небских блага” – не једном је подсећао своје ученике преподобни Серафим.

    Живот вирицког подвижника представља читаву епоху у животу Русије. Током неколико деценија пред очима старца су се догађали значајни догађаји у животу руског друштва, који су наишли на жив одговор у његовом чистом срцу. Отац Серафим је прошао свој земаљски пут чврсто уверен да изван Православља нема спасења, нема Васкрсења и бесмртности. “Само Бога никада не заборављајте! Чувајте свете истине Православне вере, свим срцем љубите Господа нашег Исуса Христа!” – често су ближњи могли чути ове речи из уста блаженог старца.

    Поштовани читаоци, надам се да ће Вам материјал који сам предложио помоћи у најважнијем – спознању Христа у светим Његовим. Надам се да ће се Господ дотаћи Ваших срца Својом Љубављу. И заједно са баћушком Серафимом желим свима спасење у животу нетрулежном и бесконачном. Земаљско – привремено, Небеско – вечно!

     

    За детаље како је прикупљан материјал и сведочанства за моје књиге о преподобном Серафиму Вирицком, а такође и мало позната сведочења о њему, можете сазнати на адреси serafim.com.ru/site/nstr_FVP-pisatel-2015.html

     

    В.П. Филимонов, руски писац-хагиограф, аутор Житија преподобног Серафима Вирицког и других књига о светима Земље Руске.

     

    Превод са руског:

    ruskline.ru/special_opinion/2016/fevral/prorochestva_prepodobnogo_serafima_vyrickogo/

     

    [1] Велики трговачки центар у центру Петрограда (примедба преводиоца)

     

     

    Превео: Ранко Гојковић

    • 212 постови
    23 април 2017 20:17:59 CEST

    Великосхимник о.Теодосије из Почајевске Лавре

    О последњим временима

    Цео његов живот, без икаквог догматског доказивања, био је сведочење истинитости Православља и његове велике благодати, која борави у нашој Цркви. Старац је сматра да је све то припрема за успостављање вркве антихриста. Према екуменизму он се односио као према правом богоборству.
    Старац је још додао, видећи модернизам, и све што се сад ради:''Да, биће осми васељенски сабор.'' Говорио је да ће то бити сабор на ком ће претегнути све нечастиво, где ће Православље бити угушено. Православних ће мало бити на сабору, а изнда свега биће јеретика, новостилиста, ... Цркву ће превести на нови календар. О томе су говорили св.Нектарије Оптински и преподобни Кукша, то су говорили Оптински старци, па и отац Теодосије. Рекао је да ће прећи на нови календар, укинути постове, укинути монаштво ... , и у те храмове не треба ићи како вели светитељ Игњатије Брјанчанинов. Све ће се то десити са благословом владајућег клира (владика), али не само то. Са сличним благословом биће крунисан антихрист. Старац је говорио да ми живимо у последњим временима, и прва поука коју је рекао једном свом духовном чеду, је била да нам није остало много времена, и примајући монаштво, боље нам је да умремо као монаси, то је рекао када га је постригао.
    Мирјанима није указивао на једно место где је боље, где је безопасно спасавати се у последње време. Старац је разним људима различито говорио. Тако на пример, долазили су људи, а он им је говорио:''Бежите одатле, тамо ће све горети, него боље купите кућу поред Почајева.'' Други су долазили и питали га, шта је боље, да беже некуда или да остани где су? Он је одговорио:''Трпети треба стално, останите где јесте, и трпите.'' У последње време старца су питали:''Шта да се ради?''; Старац је одговорио:''Или брда, или трпети, ако нема снаге за планину, тада трпети свакако.''
    Старац је монахујућима саветовао да иду на Кавказ. Он сам је на почетку живео у брдима, затим у пустињи, и надаље је живео тако. Различитим људима је различито саветовао, никада није говорио свим људима једно те исто. Монасима је говорио да је боље за време антихриста бежати у брда, ко може. У планине, у правом смислу те речи, где је и сам живео. Тамо је могуће проживети с Богом, молити се, само не примити печат антихриста.
    Некима је старац саветовао да се преселе ближе Лаври. Преподобни Кукша и остали старци су то исто говорили. Преподобни Кукша је својим чедима говорио:''Биће такво време, доћиће рат, све ће горети, али на 3км. Од Лавре све ће се сачувати.'' Он је саветовао да се купују куће крај Лавре, да се држи за плот Лавре, јер ће време бити врло тешко. Или отићи у места далеко од насељених тачака, и старац је био мишљења, само што једноставније и краће све то саветовао.
    На почетку деведесетих разни системи кодирања становништва, усвајања бројева, картица као данас коришћених, било је тако далеко и малореално. Знамо да на Западу брзим темпом је ишло и иде усвајање кода за сваког човека, на десну руку и на чело .......... се микрочип.
    Већ тада је старац говорио истину:''Знај, сада су последња времена, видиш микрочип, то је печат антихриста о коме је говорио св.Јован Богослов. Још је додао старац да свему следи припрема.
    Најзадовољавајуће је да све што се сада дешава, усвојење бројева итд., он је и раније предсказивао о томе. Старац је био ражалошћен када се распао СССР, говорио је:''Доћи ће до пуне анархије!'' Старац се старао да укрепљује пред будућим искушењима и гоњењима. Говорио је кротко, бодрио је, да би се ми бар некако утешили. Неким монасима и чедима је благословио да читају Житија мученика. Приближава се рат с Кином, неће дуго трајати.
    Када се у Украјини почело с политиком уласка у НАТО, он је говорио:''Какава беда, не дај Боже да Украјина уђе у НАТО, то ће бити страшно!'' Није рекао због чега. Задивљавало је то што старац није читао новине и часописе, није радио слушао, телевизор није гледао и саветовао људима да га не држе у кући...
    При томе је старац знао шта је НАТО, компјутер, знао је све. Када су старца питали о некаквим догађајима који су се дешавали далеко, он је тачно знао како да се постави, шта се тамо дешава.
    Сада врло познати старац Пајсије Атонски, који је издао много књига, је врло оштро иступао против кодова. Говоримо старцу:''Баћушка, ево нове Пајсијеве књиге ...''; а он је с' осмехом говорио:''А ја њега знам ...'' Сви смо се задивили, откуд старац њега зна, а гле никад није био на Атосу.
    И он је почео да прича о његовом животу, а ништа о њему није читао. После говоримо:''Оче, он такоже иступа против кодова.'', а старац је одговарао:''Правилно, треба иступати, добро чини што иступа.''
    Како већ рекосмо, телевизор није прихватао и гледао. Многи су тражили благослов да гледају ТВ, а старац је кратко одговарао:''Не треба га гледати.''
    Једном су старцу довели дечака, болесног и немоћног. Старац га упита:''Имаш ли кући телевизор?'' Дечак је одговорио:''Да, у боји, јако леп.'' Старац му је дао савет:''А ти га разби штапом, да од њега ништа не остане.''
    Врло разумно је објаснио и опасности од компјутера. Замислите, старац се никада није користио с' компјутером, а говорио је да су сви међусобно повезани у једну мрежу. Какви год да су, мали, велики, сви су повезани. И та мрежа је замишљена не да се њоме влада, већ да јој се служи.
    Циљ је један, да се у потпуности уходи човек, да се зна свака његова, мисао, реч, жеља, намера ...
    Код о.теодосија није било ни сенке сумње у светост убијеног цара Николаја. Једино је упозоравао да ће његово прослављење бити сасвим при последњим временима (канонизовани су 2000. г. Прим.прев.). За убице цара је говорио да су то страшни људи, ужасни. У безброј примера отац је наводио примере из древне историје: цара и пророка Давида, његовог сина Авесалома, цара Саула ... '' да се рука нечастивога не дотакне помазаника Божијег''.
    Стално је скретао пажњу да је настало време безбожника, да је њихово време, зато децу привикавају на изглед демона. ''Зато деци продају ''играчке'' у облику змајева, аждаја, ванземаљаца, само да би се деца навикла на изглед нечистих сила, да би се задобило ново поколење.
    О.Теодосије је говорио и викао како већ живимо у последњим временима, знајући како и колико Господ жели спасење свакоме од нас.
    Било је случајева, када је он редовно тражио благослов од владике Владимира за одлазак на Кавказ. Владика је волео и поштовао старца, па га је срдачно питао:''Баћушка, кад ћеш се вратити кући?''
    Отац се замислио, руком се дотакао чела, и одговорио:''Кући!? Убрзо ће они да све узму у своје руке, изградиће храм и нас све послати кућама.'' И топло се насмешио.
    Када су му говорили о будућем царству Русије, он је одговорио:''Сада треба мислити о задњим временима, она су ту, долази антихрист. То је све о чему треба размишљати, јер је време близу.''
    Једном је рекао:''Они могу и ту свог цара подметнути.'' Тиме је хтео рећи да се не бавимо пуно идејом новог царства, све може бити изопачено, и послужити за духовну смрт православних људи.
    Јевреји, не разумевши или не желевши да приме послаништво Христово, постали су богопротивници. Услед свеопштег моралног пада и безбожја, не може изнићи ништа добро. Зидај себи царство Божије, и тиме ће се нахранити и ближњи. Колико је било лажних Димитрија, Шћепана, лажних царева, дакле нису изабрали Романове. Данас за све то нема времена, и могуће је злоупотребити и саму идеју православне монархије.
    Цео Запад може да тапше и пљеска ''РУСКОМ'' цару, и такве ''престолонаследникке'' запад има. Из породице родоскврнитеља Кирилових, или лажни царевић Алексеј (Долгоруки) који се појавио у Шпанији. Цела представа о преживелима из редова царске породице (принцеза Анасзасија и царевић Алексеј) се спроводи по прекоокеанском сценарију, све то може бити предворје зацарења њиховог представника. Хоће маса цара, на ево вам, не одговара, ево вам другог. Тражите шта хоћете, али само вам ми предлажемо.
    Велики старац, прозорљивац и чудотворац, митрополит Јован (Сничев) Петроградски и Ладошки је такође упозоравао да прекомерно бављење идејом установљења монархије у Русији може произвести да народу дају, умесо цара, антихриста. Може се десити да се место цару као Божијем помазанику поклоне антихристу. О овој, и сличним опасностима, митрополит је више пута говорио. Сагласно митрополиту Јовану Сничеву је говорио и старац Теодосије. Старац је био руски човек, не пореклом, већ и с' руском парвославном идејом, која је рожена пре много векова, од времена покрштавања Русије у доба св.равноапостолног кнеза Владимира. И то није нацизам, шовинизам или слично, већ свест о припадности великом руском племену, и његовом месијанству.
    Уптао сам о.Теодосија: ''Када ће доћи Антихрист?'', а он ми одговори: ''Антихрист, кажеш, па његово време је већ дошло.''
    Припрема за примање жига антихристовог се увелико спроводи. Људе заваравају ....., да се не објави одмах о печаћењу антихристовом.
    Обмана се спроводи у тајности:
    1. Идентификациони код
    2. Пластифицирани пасош
    И када људи буду потраживали тај пасош, рећи ће им: ''Дајте да вам на десну руку, или чело ставимо електронски чип, који је уграђен у пасош, и то ће бити онај жиг звери из Откровења Јовановог. Ко прими тај ђавољи печат занавек ће изгубити душу. Том човеку Бог тај грех неће опростити ни у овом, ни у будућем веку.
    Питао сам о.Теодосија:''Ко ће се спасити?''
    Одговорио је:'' Биће спасених, али врло мало.''
    Старац је пророковао да он неће доживети долазак антихриста, али ће овај нараштај. Припремајући их за то време, отац је учио људе да у срцима чувају љубав, узносе молитве Богу и Богородици, да Црква остане и оквирима канона, и да од тога зависи наше спасење.
    ''Ми се молимо Мајци Божијој, а она се моли за нас Сину Своме, Господу нашем Исусу Христу, и тако се задобија спасење.''

    • 212 постови
    23 април 2017 20:18:59 CEST

    Авва Памво на својот ученик

    „... И рећи ћу ти ово, дете моје, да ће доћи дани када ће Хришћани додавати и одузимати, и изопачиће књиге Светих Божански Пророка и Светих Отаца. Одбациће Свето Писмо и саставиће тропаре, химне, и књиге технолошки. Њихови умови ће бити расути, и постаће отуђени од свог Небесног Образа. Из овог разлог Свети Оци су храбрили монахе пустиње да записују Житија Отаца не на пергаменту, већ на папиру, јер ће их долазеће генерације мењати да одговарају њиховим укусима. Видиш дакле, да ће зло које долази бити ужасно.“


    Тада је ученик рекао: „Дакле, Оче, Предања ће бити измењена и делање Хришћана? Можда неће постојати довољно свештеника у Цркви, када та несрећна времена дођу?


    Свети Отац је наставио: „У тим временима љубав према Богу ће у многим душама охладнети и велика туга ће доћи на свет. Један народ ће се окретати од другог. Људи ће се селити са својих места. Владари ће бити збуњени. Свештенство ће се налазити у анархији, и монаси ће нагињати ка немару. Великодостојници Цркве ће сматрати бескорисним било шта што је у вези са спасењем, како својих душа, тако и стада која су им поверена, и презираће било какву бригу. Сви ће показивати ревност и енергију за било шта што је у вези стола за јело и својих стомака.

    Биће лењи у својим молитвама и повремено ће критиковати. Што се тиче живота и учења Светих Отаца, неће их интересовати да их опонашају, чак ни да чују за њих. Радије ће се жалити и говорити „да смо живели у њихово време, онда би се понашали тако.“ И епископи ће пропустити силу овога света, дајући одговоре на различите ствари само након узимања поклона са свих страна и саветујући, права неће бити штићена; они ће жалостиће удовице и мучиће сирочад. Разврат ће захватити ове људе. Већина неће веровати у Бога; мрзеће један другог, прождирати се као звери. Крашће један од другога, биће пијанице и ходиће около као слепци.“

    Ученик је опет питао: „Шта можемо урадити у таквом стању?“


    Авва Памво је одговорио: „Дете моје, у тим временима, ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском


    Отачник

    • 212 постови
    23 април 2017 20:23:11 CEST

    ВРЕМЕ И ЗНАЦИ ДРУГОГ ДОЛАСКА ХРИСТОВОГ (из књиге „ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“)

    Св. Јустин Ћелијски
     
    Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. У тај необични дан престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откривења: „Времена неће бити више“.[1] На неки тајанствени начин време ће утонути у вечност. Али, док нам је у Светом Писму јасно откривено шта ће се све догодити у последњи дан, није нам откривен сам тренутак у који ће наступити гај дан. То је остало сакривено у неиспитаним дубинама Божанског ћутања, и сачињава недокучиву тајну Божију. Она jе сакривена и од Анђела и од људи, и живи у неприступачној оветлости Божјег свезнања. На непосредно питање светих Апостола о томе, Спаситељ је одговорио: 0 дану томе и часу нико незна, ни Анђели небески, до Отац мој сам.[2] Ову им тајну није казао ни онда када им је у времену између Свог Васкрсења и Вазнесења откривао тајне Богочовечанског домостроја спасења, и говорио им о Царству Божјем:[3] А када су Га питали: Господе, хоћеш ли сада успоставити царство Израиљево? Он им је одговорио: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти.[4] Ни великом Апостолу народа, коме је ,,по откривењу казана тајна“ Еванђеља Христовог, и то казана самим Господом Исусом,[5] није откривена тајна о томе кога ће тренутка наступити последњи дан, даи другог доласка Христовог. Он пише Солунским хришћанима: За час и времена, браћо, није потребно да вам се пише, јер сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи.[6]
     
    Благовест је Светог Откривења: Господ ће по други пут доћи; а када – то не знамо. По промислитељском човекољубљу Божјем то је сакривено од нас, да бисмо даноноћно стражили над собом помоћу светих врлина очекујући Спаситељев долазак. На то указује Спасово упозорење Његовим следбеницима: Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш;[7] стражите, јер не знате дана ни часа у које ће Син Човечији доћи.[8]
     
    Таква промислитељска изненадност другог доласка Спасовог корисна је за праве хришћане, али не за оне који су душу своју раслабили, помрачили пороцима, загадили страстима, и на тај начин постали плен „окамењене неосетљивости“.[9] Безбрижност и окамењена неосетљивост људи пред други долазак Господа Христа биће слична безбрижности и окамењеној неосетљивости људи у време Нојево, јер, по речи Спаситељевој, као што је било у време Нојево, тако ће бити и долазак Сина Човечијег; као што пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не осетише док не дође потоп и однесе све, – тако ће бити и долазак Сина Човечијега.[10] Зато, будите готови, саветује Спаситељ. јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији.[11] Живећи тим саветом Спасовим, Апостоли га са много ревности предају хришћанима: Браћо, приближи се долазак Господњи,[12] приближи се крај свему;[13] последњи је час.[14]
    Но, иако нас је Господ, спасења нашег ради, оставио у неизвеоности о часу Свога другог доласка, није нас оставио у неизвесности о знацима који ће претходити Његовом другом доласку и о сигналима који ће нагавестити близину Његовог доласка. Ти су знаци: проповедање Еванђеља свима народима, свој твари; обраћање Израиља Христу; појава Антихриста; велики потреси међу људима и у природи: ратови, револуције, глади, помори, земљотреси, велики знаци на небу.
     
