Форуми » Вистина

Апологетика

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:30:49 CET

    БАПТИСТИЧКО СХВАТАЊЕ КРШТЕЊА

    На учењу о светим тајнама сломило се јединство између римокатолика и протестаната. Римокатолици су тврдили, као и православни, да има седам светих тајни, протестантски реформатори признају само две, крштење и причешће, па и ту се међусобно разликују у схватању самих тајни. Баптисти су, међутим на тајни крштења сломили своје јединство не само са римокатолицима, него баш и са протестантима, реформаторима, од којих су се и одвојили. Нема светих тајни, кажу они. Крштење није никаква тајна ни света ни несвета. "Ни крштење ни вечера Господња немају сакраментални значај. То су знаци који указују на Христа, на догађај на крсту и ускрснуће".

    Друго, крштење није никакав услов спасења, него управо обратно: спасење је услов крштења. Не крштавамо се ми зато да би смо стекли спасење кроз крштење, него обратно: зато што смо спасени, ми се крштавамо да бисмо тиме показали своју веру која нас спасава. "Крштење је - по речима анабаптисте из 16.века, Балтазара Хибмајера, који је написао велики број полемичких и баптистичко-апологетских списа против Цвинглија и других протестаната - "јавно признање и сведочанство вере која је у нама". Тврдити да је крштење услов спасења то значи порицати основни протестантски принцип да се човек спасава само вером, а не и делима. такву тврдњу Сурџон назива "духовним криминалом", јер тврдити да су за спасење човека потребна и дела, а не само вера, то по баптистичком схватању значи умањити Божју славу и величину. Крштење, дакле, "не спада у спасење, нити га на било који начин допуњује и употпуњује".

    Човек се - по баптистичком веровању - спасава само вером у искупитељске заслуге Христове, јер Библија каже: "Јер сте посредством вере благодаћу спасени, и то није од вас Божији је дар, не од дела, да се нико не похвали" (Еф. 2,8-9 ). Тамничару који је у Филипима чувао апостоле Павла и Силу запитавши их шта треба да ради да би се спасао, ова два апостола су одговорили: "поверуј у Господа Исуса па ћеш бити спасен ти и дом твој" (Дап. 16,31 ).

    По баптистичком учењу редослед у спасењу човека иде овим путем: прво проповед, па вера, па покајање па крштење, па дела. Додуше и код Хибмајера се различито спомиње тај редослед. Негде каже овако: "прво реч, друго послушност, треће промена живота или признање греха, четврто крштење, пето дела. На другом месту каже: "проповедање, слушање, покајање, вера" то су предуслови који воде ка крштењу. Само крштење ништа не доприноси спасењу.

    Но иако крштење ништа не доприноси нашем спасењу нити га допуњује, оно је по учењу баптиста ипак потребно, јер је Спаситељ то изричито заповедио, а Он је Господ и Господа треба слушати. Сам Господ Исус се крстио да би нам показао пример, што је потврдио Бог Отац са неба. Исус заповеда три ствари. Проповедање, тј. спасење, па крштење, те учење свих осталих заповести" - кажу баптисти.

    На основу свега напред изоженог излази трећа тачка баптистичког учења: крштење деце је бесмислено. Оно је по Хибмајеру, а то усвајају и остали баптисти и све друге секте које су се издвојиле од њих или постале паралелно са њима, у потпуном раскораку са новозаветним карактером крштења. Због тога баптисти поричу икакву вредност крштења оних верских заједница које крштавају мали децу. У ствари те заједнице су за њих нехришћанске јер немају "библијско" крштење. Зато су они први баптисти себе поново крштавали па су себе називали баптистима или "крштењацима", а други су их називали анабаптистима или "прекрштењацима".

    Постоје четири главна разлога против крштавања деце. Прво чак и кад би се крштењем добило неко опроштење грехова, деци је то непотребно јер они немају никаквог греха.

    Друго, Христос изричито каже да апостоли треба да проповедају Еванђеље, па од оних који Евандјеље чују и поверују и крсте се ти ће бити спасени, а ко не поверујуе биће осуђен. То се ни у ком случају не може односити на децу, поготово не на бебе, јер деца не знају ништа.

    Треће, апостоли схвативши правилно речи Христове, нису никада крштавали децу. Крштење деце је уведено тек накнадно. Кажу да је тај обичај први увео Ориген 254. године.

    Четврто, крштење представља насиље над дететом. Оно чини неправду новорођеном детету. Оно даје лажно осећање сигурности, и несумњиво спречава дете да присвоји веру својих старатеља када стигне до одређене зрелости".

    Ове баптистичке разлоге против крштења деце усвојили су адвентисти, мормони, назарени, Јеховини сведоци, великокрштени и још многе друге секте.

    ОСВРТ НА СЕКТАШКО УЧЕЊЕ

    Спасење само вером


    О погрешности овог учења већ смо говорили у претходним излагањима. Овде само можемо поновити то, да је ово учење у противности са Библијом која много пута понавља да ће се на суду Божјем водити рачуна не само о вери него и о делима. Могли бисмо додати још и то, да цела ова полемика око спасења само вером потиче из неспоразума.

    Нема сумње, тачно је то да се човек неће спасти без вере у Бога и без вере у искупитељске заслуге Христове. То каже и Свето писмо: "без вере је немогуће угодити Богу" (Јев. 11,6 ), а то је и по самом разуму јасно. Али, и по разуму и по Св.писму истина је и то, да је сама "вера без дела мртва као тело без душе" (Јак. 2,26 ).

    Истина је и то да човек не може ништа сам учинити за искупљење, јер дело искупљења могао је извршити само распети и васкрсли Син Божји, а искупљење може имати за нас практичне вредности само онда ако га вером усвојимо. Без тога, не признавајући искупљење које је за нас извршио Христос, ми по закону правде остајемо ван његовог спасоносног дејства, као дужник који неће да призна отплату дуга коју је за њега учинио неки његов пријатељ или сродник. Зато апостол Павле и каже тамничару у Филипима "поверуј у Господа Христа, па ћеш бити спасен ти и твој дом" (Дап. 16,31 ). Али, то је само један кратак Павлов одговор на постављено питање. А цела наука апостола Павла је иста као и Христова, да ће Бог свакоме узвратити по његовим делима (Рим. 2,6; Мт. 25,31-46 ). Дакле, није довољна само вера!

    Истина је и то да апостол Павле у својим посланицама често истиче веру, а оспорава икакву важност "дела закона" за спасење. Но кад се добро загледа у смисао тих његових речи, види се да се ту ради о делима старозаветних законских прописа, а не о испуњењу моралног закона. Оним "делима закона" заиста се неће Пред Богом оправдати ни једно тело" (Гал. 2,16 ).

    Према томе на погрешном путу су и Спурџон и сви који мисле да човек не може и не треба ништа да допринесе своме спасењу. И може, и треба, јер то тако Бог хоће. "Ми смо Божји сарадници" (2.Кор. 6,1 ). Бог жели да дамо позитиван одговор кад Његова благодат закуца на наша срца (Отк. 3,20 ). И тај наш одговор, то је наш допринос спасењу, наш пристанак на спасење. Ако је тако, онда веровати да и човекова дела имају удела у човековом спасењу није никакав "духовни криминал" како то рече Спурџон. А ако је тако, онда крштење којег не може бити без човековог личног учешћа, ипак јесте услов спасења. Оно не би могло бити услов спасења само у том случају кад би наше спасење било искључиво дело Божје као што то уче протестанти. Али ако човек ипак баш по вољи Божјој учествује у своме спасењу, јер Бог не спасава човека насилно, онда отпада и тврдња да крштење није услов спасења.

    Да крштење доноси човеку спасење то је уосталом директна тврдња Св.писма. Апостол Петар позива народ којем је проповедао на дан силаска Светог Духа: "покајте се и нека се свако крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова па ћете примити дар Духа Светога" (Дап. 2,3 ).

    Дакле, само покајање без крштења не доноси плода - опроштење греха. Треба се покрај покајања и крстити па ће онда добити опроштење греха и дар Духа Светога. А то даље значи, нема спасења без крштења. Зато Св.писмо и каже да нас је Христос спасао "бањом која препорађа и обнавља Духом Светим" (Тит. 3,5 ). А то Он чини кроз тајну крштења не због неких наших заслуга на основу којих би био дужан и приморан да нам да дар Духа Светог који нас обнавља, него просто по својој милости и љубави према нама. Дакле, ми ничим нисмо пред Богом заслужили да нам Он да тајну крштења као средство спасења, као бању која ће нас обновити Духом Светим, него је цела та тајна дар Његове милости па човек који одбије да прими тај дар чини велики грех.

    Један руски баптист, Павле Рогозин, који је написао много полемичких чланака против православне Цркве, а чије нам чланке у српском преводу нуди "брат Симо" (Симо Ралевић из Пећи), покушава да ово сведочанство апостола Павла протумачи на други начин. По његовом тумачењу она реч "бања", у грчком тексту "лоутрон", има само символичко значење. Она се не односи на крштење, него је по нејговом мишљењу треба превести са "реч" јер вода символички представља једну очишћавајућу материју као што и "реч Божја" очишћује душу.

    Али, остављајући по страни филолошку оправданост или неоправданост његовог извођења, - да ли "бања" може значити "реч" - остајемо тврди при чињеници да је Павле употребио реч "лоутрон" (бања), знајући шта та реш значи и свесно примењујући ту реч баш на крштење водом и Духом. Он тврди да нас је Христос по милости својој спасао "бањом препорода и обновљењем Духа Светога" (Тит. 3,5 ). А Цркву као целину, то јест сваког члана њеног, посветио је очистио "воденим купањем и речју" (Еф. 5,26 ).

    Дакле, не само проповедана и поверована реч, него та поверована реч заједно са крштењем доноси нам спасење. Крштење је дакле, ипак услов спасења: спасавамо се зато што смо се достојно, како треба, крстили, а не крштавамо се зато што смо већ и пре крштења спасени - како то веле баптисти. Сам Христос каже: "Ко верује и крсти се - биће спасен" (Мк. 16,16 ), а не обратно: "ко се кроз веру спасе, биће крштен" - како кажу баптисти.


    ПОКАЈАНИ РАЗБОЈНИК

    А како је раскајани разбојник приспео у Рај, а није се претходно крстио? Значи крштење ипак није неопходни услов спасења - кажу баптисти.

    Разбојников је случај специјалан, и Христос нам тај случај није ставио као пример као неко правило кога се мора сваки хришћанин држати. Добро је покајати се, али није добро чекати последњи тренутак као разбојник на крсту. Осим тога ако разбојник није примао "бању" воденог крштења, није примио ни од кога проповед Еванђеља, па би по баптистичком приговору требало онда рећи да се људи ето спасавају и без Еванђелске проповеди. Ако из разбојниковог случаја изведемо закључак да крштење није услов спасења, као што то чине баптисти, онда из истог случаја можемо извести закључак да ни проповед Еванђеља није услов вере и спасења, јер разбојнику нико није држао еванђелске проповеди. Зато разбојников случај треба оставити по страни као пример изузетно плодоносног, заправо чудесног, деловања Божје благодати.

    Бог је поставио природне законе да уреди свет и природу, а не да ограничи своју моћ. Зато Он и покрај природних закона може да чини изузетке од тих закона стварајући чудо. Паралелно томе, можемо рећи да Бог свету тајну крштења није установио зато да би ограничио дејство своје милости и благодати, да та милост и благодат морају да делују само кроз свете тајне. Кад нађе за потребно Он своју милост и благодат може да покаже на безброј начина, мимо установљених тајни. Тако је поступио и приликом покајања распетог разбојника. Тај догађај, разбојниково изненадно покајање, представља у области психичко-моралних закона исто тако велико чудо као што је васкрсење мртваца у области физичко-биолошких закона.

    А да нас крштење спасава, о томе имамо изричито сведочанство Светог писма. "Нас сада спасава крштење" - каже апостол Петар, јер нас је по својој милости спасао бањом препорођења и обновљењем Духа Светога" - поновимо још једном речи апостола Павла (Тит. 3,4-5 ).


    КРШТЕЊЕ ДЕЦЕ

    Црква у својој пракси крштења не поставља питање од тога којег је узраста онај који се крсти, да ли је старац, зрео човек, младић или дете, јер крштење је потребно свакоме за спасење. Но, чин крштавања и текстови који се том приликом читају удешени су за одраслу особу.

    Крштење одраслих особа има извесних својих добрих страна и предности над крштењем деце. Пре свега, одрасла особа је способна да свесно учествује у том чину. Онај поредак који су поставили анабаптисти из 16. века, не пример Хибмајер кога смо и споменули, постојао је у Цркви далеко пре њега. Црква је проповедала Еванђеље и припремала катихумене за примање ове свете тајне. Дакле, прво проповед или поука, па покајање и вера па изражена жеља и најзад крштење као круна свега тога. Без оствареног крштења, било водом или духом, било крвљу, сва претходна припрема била би воћка без плода.

    Но, из свега тога никако не следи закључак да децу баш ни у ком случају не треба крштавати.

    Пре свега, ако секташи кажу да у Светом писму нема никакве заповести да треба и децу крстити, потражићемо им нека нам покажу где је у Светом писму написана ЗАБРАНА да децу НЕ СМЕМО крстити. Ако такве забране нема, онда крштавање деце није никакав прекршај било које библијске заповести. А забрана заиста не постоји.

    На овај захтев баптистички полемичар Блатазар Хибмајер, кога смо до сада већ више пута цитирали, одговорио је врло саркастично: "Нема у Св.писму забране ни да се пси и магарци крштавају, па ко ће на основу тога тврдити да и псе и магарце треба крштавати".

    Нема сумње, одговор је колико заједљив, толико и духовит. Шта су Хибмајерови савременици њему на то одговорили, нисам успео да пронађем. Да је мени лично био упућен тај приговор, ја бих га запитао: па зар ти, Балтазаре, заиста ниси до сада приметио никакву разлику између себе и магарца?! Ти си човек, а пас и магарац су животиње. А Христос није дошао да страда ради спасења животиња него људи. Зато он животињама није наменио ни своје проповеди ни свету тајну крштења, па је зато излишна забрана да их крстимо.

    Дакле, приговор остаје на снази: у Светом писму није нигде изречена или записана забрана да се деца не смеју крштавати. А дат је налог да се проповеда Еванђеље и крштење свим људима, дакле и деци по мери њихових могућости и способности.

    ДЕЦА СУ СПОСОБНА ЗА КРШТЕЊЕ

    Деца заиста нису способна да слушају и разумеју Еванђеље. Но то не значи да нису способна да буду пријемници благодати Божје. Благодат Божја делује на дечју душу својим тајанственим нама непознатим начином, али несумњиво оставља у њиховој души извесног трага и плодова. Деца имају свој религиозни живот који одговара њиховом степену и узрасту. А да она могу бити испуњена благодаћу Божјом, о томе имамо директна сведочанства у Св.писму, као и да су способна за царство Божје.

    Сам Спаситељ је рекао: "пустите децу и не браните им да дођу к мени, јер таквима припада небеско царство" (Мт. 19,14 ). Овде заиста није ништа речено о крштењу деце баш директно и непосредно. Христос заиста није рекао: дајте ми их да их крстим, или крстите их ви. Али је рекао нешто што је врло важно за крштење деце. Рекао је да су та деца способна да буду чланови царства небеског, дакле да буду чланови Цркве. Па пошто Христос позива све људе у своје царство (Мт. 21,9-10 ), не постављајући никаква ограничења у вези са добом старости, а деца су такође људска бића, то онда крштење деце не само што није противно ниједној евангелској заповести, него управо одговара духу Еванђеља.

    Деца су такође способна да приме благодат Духа Светога. Библија нам наводи два примера да су деца била испуњена Духом Светим још у утроби, пре рођења. Бог говори о пророку Јеремији; "Прије него те саздах у утроби, знах те, и прије него изиђе из утробе посветих те, за пророка народима поставих те" (Јер. 1,5 ). О светом Јовану Претечи то је речено још одређеније: "Јер ће бити велик пред Господом, неће пити вина ни жестока пића, а Духа Светог напуниће се још у утроби своје мајке" (Лк. 1,15 ).

    Дакле, деца су способна и да буду чланови Царства небеског и да приме благодат Светог Духа, па пошто не постоји никаква забрана за њихово крштење - таква забрана би чак била и у супротности са напред наведеним чињеницама - то онда нема никаква озбиљна разлога да им се ускрати улазак у Царство Божије кроз св.тајну крштења.


    Овој пост е изменет од Миле Миланоски на 20 декември 2017 09:31:12 CET
    • 50 постови
    20 декември 2017 09:31:54 CET

    ДЕЦИ ЈЕ ПОТРЕБНО КРШТЕЊЕ

    Секташи кажу да је деци непотребно крштење јер су она невина и чиста од сваког греха.

    Овај приговор је двоструко неоправдан, и са секташког и са православног гледишта. Са секташког гледишта је неоправдан због тога, што они уче да човек прима крштење пошто је благодаћу Божјом и покајањем већ очишћен од греха. Но, ако одрастао човек кад је већ очишћен прима крштење, зашто онда то ускратити детету које је такође чисто и оправдано? Ако је крштење намењено само онима које је благодат Божја већ претходно очистила кроз покајање и веру у истинитост еванђелске вести, зашто ускратити ту част онима који су већ чисти и без посебног дејства Божје благодати и покајања? Такав поступак није у скалду са секташким учењем о безгрешности детиње душе. Зашто једној чистој души (дечијој) крштење ускратити, а од друге чисте душе (покајаног и спасеног грешника) крштење захтевати?

    Знамо, баптисти кажу да је крштење потребно просто зато што је то заповест Христова. Али ако крштење ништа не доприноси спасењу човека, као што то изричито тврде баптисти, зашто Христос онда тако свечано и са највећим ауторитетом - "даде ми се свака власт" - издаје једну бесполодну наредбу која нема никаквог практичног значења, ако је тачан баптистички поглед на свету тајну крштења? А посебно је важно поновити питање зашто баптисти, кад крштење сматрају једном необично важном заповешћу Христовом, ускраћују то деци, кад Христос уз заповест о крштењу нигде није издао налог да се она не примењује на децу, а деца ако и не могу да слушају и тумаче Еванђеље, ако деца, дакле, и не могу да слушају и разумеју Еванђеље, а она су већ сама по себи, таква каква су, достојна да буду чланови царства небеског, и способна су да приме благодат Светога Духа.

    Тако, дакле, стоји ствар ако пристанемо на баптистичку тврдњу да деца немају никакавог греха, и да крштење није ни дато зато да нас као бања очисти од греха него да буде само спољашњи знак и успомена на Христову смрт и васкрсење.

    Међутим, ни један од та два става баптистичког схватања није тачан, није у скалду са Библијом. Да је крштење дато као "бања" којом нас Христос због своје милости и љубави спасава, то је већ речено и наводима из Св.писма доказано. Остаје да вдиимо да ли су деца баш без икаквог греха.

    Да она немају својих личних греха, то је несумњиво. Али су потчињени прародитељском греху. Додуше, баптисти и други секташи, оспоравају постојање прародитељског греха. Џон Смајт (John Smyth) је саставио "кратко начело веровања у 20 тачака" (то би одговарало нашем символу вере). Пета тачка, или пети члан тога символа гласи: "Не постоји прародитељски грех (дословно грех порекла или потомства), већ сваки грех је стваран и добровољан, аниме, реч, рело и замисао против закона Божјег, стога су новорођена деца без греха". А члан 14 гласи: "крштење је вањски знак поништења греха, умирања и поновног оживљавања и стога не припада бебама." Из ових тачака баптистичког веровања следи да би крштење припадало и бебама само кад би оне биле грешне, кад би имале икакав грех. Да ли га имају, или немају? Личног греха заиста немају. А прародитељског? Чујмо шта каже Библија. "Као што је посредством једног човека грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе јер су сви згрешили" (Рим. 5,12 ). "Непослушношћу једнога многи су постали грешни" (Рим. 5,19 ). Св.писмо сведочи да смо ми "по природи били подложни Божјем гневу", или како у другим преводима пише: било смо "по природи деца гнева" (Еф. 2,3 ).

    Псалмопевац Давид, то знамо сасвим сигурно, био је син Јесејев, рођен у нормалном благословеном браку, а не у каквом уличном блуду. Међутим он о себи говори: "Гле у безакоњу родих се и у гријеху затрудње мати моја мном" (Пс. 51,5 ). Ни по Божјем закону, ни по евентуалном јеврејском народном схватању , брачни односи нису никакав грех. Како се то онда Давид родио у безакоњу, а мати га зачела у греху? Једино тако, што се овде мисли на грешност људске природе по којој смо ми "деца гнева", па се рађамо са тим прародитељским греховним оптерећењем.

    Тај грех који је учинио Адам јесте његов лични грех, и нас нико не окривљује за то. Него, пошто је он извор целог човечанства, а из отровног извора истиче отрован поток, то смо онда сви ми заражени грехољубљем и пред законом правде Божје "деца гнева", и то "по природи", то јест рађамо се такви, а не стичемо тај статус тек негде касније кад већ одрастемо и кад себе оптеретимо личним гресима који извиру из те грехољубивости и греховношћу заражене природе.

    Најзад, кад не би постојао прародитељски грех у нашој природи као извор свих грехова, онда би била поречена потреба и чињеница искупљења. Искупитељ не би имао неког озбиљног разлога за долазак у овај свет и за примање на себе људске природе.

    Да, за наш разум било би лакше кад бисмо некако могли да порекнемо прародитељски грех јер је то тешко прихватити. Али, извор вере је Библија - бар то се од свих протестаната стално наглашава - па кад је тако, онда верујмо њој. А она каже да су и деца крај све своје личне невиности ипак под законом греха. Према томе, потребно им је крштење ради спасења.

    УЛОГА КУМА И РОДИТЕЉА

    Спасење се даје као дар Божји за личну веру - веле баптисти. Св.писмо каже: "Посредством вере благодаћу сте спасени, и то није од вас, - Божји је дар" (Еф. 2,5 ). Пошто се при крштењу мора исповедати лична вера, да би добили спасење као дар Божји, а деца немају те личне вере, нити могу да је искажу баш и кад би је имали, то онда крштење не може да се примени на њих - кажу баптисти.

    А да ли може да се крсти глувонеми? Он несумњиво има не само прародитељски, него баш и својих личних греха. Да ли је право и у складу са Еванђељем оставити га некрштеног само зато што не може да чује нашу проповед и што не може лично да изјави своје веровање. Дабоме, реч је о оном глуваку и немаку који није школован да може читати. Ако крштење ишта значи за спасење, а значи, онда би било нечовечно оставити га без крштења. Сличан је случај и са децом.

    Дабоме, изјаву и жељу за крштењем не може рећи беба него детињи родитељи. Изјаву вере могу дати уместо њега родитељи или кум уз моралну обавезу да дете васпитају у еванђелској науци.

    То не може, веле секташи. Неки од њих су појаву кумова уврстили у списак антихристових чини, "као што су и мантије, мисне кошуље, свилени појас, рогљата капа и поповески свети дани". Бог даје своју благодат само на личну веру, а не на туђу.