    Проповед Eванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље о Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај.[15] То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима,[16] али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за оведочанство свима народима. А оне значе: за сведочанство свима народима о љубави Божјој према њима, о искупитељском подвигу Јединородног Сина Божјег, о Цркви и о васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и у опште о свима вечним истинама Божјим у њој. Стога нико неће имати оправдања за неверовање у Христа Бога; нико се неће моћи изговарати: нисам знао за Христа, за силу и моћ Његовот Еванћеља и за вечне истине Божје. То сведочанство свима народима о Бванђељу даће могућности да у Цркву Христову, по речи Апостола народа уђе „пуноћа народа – το πληρωμα των εθνων“,[17] тојест „сви предвиђени Богом незнабошци“.[18] С друге пак стране, многи ће, кад сазнаду за Еванђеље, бесомучно устати против њега, и тиме показати колико су људи заљубљени у зло, колико су постали робови греха и лажи, колико су постали оруђе сатанског зла против вечног Божјег добра.[19] И у тој општој борби за и против Еванђеља, наступиће тренутак када ће се, по речи Апостола, сав Израиљ спасти[20] испуниће се пророштво старозаветног Еванђелиста: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.[21] Ово обраћање Израиља Христу, по претсказању пророка Малахије, извршиће пророк Илија Тесвићанин,[22] који ће заједно с Енохом доћи с неба у дане Антихриста, и борити се против њега за правду Еванђеља Христова.“[23]
     
    Насупрот ширењу Еванђеља Христова, подвижници зла ће ширити и распростирати зло у свима могућим облицима. Да би омели успех Еванђеља, они ће мобилисати све лажи, сва зла, ова насиља, све ужасе, и натуткати их на хришћане, еда би саблазнили, ако је могуће, и изабране. Плиткоумни поклоници зла напредоваће у злу; у капи меда даваће отров зла; маскираће зло најпривлачнијим маскама; умножиће безакоња до ужаса; ронећи у дубине христоборачких душа, помамљено зло изазиваће потресе у њима, минирати их, и оне ће експлодирати безочном хулом на све што је Христово; „ад всесмјехливиј“ – свеисмевајући ад исмејаће све што је Божје; тајна зла опчиниће многе, залудеће их; својим лажним сјајем и привременим успехом зло ће саблазнити многе.
     
    Сво то махнито пировање зла Апостол назива тајном безакоња – το μυστηριον της ανομιας; – која ради у синовима противљења[24] ради против свега Христовог и Божјег, и чини да људи одступају од Господа Христа.[25] Против тајне Божје, тајне Христове, – а то је Црква -, иставља се тајна Сатане, тајна зла. Вешто маскирајући себе, зло ће у последње дане дејствовати успешно кроз лажне христосе и лажне пророке.[26] Описујући то време, Спаситељ говори: Многи ће доћи у име моје говорећи ја Сам Христос. И многе ће преварити.[27] И изићи ће многи лажни пророци, и превариће многе.[28] А свети апостол Павле, у својој пророчкој визији, као објашњавајући ове Спаситељеве речи, вели: Дух Свети разговетно говори да ће у последња времена одступити од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске.[29] Разоривши лажју чак и савест своју, они ће живети по својим жељама ругајући се свему Христовом.[30] Залуђени злом, они здраве науке неће слушати, него ће по овојим жељама накупити учитеље који ће им ласкати, и одвратиће уши од истине, и окреиуће се ка гаталицама.[31]
     
    Посматрајући последња времена са своје богочовечанске небеоке осматрачнице, и обиље зла у њима, апстол Павле пише Тимотеју: Знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати самољубиви, среброљубиви, хвалише, горди, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, клеветници, неуздржници, бесни, недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли.[32] Зло ће се силно размножити, минираће народе и царства, и устаће народ на народ, и царство на царство; настаће глади и помори и земљотреси и страхоте и буне,[33] и невоља велика каква није била од постања света нити ће бити,[34] и због умножених безакоња охладнеће љубав многих, и многи ће се саблазнити,[35] мрзост опустошења биће на месту светом,[36] и – Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?[37]
     
    Догматика Православне цркве, III, 747 – 751. Београд 1978
     


     
    НАПОМЕНЕ:

    1. Откр. 10, 6.
    2. Мт. 24, 36; ср Мк 13 22..
    3. Д.А. 1, 3.
    4. Д.А. 1, 7. 8.
    5. Еф. 3, 3; Гал. 1 12.
    6. 1 Сол. 5, 1-2; ср. 2Петр. 3, 10.
    7. Мт. 24, 42; ср. 24, 44. 50; Мк. 13, 33 – 35; Лк. 12, 35 – 40; 17, 24 – 30.
    8. Мт. 25, 13.
    9. Молитве пре спавања; молитва седма, у којој се православни хришћанин моли: Господе, избави ме од сваког неѕнања, и заборављености, и млаодусности, и окамење неосетљивости.
    10. Мт. 24, 37 – 39.
    11. Мт. 24, 44.
    12. Јак. 5, 7. 8.
    13. 1 Петр. 4, 7.
    14. 1 Јн. 2, 18.
    15. Мт 24, 14
    16. Мк. 13, 10
    17. Рм. 11, 25
    18. Блаж Теофилакт, Тумач. Посл. Римљанима, сап. 11, v. 25; P.r. T. 123, col 493 AB
    19. Ср. Мт. 24, 9
    20. Рм. 11, 26.
    21. Ис. 59, 20; сp. 27, 9; Осија, 3 5.
    22. Малах. 4, 5 – 6.
    23. Ср. Св. Дамаскин, De fide, IV, 26.
    24. 1 Сол. 2, 7.
    25. 2 Сол. 2, 3.
    26. Мт. 24. 24.
    27. Мт. 24, 5.
    28. Мт. 24, 11.
    29. 1 Тим. 4, 1.
    30. 1 Тим. 4, – 5; 2 Петр. 3, 3; Јуд. 18.
    31. 2 Тим. 4, 3 – 4.
    32. 2 Тим. 3, 1 – 5.
    33. Мт.24, 6. 7; Лк. 21, 11; Мк. 13, 8.
    34. Мт. 24, 21.
    35. Мт 24, 12. 10.
    36. Мт. 24 , 15.
    37. Лк. 18, 8
    • 212 постови
    23 април 2017 20:29:14 CEST

    О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУ

     

    Свети Нил Мироточиви

    О ПОСЛЕДЊЕМ ВРЕМЕНУ
     
    Од око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства.
    И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.
    Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то – обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.
    Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране… Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове.

    • 212 постови
    23 април 2017 20:34:10 CEST

    О ЈЕРЕСИ У ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

    https://svetosavlje.org/o-jeresi-u-poslednjim-vremenima-i-hrabrom-ispovedanju-vere/

     

    Свети Анатолије Оптински (Млађи)

    О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
    И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

     
    Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.
    Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).
    Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.
    Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
    Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).
    Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.
    Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
    Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.
    И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.


    Овој пост е изменет од Сард на 23 април 2017 20:35:18 CEST
    • 212 постови
    23 април 2017 20:36:47 CEST

    ДРУГИ ДОЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА (из књиге „ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“)

     

    преп. Јустин Ћелијски

    ДРУГИ ДОЛАЗАК
    ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

     
    Када у личности и делатности Антихриста зло буде на врхунцу своје стравичне моћи и власти, доћи ће Господ Христос у неописивој слави и сили Свога Богочовечанског добра. То ће бити највеличанственији тренутак у историји земље: сусрет апсолутног Богочовечанског добра, оличеног у Господу Христу, са апсолутним ђавочовечанским злом, оличеним у Антихристу. Тада ће Господ Христос бити толико надмоћнији од Антихриста, да међу њима борбе ни бити неће, јер ће Господ самом појавом Својом убити Антихриста и искоренити и њега и његово зло светлошћу доласка Свог.[1] Тиме ће се окончати дуга историјска борба Божанског добра и сатанског зла кроз тела људска на попришту ове помрачене звезде Божије, и завршити садашњи временско-просторни поредак живота и твари. Зато се у Светом Откривењу овај дан по преимућству назива даном Господа нашега Исуса Христа,[2] даном Христовим,[3] даном Господњим.[4]
    Као што је време ушло у постојање светлошћу првог дана Божјег,[5] тако ће и завршити своје постајање светлошћу последњег дана Божијег.[6] Обућен светлошћу као ризом, Господ Исус ће доћи у таквој сили и слави, какво око људско видело није, ни ухо чуло, нити срце људско наслутило. То ће бити потпуно, свесавршена слава Тројичног Божанства, јер су пресвета уста спаситељева изрекла да ће Он доћи „у слави Својој и Очевој и Светих Анђела„.[7] Јер је слава Очева и исто време и Његова. Као Јединородни Син Божији, Он је у свему раван Оцу; и све што има Отац његово је: Његова је и предвечна Божанска слава. За првог доласка Свог, смирени Господ Исус скривао је ту предвечну Божанску славу Своју завесом тела свог многострадалног;[8] но при другом доласку Свом Он ће ту Божанску славу показати кроз прослављено тело Своје. Јер Он, вечни Син Божији, оваплочењем је постао Син Човечији, и остаће такав за навек. Зато говорећи о другом доласку Свом, Господ Исус непрестано наглашава богочовечански карактер Личности своје: Доћи ће Син Човечији у слави Оца свога са анђелима светим;[9] доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, и сешће на престо славе своје;[10] и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.[11]- Пошто ће при другом доласку господ Исус Христос открити своју неизрециву силу и сјај Божанства Свог и искупитељског подвига Свог, то се овај долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем – ΄η άποκάληψις – Господа нашега Исуса Христа,[12] откривењем славе Његове.[13]
    Непосредни сигнал другог доласка Спаситељевог биће појава крста на небу, као символа спасења нашег, као знака искупитељског подвига Спасовог: Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу.[14] Свети Златоуст благовести: Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу, тојест крст, који је светлији од сунца. Јер сунце се помрачује и скрива, а крст се јавља; он се не би јавио када не би био далеко светлији од сунчаних зракова. Но ради чега се јавља овај знак? Ради тога да потпуно посрами бестидност Јевреја. Јер ће Христос доћи на овај Суд, имајући највеће оправдње – крст, показујући не само ране него и срамну смрт.[15]
    И сви ће тада распознати у крсту знак Христов, и проплакаће сва племена на земљи:[16] проплакаће верни од радости и усхићења што им се остварила нада; проплакаће неверни од туге и очајања што нису поверовали у спасоносност крста Господњег него су га сматрали саблазном и безумљем.[17] И одмах за крстом јавиће се сам Господ Исус, и сви ће угледати Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом.[18] Угледаће оног истог историјског Исуса, оваплоћеног Бога, Богочовека, Сина Човечијега, за кога су анђели при вазнесењу рекли: Овај Исус, који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо.[19] Тада ће богочовечанска стварност Личности Спаситељеве бити очигледна за све људе, па и за оне који су Га на земљи осудили на смрт и распели.[20] И сви ће земнородни увидети јасно да Бог узвиси Исуса, и дарова Му име које је веће од сваког имена, и поклониће Му се свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и сваки ће језик признати да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца.[21]
    Божанска слава Спаситељева при другом доласку Његовом, не може се описати никаквим језиком, ни људским ни анђелским. Сва слава неба, и небеса над небесима, јавиће се тада на земљи. Са Њим ће доћи сви свети анђели, јер је сам Господ обећао: Доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели с Њим.[22] Неотступно верне слуге Спасове, анђели ће га пратити и при другом доласку Његовом,[23] који ће бити као муња, и зато видљив за све и одасвуд.[24] А муњу, ко може пратити, ако не анђели? Ко може служити таквоме Богу и Господу, који долази као муња, ако не анђели? Стога свети Апостол благовести: Сам ће Господ са заповешћу, кад се заори глас арханђелов и затруби труба Божија, сићи с неба.[25] Господ ће првом арханђелу, Светом Архистратигу Михаилу, том чувару народа Божјег,[26] издати заповест о васкрсењу мртвих и Суду; он ће је објавити осталим небеским војницима, који ће је помоћу труба Божијих обзнанити свима бићима неба и земље, од краја до краја небеса.[27] И сви ће, живи и мртви, изаћи у сусрет Господу; и сам ће Господ у последњој труби сићи с неба.[28]
    Ова богооткривена истина о другом доласку Господа Христа сачињава један од главних догмата богочовечанске вере Христове, који је Црква одувек уносила у своје Символе, и његову неопходност за наше спасење одогматила на сва времена уневши га у васељенски Никео-цариградски Символ вере, благовестећи о васкрслом и вазнесеном Господу Исусу: да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.
    Објашњавајући ову вечну истину вере православне, свети Оци су говорили: „Ми проповедамо не само један долазак Христов него и други, који ће бити далеко славнији од првог. Јер при првом Он је показао Своје трпљење, а при другом – носиће круну Божанског Царства. При првом доласку Он је лежао у јаслима, повијен пеленама; при другом – Он ће се оденути светлошћу као одећом (Пс 103:2). При првом доласку претрпео је крст не марећи за срамоту; при другом – доћи ће у слави, праћен анђелском војском. Ми се стога не задржавамо на првом доласку само, него и други очекујемо… Доћи ће Спаситељ не да му поново суде него да суди онима који су Га осудили. Он, који је некада ћутао када су Му судили, потсетиће законопреступнике који су при крсту показали дрскост своју, и рећи: Ви сте то чинили, ја ћутах.[29] Онда је Спас дошао ради домостроја спасења – δι οίκονομιαν -, поукама учећи људе, а тада ће се они по неопходности, макар и не хтели, покорити Његовом царству.“[30]
     
    (ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III. Стр 778-782.)
     


     
    НАПОМЕНЕ:

    1. 2 Сол 2:8.
    2. 2 Кор 1:14; 1 Кор 1:8; 5:5.
    3. 2 Сол 2:2; Фил 1:10; 2:16.
    4. 2 Петр 3:10.
    5. Ср. 1 Мојс 1:3,5.
    6. Ср. 2 Сол 2:8.
    7. Лк 9:29.
    8. Ср. Јевр 11:20.
    9. Мт 16:27; ср. Зах 14:5.
    10. Мт 25:31.
    11. Мт 24:30.
    12. 1 Кор 1:7.8.
    13. 1 Петр 4:13.
    14. Мт 24:39; ср. Откр 1,7.
    15. In Math. Homil. 76,3 – Св. Кирил Јерусалимски вели: „Истински и сопствени знак Христов јесте крст“ (Catech. XV, 22).
    16. Мт 24:30; ср. Откр. 1,7.
    17. Ср. 1 Кор 1:17.23.
    18. Мт 24:30; ср. Мк 14:62; Мт 26:64; Откр 1,7.
    19. Дап 1:11; ср. 1 Сол 1:10; Дан 7:13.
    20. Откр 1:7.
    21. Фил 2:9-11.
    22. 25:31; ср. Мк 8:38; Лк 9:26; Мт 16:27; 24:30; Јуд 14; Ис 66:18.
    23. Ср. Мт 13:41; 24:31; 25:31; Мк 8:38; Лк 9:26.
    24. Муња не тражи гласника, вели Св. Златоуст, не тражи проповедника, него се за трен ока појављује у целој васељени, и онима који седе дома, и онима који се налазе у унутрашњим одајама дома. Такав ће бити долазак Христов, који ће се одједном јавити свуда због блистања славе (In Math. Homil. 76,3).
    25. 1 Сол 4:16.
    26. Дан 9:21; 10:5. 13. 21.
    27. Мт 24:31.
    28. 1 Кор 15:52; 1 Сол 4:16.
    29. Пс 49:21.
    30. Св. Кирил Јерусалимски, Catech. XV, 1; ср. Тамо, XV, 22.
    • 212 постови
    23 април 2017 20:50:17 CEST

    Поуке с. Антонија о последњим временима (11)

    Објављено 08 март 2014
     

    СВЕШТЕНИК АЛЕКСАНДАР КРАСНОВ

    ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

    О прошлости

    Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме,не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе.

    О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица! А шта би било с нама, полуобразованим из духовних школа, да се ПРЕМА РЕЧИМА ВРХОВНЕ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ, 1917-е, ПРИ СВРГАВАЊУ РУСКЕ МОНАРХИЈЕ, НИЈЕ КОНАЧНО ИСПУНИЛА “БОЖИЈА ВОЉА”! А сви су потписали поздравно писмо привременој влади - и митрополит Кијевски Владимир, и митрополит Московски Макарије, и архиепископи Тихон, Михаил, Јоаким, Сергеј Фински и остали. Неко од њих је понео мученички крст, неко крст исповедништва, а неко ... Да!

    Чинило се ништа необично то што су до нас непрекидно долазиле вести о ситуацији у Цркви, само је мене то мало интересовало, као и већину духовништва. Схваташ ли оче да НИЈЕ ВАЖНО СПОЉАШЊЕ, ВЕЋ УНУТРАШЊЕ. ЈЕДИНСТВЕНА МОГУЋНОСТ СПАСЕЊА И ТЕЛА И ДУШЕ ЈЕ СЈЕДИЊЕЊЕ С БОГОМ, И ОДБАЦИВАЊЕ СВЕГА СВЕТСКОГ. А политика, па чак и светска, иако је повезана са црквеном политиком све то није корисно. Спаси и сачувај душу коју је Јагње Крвљу искупило на Крсту.

    Да, душу су тровале све информације о томе шта се дешавало, али су се оне и прихватале као такве - отровне за душу. Ко њој може да смета да се и у тамници удостоји светости и небеске чистоте?! Душа сваког човека може тако да просија да својом чистотом, светлошћу Богоуподобљености, стицању Светога Духа, просветли духовну нечистоту и самог окорелог грешника.