    Да, то је тако по правилу. Свакако је добро и нужно да човек има личну веру. Међутим Бог себе нигде не ограничава упутствима које је наменио за нас. Себи је оставио "одрешене руке" да може по потреби чинити онако како његова милост и мудрост нађу за потребно. Ми из Еванђеља видимо примере да је Христос исцељивао болесне, па чак и мртве васкрсавао због вере других, углавном рођака и пријатеља. Слуга капернаумског капетана је оздравио због вере свога старешине.(Мт. 8,5-13 ). Хананејкина ћерка због вере своје мајке (Мт. 15,22-28 ). Јаирова кћи васкрсава због молбе и вере њених родитеља (Мт. 9,18-25 ), једном несрећном оцу Спаситељ је исцелио бесомучног сина иако овај није имао неку нарочито јаку веру, бар у поцетку (Мк. 9,17-27 ).

    Ако Бог дозвољава да последице греха Адамовог пређу чак на милиониту генерацију његових потомака, зар ће остати безосећајан за молбу оца и мајке који моле да њиховом детету кроз тајну крштења пошаље ослобођење од прародитељског греха и обновљење Духом Светим? Видели смо већ, да Дух Свети може да почива и на малој деци као што је наведени случај са пророком Јеремијом и св.Јованом Крститељем. Додајмо томе још и случај Самуила док је још као мало дете био у храму (1.Сам. 3,1-14 ). Споменимо и то да је Бог тражио испуњење својих наређења чак и на малој деци од осам дана кад је наредио да се свако мушко дете донесе пред Господа у храм.

    Ако је све то тако, ако Христос на молбу и веру других исцељује болеснике и васкрсава мртваце, ако Дух Свети заиста може да почива и на деци, и ако Бог тражи - бар у Старом завету - да се извесни религиозни обреди врше чак и на деци, или како то баптисти радо наглашавају, не бебама, онда се не може навести ни један озбиљан библијски приговор против крштавања деце. Тај чин не само што није небиблијски, како га проглашавају баптисти, него је у пуном складу са духом Библије, иако нигде нема директне заповести онако дословне, да се и деца крштавају. Кад то захтева дух библије, онда буквално слово није ни нужно: "Слово убија, а дух оживљује" (2.Кор. 3,6 ).

    Кад је све то тако, онда и родитељ може да моли за крштење свога детета, и кум да исповеди веру свога кумчета. Код нас православних Срба кум ужива изузетно поштовање у народу. Иако народне масе не знају библијске цитате онако богато као што то "из рукава" наводе секташи, ипак оне знају и осећају дух Еванђеља, знају да је кум јемац кумчетове душе пред Богом па зато су наши стари скидали капу чак и кад прођу покрај кумове куће, не видевши самог кума лично.

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:32:04 CET

    ДА ЛИ СУ АПОСТОЛИ КРШТАВАЛИ ДЕЦУ?

    На то питање баптисти одлучно и самоуверено одговарају: Не, нису их крштавали. У Светом писму нема записан ни један такав случај.

    Полако! Истина је да није ОПИСАН ни један случај како су апостоли крстили неко дете. Но то још не мора баш сигурно да значи да никада нигде нису крстили баш ни једно дете. Можда јесу па није описано. Много шта од њихових дела остало је незаписано и неописано. Бесмислено би било тврдити да се читава мисионарска активност апостола може свести само на оно што је Еванђелист Лука записао у Делима апостолским.

    Да су крштавали одрасле особе то је природно и несумњиво. А децу нису ни могли масовно да крштавају, јер откуд апостолу право да спопадне нечије дете да крсти без знања и пристанка родитеља! То свакако нису чинили. Но, ако су родитељи, обративши се у хришћанство, пристајали па чак и молили да апостоли крсте и њихову децу, да ли су апостоли такву понуду одбијали?

    Тек кад бисмо имали макар и један такав пример у Библији, тек тада бисмо могли категорички тврдити да апсотоли нису крштавали децу. А Библија нам не пружа такав пример.

    Библија нам међутим, каже нешто сасвим друго. Из Светог писма видимо да је апостол Павле крстио једну жену из Тијатире по имену Лидију "и њен дом" (Дап. 16,14-16 ), и "Стефанинов дом" (1.Кор. 1,6 ) и дом тамничара у Филипима (Дап. 16,30-39 ).

    Из текста Светог писма види се само то да је у та три случаја био крштен "сав дом", то јест сви који су живели у дому. Да ли је ту било и које дете? Баптисти категорички тврде да није било деце ни у једном дому (Библијско крштење,стр.19-20). То тврде на основу тога што текст Св.писма каже да је Павле присутним тумачио реч Божју и да су они поверовали па се тек онда крстили.

    Тачно је да је апостол Павле проповедао одраслима, а да коме ће. Али из тога још не следи закључак да међу тим одраслима ни у једном од три наведена дома није било баш ни једно дете. Категорички се не може тврдити ни да је било, ни да није било. А по принципу вероватноће ипак је вероватније да је бар у некоме од та три споменута дома било и које дете. Зашто и како би се то десило да апостол наиђе баш сваки пут на бездетну кућу?

    Тако дакле, секташка тврдња да апостоли нису крстили ниједно дете није заснована ни на каквим доказима. Супротна тврдња на основу Св.писма је вероватнија.

    ОД КАДА ЈЕ ПОТЕКАО ОБИЧАЈ КРШТАВАЊА ДЕЦЕ?

    Баптистички писци наводе да је "први који је увео обичај крштавања мале деце био црквени отац Ориген 254. године" Међутим, исти писац наводи у продужењу реченице да се "овој појави супроставио црквени писац Тертулијан из Картагине (160-220)". Иако је тачно да је Тертулијан био против крштења деце, а Ориген за, ипак те две тврдње не могу стајати једна до друге. Јер, ако се Тертулијан супроставио тој појави, онда је значи постојала већ у његово доба. Према томе није могао увести Ориген 254. године.

    Понекад се понеки од противника крштења мале деце позива на Историју од Јевсевија Поповића тврдећи да и он каже да се у почетку нису крштавала деца него само одрасли. Такво једно писмо, са позивањем на Историју од Јевсевија Поповића добио је и писац ових редова. Међутим, таква тврдња не одговара чињеницама. Напротив, Јевсевије пише дословно: "За време апостола, сваки који је искрено поверовао у Христа те хтео искрена срца ући у Царство Његово, у Његову цркву, крштен је без даље припреме, осим што је претходно саслушао какву снажну проповед, но ипак се и пре крштења као и пре полагање руку, где су прилике дозвољавале, постило... Свакако су и деца крштавана, јер се зна, да је Петар крстио капетана Корнилија у Кесарији са целим домом, исто тако апостол Павле тамничара у Филипима са целим домом и Стефанина у Коринту са целим домом, кад дакле са целим домом, онда свакако и са децом. У после апостолском времену Тертулијан (202-240) је противан крштењу деце, али Ориген (+254) доводи обичај крштавања деце од апостола"(Јевсевије Поповић, O.C.R. 430 (И књига)).

    Професор М.Е.Поснов у своме великом уџбенику за Историју Цркве такође сведочи да су "по апостолском предању такође и деца била крштавана". Наводи чак и сведочанство Оригеново и Иринејево о томе (Проф.М.Е.Поснов,Историја Хришћаснке Цркве до раздељења Цркве, Брисел,1964. стр. 202.).

    Узевши све то у обзир, онда не може бити тачна тврдња секташа да се у старој Цркви нису крштавала и деца, и да је тај обичај увео тек Ориген.

    ОГРАНИЧЕЊЕ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ

    Секташи радо наглашавају како је крштење деце заправо насиље над дететом и ограничење његове личне слободе, па може да негативно утиче на даљи религиозни развој детета, јер "кад дете одрасте па види своју крштеницу, оно стиче утисак да је заиста хришћанин - нов човек! Тако дете одраста и живи у уверењу да се хришћанство састоји из церемонија и обреда, а не из личног искуства са Господом". "Нигде сотона није људе више завео као у овој науци. Када се крштава дете независно од свога искуства вере, оно се на присилу ствара хришћанином" - кажу баптисти.

    Таква оптужба је вишеструко неоснована. Говорити о некаквој слободи детета то је илузија. Оно је у пуној мери зависно од својих родитеља и не поседује никакву личну слободу, осим законских права на егзистенцију које му гарантује закон и Божји и људски. Чин крштења, посматран као спољашњи акт, представља заправо једно купање више. Па као што свакодневно купање детета нико не сматра за неко насиље над дететом, иако га нико не пита да ли жели да се купа или не, и ма да се оно много пута супроставља и отима да се не купа, тако се ни крштење не може сматрати неким насиљем.

    Што се пак тиче невидљиве стране свете тајне крштења, добијања благодати и дара Духа Светога, ни ту нема никаквог насиља, јер крштење није никаква магија, а Дух Свети својом благодаћу никад не делује ни на кога присилно. Чин крштења оставља у пуној мери слободу детета неокрњену и оно кад одрасте може да отпадне од Цркве ако по несрећи зажели. Крштење га у томе ни најмање не спречава, као што ни баптистичко крштење не спречава чланове њихове верске заједнице да отпадну од ње, иако су крштени већ у зрелом узрасту са "личним искуством са Господом".

    Сасвим је безразложна и бојазан да ће дете кад одрасте па види своју крштеницу стећи погрешан појам о хришћансву као скупу неких церемонија и обреда. Како ће се дух детињи развијати и како напредовати у вери то ни најмање не зависи од крштенице, него од начина васпитања које родитељи, школа, друштво и Црква буду детету пружили.

    "Библијско" крштење

    Баптисти, а с њима и сви остали секташи који крштавају само одрасле, врло радо и с поносом наглашавају да је њихово крштење "библијско", то јест, једино правилно и једино важеће, за разлику од православног, римокатоличког и протестантског. Погледајмо шта то треба да значи "библијско" крштење.

    По смислу самог назива то би било крштење које је прописано у Библији. А да ли нам Библија игде даје опробан опис како треба вршити крштење? У требнику, црквеној књзи која описује начин појединих обреда, то постоји до ситница описано. А у Библији нема! Постоји у Старом завету до ситница описан начин приношења разних жртава и других верских обреда и церемонија, међутим у Новом завету од свега што Св.писмо директно, непосредно о крштењу каже, то је да треба апостоли да крсте људе "у име Оца и Сина и Светога Духа". Ништа више ту није споменуто. Чак ни вода! Него, ко није упућен у богослужбену праксу Цркве, речима какав нехришћанин, кад би прочитао само ове речи, не би уопште знао шта да ради, како да поступи, како да крсти тога који је изјавио жељу да постане хришћанин, јер је претходно чуо проповед о распетом и васкрслом Христу.

    Па, ако Христос овде није споменуо воду, рекао је пре распећа и васкрсења "ко се не роди водом и духом неће ући у царство Божје".

    Тако је! Христос је то рекао, али баптистички полемичар Павле Рогозин каже да овде израз "вода" не значи никако права вода него "реч Божја"! Ако је тако, шта онда остаје спољашње видљиве стране свете тајне крштења? Како и чиме да је обавим, па још "библијски"?

    Но, зар не пише у Еванђељу да се Христос крстио у Јордану! Као и многи који су долазили Јовану да их крсти!

    Јесте, то пише. Али то је било "Јованово крштење". А осим тога сам акт ни тога крштења није нигде подробно описан. Какве је речи изговарао Јован кад је крстио Христа, где то стоји записано? Нигде!

    А зар Филип није крстио евнуха у води (Дап. 8,36-3 )? Јесте, то је тачно, али то је само констатована чињеница, а није опсиан сам начин крштења. Из тога случаја видимо да су апостоли крштавали људе водом, а не којом другом материјом. Видимо да су то чинили подроњавањем, или погружавањем у воду. Толико! А тек кад с тим доведемо у везу речи Спаситељеве, изговорене после васкрсења, знамо да су изговорили и речи:"У име Оца и Сина и Светога Духа". Али, сам чин крштења од почетка до краја није нигде у Библији описан.

    Ево, дакле, још једне важне тачке где је сама Библија без Светог предања израженог у пракси и животу Цркве недовољна! Крштење које врше хришћани није описано у Библији, него је традицијом наслеђено од апостолске Цркве. Према томе, у строгом смислу речи не постоји "библијско", него црквено крштење. О самој установи крштења заиста нам говори Библија. Али начин крштења није у Библији описан него нам је предат.

    Напоменимо овде да баптисти инсистирају на томе да мора при крштењу бити много воде, да би онај који се крштава могао бити зароњен у њу. То није лоше, јер зароњавање у воду и изроњавање из ње има символички смисао смрти и васкрсења. Међутим, не смемо тврдити да ће ваљаност крштења зависити од количине воде која се за ту сврху употребљава: више воде, боље крштење, као што не смемо тврдити да причешће има тим већу вредност уколико више вина и хлеба добијамо. Додајмо томе само још и то, да Библија не одређује колико воде треба употребити за крштење, па ће нам тим јасније бити да ни у том смислу не постоји "библијско" крштење.

    Још нешто. Ревносни вршиоци "библијског" крштења чак сматрају да крштење не може бити у правом смислу речи "библијско", ако није у некој речи обављено,као што то чине такозвани тункери и њима слична речна браћа".

    Најзад, кад би некоме пало на памет да тврди да је право библијско крштење само оно које је обављено у Јордану, а не у којој другој речи, и то баш на оном месту код Енона где је Јован крштавао(Јн. 3,23 ), којим би се библијским цитатом могло доказати погрешивост таквог мишљења? Никојим! А ипак, ниједна хришћанска верска заједница, нити Црква, то не практикује нити то мишљење заступа и брани. И ово је само један доказ више да Свето писмо без Светог предања није само по себи довољно чак ни за крштење. А то предање које се тиче крштења изражено је у пракси и животу још од апостолских времена.

    Ако, дакле, хоћемо да говоримо о библијском крштењу не можемо га нипошто одвојити од Светог предања које чува Црква наслеђено од апостола. Суштина тога крштења је: 1)Признавање греха не само прародитељског, него и личног. 2)Одрицање од сатане и његових дела. 3) Позитивно и искрено исповедање истините Христове вере било лично било преко кума, 4) Трикратно погружавање у воду уз изговарање еванђелске формуле:"крштава се слуга Божји (име) у име Оца, амин и Сина, амин и Светога Духа, амин".

    То су битни елементи библијског крштења. Њих у потпуности поседује православна Црква, па према томе излишно је да јој ико од секташа даје поуке како треба да крштава.

    Др.Лазар Милин

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:33:07 CET

    СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА

    Кроз свету тајну миропомазања хришћанин добија посебне дарове Духа Светог који су му потребни за узрастање у моралном животу, у светости. Ову свету тајну установио је Господ Исус Христос, а апостоли су је примењивали над верницима после њиховог крштења. И данас се она у Православној Цркви обавља одмах после крштења, као посебна света тајна, а не као саставни део крштења. Обавља је свештеник, помазујући светим миром извесне делове тела (чело, очи, нос, уста, уши, прса, руке и ноге) уз изговарање одређене формуле:"печат дара Духа Светога". Свето миро може да освети само архијереј. То се врши на св. Литургији на Велики Четвртак. Спрема се од уља, вина, и разних мирисних материја. Архијереј ту освећену материју раздаје паросима за потребе обављања ове свете тајне.

    Библијски основ ове свете тајне: "А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен (Јн. 7,37-39 )".


    Као што се види, ово обећање Спаситељево тумачи нам сам еванђелист Јован тако, да ће они који, будући жедни, прићи Христу да пију са Његовог извора, то јест који се крсте и постану чланови Цркве, примити Духа Светога у своје време, кад после прослављења Христовог Дух буде сишао.

    Кратко: покрај крштења и после крштења постоји још један свети чин кроз који ће вернима бити саопштени дарови Духа Светог. Тако су то схватили апостоли па су то и примењивали. Ево библијског сведочанства: ‘’А кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила ријеч Божију, послаше им Петра и Јована. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; Јер још ни на једнога од њих не бјеше сишао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога.’’ (Дап. 8,14-17 ). Као што се јасно види из текста, Самарјани су прво били крштени. Међутим апостоли то још нису сматрали довољним за право узрастање у вери. Сматрали су да покрај крштења треба још да "положе руке на њих" да би примили Духа Светога. Нема сумње, тај поступак није потекао из њихове личне иницијативе. Они су о томе морали бити поучени од самог Спаситеља, иако нам та непосредна поука није нигде записана у Светом писму. Да је таква поука постојала то произилази из саме чињенице што апостоли тако поступају. Ево још једног библијског примера који сведочи то исто. ‘’Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, Рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху’’ (Дап. 19,1-6 ).

    Апостоли помињу помазање

    Да би заштитио вернике од оних који их заводе, дакле од ондашњих секташа и јеретика, апостол Јован пише: ‘’А ви имате Помазање од Светога и знате све. А ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему.’’ (1.Јн. 2,20; 2,27 ). Апостол Павле такође спомиње помазање, у вези са добивањем дара Духа Светог, пишући Коринћанима: "А Бог нас са вама учвршћује у Христу, он нас је помазао и запечатио нас и дао Духа у наша срца" (2.Кор. 1,21-22 ).

    Сасвим је појмљиво да апостоли реч "помазање" овде употребљавају у смислу унутрашњег невидљивог дејства духа Светог на душу помазаника. Али, природно је упитати се, зашто они то духовно дејство називају помазањем? Да ли тај израз можда означава и спољашњу радњу која служи као видљиви знак помазања Духом, као што су крштење назвали "бањом" због спољашњег знака ове свете тајне, то јест због погружавања у воду. Та мисао је сасвим логична и вероватна, па се из тога може закључити да апостоли нису само "полагали руке" на новокрштене, него да су их помазивали, или су тај начин вршења ове свете тајне предавали епископима и свештеницима, с тим разуме се, да се пре тога чита одређена молитва, као што су чинили и сами апостоли (Дап. 8,15 ). Сви ти елементи постоје у Православној Цркви од доба апостолског, а о томе поред већ наведених цитата из Светог писма могу се навести и цитати из најранијих хришћанских списа и из дела светих Отаца.

    Секташки став

    Већ су први реформатори одбацили свету тајну миропомазања тврдећи да она нема основа у Светом писму и да она уопште није потребна покрај свете тајне крштења. Овај став првих протестаната према светој тајни миропомазања прихватили су сви протестантски секташи. Баптистички проповедник Симо Ралевић из Пећи, износећи нам полемичке списе руског баптисте Павла Рогозина, овим општим протестантским разлозима додаје још и приговор да се после миропомазања не показују на деци или одраслима који се крсте никакви дарови Духа Светог.

    Дискусија по овим протестантским и секташким приговорима је врло кратка. а) Није тачно да света тајна миропомазања нема основа у Светом писму. Из малопре изнесених цитата види се очигледно да она почива на Светом писму. б) Није тачно да је та света тајна покрај крштења непотребна. Ако су је апостоли обављали, а из Светог писма видимо несумњиво да јесу, онда, значи, апостоли су је сматрали за потребну. А то даље значи да је секташко гледиште супротно Светом писму. в) Дарови Духа Светог нису материјалне природе, као какви поклони, да бисмо их могли видети. Дејство Духа Светог је невидљиво као и Он сам. Али плодови тих дарова могу се много пута осетити у души и видети на побожном животу хришћана, а у случају светитељства они су управо опипљиви. Ако пак и после примања ове свете тајне има хришћана који падају у разне грехе то је због тога што благодат никад не дејствује насилно, него само помаже наше узрастање у Христу. Уосталом кад би баптистички приговор био тачан, могао би се односити и на њихово крштење. Какви се дарови Духа Светог показују на њиховим верницима после крштења?

    Др.Лазар Милин


    СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА (ЕВХАРИСТИЈЕ)

    Још су први реформатори, Лутер, Цвингли и Калвин, број светих тајни свели на свега две: крштење и причешће, или како то они називају "Вечера Господња", што заиста више одговара њиховом учењу о овој тајни. Они су, наиме, овој светој тајни дали такво тумачење које се заправо и не може применити на причешће, нити се у протестантизму то може назвати причешћем. Разлика између лутеранско-цвинглијевско-калвнинистичког схватања с једне стране и православног (и римокатоличког) схватања с друге стране је суштинска.

    По учењу древне Апостолске цркве, које се очувало и код православних и код римокатолика, хлеб и вино које се освећује на св. литургији, претвара се у право тело и праву крв Христову. Додуше, постоји извесна разлика између православног и римокатоличког веровања у претварање хлеба и вина у тело и крв Христову, али те разлике су више литургијске него догматске. Наиме, римокатолици верују да се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову у оном моменту мисе кад свештеник цитира Христове речи:"узмите једите ово је тело моје". Православни, међутим, верују да се пресуштастављање или претварање хлеба и вина у тело и крв дешава кад свештенослужитељ, пошто је изговорио Христове речи "примите и једите...", упућује (према тексту литургије св.Василија Великог и св.Јована Златоуста) молитву Богу Оцу да пошаље Светог Духа да изврши пресуштаствљење. Те литургијске речи гласе:"Сећајући се сада ове спасоносне заповести (тј.да вршимо св. литургију за спомен Христов, (Лк. 22,19 ) ) и свега што се догодило ради нас: крста, гроба, васкрсења трећег дана, вазнесења на небо, седења с десне стране, другог и славног доласка, ‘’Твоје (дарове) од твојих (дарова) теби приносимо за све и ради свега."

    "Приносимо ти још ову разумну и бескрвну службу, молимо Те, просимо и преклињемо: пошаљи свога Светог Духа на нас и на ове дарове који су пред нама. ’’И учини овај хлеб часним телом Христа свога. А што је у овом путиру, часном крвљу Христа свога. Претворивши Духом Твојим Светим." Друга разлика између православног и римокатоличког је у томе, што римокатолички свештеници причешћују своје вернике само под једним видом, а православни верници се причешћују под оба вида, то јест и телом и крвљу Христовом. Своје веровање у стварност тела и крви Христове у причешћу православни хришћанин испољава молитвом пред св. причешће у којој постоје и ове речи:"Још верујем да је ово само пречисто тело твоје и да је ово сама часна крв твоја." Сви протестанти, од првих реформатора до последњих секташа, одбацују ово веровање. По њиховом схватању нема претварања хлеба и вина у тело и крв Христову, па према томе не може бити ни реч о причешћу, него само о "Господњој вечери", то јест успомени на последњу Христову вечеру са ученицима, пред распећем.

    Но и међу протестантима, то јест још у почетку међу реформаторима, постојала је извесна разлика у схватању "Вечере Господње". Лутер је био најближе православном веровању. По њему, нема баш претварања хлеба и вина у тело и крв Христову, али је веровао и учио да је Христос у хлебу и вину реално телесно присутан. Верници примају Христово тело и крв у хлебу, са хлебом и под хелбом и вином. Дакле, нема "трансупстанцијације"(сједињења супстанција).

    По Цвинглијевом учењу нема ни консубстанцијације о којој говори Лутер, него је евхаристија само знак сећања на тело и крв Христову. Хлеб и вино су само символи тела и крви Христове, а цео обред је само успомена на последњу Христову вечеру. Ништа више. На том питању су се Лутер и Цвингли дефинитивно разишли, иако су у јесен 1529. њих двојица имали састанак у Марбургу да би ујединили реформаторске снаге против римокатолика.

    Калвин је на питању причешћа заузео средњи став између Лутера и Цвинглија. Он је оспоравао Лутерово учење да је Христос стварно присутан у хлебу, под хлебом и са хлебом, јер је Христово човечанско тело на небу са Оцем. Али је исто тако оспоравао и Цвинглијево учење да је хлеб и вино само знак сећања и символ тела и крви Христове, јер се у томе хлебу и вину Христос ипак налази, само не реално као што је Лутер учио, него тек виртуално. То јест, из тела Христовог које је на небу улива се нека сила у душу верника кад прима евхаристију.