    Разумом је просто било немогуће схватити све то што се дешавало. Јер нико, сем обновљеника, није јавно предлагао нешто што противуречи Апостолским правилима или Саборним поставкама. Као уосталом и сада. А ако је тако, онда изгледа као да и нема о чему да се говори - живот тече нормално.

    Међутим већина схвата да нормалности углавном нема, јер недостаје љубави и царује лукавство - али је то немогуће било коме доказати. Ко је разобличавао свештенство које је скренуло у аријанство, монофизитство, и сличне јереси? Пустињски монаси-отшелници, данашњи старци. И зато је све било урађено као би се искоренило старчество из црквеног живота. И пројављено је многовековно искуство претварања белог духовништва у робове без права гласа: у сваком случају одвикли су се да говоре истину.

    Мучеништво је у то време била обична ствар. Колико је само свештеника, који су рукоположени двадесетих-тридесетих, једва изнело живу главу од комесарских револвера почетком двадесетих, кренувши страшним путем на логорску Голготу. Ко је желео да изда, већ је издао и они су још отишли са Спаситељеве Вечере. Несрећници су писали покајна писма у новинама и све то порицали. Неко је покушао да спасе земаљски живот уписивањем у НКВД, али се највећи део преосталог духовништва одупрео. Спасавали су се на разне начине - неко је лутао по градовима и селима. То је обично био удео монаха и монахиња из разбијених породица. Они разумљиво нису могли да испуњавају требе, и зато су живели од милостиње и привремених послова: сиромаштво се тако веома брзо прекидало. Било је добро ако су имали неке даље рођаке који су били спремни да прихвате праведне скиталице.

    Појединци су се одлучивали на сличан поступак - режим свеопште контроле је већ био присутан. Свештеници су по правилу преживљавали од тајних служби и треба. Али су их немилосрдно хапсили, и примењивали најстрожије статуте - контрареволуција, бандитизам ... А резултат свега тога је било одвајање мирјана од Цркве и страшне природне појаве. То су две међусобно повезане ствари. Ђаволизам је по својој суштини рушилачки и не може ни у ком случају бити градитељски.

    Свет су саградили и сачували Божији људи, а не тобоже градитељи комунизма. Имао сам једну пријатељицу-монахињу - она је била најскромнија и најсмиренија људска душа. Била је сељанка из довољно имућне породице - њен отац је поседовао млин, а њу су хтели да удају буквално пре револуције. Она је пешке ишла из средње Русије за Кијев, а затим у Тројицу. После тога је посетила схимника, који је живео у дивљинама поред Нилове пустиње. Она је ту дошла заједно са сестром, и праведници су им дали различите благослове - једној - брак, а другој - монаштво. Она је у манастиру била само годину или две, али је свети завет сачувала до краја живота. Њене родитеље су већ у то време ухватили организатори колхоза, и зими затворили у један подрум. Женама су дозволили да обуку хаљине, и оне су остале живе. Мајка није дуго живела после мужевљеве смрти - умрла је од туге. И јадна монахиња је пошла по свету. Радила је код сељака, и у породици, а у манастиру су је научили да ради са ланом и свилом. Највише је живела код сестре, чији муж иако атеиста није гонио жене из поштовања према вери, и није хулио на монахињине погледе. А она, у свим животним перипетијама не само да је успела да очува завете дате Богу при постригу, већ је кроз све несреће мудро пронела књиге убијених монаха.

    И то не само књиге, већ су била потпуно очувана и писма са духовним поукама и фотографије мученички пострадалих стараца. То је просто било страшно прелиставати та писма - то је био глас вапијућег у пустињи! Они су већ све знали, замисли, знали, видели и апеловали на заблуделе мирјане, и сабраћу - уразумите се! Ови су их слушали, али нису чули, или ако су чули нису поверовали. Замисли душо моја како је било њима који су знали крај тог безумља, да гледају шта се дешава! По себи могу да кажем, да је тешко било у тим годинама привидног благостања прихватити пророчанства о наступајућим несрећама. Да и саме несреће, ако је неко и веровао у њихову могућност, су просто сматране као неке невоље и пролазне тешкоће. А несреће су већ биле на прагу, куцале на врата, проузроковане развратом морала и одступању од Православља.

    Све је било прожето духом нихилизма, људских мудровања, паганским духом мистике и директног сатанизма. Популарни композитор, неколико песника и слични “ствараоци” сматрали су себе антихристима! Они чак нису сматрали за срамоту што су својим поклоницима изопачених страсти причали о контактима са злим духовима, узбуђујући се ђаволом и његовим противљењем Богу! Свако непослушање и властима, и Цркви, па чак и друштву већина је сматрала као пројаву посебног дара слободољубља. Слободоумље постаје знак доброг понашања, убицама се аплаудира, а над жртвама се смеју, њих мрзе.

    Та “слобода” и јесте прави носилац истинског ропства. Врло брзо ће то осетити и убице и ти који су подржавали њихова гнусна дела. Некога од њих ће стрељати, некога ће оставити да неко време ради на “изградњи народног добра”, оживотворавајући те идеје којима су сами развратили Руску државу.

    Јевреји са руским презименом ће увести земљу у такву катастрофу, којој ће бити равна само апокалипса. И многи ће мислити да је то већ крај, али ће то бити проба краја времена, само проба, иако веома промишљена и јавно спроведана у сагласности са строгим планом. Данас нико не може да каже када је тај план створен, али мислим да су се главне инструкције за уништење Русије појавиле одмах после слома хазарског каганата (од стране кнеза Свајтослава), којим су управљали Јевреји који су обратили и Хазаре у јудаизам. Тада им је ратоборни Рус постао кост у грлу, јер је имао намеру да уништи њихову вековну трговину - Велики пут свиле. Убили су кнеза. Избрисали су свој план после заузимања Крима од стране равноапостолног Владимира, који је желео крштавање и казну за богоубице, - Јевреји су ово полуострво такође у потпуности држали у својим рукама. Много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: “Крв његова на нас и на децу нашу”, пакостили Светој Русији. Колико вреди једна “жидовска јерес”.

    Нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни, необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали Јевреје. Неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о словенској неразвијености. Само за кога тада све (!) штампарије из Литваније нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у Новгород, Москву?! И ако Схарије није био посланик синедриона, и ако иза његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако мудар да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољске, Литваније и уосталом целе Европе?!

    Старци су тада спасли нашу Отаџбину. Они су вођени Духом Светим, разобличавали непријатељске интересе. Колико је само трудова и увреда поднео Волоцки ревнитељ Православља - преподобни Јосиф! Више свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ подржао праведнике. Рушење православних начела је почело у Питеру (Петрограду), у једној његовој парохији, али га је гоњени патријарх Никон предупредио.

    Тако се и десило: у почетку је у друштву искорењиван традиционални православни начин живота, а то подразумева све - и одећу, и храну, и обредност, и обичаје, све што представља основу постојања једне државе. Следећи удар је био много јачи и то директно по Цркви - он је такође био ђаволски лукав - деградирање духовништва на чиновнички ниво и ни на који начин непрестижан од вишег нивоа. За раздвајање духовништва и народа је коришћено и присилно удруживање свештенослужитеља, као и привидна разлика у положају између оних који поседују свештенички чин и обичних људи.

    Привидна због тога што као деца духовништва нису примала свештенички чин и постајали су обични подлаци, власници кметова, а саме свештенике су шибали, као и сељаке све до краја XVIII века. Монахе су подвргавали физичким казнама безмало до средине XIX века.

    Уточиште се могло наћи код неких људи, а посебно код племића на високом положају, који су поштовали свештенички чин, у време када је подржавано јавно понижавање лица који су од Бога добили посебан дар Духа Светога за вршење Тајни?! Затим - јавно срамоћење Цркве, њених догми, закона хришћанског живота и духовништва. Када су друштво заслепљено својим страстима привели вери у свом том бунилу, изашавши из наобузданог ада због свог противљења Богу, од Цркве је одузета школа.

    То је био страшан удар на духовност људи, а пре свега сељака који су представљали већину народа Руске државе. Школа је под руководством духовништва и семинариста, васпитавала лепо васпитане грађане, и закону послушне православне хришћане. ЗАКОНУ ПОСЛУШНЕ!

    У обичним школама су почели да васпитавају нихилисте. Ко је био први нарушилац закона?! Сатана, а његово име значи - противник, нихилист. Дакле, васпитавана су поколења сатаниста, будућих црвенокосача - мрачњака и стрелаца - свих тих, који ће кроз неколико година играти по иконама, пуцати из револвера у свете иконе, пушити, лежати на светим Престолима, гланцати светим Антиминсима чизме, испрскане крвљу невиних жртава. После тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије, заштитнице Православља, и остатка начела древног живота наших предака.

    Како ће Света Гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана изопачености, тако ће и Русија као једини ослонац Православља. Цар је изрекао дивну фразу: “Једини пријатељи Русије су њена флота и војска”. Али, авај, и флоту и војску чине људи. Све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. А јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти. И у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. Тешко је било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе. Православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао да баците, али и немогуће да примењујете у животу. Како је све слично као у данашње време! “Апостолска правила су застарела”, “уставе треба мењати”... Данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!

    Тадашње време жетве посејаног противљења Творцу је било почетком 1917-е године. У фебруару те проклете године ће чак и брат цара-мученика ићи са црвеном машном. Привремена влада је поздрављена од стране свих, све до вишег архијерејства. Признавали су је сви сем стараца, признатих и непризнатих, сада канонизованих или просто заборављених. Они, носиоци Светога Духа су вапили и позивали - православни, уразумите се! Уразумите се! Али, авај, опет су слушали и нису чули, а ако су и чули - нису разумели или нису веровали.

    Колико је било њих, отаца и братије, сестара по целој Светој Русији, у манастирима и већ изгнаних из њих? Светих архијереја, који су носили крст апостолства? Јер сваки од њих који је био гоњен, али сачувао истину је био већи него сунце, које загрева само тело. Духовништво је грејало људске душе, и загревало земљу вером и мученичким следовањем Христу, доносећи јој Божију Благодат. Управо њиховим молитвама је Света Русија и победила у борби у Великом Отаџбинском рату. За њих постојање власти није имало никаквог значаја, постојала је само - Русија. Не схватајући то, многи руски емигранти су одлазили да ратују против Отаџбине под туђим заставама. А рат није вођен против совјета, већ против самог Православља, против руског духа. Вероватно су организатори битке са главним носиоцем духа Православља - монархијом - већ предокусили жетву плодова антихристове власти над светом.

    Само они нису учили руски народ пожртвовању, нити оданости Христу. Данас се многи подсмевају пророчанствима великог Кронштатског чудотворца о крају света, заборављајући да у Библији постоји неколико описа сличне промене Божије воље. Пророк је тамо просто био увређен на Бога због тога што Он није испунио своја обећања, за казну исквареном народу. Али су се људи покајали, и Господ је променио Своју већ објављену одлуку.

    Русија је умивена мученичком крвљу, и зато се и десило то о чему је говорио велики пророк. Чак и они који се у обичном животу ни на који начин не одликују праведношћу, следили су Христа на крсном путу за Голготу. То је било време изванредног подвижништва и истинског исповедништва. Оче, данас тога нема, нема ... Свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима, неумереност у употреби... Знаш ли да су негде да ли у Аустралији или у Ростову, у најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. Мени су о томе причали у логору. А реци ми душо моја да ли је Петар Првоврховни отишао из Рима у кочији?! Апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали Христа. Мили моје човече, схвати да ја ово не причам због осуде - Господ је већ пред вратима и ја знам да ће се завршити мој век. Због вас ми душа страда! И то како страда!

    Грешни ја, сав у греховним циревима, али слуга Бога мога. Веруј, ја знам како Он љуби свакога од нас, деце Своје. Он, Творац и Свевласни Господин, пере ноге Својим ученицима! Ко је данас на то спреман? Опери ми ноге!”

    Ја сам почео да се окрећем по соби и да тражим неку посуду, воду ...

    -“Шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. Пре ћу ја теби опрати ноге, него ти мени! Ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја га већ немам. РАДОСТ ЈЕ У СМИРЕЊУ, А НЕ У ГОРОДСТИ; ИСТИНСКО ЗАДОВОЉСТВО НИЈЕ У ГРЕХУ, НИТИ У СТРАСТИ, ВЕЋ У СТИЦАЊУ БОЖИЈЕГ ПОДОБИЈА, У ТОМЕ У ЧЕМУ ЈЕ ЧОВЕКУ МОГУЋЕ.

     

    ИЗВОР: ПОУКЕ СТАРЦА АНТОНИЈА О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА, Србска православна заједница, Шид

    • 212 постови
    23 април 2017 20:54:04 CEST

    ПРОРОЧАНСТВА О РАТОВИМА, И НЕВОЉАМА

    Једном приликом сестра Павла улази код оца у собу да му наложи ватру, а отац јој говори знаком руком да не говори ништа. Мама наложи ватру, и тихо изађе из собе. После тога мама је поново ушла у собу, а отац јој је рекао:
    Знаш што сам ти рекао малочас кад си ушла да не причамо?
    Управо су ми били у посети три светитеља, свети Антоније, свети Петар Атонски и свети Петар Коришки са још монаха пуно. Рекли су ми да ће велико страдање да задеси Србију.
    Мама каже да је тада кад је ушла у собу, у соби све мирисао тамјан, као најлепше миро, миро светитеља.
    …Велика ће невоља са запада доћи и ударити на нас Хришћане. Врани се небо од оних што се не помињу, иду да муче Србе.
    Крв тече потоцима, мученика, деце ће много са земље на небо отићи. Али ето пуни Бог Рај мученицима. Многи су се женили муслиманкама, или за муслимане удавале, и скрнавили себе, многи бракови нису венчани, многи нису крштени, али у својој ће се крви крстити, да би се спасли на дан Суда.
    Ужас предстоји Србима који тамо живе, гину, муче их, у колонама ће бежати са огњишта својих, за Србе тамо више неће бити места да живе.
    Југославија ће се распасти, Папа их све наговара и преговара, само да се Србин прогна, уговара рат на нас православне, он их саветује како Србина да намуче. Од њега ће зло потећи и од других сила земаљских. Много ће војске изгинути, видим логоре, поново муче народ а мислио сам да то више никад неће смети тако да се иживљавају….
    Видим колоне народа како беже. КОЈИ БУДУ ВЛАДИКЕ ИШЛЕ ЊЕМУ ПАПИ ДА СЕ ПОКЛОНЕ ИЛИ БИЛО ЗАШТО ДА ГА ЗАМОЛЕ, ВЕЛИКУ ЋЕ НЕВОЉУ НА СЕБЕ НАВУЋИ И НЕМИР ИМАТИ И ДОЖИВЕТИ.
    Нема шта код њега да се тражи. Папа оне, који Хришћане муче и Србе ниште, свецима проглашава. ТРАЖИЋЕ У БЕОГРАД ДА ДОЂЕ, АЛИ ЋЕ СЕ НАРОД УСПРОТИВИТИ, АКО И ДОЂЕ НИШТА НЕЋЕ ВАЉАТИ, ВЕЛИКА ЋЕ СЕ КРВ ПРОЛИТИ, ТО ЋЕ УЗРОКОВАТИ ВЕЛИКИ ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ И ОПЕТ ЋЕ СЕ СТРАНЕ СИЛЕ УМЕШАТИ. И ПАПУ ЧЕКА НЕВОЉА АКО ДОЂЕ, ПИТАЊЕ ЈЕ ДАЛИ ЋЕ СЕ ИЗВУЋИ, НАРОД ЋЕ СЕ ПОБУНИТИ И СВАЂА ЋЕ БИТИ ВЕЛИКА, УМЕШАЋЕ СЕ И ДРЖАВНИЦИ И ЦРКВЕНИ ЉУДИ. КРВ ЋЕ СЕ У СКУПШТИНИ ПРОЛИТИ.
    Народ ће се покренути, своје ближње изгинуле и нестале помињаће. Опет ће потоци крви тећи. НЕМИР ЋЕ СЕ НА ЦЕЛУ СРБИЈУ ПРЕНЕТИ. АЛИ ЋЕ СРБИЈА БИТИ МАЊА НЕГО ШТО ЈЕ БИЛА. И ЊУ ЋЕ РАСПАРЧАТИ.
    Већ су силници и карте нових граница нацртали, само их крију.
    Али народ је крив, навукао је гнев Божији на себе, Бога је оставио, нити пости, нити се како треба Богу моли, у ЦРКВУ ИДУ А ПРАВДУ БОЖИЈУ НЕ ТВОРЕ. Закон погазио, нити се о спасењу брине а деца јадна посрћу у неморал и дрогу…..
    ( …велики део о народним гресима…)

    О БЕОГРАДУ:

    Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више Благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. «Онај» из пакла са роговима седи на челу и командује њима и учи их како да пљачкају, краду хлеб сиротињи, а они да се богате, али ће им ПРЕСЕСТИ. Гледаће како ће то што су другима отимали, како им се у часу руши. «Онај» седи на челу и њих је у ланце оковао и он им командује, његови су робови. Све један мимо другог говоре и не могу да се сложе и споразумеју, ко раздељени језици су. Решаваће пером много тога и писаће, али НЕЋЕ РЕШИТИ НИШТА. И друге земље ће се умешати, али добра донети неће. Видим велико отпадништво, и секте и врачари и надрилекари и лажни пророци ће се умножити. Велики неморал, у народу, мито и корупција, безакоње. У Београду народа много у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако, велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе…….