    Протестанстски секташи, како који, усвајају једну од ових трију реформаторских теорија: чешће Цвинглијеву, или бар Калвинову, него Лутерову. О православном веровању да је то права крв Христова нема код секташа ни говора. Они то одбацују као сујеверје.

    ТВРДА БЕСЕДА

    На питању причешћа секташи, па и протестанти уопште, полажу свој испит верности Библији. Познато је, наиме, да је протестантски принцип: "Sola scriptura". То значи, само и једино Свето писмо је извор веровања. Треба веровати само оно што каже Свето писмо. То они лако примењују ако се постави алтернатива: Св.писмо или Св.предање. Они ово друго, као што знамо, с прага одбацују.

    Али ако се постави алтернатива:Свето писмо или људски разум, шта онда одабрати? А на питању причешћа баш та алтернатива се поставља у свој својој оштрини. Јер, Свето писмо нам открива многе небеске тајне које надмашују моћи нашег разумног схватања. Ту су, на пример, тајна Свете Тројице, тајна сједињења Божанске и човечанске природе у једној јединственој личности Господа Исуса Христа, тајна вазнесења и још многе друге. Међутим, врхунац свих библијских тајни, или да кажемо брутално: врхунац пркоса нашем људском разуму и чулима, представља св.тајна евхаристије. Нико се од људи не сме и не може похвалити да је својим разумом тако нешто схватио и разумео. Погледајмо у Еванђеље како су људи реаговали кад су први пут чули обећање Христово да ће установити ову свету тајну.

    Исус рече Јудејцима:"Заиста, заиста вам кажем, није вам Мојсије дао хлеб са неба, него вам мој Отац даје истински хлеб са неба. Јер Божји хлеб је онај што силази са неба и даје живот свету... Ја сам хлеб живота... Ово је хлеб који силази са неба, да се од њега једе и не умре. Ја сам живи хлеб који је сишао са неба. Ако ко једе од овога хлеба живеће до века: и хлеб који ћу ја дати, јесте тело моје, за живот света. А Јудеји се препираху међу собом говорећи: како он може да нам да своје тело да једемо?

    Тада им Исус рече" заиста вам кажем ако не једете тела сина човечјег и не пијате крви његове, немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему...

    Чувши то многи од његових ученика рекоше: тврда је ово беседа: ко може да је слуша? ...

    Од тада многи од његових ученика одоше натраг и нису више ишли с њим. А Исус рече дванаесторици: да нећете и ви да идете? Одговори му Симон Петар: Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечнога живота. (Јн. 6,48-68 ).


    • 50 постови
    20 декември 2017 09:33:46 CET

    ИСПУЊЕЊЕ ОБЕЋАЊА

    Дванаесторица ученика су свакако дуго размишљали у себи шта значе ове чудне речи њиховог Учитеља, због којих су Га многи напустили? Није искључено да су и они у себи мислили: како ми можемо јести његово тело и пити његову крв?!

    На последњој Христовој вечери, пред само хватање, Спаситељ им је одговорио на то њихово потајно питање.

    "А кад су јели, узе Исус хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: узмите, једите:ово је тело моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече: пијте из ње сви, јер ово је моја крв савеза, која се пролива за многе ради опроштаја грехова" (Мт. 26,26-28 ). "Ово чините за мој спомен" (Лк. 22,19 ).

    Исте те речи Христове наводи и апостол Павле који, додуше, није био присутан на Христовој тајној вечери, али који тврди да је те речи примио од Господа, и додаје: "Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу, док не дође"(1.Кор. 11,23-26 ).

    СМИСАО ХРИСТОВИХ РЕЧИ

    Ове Христове речи, Јевреји који су их чули, схватили су буквално, што се види из њиховог чуђења: како овај нама може дати своје тело да једемо!? Христос их не укорева због заблуде да су га погрешно разумели, него напротив понавља своје речи уз узвик:"Заиста, заиста вам кажем". Дакле, те речи Христос није рекао у неком преносном смислу, него уверава слушаоце да је њихово буквално схватање ових речи исправно, ма колико изгледало чудновато и непојмљиво. Исто тако Христос је знао да његови ученици негодују због такве беседе, па ипак и не покушава да се повуче на рационалистичке позиције и да то некако објасни у неком преносном смислу речи. Он чак радије пушта да га многи ученици напусте због тако "тврде беседе", него да је умекша неким накнадним метафоричким смислом. Једино објашњење и извесно олакшање схватања тих Његових речи о једењу тела и пијењу крви дао је ученицима на Тајној вечери, показавши им у којем виду ће они јести Његово тело и пити Његову крв: у виду хлеба и вина. Па и овом приликом Христос о томе говори тако јасно и одређено, да не допушта ни сенку сумње у буквални смисао својих речи. Он није рекао: "ово је символ мојег тела и моје крви", као што мисли Цвингли и многи секташи. Није рекао ни "у овом хлебу и вину ја сам присутан виртуално"-као што учи Калвин. Није чак ни рекао оне Лутерове речи: "Са овим хлебом и вином, у том хлебу и вину, и под тим хлебом и вином стојим ја реално". Не, чак ни то! Он просто каже: "ово је моје тело" и "ово је моја крв". И даље ништа више не објашњава: како, на који начин је то вино Његова крв и тај хлебац Његово тело? Нити објашњава, нити би његови ученици, и остали људи, могли својим умом схватити једну такву тајну. На томе питању Он своје ученике и све своје вернике ставља пред дилему: или ћете веровати вашем разуму и вашим чулима, или мени вашем Богу и Господу. Треће не постоји!

    А тајна је велика и дубока! Дубља од сваког амбиса! Дубља и од васионског пространства пред којим наш разум такође стоји запањен и збуњен. Тајанственост је двојака: како хлебац постаје Христово тело, а вино Христова крв. И друго: како се Христос тиме и не дели и не умножава, него је сваки, ма и најмањи делић св.причешћа цео Христос, и сваки причесник прима истог Христа који је и на небу с десне стране Оца и у сваком делићу причешћа и у свим причесницима, а ипак није умножен ни подељен него цео у свакоме од својих верних причесника!

    Тајна је заиста двострука и у оба случаја толико дубока да не постоји никакава могућност објашњења. Она је јасна, то јест није тајна, за Бога, и само за Њега. За сваки други ум она је тајна ако је тај ум веран, или је апсурд и безумље, ако је тај ум безверан.

    Тако се, дакле, с једне стране пред наш ум испречила та дубока тајна која се граничи са апсурдом. С друге стране пред нашим умом и чулима стоји васкрсли Христос, Бог и Господ, који својим божанским ауторитетом сведочи за истинитост те тајне. А који се људски ум и које људско чуло сме успротивити јасним речима и јасном сведочанству Божијем?!

    Православно "безумље"

    У овако оштро постављеној дилеми: безумље или право тело и права крв Христова, православни ум се поставља и одлучује за ову другу тврдњу: Није причешће никакво безумље него право тело и права крв Христова. А разлози за тако смелу одлуку? Разлози су двојаки: природни и натприродни. Природни разлог за овакво опредељење лежи у чињеници да је човеков разум ограничен, па да већ у самој природи наилази на сличне тајне које не може да објасни, а које ипак прихвата иако су необјашњиве.

    Ум зрела човека свакако је већи и моћнији од дечјег ума. Има много поставки и тврдњи које деци уопште нису јасне, чине им се право безумље, а одраслима су потпуно јасне. Запитајте неко дете, шта је теже, његов чамац или један мали ексер. Свако дете ће вам рећи да је чамац тежи. Ако га затим запитате: па зашто ексер одмах потоне у воду, а чамац неће, дете ако још у школи није чуло за Архимедов закон, неће умети ништа да одговори. То ће за њега бити неразрешива тајна, док ће за све друге бити сасвим природна ствар, јасна као сунце. Исто тако стоји ствар са вишом математиком. Она је потпуно јасна математичарима. Осталим људима, огромној већини која не зна математику, то ће личити на непроницљиву тајну. Кад сам једном интелигентном сељаку, који је волео да сумња у све и свашта, рекао да од Земље до Сунца има око 150 милиона километара, он ме је погледао сажаљиво, и надмено ме упитао: ко је вукао пантљику од земље до Сунца да би то измерио? Њему је моја тврдња личила на безумље и апсурд, а сваком математичару-астроному она је јасна као дан. А ми који нисмо ни математичари ни астрономи, нити пак на интелектуалном нивоу оног мог сабеседника, ми то вером усвајамо без помисли да контролишемо. Верујемо онима који то засигурно знају!

    Једног професора физике, који је са стручним одушевљењем и дивљењем говорио о снази енергије коју Сунце у сваком секунду шаље на Земљу, упитао сам да ли зна шта је суштина енергије. Одговорио ми је да то не зна ни Ајнштајн нити ико од људи. А кад сам га упитао да ли би он могао појести и попити ту енергију коју Сунце шаље на земљу, он је за часак моје питање сматрао за лудорију. Но брзо се снашао и одговорио: не само да би је могао јести и пити, него ми то заправо и чинимо. Ми суштински једемо Сунчеву енергију претворену у пшеницу и грожђе. Том истом енергијом, претвореном у угаљ и нафту ми се грејемо и возимо. Ми је и пијемо у разним воћним соковима.

    Доста, доста, професоре, баш ти хвала, рекох ја. Твоје објашњење ми је помогло да лакше поверујем да је причешће право тело и права крв Христова! Како, зачуди се професор?! Па ако је Бог могао Сунчеву енергију претворити у пшеницу и грожђе да бих се ја тиме хранио и живео на Земљи, зашто не би хлеб и вино могао претворити у Христово тело и крв, да би људи хранећи се тиме имали живот вечни?! Ја додуше, не знам како Он претвара хлеб у тело, а вино у крв. Али ја исто тако незнам ни како он Сунчеву енергију претвара у пшеницу и грожђе па то Богу ни најмање не смета да ипак тако свакодневно чини.

    Сличних примера који представљају паралелу између природних тајни и тајне причешћа може се наводити врло много. Сваки од тих примера је уједно природни разлог који наш подстиче да прихватимо вером св.тајну евхаристије.

    Али за нас православне далеко јачи је натприродни разлог за веру у свету тајну причешћа. То је, као што смо већ рекли, неоспорно и јасно сведочанство Христово. Он је претворио воду у вино (Јн. 2,1-11 ). Према томе, кад Он као Бог каже да је благословени хлеб Његово тело, а благословено вино Његова крв, онда је то тако. За оног ко жели да се сматра хришћанином и Христовим верником нема ту никаквог колебања и бежања испред његове тврдње. У томе управо и јесте грех секташа што ту тако јасно и одлучно изречену Христову тврдњу која се тиче вечног живота и спасења покушавају да мимоиђу и изопаче сводећи је на само обичну успомену.


    А људско достојанство и људско право?

    Кад сам овакво излагање и схватање свете тајне причешћа изложио једном банкару, он је рекао да се не разуме у философију и теологију, али да не види никакву нелогичност или противречност таквог схватања са Библијом. Међутим, он тај став ипак не прихвата, јер му се чини да је атак на људско достојанство и на људско право. Интелигентан човек, рече он, не треба да се без резерве потчињава никаквом и ничијем ауторитету, него да мисли својом главом, па што у разум улази то да прими, а што не улази то да слободно одбаци као безумно. Осим тога човек као слободна личност има право на слободно мишљење и нико га не може обавезати да мисли онако како други мисле, ако се то мишљење не поклапа са нејговим властитим мишљењем.

    Такво гледиште је вишеструко нетачно, одговорих му. Прво, Христос никад никога није ничим присиљавао да иде за њим. Посебно баш у овом случају, кад је говорио о свом телу и крви као небеском хлебу неопходном за вечни живот, Он је, видевши да су га многи због тога напустили, упутио и дванаесторици ученика питање:"да нећете и ви да идете?"? Значи, као што није спречио оне који су вецћ отишли, тако не спречава ни ове, ако хоће да га напусте. Дакле,Христос ничије лично човечаснко право не угрожава. Он просто упућује и позива људе да виде оно што Он чини и да чују оно што Он учи. То је све. "Ко има уши да чује нека чујеМт. 11,15 ). То је био Његов позив много пута поновљен.

    Што се пак тиче слободе људског мишљења, Христос ни њу не ограничава. Нема потребе за неким присилним ограничавањем. Слобода људског мишљења се ограничава само чињеницама. Човек може да мисли слободно до миле воље, али ако примети да се то његово мишљење сукобљава са чинејницама, онда ће ту слободу жртвовати чињеницама. На шта би личио човек који би рекао: у име слободе мишљења нећу да признајем укалупљене тврдње, обичне конвенционалности, да су 2+2=4! Исто тако, онај сабеседник што није веровао да је могуће израчунати удаљеност Земље од Сунца без повлачења инжењерске пантљике, има право на своје лично слободно мишљење, само на шта ће то његово право личити пред чињеницом да други људи имају и пута и начина да то измере и без пантљике?! Ако дакле признајемо да онај човек који има мање знање треба да се повери ономе који има више стручног знања, а цело искуство је баш на томе засновано, онда зашто би само човеково поверење васкрслом Христу значило оспоравање и унижавање људског достојанства?!

    Најзад, рекох му, један банкар има најмање права да се позива на такве разлоге, пошто он стално послује баш у таквој области где мора да се руководи сведочанством и гаранцијом једног ауторитета, иако његово лично искуство сведочи нешто сасвим супротно. Наиме, папирната новчаница је пред нашим очима прави правцати папир. Пред хемисјком анализом она је само обична целулоза и боја. А у економском смислу, дакле у смислу праве суштинске вредности, она је право правцато злато.

    На основу чега сме банкар тврдити да је та новчаница (уколико није фалсификована) право злато у економском смислу? Како сме да тако дрско пркоси нашим чулима и научној хемијској анализи који тврде да је то хартија-целулоза? Па, држава гарантује да је то злато! И наш банкар, и сваки други човек, одбацује и своје лично мишљење и хемијско знање и право на слободно мишљење па поступа са новчаницом као са правим златом. Држава гарантује да је то злато, и тачка! Али овде гарантује Васкрсли Христос да су хлеб и вино у причешћу његово право тело и права крв!

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:33:56 CET

    Евхаристија као жртва

    Ево још једне тајне у вези са евхаристијом или причешћем. Кад је Спаситељ на тајној вечери благословио хлеб и вино и предао својим ученицима као своје тело и своју крв, онда је додао и речи:"ово чините за мој спомен"(Лк. 22,19 ). Нема сумње, ово је јасна и директна заповест за понављање ове свете тајне. Пошто та заповест није дата свим Христовим следбеницима него само апостолима и преко њих њиховим законитим наследницима, то онда значи ту свету тајну не може обављати свако, него само они који су правилно рукоположени и од апостола добили ту власт коју им је Христос дао. Пошто секташи немају право свештенство апостолског порекла, то онда не могу имати ни правог причешћа, све и кад би и веровали да се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову. А пошто то још и не верују, онда код њих заиста не може бити речи о причешћивању него само о једном обреду који их подсећа на последњу Христову вечеру, па тај обред и не зову причешће него "Вечера Господња". А пошто је Христос рекао апостолима: ово чините за мој спомен, то онда читав тај њихов обред "Вечере Господње" не значи ништа друго него успомену на тајну вечеру.
    Православна Црква је од апостолских времена веровала да света тајна евхаристије није само обична успомена на тајну вечеру Христову, него с обзиром да се ту хлеб и вино претварају у право тело и праву крв Христову то је евхаристија не само успомена него права жртва која се приноси Богу за људе. Она је у суштини иста са жртвом која је била на крсту принесена јер се приноси исти "агнец" на жртвенику у цркви као и на Голготи, пошто се хлеб и вино претварају по речима Христовим у право тело и крв Христову, како смо то напред изнели. Исто је тело, иста крв у евхаристији као и на Голготи. Исти Архијереј-Христос који је принео себе на Голготску жртву свршава ту исту тајну и у евхаристији. Разлика је само у начину. На Голготи је Господ принео жртву Богу видљиво, а у евхаристији Он то чини под видом хлеба и вина. Тамо је принео жртву сам непосредно, а овде посредно преко својих црквених пастира. При жртви на Голготи је проливена крв, а ова жртва је бескрвна. Голготска жртва је принесена ради задовољења закона Божје правде, а евхаристијска ради умилостивљања Бога за грехе људи за које се и приноси. На Голготи је жртва принесена само једанпут, а у евхаристији се жртва приноси свагда до другог доласка Христовог, као што и каже Свето писмо:"Кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу, док не дође"(1.Кор. 11,26 ).

    Ове напред цитиране речи Светог писма служе управо као библијска потврда црквене вере да евхаристија није само успомена на тајну вечеру Христову, него "обзнањивање смрти Господње" и то све док не дође Христос по други пут. А те речи написао је апостол Павле сведочећи да их је научио од самог Господа и тако их предао Цркви (1.Кор. 11,23 ).

    Осим тога он упоређује тајну евхаристије са приношењем жртава у Старом завету (Јевр. 13,10 ) и чак са многобожачким жртвама (1.Кор. 10,1-33 ) наглашавајући разуме се, разлику између хришћанске и многобочачке жртве. Али, пошто хришћанску жртву у св.евхаристији супроставља многобожачкој и јеврејским жртвама, самим тим и евхаристију сматра за жртву, и то праву и једину Богу угодну и спасоносну. Најзад, чак и пророк Малахија у Старом завету прорече о жртви чистој која ће се Богу приносити на сваком месту од истока сунчевог до запада (Малах. 1,11 ).

    Хришћанство без евхаристије

    Спаситељ је обећао ученицима да ће с њим бити до свршетка века као што читамо у Еванђељу (Мт. 28,20 ). Осим тога Он је обећао да ће нам дати своје тело и своју крв као нужну храну за вечни живот (Јн. 6,51-56 ).

    На који тајанствени наћин ће Христос бити са својим ученицима и њиховим законитим наследницима до свршетка века то је тајна Његовог Божанског промисла. Његово присуство у Његовој цркви свакако није само нешто символично, него баш стварно, буквално. А причешће које је обећао својим верницима јесте један од начина на који Христос присуствује у својој Цркви и у сваком вернику посебно, као што је и рекао:"Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему"(Јн. 6,56 ).

    Према томе, хришћанство без праве евхаристије исто је и што и хришћанство без Христа, лепа фасада, али суштински празна љуштура. На том питању секташтво показује своју суштину. Сетимо се још једном како су се људи односили према Христу кад су чули његово обећање да ће им дати тело своје и своју крв као небеску храну. Она је за њих била "тврда беседа" (Јн. 6,60-66 ). Пошли су за својим разумом, одбацивши Христову понуду толико тајанствену да им се учинила као безумље. Дванаесторица Његових ученика, иако тада нису имали појма како ће изгледати то једење Христовог тела и пијење Христове крви, ипак су остали уз Њега верујући да Он има речи живота (Јн. 6,67- 68 ).

    А секташи? Којој групи они припадају на овом питању? Јавно неће да се одрекну Христа као што то учинише они некадашњи и данашњи отпадници. Такво једно одрицање не би им било ни у плану, јер тада не би могли Цркву разарати изнутра. Да признају веру дванаесторице, то јест да је причешће права крв и право тело Христово, то не могу јер се противи њиховом рационализму. Наишли су на трећи пут: причај ти, Исусе, колико год хоћеш да ћеш нам дати своје тело и своју крв као небеску храну и пиће, ми знамо да ти то не мислиш сасвим озбиљно. Ти си то свакако хтео да кажеш да ће хлеб и вино бити тек символ твога тела и крви, или просто успомена на твоју последњу вечеру коју си имао са ученицима. Ето, то је став многих секташа! Дакле хришћанство без Христа!

    Материја за причешће

    У вези са светом тајном причешћа стоји и питање о материји која се употребљава за св.причешће. Црква је одувек употребљавала за причешће пшенични хлеб умешан са квасцем, дакле прави хлеб, и вино од винове лозе, преврело, алкохолно. Тај обичај потиче још од Христа који је свету тајну евхаристије установио на квасном хлебу и правом вину. Сви еванђелисти који описују сам моменат установљења светог причешћа кажу да је Спаситељ на тајној вечери благословио хлеб, на грчком језику "артос". Та реч ознацава само и једино квасни хлеб, а не бесквасни који се у грчком зове "азима". Тај стари апостолски обичај изгубио са на Западу у 9. веку па је квасни хлеб за евхаристију замењен бесквасним. Временом га је Римска црква усвојила и за мису употребљавала као што то чине и данас, само бесквасни хлеб, хостију. Као римокатолици тако чине и неки протестанти, то јест неке од протестантских секти, на пример адвентисти који за "Господњу вечеру" употребљавају бесквасан хлеб. Томе су адвентисти додали и један свој специјалитет. Не употребљавају право преврело вино, него ширу, слатки грожђани сок.

    Црква није нашла ни у Светом писму ни у Светом предању никаквих оправданих разлога да промени овај од Христа и апостола наслеђени обичај да се за евхаристију употребљава квасни пшенични хлеб и природно преврело вино од винове лозе. Своју праксу Црква заснива на овим подацима.

    1) Где год се у Светом писму говори о евхаристији увек је употребљен израз "артос" што значи квасни хлеб.(Мт. 26,26; Мк. 14,22; Лк. 24,30; Дап. 2,42; 7,20; 1.Кор. 10,16; 11,23-26 ).

    2) Јевреји су јели бесквасни хлеб само на Пасху, а Христос је распет у петак пре Пасхе која је те године падала у суботу. Према томе Његова тајна вечера није била са бесквасним хлебом него са квасним, са "артосом" како то еванђелисти изричито тврде (Мт. 27,62; Мк.15,42; Лк. 23,54; Јн. 15,14 и 31 ). Да је пак тај петак, кад је Христос распет, био пре Пасхе сведочи чињеница што Јевреји не би тако шта чинили баш на дан Пасхе, затим што се Симон Киринејац враћао са рада из поља (Лк. 23,26 ), а то изричито сведоче и сами еванђелисти (Мт. 26,2; Јн. 18,2) .

    Што се пак тиче употребе вина или шире за причешће, треба рећи да ни једна ни друга пракса нема изричиту потврду у Светом писму. Где год су у Светом писму говори о евхаристији (Мт. 26,27; Мк. 14,23; Лк. 22,17-20; 1.Кор 10,16,15-26 ) увек је употребљена рећ "чаша". А да је у чаши било пиће, и то од "рода виноградарскога" или "од рода чокотова", то видимо из даљег текста еванђелског (Лк. 22,18; Мт. 26,29; Мк. 14,25 ). Међутим, нигде није изричито речено да ли је то било преврело вино или шира. Према томе, и православна и адвентистичка пракса могу се поткрепити и доказати само предањем. А то даље значи, да у овом случају православна пракса има уза се далеко већу доказну вредност него адвентистичка. Прво, адвентисти по своме протестантском принципу "Sola Skriptura", то јест да се држе само Светог писма, а не и Светог предања, немају никакво морално право да се позивају на икакво предање јер они доказују "само Писмом". А Писмо не каже да је била шира. Друго, чак и кад би адвентисти пристали да нешто докажу предањем, то њихово предање не може бити старије од њихове заједнице, а она је постала тек средином деветнаестог века!

    Православна црквена пракса потиче из доба апостолског. Апостоли су сигурно знали да ли су из оне чаше коју је Христос благословио пили вино или ширу. Предање и пракса још из доба апостолског каже да је било право вино.