    О ВЛАДИКАМА И ПАТРИЈАРХУ:

    Видим многе владике старешине у ланце оковане, неке монахе, црквена лица а познајем их ЖИВИ СУ, ЈОШ СУ НА ЗЕМЉИ НЕ КАЈУ СЕ А ВЕЛИКУ НЕПРАВДУ ТВОРЕ. «ОНАЈ» ИХ ЈЕ ЖИВЕ ОКОВАО ДА ЊЕГОВУ ВОЉУ ВРШЕ.
    НА ВЕСЕЛОГ ПАТРИЈАРХА КАО ЧАВКЕ ГАЧУ, ДА ОН СЛУША ЊИХ А НЕ ОНИ ЊЕГА. ДОСАДИШЕ МУ, ТЕРАЈУ ГА, ДА РАДИ СУПРОТНО ЊЕГОВОЈ ВОЉИ, А ТИМЕ И ГОСПОДА ЉУТЕ, И НЕ ЗНАЈУ ДА ИХ ПАТРИЈАРХ ГЛЕДА КАО ЛЕКАР СНИМАК. ВИДИ ИХ И ШТА МИСЛЕ И ШТА СМЕРАЈУ.

    А и власти неће цркву за савет да питају. Мисле многи из власти да се парама може Рај купити, е па не може, код Бога протекције нема. Сав њихов нечисти новац који буду Цркви поклањали, да се покажу побожнима ватром ће горети. Богу њине паре не требају, јер су од сиротиње отимали, плате закинули, мајкама које су децу у рату изгубиле пензије недају, сиротиња и радници пиште, а они се туђим парама добротвори праве. Е па лаже и лопови пред Бога не могу. СВЕ ШТО СУ КОМУНИСТИ У СВОЈЕ ВРЕМЕ ГРАДИЛИ, ТО СЕ ПРЕД БОГОМ НЕЋЕ ВИДЕТИ, НИТИ БОГА САЧЕКАТИ, ДРУГИ ДОЛАЗАК ЊЕГОВ.

    Један само мали део О КОСОВУ:
    …..»Јао какав крвав Месец, све крв по њему, крв се лије, муслимани, шиптари, и друге вере су се удружиле и на Православље устали. Јао какво страдање предстоји, јој све крвави барјаци испод неба иду, носе их и војска велика на Косово одлази. Рат само што почео није, стиго је, на прагу је. Ено и оклопна возила нека, па авиони, бомбардоваће нас.(Ми смо стајале и слушале, ни померале се нисмо, где смо стале ту смо и остале слушајући оца шта говори, а ни помена није било тада о томе, нити смо ми имали телевизор, новине отац никад читао није, ништа, нити нам је ко од гостију причао да је тако нешто најављивано у медијима).
    Али отац је наставио да прича кроз сузе, вратио се од прозора и сео на постељу, држао се рукама за главу, брисао сузе и понављао је…»готово је, Цркве на Косову само падају, руше их, пале, скрнаве. Крстове ломе, пале Светиње, монаштво убијају и народ, силују, народ гине, крв потоцима, лешеви и гробља свуда, наше Косово бити неће. Туђин ће њиме командовати и њиме газити, џабе ће наши гинути. Многе ће мајке закукати, ко за доба Светог Лазара. Цркве, ако и остане која, биће као музеји, којима ће туђини управљати, а на крововима ће се неке заставе туђе виорити. Јој треба све Светиње из тих Цркава изнети, склонити у Србији, у ове манастире да не пале и ниште. Многе неће мртве никада ни наћи. Србину више места доле нема. Све ће порушити, туђин ће све што је српско уништити. Мораће да беже са огњишта својих. Ето Србине казне Божије. Али ето Србин на Косову Светог Николу мрсно слави, сад се све мора крвљу платити. Праве свадбе, испраћаје у време поста, веру неки држе само ради реда. Док српкиња своју децу у утроби ништи, и рат својој деци објављује а шиптарка рађа и по десето и више деце. Ништа се немојте чудити, Срби своју побожност сачували нису.

    JOШ ПРОРОШТВА О ВЛАДИКАМА

    «Много владика и теолога у задње време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће а и по наговору људи, угађаће им, биће ту и политичара и других са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих отаца, ВЕЋ СВОЈИМ ЗНАЊЕМ, КОРИСТЕЋИ НАДМЕНО ПОВЕРЕНУ ИМ ВЛАСТ, ДА НАМЕТНУ НЕКА СВОЈА ПРАВИЛА У ЦРКВИ: БИЛО О ПОСТУ ИЛИ НЕКЕК ДРУГЕ НОВОТАРИЈЕ, КОЈЕ ДО ТАДА НИКО ЧУО НИЈЕ, И ТОМЕ ЋЕ СЕ ЧУДИТИ МНОГИ. И НАРОД ЋЕ ТО САМ УВИДЕТИ, МНОГИ ЋЕ СЕ УСПРОТИВИТИ, (Газиместанци а?), ЈЕР ЋЕ ДУХОМ ОСЕТИТИ ДА ТО НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ.
    И ТАКО ПОНЕШЕНИ СВОЈОМ НАДМЕНОШЋУ И ГОРДОШЋУ, А КОРИСТЕЋИ ВЕЛИКИ ПОЛОЖАЈ И ВЛАСТ ПОВЕРЕНУ, МНОГЕ ЋЕ ПОГРЕШНЕ ПОТЕЗЕ ПОВЛАЧИТИ, многе ће наредбе нерасудне давати, да ће бити тешко да их подчињени послушају и да их прате. ОД ЊИНЕ ГОРДОСТИ ЈАВИЋЕ СЕ ПЛОД ЊИХОВИХ САМОВОЉНИХ ОДЛУКА
    (јер Бог се гордима противи а своје путеве њима не открива): многи ће се послови завршавати преко везе, угађањем грешницима непокајаним и огрезлим у криминал, који су своју имовину стекли на лоповски начин закидајући сиротињи, и тако ће у истим замкама бити са њима. Многе ће бринути владике о материјалном, а монаштво ће се осипати, на духовно се неће ни мислити, ТЕШКО ЋЕ СЕ МОЋИ СА ЊИМА СПОРАЗУМЕВАТИ, МНОГИ НЕЋЕ МОЋИ ТО ОЋУТАТИ, ПА ЋЕ БРИТИ ПРОГОЊЕНИ И ИСПАШТАЋЕ.
    МНОГЕ ВЛАДИКЕ И СТАРЕШИНЕ ЋЕ ПРИМЕЊИВАТИ НЕКЕ НАВОДЕ ОТАЦА ПОВРШНО, ЗАНЕМАРУЈУЋИ СУШТИНУ И ШИРИНУ ПОУКЕ ТЕ НЕ САГЛЕДАВАЈУЋИ, РАСУЂИВАЋЕ ЈЕДНОСТРАНО.
    Ширину поуке никад сагледали нису, а нешто СВОЈЕ ХОЋЕ ДРУГИМА ДА НАМЕТНУ КАО ПРАВИЛО НОВО. ИЗМИШЉАЋЕ ОНИ И НЕКА НОВА ПРАВИЛА ПОСТА, И ТО ЋЕ НАРОД ЗБУЊИВАТИ И НЕКЕ НОВОТАРИЈЕ АЛИ ПОДВИГА ОНИ НЕЋЕ ДРЖАТИ, да по Божијем добију дар расуђивања и мудрости.
    НЕКИ ЋЕ СЕ ТАКО ПОНАШАТИ А НЕКИ НЕ, ПА ЋЕ МЕЂУ ЊИМА БИТИ РАЗДОРА И НЕСЛОГЕ, А НАРОД ЋЕ ТО СВЕ И ВЕРНИЦИ ИСПАШТАТИ. Неки ће тако постати неосећајни, товариће тешка бремена да ће се подчињени У ЧУДУ ЧУДИТИ КАКО ДА ПОСТУПЕ, А ДА НЕ ПОГРЕШЕ. Тако ће живе људе гутати својим нерасудним одлукама, без претходног саслушања и испитивања, па отуда ће бити ПОМЕТЊА и прелазак монаштва из једне Епархије у другу и неће имати ко да их саслуша.Отац је говорио: О ВЛАДИКЕ И СВЕШТЕНИЦИ НЕМОЈТЕ ГРАДИТИ ПРИЈАТЕЉСТВА ИЗ ИНТЕРЕСА СА ЉУДИМА, ВЕЋ ИХ ВЕРИ УПУЋУЈТЕ И ТЕЖИТЕ ДА ИХ СА КРИВОГ ПУТА ВРАТИТЕ, ДА НЕ БИСТЕ ЗАТО БИЛИ ОСУЂЕНИ! МНОГИ СУ БЕЗ ИСКУСТВА МОНАШКОГ СЕЛИ У ФОТЕЉЕ И ТУ ПРОБЛЕМИ ВЕЛИКИ НАСТАЈУ, ЈЕР ОНИ НЕ МОГУ МНОГО ТОГА РАСУДИТИ КАКО ТРЕБА...

    • 212 постови
    23 април 2017 21:03:37 CEST

    ВИДЕНИЕ НА СВЕТИОТ ОТЕЦ ЈОВАН ЧУДОТВОРЕЦ КРОНШТАТСКИ


    ВО ИМЕТО НА ОТЕЦОТ И СИНОТ И СВЕТИОТ ДУХ

    Свети Јован Кронштатски

     

      Светиот и Праведен отец Јован Кронштатски се присетува на видението коешто го имал во Јануари 1901 година:
      После вечерните молитви легнав малку да се одморам во својата слабо осветлена соба оти чувствував блага вртоглавица, пред Иконата на Пресвета Богородица гореше кандило.

      После не повеќе од половина час чув чуден шум и некој ме допре по рамото и со благ глас рече “Стани слуго Божји Јоване и следи ја волјата Божја”.
      Јас станав и видов пред себе Старец кој изгледаше величествено, косата му беше белосива а тој имаше на себе црна мантија и во раката носеше стап, ме набљудуваше со благ поглед. Додека јас со голем напор се воздржував да не се срушам, моите раце и нозе се тресеа, сакав нешто да речам но јазикот не ми се мрдаше. Тогаш Старецот ме прекрсти и ме исполни смирение со радост, тогаш и јас самиот се прекрстив. Старецот покажа со стапот на западниот ѕид на мојата соба и на ѕидот со стапот ги напиша броевите: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одеднаш ѕидот исчезна и јас одејќи со Старецот се движев кон некоја зелена ливада а таму видов мноштво на крстови направени од глина, дрво или злато кои означуваа гробови и јас го запрашав Старецот зошто се овие крстови овде а тој благо одговори: “Тие крстови се за оние кои се мачени и убиени заради верата во Христа и заради Словото Божјо и станаа Маченици”, и ние го продолживме патот. Одеднаш видов цела река од крв, и го запрашав Старецот што значи оваа крв и колку крв е пролеано? Старецот погледна наоколу и одговори: ”Ова е крвта на вистинските Христијани” тогаш покажа во висина на неколку Облац
    и и јас видов мноштво бели лампи (кандила) како горат а потоа почнаа да паѓаат на земја една по друга десетици и стотици и додека паѓаа се гасеа и се претвораа во пепел. Старецот тогаш покажа и рече: “Погледни” и видов на облакот седум лампи што горат, и јас запрашав што значат овие лампи што паднаа на земјата а он одговори “Тоа се Црквите Божји кои паднаа во ерес, а оние седум лампи на облакот се седумте Апотолски Соборни Цркви кои ќе останат до крајот на времето.”

      Старецот тогаш покажа високо на небото и јас видов и слушнав Ангели како пејат: “СВЕТ СВЕТ СВЕТ ГОСПОД БОГ САВАОТ”, тогаш голема група луѓе со свеќи во рацете иташе покрај нас со радосни и светли лица, во таа група имаше Архиепископи, монаси, монахињи, потоа група мирјани меѓу кои имаше и млади, деца дури и доенчиња. Јас го прашав Чудотворниот Старец кое е значењето на овие луѓе, а тој одговори: “Тоа се луѓето кои страдаа за Светата Соборна Апостолска Црква за Светите Икони од рацете на злите уништители.” Јас го запрашав Старецот дали може да им се придружам а тој одговори: “Уште е прерано за тебе за да страдаш и твоето придружување не би било благословено од Господа.”

      Тогаш видов голема група на доенчиња кои од Ирод страдаа за Христа и примија венци од ЦАРОТ НЕБЕСЕН. Одејќи малку понатаму ние влеговме во голема Црква, јас сакав да се прекрстам но Старецот ми рече: “Не треба да се крстиш овде оти ова место е ‘МЕРЗОСТА НА ЗАПУСТЕНИЕТО’ (Даниил 12;11).” Во Црквата беше непријатно, на олтарот се наоѓаше Евангелие со Петокрака, свеќите изгледаа како од катран и гореа како дрва за потпалување, од Чашата се ширеше силна смрдеа, таму уште се наоѓаше Просфора со Петокрака, Свештеникот стоеше пред олтарот со лице црно како јаглен а под олтарот се наоѓаше жена облечена во црвено со петокрака на усните и врискаше низ Црквата смеејќи се и викајќи “ЈАС СУМ СЛОБОДНА.” Јас си помислив “Господе колку е одвратно ова, луѓето како полудени почнаа да трчаат околу олтарот свират и плескаат со рацете па запеаја хулни песни. Одеднаж светна молња, удри силен гром земјата се затресе и црквата се сруши испраќајќи ги жената, свештеникот, луѓето и сè останато во пропаст. Јас помислив: о Господе каков ужас спаси нè, и го запрашав Старецот какво е значењето на оваа страшна црква, тој одговори: “Тоа се лѼBR> ?ѓето на земјата, еретиците кои ја отфрлија Светата Соборна и Апостолска Црква и ја прифатија новата модернизирана Црква која Господ не ја благослови, во таа црква тие не постат, не присуствуваат на свештенослуженијата, не ја примаат Светата Причест.” Јас уплашено реков: “Господовата милост е над нас а овие ги проколнал со смрт...” Старецот ме прекина и рече: “Не тагувај само моли се.” Тогаш видов маса луѓе од кои секој имаше знак на петокрака на усните, страшно се мачеа од жед и одеа напред-назад. А кога нè видоа почнаа да викаат: “Свети Оци Молете се за нас оти ние не можеме а ужасно ни е тешко, нашите мајки и татковци не нè учеа на Законот Божји, ние дури го немаме ни името Христово и не наоѓаме мир, ние Го отфрливме Светиот Дух и знакот на Крстот... Тогаш заплакаа.

      Јас тргнав понатаму следејќи го Старецот, и тогаш тој покажа со раката на планина од човечки тела залиени со крв, а јас силно исплашен го запрашав Старецот за значењето на овие тела. Тој одговори: “Тоа се луѓето кои живееја монашки живот, го отфрлија Антихристот и не го примија неговиот знак, тие пострадаа за Верата во Христа и Соборната Апостолска Црква и примија маченички венци умирајќи за Христа. Моли се за овие Слуги Божји.”

      Без зборови Старецот се сврте кон север и покажа со раката, и јас видов Царска палата околу која трчаа кучиња, диви ѕверови и шкорпии кривејќи ги своите заби и челусти. Тогаш го видов и Царот како седи на престолот. Тој во лицето блед и сериозен ја рецитираше ИИСУСОВАТА МОЛИТВА. Одеднаш Царот се сруши како мртов, неговата круна падна а кучињата, ѕверовите и скорпиите го сотреа ВЛАДЕТЕЛОТ ПОМАЗАНИК. Јас ужаснат горко заплакав а Старецот ме зеде под рака... Тогаш видов личност во бело, тоа беше ЦАРОТ НИКОЛАЈ II, на неговата глава венец од зелено лисје, а неговото лице бледо и помалку крваво, околу вратот имаше златен крст и тивко ја шепотеше молитвата, и тогаш ми рече со солзи: ”МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЧИ ИМ НА СИТЕ ПРАВОСЛАВНИ ХРИСТИЈАНИ ДЕКА ЈАС ЦАРОТ МАЧЕНИК УМРЕВ ДОСТОИНСТВЕНО И МАЖЕСТВЕНО ЗА МОЈАТА ВЕРА ВО ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНАТА ЦРКВА, РЕЧИ ИМ НА СВЕТИТЕ ОЦИ ДА СЛУЖАТ ПАРАСТОС ЗА МЕНЕ ГРЕШНИОТ НО ЗА МЕНЕ ГРОБ НЕМА ДА ИМА.”
      Набрзо сè стана скриено со магла, а јас плачејќи се молев за ЦАРОТ МАЧЕНИК, нозете и рацете ми се тресеа од страв. Тогаш Старецот рече: “Погледај” и јас видов групи луѓе како лежат секаде наоколу испоумрени од глад, а некои сеуште живи јадеа трева и билки, додека кучињата ги растргнуваа телата на мртвите, неподнослива смрдеа се ширеше наоколу, јас помислив: о БОЖЕ тие луѓе немаа Вера, со нивните усни тие богохулеа и за тоа го примија ГНЕВОТ ГОСПОДЕН... Уште видов цела планина од книги меѓу кои се влечеа црви и почуствував страшна смрдеа и го запрашав Старецот кое е значењето на овие книги, а тој одговори: “Ова се книги полни со безбожништво и хули на БОГА кои ќе ги затрујат сите Христијани со еретички учења”, тогаш Старецот допре со својот стап некои од книгите и нив ги зафати пламен и ветрот ја развеа пепелта.

      Малку понатаму видов Црква околу која лежеа куп ливчиња со имињата на упокоените за споменување, јас се наведнав да земам некои од ливчињата да прочитам некои од имињата но Старецот рече: “ОВИЕ ливчиња со имињата на упокоените лежат овде веќе многу години, и свештениците заборавија на нив, а јас запрашав: “Кој ќе се моли за нив,” а тој одговори: “АНГЕЛИТЕ ЌЕ СЕ МОЛАТ ЗА НИВ.”