    Најзад, пошто секташи не верују да је причешће тело и крв Господња, и пошто ту тајну код њих не обавља овлашћено лице, јер Христос је то право и дужност дао само својим апостолима и њиховим законитим наследницима, то је онда за секташе сасвим свеједно хоће ли употребити за "Вечеру Господњу" вино или ширу. Пошто ни једно ни друго није крв Христова, онда се код њих цело то питање може свести само на ствар укуса.

    Др.Лазар Милин

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:34:44 CET

    СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА

    Свето писмо каже, а то и искуство очигледно потврђује, да је човек грехољубиво биће. "Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама" (1.Јн.1,8 ). Човек и после крштења може да падне у грех (Гал. 6,1 ). Бог који "жели да сви људи буду спасени" (1.Тим. 2,4 ), и "да нико не пропадне него да сви дођу до покајања" (2.Петр. 3,9 ) у ту сврху је и установио свету тајну покајања. Спаситељ је дошао да позове грешнике на покајање. Ова тајна се састоји у томе, да човек своје грехе увиди, призна и да осети искрено жаљење и скрушеност због њих, а Бог не одбацује скрушено срце (Пс. 51,1 ), и да своје грехе отворено искаже, призна, исповеди пред свештеником.

    Већ сама душа грешникова тера грешника да свој грех некоме повери, а поверити га треба ономе који има власт разрешити од греха. Ту власт свакако има Бог. Према томе, човек који се каје, каје се пред Богом. И кад се исповеда, исповеда се пред свезнајућим Богом. Али, Богу је било угодно да човек ради потпуног признања свога греха не остане само на унутрашњем кајању него да и спољашње покаже и докаже да се заиста каје. Они који су се исповедали знају да је потребно уложити знатно више психичког напора па отворено признати своје грехе пред свештеником, него само у души исповедати се непрестано Богу. И уколико је то признање теже, утолико доноси човеку више олакшања него само унутрашње кајање. Зато је Спаситељ и установио свету тајну покајања кад је својим апостолима, а преко њих и њиховим законитим наследницима рекао:"Што год свежете на земљи биће свезано и на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу" (Мт. 18,1 ). Ово обећање, дато апостолима, Спаситељ је испунио после васкрсења кад се јавио својим ученицима и рекао им: "Мир вам. Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима простите грехе - опраштају им се, којима задржите - задржани су" (Јн. 20,21-23 ).

    Разуме се, да би ученици могли знати које грехе да разреше, а које да задрже, нужно је да им покајник саопшти своје грехе. После тога према разумној процени свештеник изговара отпусну формулу:"Господ и Бог наш Исус Христос благодаћу и милошћу свога човекољубља нека ти опрости, чедо, све твоје грехе. И ја недостојан јереј, влашћу коју ми је Он дао, опраштам те и разрешавам те од свих твојих греха у име Оца и Сина и Светога Духа". А ако су греси такве врсте да се не може одмах изрећи молитва разрешења, онда свештеник одређује покајнику епитимију која нема казнено-правни карактер, него медицинско-педагошки, поправни, коју кад издржи у смирењу, добија разрешење.

    Овакву праксу Црква је наследила још од апостола. Као што су старозаветни пророци позивали грешнике на покајање (Јоил. 2,12-13 ), као што је то чинио свети Јован Крститељ (Мт. 3,2; Мк. 1,4-5 ), тако су и апостоли проповедали покајање:"покајте се и обратите се да вам се избришу греси" (Дап. 3,19 ). Тој утешној истини научио их је Спаситељ целим својим Еванђељем, а посебно причом о царинику и фарисеју и причом о непослушном сину. И као што је у Еванђељу забележено да су к Јовану на Јордан долазили Јерусалимљани и "исповедаху своје грехе" (Мк. 1,5 ), тако је записано и да "многи од оних који су били поверовали долазаху (апостолу Павлу) и исповедајући се казиваху своја дела" (Дап. 19,1 ).

    Према томе протестантско и секташко одбацивање свете тајне покајања представља противљење Светом писму о којем секташи кажу да је оно једини извор вере, да верују све што пише у Светом писму.

    Др.Лазар Милин


    СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА

    Протестантски реформатори, а после њих и сви протестантски секташи, одбацују и ову свету тајну, без које се Црква не може ни замислити као видљиво друштво верних који су спојени истом вером у Христа као Спаситеља. Кад смо напред говорили о Цркви Христовој, тада смо навели из Светог писма цитате који говоре да је Спаситељ основао своју Цркву као видљиво друштво и предао је својим апостолима, обећавши да ће с њима бити до краја света.

    Својим апостолима Он даје извесна права и дужности које није дао осталим верницима. Њих шаље на проповед Еванђеља, а не све вернике. Њима даје власт да што разреше на земљи буде разрешено на небесима, њима, а не сваком свом вернику. Њима налаже да врше Евхаристију, а не сваком свом вернику (Мт. 16,13-19; 18,15-18; 28,18-20; Лк. 22,19; Лк. 10,16; Јн. 20,21-23 ). Њима каже: "ко вас слуша, мене слуша и ко вас одбацује, мене одбацује, ко пак одбацује мене, одбацује онога који је мене послао"(Лк. 10,6 ). Очигледно је, дакле, да Христос издваја своје ученике као нешто посебно у односу на остале вернике. Кад се после васкрсења јавио својим ученицима на језеру Тиверијадском и том приликом уверио апостола Петра да му је опроштен грех отпадништва и трикратног одрицања (Мт. 26,57-75; 14,53-72, Лк. 22,54-72; Јн. 18,17-27 ) и да може и даље бити апостол, говори му:"напасај моје јагањце"..."напасај моје овце"(Јн. 21,15-17 ). Петра, дакле, неће више мучити сумња и питање да ли је он још увек апостол Христов после оног страшног одрицања. Христос му тај грех опрашта и враћа га чак и формално у апостолство, дајући му право да напаса и чува Христове овце и јагањце. Дакле, бити апостол, није исто што и бити обичан Христов верник. Апостол је пастир Христовог стада, постављен на ту дужност од самог Христа. Тако каже Свето писмо.

    Даље нам Свето писмо сведочи да су апостоли уз молитву полагали руке на своје помоћнике и заменике, свештенике, које је "Дух Свети поставио за епископе да пасу Цркву Божју коју је стекао крвљу својом" (Дап. 20,2. ) Апостол Павле је поставио Тимотеја и Тита за епископе молитвеним рукоположењем. Он им заповеда да предају дар свештенства и другим лицима на тај исти начин, а Тимотеју поручује да загрева дар Божји који је у њему, а који је добио кад је апостол положио руке на њега (1.Тим. 5,22, 2.Тим. 1,6; Титу 1,5 ).

    Из тога се јасно види да је свештенство света тајна која се добија молитвеним рукоположењем и да у Цркви Христовој она постоји од самог Христа до данас, а по обећању Спаситељевом постојаће и до Његовог другог доласка. Према томе, секташко одбацивање свете тајне свештенства стоји у директном и оштром сукобу са Светим писмом и води разорењу Цркве као видљивог друштва основаног самим Христом.

    Секташки разлози

    За своје одбацивање свете тајне свештенства секташи се позивају на Свето писмо. Њихови докази су ови: "Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос који је самога себе дао као откуп за све" (1.Тим. 2,5-6 ).

    Ако је само Христос посредник између Бога и људи, онда је јерархија непотребна, излишна, кажу секташи.

    На овај секташки приговор већ смо одговорили кад смо рекли да је Христос заиста једини посредник између Бога и људи у том смислу, што је Он једини Искупитељ рода људског, једини који је својом крсном жртвом искупио род људски пред неумитним законом вечне Божје правде, једино Биће чијим је жртвеним посредништвом човечанство добило искупљење, и једино име под небом којим се можемо спасти. Нико други, ни анђео ни човек, није могао извршити спасење и, прма томе, заиста нико осим Христа не може бити ни бољи ни такав посредник између Бога и људи.

    Но кад се говори о свештеницима, онда нико и не помишља да су свештеници посредници између Бога и човека у том смислу речи. Ако се већ жели употребити реч "посредник" у односу на свештеника, онда је он то само као од Христа, преко апостола, овлашћена личност да врши евангелизацију, да "напаса стадо Христово" и да буде свесно средство преко кога Божја милост и човекољубље дели благодат вернима, онако како је то била воља Христа Бога који је тајну свештенства и установио, као што је напред и доказано речима из Светог писма.

    Други ослонац који наводе протестанти, и после њих сви секташи који су се развили из реформације, јесу ове речи Светога писма:

    Св.Јован Богослов у Апокалипсису пише о Христу да је Он "верни сведок, првенац од мртвих и владар над земаљским царевима, који нас љуби и који нас својом крвљу избави од наших грехова, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу своме" (Откр. 1,5-6, 5,10, 20,6 ).

    Апостол Петар у својој посланици упућује хришћане да се и сами узиђују у "духовни дом, у свето свештенство, да посредством Исуса Христа принесу духовне жртве које су Богу угодне" (1.Петр. 2,5 ).

    Дакле, не постоји неко посебно свештенство као јерархија, него су сви хришћани свештеници, сви сачињавају "свето свештенство", "царско свештенство".

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:35:11 CET

    Православни осврт

    Ово секташко тумачење је крајње површно и у супротности је како са напред наведеним цитатима Светог писма из којих се види јасно и несумњиво да Христос оснива јерархију своје Цркве, тако и са самом праксом секташких верских заједница.

    Пре свега, те речи потичу од апостола Петра и Јована, а није могуће замислити да они нису знали какву су власт добили од Христа, јер се зна да су они ту апостолску власт и примењивали: проповедали су, крштавали, вршили свету тајну евхаристије, полагали руке на новокрштене, молили се за присутне верне и управљали Црквом. Све то, дакле, сачињава њихову јерархијску улогу у Цркви, улогу коју су предали својим наследницима полагањем руку и молитвом, па према томе није могуће да су они овим речима хтели да порекну све што су по овлашћењу и упутству од самог Христа чинили.

    Шта онда значи то опште свештенство о којем пишу оба апостола? То значи да су хришћани Божји народ. Народ без обзира на националност, који је искупљен првосвештеничком жртвом Спаситељевом, па су у поређењу са осталим људима узвишенији пред Богом, као цареви и свештеници Божји. Треба нарочито обратити пажњу на то да писац Апокалипсиса ту говори о будућем веку после васкрсења, што је нарочито јасно изречено у 20.-тој глави, стих 6. "Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу, над овим друга смрт нема власти, него ће они бити Божији и Христови свештеници, и цареваће с њим хиљаду година". Очигледно је да ће бити свештеници Христови после васкрсења, а не до васкрсења. Па пошто ће такви бити блажени, то онда и апостол Петар упућује хришћане да живе тако да "узиђују себе у духовни дом, у свето свештенство" како би о општем васкрсењу постигли онај степен блаженства о којем говори и св.Јован у своме Откривењу, а дотле да живе тако свето и различито од осталих који не припадају Цркви, да буду одабрани и издвојени од нехришћана и уопште од грешника, као што је Израиљ био издвојен из осталих народа, па се назива 'народ свети и царство свештеничко", или као што је Ароново свештенство било издвојено изнад осталих племена Израиљевих. А колико је оно било издвојено изнад осталих чланова Израиљевих синова види се по тешким казнама Божијим које су снашле Кореја, Датана, Авирона и остале који су покушали самовласно да се прогласе свештеницима и приграбе себи она права која је Бог био резервисао само за Арона и остало свештенство. Ево шта о томе каже Библија.

    Кореј, Датан, Авирон и Авнан и с њима двеста и педесет људи "скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: доста нек вам је, сав овај народ сви су свети и међу њима је Господ, зашто се ви подижете над збором Господњим?"

    Као што се види, паралела је потпуна: сав израиљски народ је свет, "царство свештеничко" па ипак Бог хоће да издвоји племе Левијево себи на службу. Све племе Левијево било је посвећено Богу на службу (остали нису смели носити ковчег завета), па ипак и између њих постоји посебан свештенички чин. Кореј, Датан и Авирон нису били исто што и Арон (4.Мојс. 16,1-11 ).