      Тргнавме понатаму и Старецот забрза, така што со мака го следев. Тогаш ми покажа и рече: ”Гледај” и јас видов многу народ мачен од демони (ѓаволи) кои ги мачеа со стапови, вили и куки. Јас го запрашав Старецот што значи состојбата на овој народ, а тој одговори: “Тоа се оние кои ја напуштија својата Вера и кои ја напуштија Светата Соборна и Апостолска Црква и ја прифатија новата модернизирана Црква.

      Оваа група ги претставува и свештениците, монасите, монахињите и мирјаните кои ги прекинаа своите завети и бракот и се оддадоа на пијанство и на секој вид беззаконие и хула.” Сите тие имаа ужас на лицата и од устите им се ширеше неподнослива смрдеа, додека демоните (ѓаволите) ги мачеа и влечеа во длабока пропаст од која се издигаше пеколниот оган. Јас ужасно се исплашив и се прекрстив молејќи се “Избави нè Господи од ваквиот пат.”

      Тогаш видов група луѓе од стари и млади ужасно грозно облечени кои подигаа голема “ПЕТОКРАКА ЅВЕЗДА” на секој крај на петокраката имаше по дванаесет демони (ѓаволи) а во средината на петокраката самиот Сатана со страшни рогови и издолжена и изопачена глава, тој ширеше околу себе пена на луѓето додека говореше “Станете вие проклети со знакот…” Одеднаш се појавија мноштво демони (ѓаволи) со железни печати и на сите луѓе ставија знак на усните, над лактот и на десната рака. Јас го запрашав Старецот за значењето на ова а тој одговори: “ОВА Е ЗНАКОТ НА АНТИХРИСТОТ.” Јас се прекрстив и тргнав по Старецот.

      Малку потоа тој одеднаш застана и покажа со раката на исток каде што видов голема група на луѓе со радосни лица како носат Крстови и запалени свеќи во рацете, а меѓу нив се наоѓаше голем Олтар бел како снег и на Олтарот се наоѓше “Воздух” (платно со кое се покриваат Светите Дарови) со златна царска круна на која беше напишано “за кратко време”. Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахињи и мирјани стоејќи околу олтарот пееја: “СЛАВА НА БОГА НА ВИСИНИТЕ И НА ЗЕМЈАТА МИР.” Јас од голема радост се прекрстив и Му заблагодарив на Господа, тогаш Старецот го подигна својот Крст нагоре три пати и јас видов планина од тела залиени со крв а над нив летаа Ангели земајќи ги душите убиени заради Словото Божјо и ги носеа кон Небесата пеејќи Алилуја. Додека го гледав тоа гласно заплакав а Старецот ме фати под рака и ми забрани да плачам говорејќи “Колку му е угодно на БОГА, што нашиот ГОСПОД ИИСУС ХРИСТОС мачен ја проли Својата Пресвета Крв за нас, а овие ќе бидат маченици кои не го прифатија знакот на Антихристот и сите кои ќе ја пролијат својата крв ќе примат небески венци.” Тогаш Старецот се помоли за тие Слуги Божји и покажа на исток а зборовите на Пророк Даниил се обвистинија “МЕРЗОСТА НА ЗАПУСТЕНИЕТО” (Даниил 12;11). ТАМУ ја видов Ерусалимската купола над која се наоѓаше петокрака, а во Црквата големо мноштво на милиони луѓе а уште многу се обидуваа да влезат внатре. Јас сакав да се прекрстам но Старецот ме фати за рака и рече: “ОВДЕ Е МЕРЗОСТА НА ЗАПУСТЕНИЕТО.” Тогаш видов олтар кадешто гореа свеќи од смола а на олтарот се наоѓаше цар во огнено црвена порфира, на главата имаше златна круна со петокрака, и јас го запрашав Старецот: “Кој е ова” а Старецот рече: “Антихристот”.

      Тој беше многу висок, со огнени очи, црни образи, четвороаголно вообличена брада, луакво, зло и страшно лице. Тој самиот се наоѓаше на олтарот. Тогаш ги подигна рацете кон народот, рацете му личеа на тигрови канџи и извика: “ЈАС сум цар, јас сум Бог, јас сум водач и оној кој го нема мојот знак ќе биде убиен.”

      Сите луѓе паднаа ничкум и го обожуваа а тој им ставаше знак на нивните усни и раце за да можат да примат малку леб и да не изумрат од глад и жед. Тогаш пред Антихристот неговите слуги доведоа неколку луѓе со врзани раце коишто не сакаа да му се поклонат. Тие гласно рекоа: “НИЕ СМЕ ХРИСТИЈАНИ! НИЕ ВЕРУВАМЕ ВО НАШИОТ ГОСПОД ИИСУС ХРИСТОС!” а Антихристот во миг им ги отсече главите и се пролеа христијанска крв. Тогаш во олтарот пред Антихристот доведоа дете да му се поклони, но детето не сакаше да се поклони туку јасно исповеда: “ЈАС СУМ ХРИСТИЈАНИН И ВЕРУВАМ ВО НАШИОТ ГОСПОД ИИСУС ХРИСТОС, А ТИ СИ СЛУГА НА САТАНАТА!” Антихристот тогаш извика: “Смрт за тоа дете!” додека останатите кои го прифатија знакот на Антихристот паднаа пред него ничкум и го обожуваа.

      Одеднаш одекна гром, мноштво на молњи почнаа да блештат и огнени стрели почнаа да паѓаат на слугите на Антихристот. Тогаш голема огнена стрела светна и го погоди Антихристот во глава. Тој замавна со раката а круната му падна од главата на земјата и се искрши. Тогаш милиони птици полетаа на антихристовите слуги. Јас почувствував дека Старецот ме зеде за рака и ме поведе.

      Одевме понатаму и јас видов уште многу многу пролиена христијанска крв и тука се сетив на зборовите на Светиот Јован Богослов, во книгата Откровение, дека крвта ќе им биде на коњите до узди. Јас си помислив: “Боже спаси нè. Тогаш видов Ангели кои летаа и пееја: “СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.”

      Старецот погледна наназад и рече: “НЕ ТАГУВАЈ ОТИ БРЗО, МНОГУ БРЗО ЌЕ ДОЈДЕ КРАЈОТ НА СВЕТОТ. Моли Му се на Господа: БОЖЕ БИДИ МИЛОСТИВ НА СВОИТЕ СЛУГИ.”

      Времето се приближуваше кон крајот. Старецот покажа кон исток, падна на колена и започна молитва и јас му се придружив. Тогаш Старецот беше подигнат во висина кон небесата и додека се одделуваше во висината јас се сетив дека не го знам името на Старецот и гласно повикав кон него: “ОЧЕ КАКО ТИ Е ИМЕТО?” А тој благо одговори: “СЕРАФИМ САРОВСКИ.”

      ТОА Е ОНА ШТО ЈАС ГО ВИДОВ И ГО ЗАПИШАВ ЗА ПРАВОСЛАВНИТЕ ХРИСТИЈАНИ. Големото ѕвоно заѕвони над мојата глава и јас слушајќи го звукот станав од креветот и се помолив:
      “ГОСПОДИ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОГНИ МИ ПО МОЛИТВИТЕ НА ВЕЛИКИОТ СТАРЕЦ, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕ МЕНЕ ГРЕШНИОТ СЛУГА СВЕШТЕНИКОТ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ.”


    СЛАВА НА
    СВЕТАТА ЕДИНОСУШТНА, ЖИВОТОТВОРНА И НЕРАЗДЕЛНА
    ТРОИЦА,
    ОТЕЦОТ, И СИНОТ, И СВЕТИОТ ДУХ
    АМИН.

    • 212 постови
    23 април 2017 21:07:28 CEST

    „КАДА РЕКНУ МИР И СИГУРНОСТ…“

     

    Епископ Теофан Нови Затворник

    КАДА РЕКНУ МИР И СИГУРНОСТ,
    НАПАШЋЕ ИХ ПОГИБАО…

     
    Када се Господ Исус Христос вазносио на Небо, и када су Апостоли, мада већ упозорени на његов узлазак к Оцу стајали са погледом ка Њему устремљеним, у препасти од дивотнога призора и у туги због растанка са Божанственим Учитељем, к њима су били послани Ангели да их успокоје. И шта чине ови небожитељи? Какву љекарију употребљавају да излече Апостоле од печали?
    Као јак лек употребљавају они у том циљу мисао о будућем јављању Господа Који се сада скрива од Апостолских очију: „Овај Исус Који се вазноси од вас на Небо“, кажу они Апостолима, „исто ће тако доћи како Га видесте да иде на Небо“ (Д.А. 1,11.). И како је стварно помогао овај духовни Ангелски лек! Писац „Дела Апостолских“ на другом месту приповеда о Апостолима да се, по Вазнесењу Господњем, вратише „у Јерусалим са радошћу великом“ (Лк. 24,52). Зато су касније и сами Апостоли, када је требало да укрепе слабе хришћане или да олакшају оним страдалнима, свагда ове подсећали на будући славни Долазак Христа Спаситеља, радостан за истинске и страшан за умишљене хришћане.
    Може се рећи да је мисао о очекиваном јављању Христовом била у првобитном Хришћанству свеопшта основа, која је подупирала сваколико његово здање, и свеопшта снага, која је надахњивала сваколико тело његово. Али, нажалост, није увек бивало тако. Сваки пут када је у последујућим вековима слабио истински дух првобитног Хришћанства, помрачивала се у свести хришћана и мисао о будућем славном доласку Христовом. И људски род под утицајем тог погубног духовног развоја, који заборавља заповест спаситељеву – „непрестано бдијте!“(Мк. 13,37), „чекајући блажену наду и јављање Великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“(Тит. 2,11-13), погружавао се у дубоки духовни сан. Заборављајући на горње, небесно, људи су почињали да живе само земаљским. (Кол. 3,2). „Касни господар мој“, каже зли слуга, и „почиње бити своје другаре и јести и пити са пијанцима“ (Мт. 24, 48-49). „Касни Женик“, (Мт. 25,5), мисле луде девојке и спавају безбрижно, док последње капи уља догоревају у светиљкама њиховим. „Касни Судија“, вичу ругатељи Божанственог Промисла, „где је обећање доласка његова? Јер, откако оци помреше, све стоји тако од почетка створења“ (2 Петр. 3,4), и у нади у то кашњење или, боље рећи, у очајању, почињу да ходе по својим похотама: „Једимо и пијмо јер ћемо сутра умријети“(1 Кор. 15,32).
    А шта у тим случајевима ради вечно Бдијући Свети? (Дан. 4,10)?
    „Неће вјечно не марити за Дух Мој људи ови“ (Пост. 6,3), каже Он на Божанском Савјету Своме. И тамо где је немоћна, не по недостатку Божије Силе, него по одсуству људске пријемчивости, Љубав Божија, људе почињу да уразумљују речи гнева Божијег. Тако је негда проговорио гневом Својим Господ са Небеса, када је, водама свесветског Потопа, потопио сав огреховљени род људски и испрао земљу од људских безакоња. Тако је проговорио Он, када је огњем небеским спалио градове Содому и Гомору. Тако је било и на Голготи, када огреховљен род људски није поимао, Кога је распињао, проговорила је сама природа. „Од шестог часа тама бијаше по свој земљи до часа деветога“ (Мт. 27,45). „Завјеса храмовна раздрије се одозго до доле, и земља се протресе, и камење развали се, и гробови се отворише и многа тијела помрлих светих усташе“ (Мт. 27, 51-52).
    Тако и сада говори Господ вама, о браћо, очигледно зато што сте постали глуви за глас божанствене љубави, услед тога што сте почели да заборављате на Небо и мислите само на земаљско. „Касни Господ са доласком“, мислите и ви у дубинама срдаца својих.
    Не, рђаве слуге и слушкиње, „Не касни Господ с обећањем, као што неки мисле, него нас трпи дуго јер неће да ико пропадне, но да сви дођу у покајање“ (2. Петр. 3,9). И ко зна није ли се већ навршила мера Његовог дуготрпљења? Уочите, хришћани, како се из дана у дан умножавају знаци доласка Његова, на које је Он сам предуказао: страдање народа, глади и пропасти и трусови, мноштво саблазни – међусобне издаје, умножавање безакоња, усахнуће љубави (Мт. 24, 3-33 и Лк. 21, 11-36). Нисмо ли и ми били сведоци својеврсне велике светске борбе, када је не у преносном смислу него у изворном смислу речи, устао, по речи Спаситељевој, „народ на народ и царство на царство “ (Мт. 24,7). И то је већ знамење блискога Доласка Судије Небескога, што тако многи дремају, не обраћајући пажњу на поразна знамења времена, јер ће, по претходно реченим речима Пророка и Апостола , „доћи Дан Господњи као лопов у ноћи“ (2 Петр. 3,10). „Јер, када рекну мир и сигурност, тада ће изненада напасти на њих све погибао, као бол на трудну жену и неће утећи“ (1 Сол. 5,3). Хтели ми то или не, доћи ће време када ћемо зачути велики и страшни глас, који ће са висина небеских огласити: „Женик иде…“ (Мт. 25,6). То се Судија приближава, Цар се јавља, то Бог свију иде да суди живима и мртвима! Тада ће се од гласа тога поколебати основе земље и силе небеске покренуће се (Мт. 24,29). Сабраће се зборови Ангела, Архангела, Херувима и Серафима и сви многооки снажно и силовито гласиће: „Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ, Који бијаше и Који јесте и Који долази“ (Откр 4,8). И свака твар на небу и на земљи и под земљом Са трепетом ће ускликнути: „Благословен Који долази у име Господње!“ И попут страшне муње засјаће и јавиће се ради суда над васељеном Велики и Славни Бог наш!
    Свети по знаковима времена препознају ово време. Ономе, пак, ко има ум окренут делима житејским и љуби земаљско, то не може бити јасно, по речима преподобног Јефрема Сирина (у Слову о доласку Господњем). Зато такве и наказује Господ нарочитим знаковима гнева Својега. И вас данас, о христољупци, Онај Који на земљу призире и чини да се она тресе (Пс. 103,32), преко труса који вам се догоди, буди вас из сна духовног на духовно бдење и ишчекивање Страшног и славног Његовог Другог доласка: „данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдоглава срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи“ (Јевр. 3, 7-8). „Ево, Он долази на облацима и угледаће га свако око“ (Откр. 1,7). Благо ономе ко може од свега срца да каже: „Да, дођи Господе Исусе!“.
     
    (Беседа коју је Епископ Тофан Полтавски, Нови Затворник, изговорио верном народу у Бугарској тридесетих година овог века, након разорног земљотреса).

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:01:08 CEST

    Дванаест знакова краја света

    Отац Андреј Филипс

     

    �Касније је него што мислите�

    Блажени Серафим Роуз (+1982)

     

    Ни један човек не зна када ће наступити крај света. Заиста, време краја света, није било саопштено чак ни људској природи Сина, од стране Оца (Матеј 24:36). Међутим, у Јеванђељима Син Божији нам говори о знацима, који морају да се десе, пре него што дође крај света. Који су ово знаци и које закључке, оклевајуће међутим, можемо извући из њих, о временима у којима живимо?

    Дванаест знакова, који морају да се десе пре него дође крај света су дани, као што следи:

     

    1. Многи ће доћи у име Христово и обмануће многе (Мат. 24:5; Марк. 13:6; Лука 21:8).

    2. Биће ратови и говори о ратовима између народа и царстава (Мат. 24:6-7; Марк 13:7-8; Лука 21:9-10).

    3. Прве невоље ће бити у виду несрећа: глади, помора и земљотреса на различитим местима, ужасни знаци и велика знамења са небеса (Матеј 24:7-8; Марко 13:8; Лука 21:11).

    4. Православни Хришћани ће бити гоњени, убијани и сви ће их народи мрзети (Матеј 24:9; Марко 13:9-11; Лука 21:12-15).

    5. Свуда ће се људи међусобно мрзети и издавати (Матеј 24:10; Марко 13:12-13; Лука 21:16-17).

    6. Многи лажни пророци ће се појавити и превариће многе (Матеј 24:11)

    7. Због пораста безакоња, (злих дела и непокајаног греха) љубав многих ће охладнети. Само онји претрпе до краја ће се спасти (Матеј 24:12-13; Марко 13:13; Лука 21:19).

    8. Јеванђеље ће бити проповедано кроз цео свет �за сведочаснтво народима� (Матеј 24:14; Марко 13:10).

    9. Након овога Јевреји ће постати Православни Хришћани (Римљ. 11:25-28).

    10. Припреме ће бити учињене кроз долазак Антихриста, названог сином погибли и звери. Следујући лажним пророцима и лажним знацима и чудима, Антихрист ће бити мајстор обмане, �шока и страха�, одузимајући људима слободу, али чинећи да они мисле да су слободни. Гониће истинске слуге Христове са бесом и гневом. Храм у Јерусалиму ће бити поново изграђен за њега, да би се тамо зацарио на место Христа � пошто и само име �Антихрист� значи, онај који долази уместо Христа (Матеј 24:15-24; Марко 13:14-22; 2.Сол. 3:11; 1.Јован 2:18; Откр. 13:1-8).

    11. Знаци ће се појавити на небу, сунце ће се помрачити и месец неће давати светлости, звезде ће пасти са небеса, море и таласи ће бучати и Силе небеске ће се покренути (Матеј 24:29; Марко 13:24-25; Лука 21:25-26).

    12. Знак Сина Човечијег (Крст) ће се појавити на небу и тада ће се догодити Други Долазак Христов у сили и великој слави. Ангели ће бити послати да скупе изабране са �четири стране� (Матеј 24:30-31; Марко 13:26-27; Лука 21:27).

     

    Ако погледамо на знаке горе, можемо бити у искушењу да помислимо да се прва половина, првих шест знакова већ догодило.

    Посматрајући први знак, у току векова, заиста многи су дошли, говорећи да су Христос и обманули су многе.

    Што се тиче другог знака, двадесети век, а посебно почетак двадесетпрвог века, је обележен �ратовим и гласинама о ратовима�.

    Трећи знак, �природне� (т.ј. неприродне) несреће, се дешавају, као �глади, помори, земљотреси), по целом свету.

    Четврти знак, Православни Хришћани се свуда �прогоне, убијају и мрзе�.

    Пети знак се такође догодио, јер је савремени свет препун �мржње и издаје�.

    Шести знак, лажни пророци су у изобиљу и �обмањују многе�.

     

    Међутим, има и оних који би ишли иза овог тумачења. Они би рекли да смо већ сада на три четвртине пута до кртаја, уз откровење следећа три знака.

    За њих, седми знак, безакоње, које је сада у изобиљу и љубав многих је заиста охладнела. А и осми знак је и сада у остварењу, јер се Јеванђеље проповеда кроз цели свет, уз ослобађање Русије и савремене глобалне покрете. Долази време када неће бити човека који није чуо за Православну Цркву.

    Што се тиче деветог знака, чињеница је да се мноштво Јевреја, бар у Русији, у протеклим годинама крстило у Православној Цркви.

    Ако је ово случај, ми сада чекамо на припрему десетог знка. Шта можемо рећи о томе, о коначној припреми за долазак Антихриста? Сигурно је сада постоје изобиље лажних пророка, који тврде да говоре у име Христово. Кроз савремену технологију, знаци и чудеса, незамисливи до пре пар година, сада се догађају.

    Као �отац лажи� (Јован 8:44), Антихристов чудовишни план обмане је свуда као доказ. Он је присутан кроз пропаганду савремених медија, рекламу и маркетинг, конформистичку дрогу телевизије, компјутерско варање и друге електронске технологије, спуштање нивоа савременог образовања �Који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине� (2.Тим. 3:7). Кроз ове инструменте контроле, масама се манипулише и поробљавају се обмани од стране оних, чији је интерес да се њима манипулише. Мудрост напушта град.

    Замишљајући да су слободне, масе су поробљене кредитима зеленаша. Овај дуг се лукаво сакрива под маском супротног � �кредит�, �слобода�, купити шта год се жели, где год се жели.

    Илузија глобалног јединства и мира се обећавају кроз физичке удобности. То се даје по цену слободе, која се мора предати самопроглашеним �демократама�, у ствари, диктаторима.

    Кроз отпадништво од вере у Васкрслог Христа, одступници губе своју слободу због страха од смрти, веру Васкрсења, која се сада свуда одбацује. Ови одступници, плашећи се телесне смрти, биће психолошки поробљени Господару обмана и урадиће све само да би очували своје земаљске животе. Антихрист ће доћи да окупира, сада упражњени престо у душама људи.

    Сурови прогон последњих преосталих слугу Христових, још увек верних Васкрсењу и опирућих Антихристу, догодиће се још једном. Од повратка Јевреја у Свету Земљу и успостављање јеврејске државе, планови се чине за поновну изградњу Храма у Јерусалиму и долазеће обожавање Антихриста тамо.

     

    Шта да мислимо?

     

    Многи циници ће одбацити овај чланак као просто ширење панике. Они ће рећи да су већ многи објављивали крај и постајали предмет шале. То је истина, али су они постали предмет шале, јер нису знали Писмо и игноришући Христове сопствене речи, да ниједан човек не зна дан и час (Матеј 24:36), измишљали су тачне датуме краја света. Из овога учимо да је увек безумно презирати речи Спаситеља и игнорисати Писмо.

    Други циници ће рећи да су други предвиђали крај, без давања прецизног датума, и да су ипак погрешили. Међутим, многи од њих нису предвиђали крај света, већ крај. Ово се догодило, као што је проречено, 70. године са опсадом Јерусалима од стране Римљана и крај света Јевреја.

    Ово се догодило и 1066. године, када је енглески народ видео знаке и схвати да њихов свет долази крају, уз поробљавање Енглеске од стране Нормана.

    Ово се опет догодило и 1917. године у Русији, када је руски народ видео безакоње око себе и схватио да њихов свет долази до краја уз поробљавање Русије од стране бољшевика. Они којки су у таквим случајевима предвиђали крај света заиста су били у праву и оправдали су се.

    Ипак други циници ће рећи да су други предвиђали неумитан крај света, без давања свету прецизног датума, и опет погрешили. Међутим, ако такви људи желе да размотре та упозорења, видеће увек да су упозорења давана условно. Другим речима, увек су говорили да ће свет доћи крају, ако не буде покајања.

    Неизбежни догађаји проречени Христом у Јеванђељима могу бити убрзани или успорени. Ми имамо слободу да или убрзамо долазак Антихриста или да га успоримо.

    Овој последњој групи се ми придружујемо. Не наравно, из разлога, што смо ми пророци, или имамо неку друзгу врлину, већ јер смо ми, као милиони других, једноставно држимо вере двехиљадегодишње Православне Хришћанске вере, Вере Христове Цркве, Вере у Васкрсење.

    Сигурно је, ниједан човек не зна �часе и времена� (1.Сол 5:1),али ако не буде покајања сада, јасно је да једног дана неће бити више времена ни часова.

     

    преузето са:

    http://www.orthodoxengland.btinternet.co.uk/twelve.htm

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:04:58 CEST

    На питање како препознати антихриста када дође соловјецки старац Зосима је рекао: "Кад чујете да је дошао на земљу или да се појавио на земљи Христос знајте да је то антихрист". Најтачнији одговор! Свет, односно човечанство, неће препознати антихриста: оно ће га признати за Христа, прогласиће га за Христа... Када се пронесу гласине, када се буду шириле и јачале гласине о Христовом доласку то ће послужити као поуздан знак да је дошао антихрист, и да је почео да врши своју... службу" (исто, код еп. Игњатија). Ђаво ће, припремајући пут антихристу, бити заинтересован за то да се на целом свету прошири посветовњачено, умртвљено, формално хришћанство, и чак ће се потрудити да све религије "здружи" с њим. Све религије ће признати своје "духовно сродство" са хришћанством, и чак ће се одушевљавати узвишеношћу његовог учења, светошћу његових моралних захтева, лепотом његове симболике итд. Многи, чак и најнаивнији хришћани тапшаће кад виде овакав однос света пун поштовања према њиховој вери и с ватреним ентузијазмом, оставивши своје страсти и духовне чиреве да делују устремиће се у пориву телесне ревности да проповедају целом свету своје секуларизовано хришћанство. За такве проповедника Свето Писмо каже: Не слах тијех пророка, а они трчаше; не говорих им, а они пророковаше (Јер. 23, 21).

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:11:55 CEST

    Св. Серафим Саровски

    О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да "што је људима немогуће, Богу је свемогуће". Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже "живе" превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Ако живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно постоји велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвижавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице - то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле - "Молите се непрестано"- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.

    У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција - манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври, васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану - девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло - прича Радмила Војновић Садовњикова - када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је "неусипајушча" непрестана молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, "велика светлост после дуге ноћи", део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена 2003. великим торжеством у Сарову, где се подвижавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти.

    Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе "убоги Серафим" и поздрављао са "Христос Васкресе радости моја", оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17. јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила "Свети царски мученици, молите Бога за нас". Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

    Ради наших читалаца, али и целокупне наше јавности, која је склона да олако барата неким давно преживелим идеолошким пропагандним клишеима, ваља још једном истаћи чињеницу да је руски цар Николај у ствари и српски мученик, да је у Први светски рат ушао искључиво да би заштитио српски народ, те да је то био једини мотив и да је цар пострадао по Божијем промислу. Веза руског и српског народа се протеже до неба, и то не могу да раскину никакве номенклатуре, ни циничне ''свезналице'', а ми као народ треба да научимо да поштујемо безрезервно све оне који стају уз нас, поготово кад смо у невољама и страдањима, а не да тражимо неке закулисне мотиве у гестовима љубави и подршке.

    Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље, иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуистинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже ''праведни народни гнев на тиранина'' и ''спонтани израз народног расположења'', што је велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање великих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском ''историју пишу победници''. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњег и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством - све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. ''Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт'', говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен ''искуственим способом'' по речима старца, дакле вештачким начином.

    Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи, почетком XIX века, говори да ће ''син погибли и безаконија'' бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми. У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена - у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлађа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвижавала. Она је и умрла по послушању - старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене - није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако и бива - када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године, када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу и где су доношене мошти светих на поругање.

    У Саровској пустињи, на месту где се подвижавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002. године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији (иначе у олтару је била сцена!). Прошлог лета, на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150 пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро знају шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.

    У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо-Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак - службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, страдања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једноставну али спасоносну поуку, која може да замени сва овоземаљска , људска умовања и философска мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно? Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне!

     

    http://www.pouke.org/forum/index.php?topic=3920.msg102183;topicseen#new


    Овој пост е изменет од Сард на 07 мај 2017 19:13:46 CEST
    • 212 постови
    07 мај 2017 19:16:31 CEST

    О КРАЈУ СВЕТА

     

    МИТРОПОЛИТ ВЕНИАМИН
    (ФЕДЧЕНКОВ)
     

    „РУССКОЕ ЗЕРЦАЛО“
    Москва, 1998.
     
    Многопоштовани баћушка о. Александар![1]
     
    Благословен Бог наш, „Којим живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дјела Ап. 17:28).
    Питате ме за бављење питањем о близини и роковима краја свијета. Нећу на то одговарати директно. Него ћу само написати – како на то реагује моје срце и свијест религиозна?.. Господе, благослови!
     
    1. Ја таквим питањима нећу да се бавим, јер сматрам да сам немоћан да их дефинитивно разријешим ни у једном ни у другом смислу. А што се тиче питања о року, ја се чак религиозно бојим да му приступим: нека ме помилује Господ од такве дрскости!
    2. За мене је очигледно – до болне опипљивости – да је мој најглавнији задатак спасење, конкретно – неопходност непрекидне борбе са гријесима, молитве, испуњавања најближег дуга и читавог низа других, за мене и ближње важних дјела. Због тога би бављење таквим стварима (о роковима нарочито) за мене било исто као када би болесник, баталивши бригу о томе како да се излијечи, почео да изучава: кад ће умријети? И шта ће послије тога бити са њим?
    Можда они могу да ускладе и „изучавање“ и лијечење? – Не знам… Али сумњам… Било како било, ја за себе пишем: мени – није до тога! Боли ме чак и када само помислим да се бацим на таква питања. О, Боже! Буди милостив према мени, окајаном, многогрешном, пустом („Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшени, а одежди не имеју – војти в њего“[2]).
    А људи се данас, као Ева, петљају у оно за шта нису способни и шта им није потребно: једни на спиритизам, други (а то су психолошки „десничари“, „монархисти“? Није ли тако код Вас у П.?) у „ultra-православље“ о крају свијета… И неизоставно са пребројавањем. Болест је иста, само су двије форме; оба правца скрећу са правог пута. „Није велико видјети Ангеле, – говораше св. Антоније Велики, – велико је своје гријехе видјети“.
    3. Што се тиче суштинског одговора на питање о крају свијета, код мене, убогог, формирало се овакво мњење:
    а) Може бити да ми преживљавамо претпосљедњу етапу свјетске историје (Филаделфијске, Откр. 3. гл.[3]); б) а може бити да и није тако; јер могу се обратити још Јапанци, Кинези, Индуси (700 милиона); в) не знам; г) било како било, мисао о крају који се приближава узнемирава и побуђује да се оштрије напреже слабо стремљење ка спасењу.
    4. Што се тиче „1000-годишњег“ царства, то је чиста фантазија, која долази од религиозног осиромашења, а као посљедица тога – доводи до приљепљивања чулном поимању ствари: православној религиозној свијести савршено је очигледно да је Царство Божије унутрашњи благодатни живот, како је говорио преп. Серафим, и како је откривено у ријечи Божијој.
    А то Царство Божије је од самог доласка Господа Исуса Христа „дошло у сили“, то јест, у пуноћи.
    Шта је оно? Упоредите Мт. 16:28 и Мк. 9:1. Код првог – „Сина Човјечијег, долазећег у Царству Својем“; код другог – „Царство Божије, дошавше у сили“. Значи, Царство Божије открило се у Исусу Христу. Како?.. И „послије тога“ узе три ученика и т.д. – и преобрази се… Слично се десило и са преп. Серафимом пред Мотовиловим.
    Царсто Божије – то је пројављење Божанства, обожење човјека и чак прослављење „твари“ (одежде). Значи, онда, све то нам је већ дато! А веће од тога не може бити ништа. Шта то још хоће људи?
    Није ваљда да хилијастичке чежње, које, на крају крајева, имају чисто земаљски карактер, могу бити „веће“ од тога? Никако! Убогому су оне досадне[4]. А оно што је радосно, дато је чак и нама: живот у Богу… „Праведност, и мир, и радост у Светом Духу“ (Рим. 14:17).
    А интелигенција, заражена материјализмом, – у конкретном случају – само на половину материјалистички, све, гради ли, гради „Царство Божије на земљи“, као и прије револуције… И индиректно подржава социјалистичке идеје…
    Ох! немам воље ни да пишем о томе… Досадно! Досадно! И очајно старо!.. Болест „парализе прогреса“.
    А ако је Царство Божије Благодатно Царство, или, другим ријечима: преображење човјека и свијета Духом Светим, онда је оно Његово дјело, а не наше. Ми га не можемо сазидати; па то је азбука.
    А ако је тако, онда је на нама да се припремамо да га примимо. Како? – Очишћењем, покајањем. И опет се враћам на исто оно, на „своје“ дјело: бори се са гријесима, моли се (Лк. 21:34-36), буди бодар и трезвен, и не бави се јаловом аритметиком.
    5. Знам, „они“ могу да ми приговоре (дјелимично сте и Ви писали)… А ја немам ни намјеру да расправљам о томе; јер, ово ја о себи пишем. А ја мислим овако: НИСАМ ЈА, многогрешни, ТАЈ који ће да се бави тиме!
    Нехотице ми падају на памет два случаја из древне прошлости: св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о „дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе! Због чега неки од људи достижу старости и стања немоћи, а други умиру у дјетињем узрасту и мало живе? Због чега су једни сиромашни, а други богати? Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?“
    Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:
    „АНТОНИЈЕ! СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОЈЕМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДБИНЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ“ (Отечник Еп. Игњатија Брјанчанинова).
    Други случај, из живота св. Пимена Великог, врло познат.
    Дође код њега учени „богослов“ из Александрије, Евагрије. Али св. Пимен не хтједе да га прими. Овај се расрди и хтједе да оде, али је ипак прво рекао послушнику св. Пимена:
    – Реци Авви да ја дођох не ради чега другог, до да бесједујем о богословљу.
    Овај пренесе то св. Пимену. Св. Пимен опет одби да га прими. Раздражени Евагрије већ бијаше пошао натраг; ипак, одлазећи, рече:
    – Пођи, питај га: зашто не хтједе са мном да разговара?
    Св. Пимен му је преко послушника одговорио:
    – Реци му: ти си од виших, а ја – од нижих; ти мудрујеш о небеском, а ја сам научио само да се у земаљском сналазим; ти хоћеш да разговараш о Богу, а ја познадох само своје страсти. Е, да си ме питао како истјерати плотску или неку другу страст, ја бих ти одговорио!
    Евагрије се смирио; послије тога, они су дуго бесједовали о страстима… (Древни Патерик). Ето, тако чињаше оци!
    А ми још нисмо почели ни да се кајемо како ваља; јер, кад човјек почне да се каје, њему тада заиста тешко бива да „богослови“. Св. Јован Лествичник управо тако и говори: „Који се каје не треба да богослови“. А шта онда рећи о ономе који још није почео ни да се каје?.. Авај: јао нама!
    И још: „танане „истраживачке“ бесједе о Богу, као и читање префињених размишљања о Богу – исушују сузе и тјерају од човјека умиљење“ (Отечник).
    Али и ово је превише… Сам падох у гријех који осуђујем: многоглаголање. Опрости ми грешном, Господе. Помолите се за мене.
     
    Недостојни и Вама добронамјеран Епископ
    Вениамин. 1925 / 13 / 11 н.с.
     
    П.С. А ето, тамо, у Русији, спасавају се „мало“ другачије: крстом, страдањима. Довде су дошла два писма, једно на моје име: прогони… Старија сестра Ц. сестринства у П. цркви у Севастопољу је била стрпана у истражни затвор, затим прогнана у Вологду, а потом у Краснојарск… Из Севастопоља…
    Ето, то је спасење себе и Русије. А ми!? О, словесници! (интелектуалци, мудраци… књижници…) Јао, јао нама!
    …У Симферопољу – храмови препуни. Служили и јутарњу и литургију ноћу; јер, бољшевици наредили да у 10 сати ујутро сви морају бити на служби у њиховим установама… „Једва сам се прогурала да уђем у цркву“ (пише једна бивша либерална госпоја); „кад су излазили из храма, сјетили су се првих хришћана, који су се такође молили ноћу у катакомбама“… А ми?.. Хоћемо ли то ми Русију да спасемо?
    Е. В.
    1925-25-26/II-10-11/III
    Мол.св.о.П.Г.Х.Б.н.п.н.г.[5]
    https://svetosavlje.org/o-kraju-sveta/


    Овој пост е изменет од Сард на 07 мај 2017 19:18:00 CEST
    • 212 постови
    07 мај 2017 19:17:13 CEST

    Многопоштовани баћушка о. Александар!
     
    Ваша писма ме нехотице тјерају да се замислим над поменутим питањем и да понешто од тога и забиљежим; то ћу Вам и послати. Писаћу (и можда не једном) без нарочитог система, „случајно“, шта Бог пошаље.
     
    I. Свеопште очекивање краја свијета
     
    1. Један од најобразованијих људи које сам ја гледао у свом вијеку – раније је био, наиме, толстојевац, али се раскајао – Сергеј Николајевич Дурилин (Московљанин), непосредно пред, или чак у вријеме руске револуције, интересовао се питањем вјере у блиски крај свијета – како код Руса, тако и код других народа. Лично ми је о томе причао у Москви[6]. Он је дошао до изузетно интересантних – па чак и дјелимично неочекиваних – закључака, поготово о Русији. Увријежено је, наиме, мњење да се ишчекивање смака свијета подудара са неким историјским катастрофама (ратовима нарочито). И то је, једним дијелом, тачно. Тако, на крају крајева, и мора бити, према претсказању Господа. Али те појаве се не поклапају увијек и у свему.
    С.Н. Дурилин[7] биљежи сљедеће историјске чињенице.
    а) Русија преживљава татарски јарам. Времена тешка. Међутим, ни код кога ни помисли о крају свијета, чак ни да је Русији крај. Напротив: велики свјетилник Русије свете, преп. Сергиј, и сам гради, и птичићи који излијећу из његовог гнијезда – такође граде, не мислећи о крају… Татари изгинуше. Света Русија устаје и духовно окрепљује.
    б) Мутна времена. Много подсјећају на дане бољшевизма. И опет – у црквеној литератури нема шта да се прочита о крају свијета. Мутеж је надвладан. Русија се опет подиже, државно расте.
    в) Али сад долази нешто неочекивано: упркос моћи која се стално увећава и расте, појављују се идеје о антихристу… Наравно, и наш раскол је много допринио томе; и подударање 1000 година и +666 (година великог Московског Сабора), то јест, чисто произвољно израчунавање времена другог доласка. Али више од тога наше је претке поразио пад православља на врховима и утицај „безбожничког“ Запада. У овоме је, несумњиво, био главни узрок ишчекивања антихриста; на њега је многима личио (чак и онима који нису били расколници) Петар I. „Гажење благочешћа“… „Ми стојимо за нову вјеру“, – говорили су у повицима својим козаци и стријелци… И то се широко распространило у народу… Али царевање се Петрово завршило; крај свијета, пак, није наступио.
    Међутим, препаднута помисао се више не смирује: од тог времена више нема ни једног истакнутог подвижника који се не би дотицао питања о крају свијета. Почевши од светитеља Тихона Зсдонског, преко Серафима Саровског, па све до стараца Оптинских и о. Јована Кронштатског, – сви говоре о крају свијета који се приближава. У исто то вријеме, Русија, напротив, све расте и расте, и као држава, и културно. Управо та несагласност је и запањила С.Н. Дурилина.
    И она заслужује пажњу… Због чега – видјећемо касније.
     
    2. Чини се, он је обраћао пажњу и на аналогни факат у другим земљама. Веома је симптоматично то што се ишчекивање краја свијета распространило по цијелом свијету, и неправославном. Сам сам о томе читао, код католичких писаца. Али нарочито је симптоматична појава специјалне секте „адвентиста“, који уче о скором доласку Исуса Христа и који одређују датуме Његовог доласка.
    Нека је то (као што и јесте) „секта“, другим ријечима, лажно учење, али само њено појављивање је веома карактеристично. Уз то – мјесто гдје се она родила било је Америка, то јест, земља са највећим „благостањем“ на свијету: богата, обезбијеђена, удобна, земља која се наслађује „добрима“ културе и свим плотским задовољствима, од милијардера до радника. Опет – чудно…
    И, осим тога, религиозност тамо уопште није у напону, да би се могла очекивати појава идеје о крају свијета.
     
    3. О чему говоре те појаве, које се очигледно не могу уклопити у увријежено мњење о појавама ишчекивања краја свијета?
    Душа човјекова је у цијелом свијету осјетила властито умирање: нема она више чиме да живи. Тијело је постало бог – „бог им је утроба“ (говораше ап. Павле); а душа – у запећку, или се чак и потпуно негира њено постојање. „Култура“ је искључиво материјална; на дух је кренуо погром. То су Европљани схватили. И наши преци су то осјетили, и то још много раније од Европљана, јер су били много здравији духом.
    А сада бољшевизам – као резултат цјелокупне те најновије „културе“ – на очиглед свих све убјеђује да су предосјећања народа и свијета била савршено исправна. И ту и јесте оправдање свих ишчекивања и тражења.
     
    II. Када ће, ипак, бити крај свијета?
     
    Али сасвим је друго, наиме, питање о тренутку краја. И ако Црква и може да благослови ишчекивање, – према одређивању тачног датума се мора понашати сасвим другачије.
    А ево зашто (поред онога, што сам Вам већ написао).
    а) У Светом Писму апсолутно јасно се забрањује то израчунавање… Додуше, заповиједа се да се на основу првих листића на смокви закључи да прољеће долази уопште; али недјеље његове ми не знамо. Напримјер, сада код нас цвјетају шљиве… И одједном – већ други дан ударио мраз… Друге воћке, пропупале, али не цвјетају; зауставиле се… Ипак, јасно је, разлика може бити само у данима, у недјељама евентуално… А прољеће се не може зауставити… Тако је и са питањем о крају свијета.
    – Кад ће бити крај свијета? – питају Господа. Нико не зна; само Отац Мој… „А и није ваш посао да знате времена и рокове које Отац положи у Својој власти“ (Дјела Ап. 1:7)… Не знам: може ли бити јасније и категоричније изражена забрана одређивања рокова?.. Чисти гријех! Дрско противљење Ријечи Господњој! И како се то људи не плаше да израчунавају рокове?
    б) А ако се чак и мисли у уопштеним (а не тачно одређеним) процјенама – и тада се не смије бити увјерен да су ишчекивања оправдана и несумњива; конкретно, и о Русији. Чак и ако се претпостави да ће она сама и да сконча, односно, да је за њу заиста наступио „крај свјетске историје“, као што се нешто слично већ десило са Грчком – нико не може са гаранцијом побијати да се на њеним развалинама неће разгорјети нове хришћанске земље Азије, као што се ми, словени, разгорјесмо уз једва тињајућу културу Грчке.
    в) Али ако се то и не догоди, и тада ипак нико не смије да се дрзне па да одређује рокове. 5 – 20 – 50 – 100 година – све су то цифре, за историју врло незначајне.
    И преп. Серафим, на којег воле да се позивају очекиваоци и трагачи за годином смака свијета, категорички је одбијао од себе одговор на то питање. Када је један брат био наумио да га запита о времену другог доласка, прозорљиви угодник га је сам предухитрио:
    „Радости моја! Превише високо ти мислиш о убогом Серафиму: ја да знам кад ће бити крај свијету овоме и тај велики дан у којем ће Господ судити живе и мртве и вратити свакоме по дјелима његовим! НЕ, ТО ЗНАТИ – ЗА МЕНЕ ЈЕ НЕМОГУЋЕ!“
    Ако је овај велики свети тако одлучно рекао то за себе – како онда ми смијемо уопште да дрзнемо и да помислимо на то! Треба имати велику духовну лакомисленост, и веома високо о себи мишљење, да би се бавио оним што је Сам Господ забранио, и од чега се отказао угодник који је у себи јавно имао Духа Божијег.
     
    III. Крај свијета очекивати у наше вријеме, или не?
     
    Ја мислим: НЕ!
    Нека ме помилује Господ због овога. На овакво, пак, мишљење, мене наводи много тога, а прије свега – сама ријеч Божија.
     
    а) Ви знате да се на много мјеста указује на један од најнесумњивијих признака приближавајућег се краја свијета: то је управо његова НЕОЧЕКИВАНОСТ. При томе, дати термин треба схватати не само у смислу „изненадности“ часа, него још више у смислу – ОДСУСТВА ИШЧЕКИВАЊА КРАЈА. Послушајте. Људи ће јести, пити, градити и т.д. као пред потопом… Додуше, може неко да каже да се то мисли на грешнике, невјернике… Тачно – дјелимично… Али није само то. Прича о дјевама казује да су „задријемале“ чак и мудре дјеве… Због тога и друге ријечи: „не знате кад ће доћи“, „будите будни, да вас у онај час не бих затекао да спавате“ – говоре да та опасност пријети чак и вјерницима. Аналогија са ап. Петром, Јаковом и Јованом – у врту Гетсиманском: спавали у страшном часу Жениха-Господа.
    Али чак и ако се допусти да се овдје ради управо о „часу“, а не о другом, много неодређенијем тренутку, ако се допусти да ће уснути само луде дјеве и у злу лежећи свијет, а не и ученици (мада ја мислим да то није тачно: „и мудре“ „задријемаше“, то јест, на неко кратко вријеме, и оне су се биле заборавиле“; и тада се уопште не доводи у сумњу да људи – сав свијет – не само да неће ишчекивати крај, него ће пред крај, баш напротив, сви тврдити и мислити да се уселио „мир и сигурност“ (1 Сол. 5:3). У наше вријеме ми видимо управо супротно: свеопште незадовољство, сметеност, „издисање од надолазећих катастрофа“, ишчекивање краја или, у крајњем случају, катастрофа свјетске историје. О „миру и сигурности“ сви само маштају, али баш њих нема… Само то савршено несумњиво говори да крај свијета – није данас, није сад. А када је онда? – Па, не знам. Али мислим да треба да прође још доста година, да би човјечанство ушло у потребно стање (иако ће то стање бити само привидно, површно, привремено и, наравно, вањско, земаљско, а не унутрашње, не духовно) „мира и сигурности“… Да би „сви“ могли да „кажу“: „Но, напокон и ми дочекасмо ред и мир“… А такве се ствари не раде за коју седмицу или мјесец, него годинама, деценијама…
    б) Друго обиљежје – обраћење јевреја вјери. О томе бих могао што-шта да напишем, али рећи ћу овдје само кратко… И Сам Господ на то указује: „Остаде двориште ваше пусто, све док не повичете: благословен је Онај Који долази у име Господње“… И још: Јерусалим ће бити у власти незнабожаца, док се не испуне времена незнабожаца (незнабожац, паганин, у Јеванђељу се противопоставља Јудеју).
    Ап. Павле (Рим. 9) категорички говори да ће се „сав Израиљ“ спасти, – када незнабожачки свијет престане да даје нова чеда Цркви (подразумијева се – не јединице, него масе народне, то јест, када се заврши „епоха“ попуњавања Цркве паганским народима). „Све“ – то јест, масе Израиља, а Израиљ истински не по букви, него по духу (упореди Рим. 11:26 са Рим. 2:28-29).
    Св. Јован Богослов претсказује Цркви Филаделфијској („братољубивој“) да је њих мало, али ће истинити Јудеји „из сотононог зборишта“ (какви ће бити они који ће себе називати Јудејима) прићи и поклонити се пред хришћанима (Откр. 3:9). И св. Јован Дамаскин – да ће се јевреји пред крајем свијета обратити, мада сам момент тог обраћења њиховог он помјера на посљедње године: „Биће послани, – говори он, – Енох и Илија Фезвићанин, и они ће обратити срца отаца ка дјеци, то јест, Синагогу – ка Господу нашем Исусу Христу и ка проповиједи апостола; и умртвиће их (антихрист)“ (Тачно изложење вјере, 267. стр.).
    Али чак и ако само обраћење јевреја буде у посљедњим годинама – ипак оно мора бити историјски припремљено. А за то су потребне опет – не мјесеци, него године и деценије… Психолошки и политички ка томе их гура сама историја… И то се већ сада полакао припрема… Могао бих да се са Вама подијелим о ономе што сам сам уочио, али нека то ипак буде други пут… Видио сам пркерасне хришћане из јевреја… Али масе њихове (чак и правовјерних) се још нису пробудиле. Слиједи, није још крај свијета и због тог разлога.
    в) Као потврду овога позваћу се и на два веома карактеристична свједочанства.
    Свт. Тихон Задонски је у виђењу Божије Мајке, Коју је пратио ап. Павле, питао и за крај свијета. А ап. Павле му је одговорио ријечима управо из своје Посланице: „Када буду говорили: „мир и сигурност“, тада ће их изненада стићи погибија“ (1 Сол. 5:3).
    Преп. Серафим такође је једној од својих духовних кћери, Дивејевских сестара, рекао: до антихристовских времена нећете доживјети, а времена антихристова ћете преживјети.
    Какве ријечи!
    Данас Русија (она поготово) преживљава та времена… Она су стварно антихристова по својој суштини, па чак и по размјерама… Али, видите, та ће се времена, значи, „преживјети“, то јест, између њих и антихриста ће бити један другачији одсјечак времена, то јест, мирни, вријеме мира и благостања.
    Слично су, колико сам имао прилику да чујем (чини ми се, опет од С.Н. Дурилина), говорили и Оптински старци: послије ових ужаса биће 70 година задивљујућег процвата и вјере, и благостања у Русији… И тек потом – још ужасније… И – тек након неког краткотрајног привидног говорења: мир и сигурност – долази крај…
    Психолошко-историјски то би требало да се посматра не само као вјероватан, него и историјски НЕОПХОДАН услов – то, да дати тренутак Русија изживи и ПРЕОДОЛИ. И више аргумената говори у прилог томе, него да ће она духовно погинути неповратно, или да ће се чак подијелити напола, на безбожнике и хришћане, као што се, у своје вријеме, Запад подијелио на католике и протестанте…
    И тако, дакле, још се (чини се) не могу видјети године краја свијета; мада много тога говори у прилог убјеђењу да, изгледа, свијет долази до својег завршетка.
    г) Тако мисле многи савремени посматрачи. Светогорски старци су овог љета једном руском ходочаснику (Б.П. Апрељеву) одлучно тврдили да су они убијеђени и да је за њих „несумњиво“ наступање посљедњих времена.
    Савремена катастрофа – говори и књаз Е. Трубецкој[8] („Смисао живота“[9]) – „даје основу да се говори о промашају, о катастрофи свјетске културе, која се једним дијелом већ одиграла, а другим се надвила над свијет. Пред нашим очима апокалиптичко виђење звијери која излази из бездана облачи се у плот и крв <…> Свуда свирепо оргија адски вихор свеопштег разрушења. Сотона се обнажио, и свијет је постао пакао. Црква је постала стјециште мржње која се распламсала у свијету <…> И у тој мржњи је сва суштина пакла, сав његов необухватни тамни бездан“.
    Али и он види препород Цркве: „Усред свеопштег разрушења, само се у њој пројављају силе градитељне. Црква се окупља и организује <…> Једном ријечју, почиње процес црквеног препорода“.
    И мада су „сви знаци близине краја васељене који су указани у Јеванђељу присутни у НАШЕ вријеме, ипак ми морамо бити изузетно опрезни када из тога извлачимо закључке.“ „Није први пут“ да су претсказивали рокове. Али су „сваки пут били у криву они који су Јеванђеоско претсказање везивали за неки одређени датум, штавише – и за одређену епоху у историји <…> А у исти мах сваки пут је било и велике истине у тим предосјећањима“.
    Катастрофе и очекивања „увијек означавају <…> стварно <…> приближавање краја“.
    А датум се не зна.
    „Катастрофичност“ епохе преживљавају и други руски богослови и мислиоци (архиеп. Теофан, прот. С.Н. Булгаков и многи други људи, мирјани)…
    Исто то преживљавају чак и западни мислиоци, као што је нпр. О. Шпенглер („Пропаст Запада“[10]); то се примјећује и на међународним хришћанским конференцијама студената, – што Ви, вјероватно, знате по Манчестерском покрету из 1925. године.

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:19:45 CEST

    IV. Све ово нас обавезује – на шта?
     
    (Ако чак и није „данас“, али се ипак приближава (близу је) крај?)
    То питање, већ, за сваког од нас има реалан и огроман значај, – у личном животу и у практичном понашању.
    Навешћу у облику кратког конспекта…
    а) Да! Ми морамо из пређашњег „лагодног живота“[11] изаћи у атмосферу ишчекивања, „светог немира“, ревалоризације … „Будите будни“ – то је прво што говори Господ.
    б) „Бити будним“ се мора бити нарочито због тога што ће свуда бити велико „раздјељење“: у породицама, међу друговима, у животу свијета, па и у животу Цркве! О! Како ће то било болно, како ће бити тешко снаћи се… „Ми смо православни!“. „Нисте! – Ми смо!“ … „Нисте ни ви, ни они, него смо ми, трећи, прави православци“… Скрби подјела треба очекивати и у Цркви. У Русији се то већ и чини (жива црква, украјинска самосветачка и т.д.). Чини ми се, до тога ће доћи и код нас, у емиграцији… Помози нам, Господе! То је и болно, и страшно, а захтијева и храбрости
    в) Још страшније је да ти сам отпаднеш од истините Цркве, или да упаднеш у заблуду. Нека те и осуде неправедно – само да останеш у „малом стаду“… А ако се и сам запетљаш?.. А питања се и овдје, у емиграцији, роје ли, роје…
    Због свега тога мора се са сваком мјером држати „Црквеног“ пута… Али, да ли ће се тај пут подударити са онима од нас који о себи говоре као о Цркви… Ту се неће бити лако снаћи…
    г) Гдје се онда поучити? Из два извора: из светоотачког и Јеванђеоског учења; али, ни то није довољно: неопходно је живјети у складу са њима, да бисмо се удостојили да примимо свјетлост истине; али, и то је, највјероватније, мало: треба још и „савјет“ међу „браћом“ имати… А више од свега, мени се чини, се треба молити и подвизавати у ПОКАЈАЊУ… Молите се и немојте себе отежавати неуздржавањем…
     
    А све се то своди на још веће: „Ви, пак (а Ви – насупрот центрипеталној, вањској „дјелатности“, под којом подразумијевам и само бављење таквим стварима, у детаљима, а тим прије у одређивању датума) НА СЕБЕ ГЛЕДАЈТЕ (Лк. 21) (тј. устремљујте се у себе, у душу своју, а не на вањске догађаје). Можда је то за Вас и довољно?
    Писмо ћу да завршавам ријечима двојице људи, веома различитих, и по поријеклу, и по духу, али који се у том питању потпуно слажу…
    „Основни тон“ претсказања Христових може се свести на четири ријечи: „Чувајте се!“ „Пазите!“ „Трпите и молите се!“. То говори један западни научник – хришћанин, мада и англиканац по вјероисповијести…
    А ево шта ми је написао један млади свештеник, који се раније заносио револуцијом, и то бољшевичког правца:
    „Ми хоћемо – можда и веома, веома силно – да се бацимо у загрљај Жениху, Који у поноћ долази; а овамо – својег уља за фењере немамо, него на дуг од других позајмљујемо. СВОЈЕГ ПЛАМЕНА ЈОШ СТЕКЛИ НИСМО. Оно, додуше, изгледа као да вањски човјек и заиста „труне“, али споро, веома, веома споро… А и то – треба ли да нас збуњује? Зар није то најбоља гаранција вјечности… и очишћења?“
    Не знам – шта да одговорим на ово питање. Може ли бити да је то, заправо, знак „малојелејности“[12] у нама, попут оних лудих дјева?
     
    Многогрешни епископ Вениамин
    П.С. Молим да копију опет пошаљете О.В.О… Потрудите се мало… Или, још простије: када прочитате писмо, пошаљите јој, и то, и оно прво, јер Вама више нису потребна.
    1925. 15/28 II 1 сат ноћи
    Уочи недјеље о изгнању из раја…
    Билека[13]


    Многопоштовани баћушка о. Александар!
     
    Честитам Вам Велики Пост.
    Добио сам Ваше друго писмо. Потрудићу се, колико је у моћи моје „немоћи“, да Вам одговорим… И вјерујте ми: не тјера мене моје „смирење“ да тако говорим о себи, него јасна свијест о томе. Јер, и ја сам преживио високомјерно „учитељевање“, а сада почињем да прогледавам да сам био у великој самообмани, да сам умишљао како много знам… И сада ми често на памет долази помисао: отићи од учитељевања, заћутати. Два су разлога: један (о њему сам већ писао) – јасно сазнање да НИЈЕ У ТОМЕ НАШ ЗАДАТАК, него је у борби са гријехом; други – спознаја свог малог знања…
    Можете да ми приговорите: шта би онда за себе неки други требало да кажу?
    Али – зар то није свеједно – што се мене самог тиче? Зар исто, или мање, или веће незнање других мене подиже? Николико… Чак напротив…
    Признајем: мени изгледају чудни и лакомислено-дрски људи који умишљају да не само знају неопходно и суштинско, него и срљају у забрањено и за свих тајанствено и затворено… Али, ко воли – нек изволи! А они и ја – нисмо из исте приче! А и они сами одбацују овакве као што сам ја… И то што уопште пишем – пишем само за Вас, а не за њих…
    Ваш приговор (тачније – њихов) може бити само један. А и тај – веома слаб, онако како га ја видим.
    1. „Блажен је онај који чита и слуша“… Но, размислите: зар је то приговор који нам се може упутити? Зар ми негирамо читање? Црква је чак установила да се Апокалипса чита у манастирима – али не и у храмовима (то је веома симптоматично: значи, Црква не жели да се сви баве тим питањем), него за трпезом, умјесто обичних читања житија светих (чини ми се, на Велики Пост). Руски народ је увијек читао Апокалипсу. Појачано је данас читају у Русији. Веома је корисно читати је и у емиграцији. Али управо „читати и слушати“, јер није речено „рачунати“ рокове (успркос ЈАСНОЈ и КАТЕГОРИЧНОЈ ријечи Божијој! Каква се то дрскост појавила код људи! Себе називају хришћанима, а Христа Господа не слушају!)… Чак није речено ни „тумачити“, него само „читати и слушати“.
    Ја сам – по лакомисленој младости – такође покушавао – али никако не да пребрајам! – него само да за себе протумачим битна и разумијевању доступнија мјеста из Откровења; али и то – настојао сам да се држим литературе (Зборник Барсова, Толковање Св. Андреја Критског и нека друга)[14].
    Отварати печате – то је дјело не наше, него Самог, пак, Господа (погл. Откр. 5:4-5; 6:1-3). Због тога, не само да то није за људе-појединце, него није у моћи ни све Цркве (Откр. 5:2-3) да унапријед отвара затворено. Него само историја, руковођена Самим Господом (консеквентно, Он Сам се открива у дејствима историје), скида те печате са тајни… Али опет – не са година, него тек и само са догађаја.
    Због тога, и када би се цијели Сабор латио да ријеши тај предмет, он би могао да разматра само нека принципијелна и општа питања (хилијазам, однос према „аритметичком богословљу“ новоизмишљеном и томе слично), а никако не да се дотиче детаља текста, и тим прије не би дрзнуо да „рачуна“ рокове, наравно, под условом да буде под руководством Светога Духа и да слуша Главу Своју Христа Господа. Због тога и Ви неправилно мислите када пишете: „Таква питања се могу рјешавати само саборно, њих може рјешавати само читава Црква“… Неће се Црква бавити грешним и забрањеним послом. Тим прије, што се то питање једном већ појављивало у Цркви – и Црква га је одбацила. А основни Закон Црквених одредби је: НЕ РАЗМАТРАТИ ПОНОВО И НЕ РЈЕШАВАТИ ПОНОВО ОНО ШТО ЈЕ БИЛО (догматичко, вјеронаучно) ријешено. То знам тачно, из Дјела Сабора.
     
    2. О томе (то јест, о гласу Цркве) хоћу још нешто да запишем.
    Ако су неки свети оци себи и дозвољавали нешто слично (Папије, Јустин, Иринеј) – јако је карактеристично то што су се у огромној већини таква учења изванредно привијала уз јеретике и сектанте: гностик Керниф, ебионити, монтанисти, аполинаријевци, у новије вријеме – анабаптисти са социјалистичким преливима, данас – адвентисти. Само то би било довољно да се према таквим стварима понашамо не само са великим скептицизмом, него и са потпуним негирањем: „Реци ми кога познајеш (с ким се дружиш, с ким се слажеш), и рећи ћу ти ко си“, – говори пословица.
    Напримјер, на I Васељенском Сабору савезници Арија су били пагански философи; само то већ је довољно да нас од Арија одбије… А данас: „хиљадугодишњаци“ су другови социјалистима по својим маштама о хиљадугодишњем „земаљском рају“… Опасно заједништво… Не постоји ли код социјалиста и антисоцијалиста у емиграцији једна заједничка црта? Несумњиво да постоји: материјалистичка представа земаљског „Царства Божијег“[15]…
    А ја сам Вам још у претходном писму објаснио да је природа Царства Божијег – „а-материјалистичка“ (овдје, на земљи; а „тамо“ ће бити „ново небо, нова земља“, „нова твар“, „тијело духовно“). И у томе је коријен свих тих питања и одговора на њих: Царство Божије – то је Благодат Светог Духа.
    И духоносни Светитељи Цркве су били одлучни противници хилијазма: свт. Василије Велики, свт. Григорије Богослов, свт. Епифаније Кипарски. Овај посљедњи у својим књигама „О јересима“ (или „Панариј“) нарочито разобличује баш ту јерес (77. јерес). И послије свега тога се нађу дрзници!
    На крају крајева, II Васељенски Сабор је осудио учење Аполинарија уопште, а и по дијеловима, између осталог и његово маштарење о хилијазму; због тога у нашем Символу Вјере (7. члан) стоје ријечи: „Егоже Царствию не будет конца“, што значи, ни прекида…
     
    3. Као закључак опет ћу се вратити на расположење и понашање „рачунџија“: но, добро, де! допустимо да они (бавећи се забрањеном работом) и „дођу“ до прорачуна да ће смак свијета бити … године … Но, де, и шта ће они даље радити, кад израчунају? Да можда код Вас, у Паризу, већ нису израчунали? Или ће опет требати поново рачунати?.. Једно је јасно: треба се ПРИПРЕМАТИ за крај који се приближава, то јест, кајати се, борити се са гријесима, приобретати БЛАГОДАТ БОЖИЈУ (а људи чак и не примјећују да је немају у себи), једном ријечју: СПАСАВАТИ ДУШУ.
     
    Зато, Ви њима реците: ајде, де, брже завршавајте ви ту своју аритметику, и ‘ватајте се за посао! Иначе – остаћете, као луде дјеве, празних фењера. А ви, гдје ви бијасте? – питаће изненада дошавши Жених. – Ми рачунасмо сат Твојег доласка. – Идите, не познајем вас, врата су затворена. – „Сви се дали у богослове“…
    Свт. Григорије Богослов говори: о богословљу може причати далеко не свако, не увијек, и не пред свима. А преп. Јован Лествичник: ОНАЈ КОЈИ СЕ КАЈЕ НЕ СМИЈЕ да се бави богословљем.
     
    А данашњи људи се са спиритизма бацају – право на Апокалипсу… Све је то иста она несрећна болест Евина: „Бићете као богови“, „све ћете дознати“ што је тајно… А ту је било потребно нешто сасвим друго: послушање Господу и надгледање за рајем… Они су тада баш за знатижељу били изгнани отуда…
    Узгред: данас се пјевало о рају (свеноћна пред недјељу Праштања).
    Молио бих Вас (не ради осуђивања) да се мало загледате у душевни лик ових нових гатара и да ми напишете, да бих провјерио своје претпоставке: ко су они? какви су по животу? јесу ли обезбијеђени финансијски? какво је било њихово претходно духовно стање? степен политичке ангажованости? досадашњи материјални и социјални статус?
    На овом бисмо могли и да завршимо. Али остаје још један камен спотицања.
     
    4. „Старци су рекли“…
    Прије свега, треба провјерити: КОЈИ КОНКРЕТНО? Шта!? су говорили? Није ваљда о конкретним датумима (годинама)? Није ваљда да су о хиљдугодишњем царству говорили… Не вјерујем…
    А ако су и говорили – то само значи да ти старци нису од Бога, или им је тај пут Бог допустио да погријеше… Понекад су и оци били у заблуди.
     
    Конкретно: за крај свијета, као што Ви врло добро знате из Посланице Солуњанима – гријешили су првохришћани; гријешили су и неки од светих отаца V вијека, на примјер, бл. Августин (чини ми се) је мислио да је крај близу; код светитеља Тихона Задонског се указује на близину краја и на остварење пророчанстава (али године он није пребројавао, и хилијазму, наравно, није учио). А ипак – свијет је настављао да постоји… У XIX и XX вијеку почели су нарочито напрегнуто да чекају близину краја. Распрострањена књига Нилусова даје довољно материјала за то. Додајте још на то и о. Јована Кронштатског. Вјероватно, од почетка хришћанског свијета није код хришћана било таквог предосјећања близине краја, као данас… Па чак и по цијелом свијету… И много има основа за то…
    Али категорички тврдити, а тим прије одређивати годину – апсолутно је неразумно. Нека нас искуство које нам даје историја научи томе. Ево, адвентисти су такође, и то не једном, са својим израчунавањима падали у заблуду: прво су указивали на 1924. годину. А она – само што је прошла: Богу хвала! А прије њих су говорили: 1884. година… Већ осамдесет година има од тада… И дан у мјесецу (22. октобар) су били утврдили… Сад су одгодили до 1932. године… А они „благоразумнији“, не желећи да ризикују својим ауторитетом, – одбројали су свијету да ће живјети још три четвртине вијека (до 1995. године).
    Али за то и јесу сектанти, да би падали у заблуду и друге у заблуду одводили. Али, неко ће рећи: а шта је са „старцима“?..
    Но, па шта? И они могу бити у заблуди. То јест – у каквом смислу у заблуди? – Са једне стране, они су, у суштини, у праву, јер својим чулом чују (а то не могу чути они који су „тврђи на уву“) и далеки, најудаљенији грохот грома, јер они осјећају грмљавину која се све више и више приближава… Али у прорачунима они могу и да погријеше, тим прије што њихов префињени слух то ваљање надолазеће грмљавине осјећа јаче него што оно уствари јесте. А, осим тога, грмљавина може бити и локалног карактера, а не васељенског… Грчка је скончала послије Рима; а сама је скончала при процвату Трећег Рима… Ко зна? Можда ће још Кинези, Индијци, Јапанци… дати свијету и Печерске Лавре, и нове свете Антоније и Теодосије, и Сергије, и Серафиме… Како то знати? Но, можда ће се десити да Русија сконча (мада не мислим тако), а да ће, умирући, родити исток хришћански?!.
    Вјероватно ће и Русија још преживјети бљештави – и духовно, и политички, и морално – цијели вијек послије ове очиститељне грмљавине и помора? Оптински старци као да су о томе говорили[16]… Можда. А можда и нису.
    Али још НИЈЕ крај свијета (иако је, вјероватно, епоха његовог увода: филаделфијски период у почетку свог зачетка, Откр. 3); јер, када буде крај свијета, о крају свијета ће престати да размишљају. Св. Тихон Задонски је у виђењу видио Божију Матер са светим апостолима Петром и Павлом; између осталог, питао их је и о крају свијета. Св. ап. Павле је рекао: „Када буду говорили: „мир и сигурност“, тада ће их изненада стићи погибија“ (1 Сол. 5:3). И још није било обраћања Јудеја у хришћанство.
    То се подудара са трећом главом Откровења (види Цркву Лаодикијску), гдје се говори о тоталном религиозном индиферентизму (Откр. 3:15-16), уз материјално благостање и задовољство (Откр. 3:17), уз унутрашње сљепило, празнину и чамотињу.
    А данас само очекивање краја говори о томе да још није „пред вратима“ (Откр. 3:20), него се само приближава… Вријеме опасно, дани лукави… И, због свега овога, нећемо, дакле, рачунати, и бројати, него се кајати!
     
    Молим за молитве. Многогр. Епископ Вениамин.
     


     
    НАПОМЕНЕ:

    1. О. Александар – један од руских свештеника у Паризу. У то вријеме је у Паризу било неколико свештеника са тим именом. – Ред.
    2. „Ложу Твоју видим, Спасе мој, украшену, а одјеће немам – да уђем у њу“ (прим. прев.)
    3. Упореди обраћање ап. Јована Богослова Филаделфијској цркви, које вл. Вениамин разматра као свједочанство о стању свијета у једном од периода који претходи доласку антихриста. – Ред.
    4. Истински хришћанин жели чак да „страда“ за Христа, и сматра то „даром“ Божијим (Флп. 1:29, Мк. 10:39-40). – Аутор.
    5. То јест, Молитвама светог оца Порфирија Газског Господе Христе Боже наш, помилуј нас грешне! (Писмо је написано на дан тог Светитеља). – Ред.
    6. Већ је био цијелу књигу припремио за штампу; међутим, сумњам да је поред бољшевика успио да је објави. – Аутор.
    7. Послије толстојевских лутања он се вратио најчистијем православљу, био је у послушању код о. Анатолија, у Москви је рукоположен за свештеника, био је окружен и зрачио је љубављу… Одатле је прво прогнан у Владимир, а одатле у Туркестан… Да ли је жив?… Уопште није био добар са здрављем… Нека га спасе Христос! – Аутор.
    8. Иако ми се његова књига не свиђа; постављена је погрешно, и у принципу, и у детаљима. Аутор.
    9. Погледај: Смысл жизни. Антология. М., 1994, сс. 456-475. – Ред.
    10. У руском преводу књига О. Шпенглера се назива „Залазак (пропаст) Европе“; превод вл. Вениамина је тачнији – у оригиналу стоји Abendland, „земље Запада“. – Ред.
    11. У оригиналу пише „благополучног житија“ (прим. прев.)
    12. „малојелејност“ – мало јелеја, мало уља, „нестало уља“ (прим. прев.)
    13. Тачније: Билећа: град на Балкану на граници Босне и Херцеговине и Црне Горе. – Ред.
    14. Између осталог, постоји веома садржајна брошура Л.А. Тихомирова (у редакцији „Московских ведомости“): „Апокалиптичке судбине свијета“ (тако се некако зове). – Аутор.
    15. Да су макар прочитали књигу покојног Новгородцева: „О друштвеном идеалу“. Солидан рад… „Рушење вјере у могућност земаљског раја“ (3. страна и сва књига). – Аутор.
    16. Можда у том смислу треба схватати тих „1000“ година, о којим су говорили неки „старци“. – Ред.