    Тако и у Новом завету. Сви хришћани су свештеници по општем свештенству, онако као што смо напред објаснили, па ипак, при свем том постоји по вољи Христовој посебна јерархија. Према томе, секташки став према свештенству је у суштини исти као што беше Корејев, Датанов и Авиронов према старозаветном свештенству. А Библија каже да су ти старозаветни "реформатори" свештеничког чина доживели грозну Божију казну (4.Мојс. 16,19-35 ).

    Дакле, оспоравати свету тајну свештенства и присвајати себи незаконито свештенички чин не само да представља погрешно схватање и тумачење Светог писма, него је то баш грех пред Богом, и то страшан грех. Из историје Цркве видимо чудесну чињеницу: било је безбројно много разних секата и јеретика. овремено су добијали такву снагу распрострањености да су чак и Цркву врло крваво гонили. Та њихова снага трајала је понекад врло дуго кад се упореди са једним људским веком, а после се секта распадне и ишчезне, "прогута је земља", иако су њени оснивачи наступали са тврдњом да их је Бог послао. Да ли ће се то десити и са данашњим сектама? Будућност је позната само Богу!

    Пракса секташких заједница

    Свакидашња пракса многих секташа противречи њиховом порицању свештеничког чина. Немогуће је организовати икакву заједницу, било верску било политичку, без извесних руководилаца. Прича о свеопштој једнакости свих чланова спада у област паролишке агитације у коју искрено од свег срца верују само они најнаивнији занесењаци, а тврдоглава стварност захтева да је онај који руководи увек виши од онога којег руководи. Том природном правилу не измичу ни секташи иако причају, тобож на основу Речи Божје, да смо сви једнаки, сви смо свештеници и цареви. Они при свем том имају своју јерархију само што је тако не зову, а још како строго дисциплиновано се њој покорајаву! Она "има права" чак и да екскомуницира непослушне чланове, што често доводи до цепања секте.

    Колико је јерархија Цркви неопходна нерочито речито доказује случај са мормонском верском заједницом. Они, немајући праву јерархију која би водила порекло од Христа и апостола основаше своју, нову, тврдећи да само она има право на верско руковођење верника.

    Принципијелно нису погрешили. Погрешка њихова је, међутим, у томе што није тачна Шмитова тврдња да је нестало праве историјске Цркве и јерархије која потиче од Христа, и што та њихова јерархија, "нова јерархија", нема порекло од Христа него су Шмит и његов друг Каудри прво крстили, а затим рукоположили један другога, дали су један другоме оно што ни један од њих није поседовао!

    Нешто слично се десило и првом оснивацу баптистичке заједнице у Америци, Роџеру Вилијамсу. Он је прво био англикански свештеник, па је напустио ту цркву, отишао у Америку, сукобио се са тамошњим пуританцима на питањима црквене политике јер је он насупрот пуританцима заступао стриктно одвајање цркве од државе, проповедајући још у оно време (тридесете године седамнаестог века) "принцим коегзистенције и сарадње без обзира не верско и политичко мишљење и опредељеност". За такве своје проповеди имао је да издржи врло велика страдања. Но, пошто је он дошао до баптистичког уверења да његово крштење у детињству није имало никакву вредност, а у близини није имао на расположењу никаквог баптисту да га "библијски" крсти, то се он одлучио да прво "библијски" крсти свога пријатеља Језекијела Хелимана, а затим Хелиман њега. Међутим, касније је посумњао и у вредност тога свог крштења, јер је био крштен од човека којег није крстио крштен човек. (Фрањо Клем, Хисторија Баптиста, Ријека,1962. стр.63-67 ). Његова сумња била је сасвим оправдана. Тако стоји ствар и са "свештеницима" мормонске верске заједнице, а и других секата, које "рукополаже" неко ко ни сам није свештеник.


    Награде свештеника

    Најзад има секташа, као што су то често чинили назарени, који приговарају православним свештеницима зашто живе од поповања, а не од рада својих руку, као њихови проповедници који су често бивали занатлије или земљорадници. Кажу да је материјално издржавање свештеника од стране верника потпуно противно Светом писму. Наводили су чак и пример апостола Павла који проповедајући Еванђеље ради свој занат (Дап. 18,3 ) и који о томе изричито говори приликом растанка са хришћанима у Ефесу:"Сребра или злата или одела нисам зажелео ни од кога. Сами знате да су ове моје руке послужиле мојим потребама и потребама мојих сарадника" (Дап. 20,34 ). А слично пише и Солуњанима. "Сећате ли се, браћо, нашег посла и труда: проповедасмо вам Еванђеље Божје радећи ноћу и дању, да не будемо на терет коме од вас" (1.Сол. 2,9 ).

    Тако, ето, треба да живи и ради сваки свештеник, као што је чинио апостол Павле, и као што чине проповедници, говорили су назарени и други секташи православнима. У томе су им се придружили и разни политички агитатори деветнаестог века тврдећи како поп ништа не ради, него само експлоатише радног човека.

    Овако срочен приговор могао је да буде врло ефикасан, јер људи су најосетљивији кад се ради о џепу и наградама. Међутим ако се цео тај проблем посматра реално, видеће се да тај приговор није ни мало оправдан и чак да је у противности са Светим писмом.

    Прво, није тачно да се свештеници баш никад и нигде не баве неким продуктивним физичким радом. Кад год могу и где год могу, а понекад их околности на то баш и приморавају, они се још како вредно баве таквим радом. У многим селима попини пчелињаци, попине баште, воћњаци и њиве могу сељацима просто да послуже за пример. Манастирска економија такође. Међутим, има далеко више случајева кад је пастирска служба толико напорна, и одузима толико физичког напора и времена, да је свештенику просто физички немогуће да се покрај пастирских дужности бави још и неким другим физичким радом.

    Свештеник понекад - зависно од терена - мора да пређе огромне раздаљине да би задовољио духовне и телесне потребе својих парохијана. По најобичнијој људској логици он заслужује да буде награђен, осим ако неко сматра да свештеник треба баш да умре од глади и голотиње на свом послу. Да ли је такво схватање човечно? Да ли је то противно принципу рада? Зар се радом може назвати само онај рад који је економски продуктиван? Ако је тако, шта онда да учинимо са уметношћу, науком, философијом, политиком, идеологијом, администрацијом и свим другим облицима рада који су економски непродуктивни? Зато приговор против такве врсте награђивања свештеника покрај све своје ефикасности нема у себи никакву објективну вредност. То је најобичнија демагошка парола. Друго, апостол Павле заиста јесте радио свој занат и уједно проповедао. И то је заиста било врло ефикасно у његовом апостолском раду. Он није ни од кога ништа тражио. Али нигде не пише да ни од кога ништа није примио, ако му је неко шта дао. Осим тога, он је био у ситуацији да није ни могао ни од кога ништа тражити по било којем основу. Он као мисионар долази у многа места први пут! Како, од кога и с којим правом да нешто тражи одмах при првом сусрету?

    Треће, апостол Павле заиста није ни од кога ништа тражио, али не зато што је сматрао да свештеник нема права да буде награђен, него што је био у таквој ситуацији да је могао сам себе да издржава својим занатским радом. Али, он је потпуно свестан да има право на материјално издржавање. Он се те власти и права одрекао само зато да не чини какве сметње Еванђељу о Христу (1.Кор. 9,12 ).

    Као четврти разлог који је најважнији у овом питању, чујмо шта о том питању каже Свето писмо, управо сам апостол Павле.

    "Ко војује кад о свом трошку? Ко сади виноград и не једе његов род? или Ко напаса стадо и не једе млека од стада? Говорим ли ја то само по људски, или не говори то и закон? У Мојсијевом закону, наиме, написано је: Немој да завежеш уста волу који врше. Брине ли се Бог за волове? или говори баш за нас? Та за нас је написано, да орач треба у нади да оре, и који врше треба да врше у нади да ће добити свој део. Ако вам ми посејасмо духовна добра, да ли је то нешто велико кад жањемо ваша телесна добра? Кад други имају права да учествују у вашим земаљским добрима, зашто не бисмо имали ми још више? Али ми се нисмо послужили овим правом, него све подносимо, да не учинимо какве сметње Еванђељу о Христу. Не знате ли да се од храма хране они који врше свету службу, и да служитељи олтара с олтаром деле? Тако је и Господ наредио проповедницима Еванђеља да од Еванђеља живе"(1.Кор. 9). "А ја се нисам користио ничим од свега тога"(1.Кор. 9,7-15 ).

    Апостол Павле је више пута наглашавао да се Еванђељу научио не од људи него од самог Христа (Гал. 1,11-12, 1.Кор. 11,23 ). Очигледно је да је и ово што је написано о праву свештеника на награду научио од Христа, јер у Еванђељу Спаситељ овако говори својим апостолима које шаље на проповед Еванђеља:"Кад уђете у коју кућу...остајте у тој кући, једите и пијте што имају, радник је наиме достојан своје плате"(Лк. 10,5-7 ).

    Напоменимо, најзад, као пето, да су секташи своје проповеднике још како богато снадбели платама и хонорарима. Многе од тих секташких заједница, као на пример адвентисти, увели су старозаветни пропис о прикупљању десетка, тако да сваки члан заједнице мора да даје десети део свих својих прихода заједници, иако тврде да је старозаветни закон без обавеза за новозаветне хришћане. Али, ваљда рачунају, кад је неки старозаветни пропис користан, као на пример овај о десетку, зашто га не држати? Па то је Бог заповедио, и немамо право да му се противимо!

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:35:19 CET

    "Оцем не зовите никога на земљи"

    У 23.глави Еванђеља по Матеју описан је укор и опомена Христова фарисејима и књижевницима чија је ревност за Бога и побожност само спољашња, испољена тек света ради и због жеље да их други људи хвале, а не због искрене љубави према Богу и због истинске жеље да Богу угоде. Због тога их је Спаситељ назвао "окреченим гробовима који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће"(Мт. 23,27 ). "Сва своја дела чине да их виде људи: јер шире своје молитвене записе и праве велике ресе на хаљинама, воле прочеље на гозбама и прва места у синагогама, поздраве на трговима и да их људи зову "рави" ( Мт. 23,5-7).

    Том приликом Спаситељ опомиње своје ученике да се не угледају на фарисеје и заповеда им:"Ви се не зовите рави, јер је један ваш учитељ, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не називајте својим оцем, јер је један Отац ваш небески. Нити се називајте наставницима, јер је један наставник ваш Христос" (Мт. 23,8-10 ).

    Ево текста који секташи сматрају као поручен да га на један врло препреден начин примене на православно свештенство, тако да испада да је Христос преко фарисеја и књижевника укорио управо православне свештенике који носе дугачке мантије и крстове и држе дуге литије по улицама, гурају се у прочеља на разним гозбама, траже да их људи на улици поздрављају, и да их ословљавају са "оче". А све је то изложено Христовој осуди, и називи "оче" чак директно, јасно и недвосмислено забрањен!

    Дабоме, ову примену Христове опомене фарисејима на православно свештенство нису они нигде отворено написали. Али сам више пута присуствовао њиховим састанцима на којима је почесто читан и тумачен баш тај текст са нескривеном и јасном алузијом на свештенство. Шта да кажемо на то?

    Пре свега, Црква никада никога није учила да се фарисејски моли Богу нити уопште да се фарисејски понаша. Никога, па ни своје свештенике. Свима нам је јасно да су такве молитве и такво понашање Богу мрски, а не угодни. Црква не држи литије зато да бисмо се пред људима истицали својом побожношћу и да бисмо добили неку похвалу од људи, него из далеко узвишенијих разлога. Свака врста литије има свој посебан разлог, а ниједан није истицање и хвалисења побожношћу. Напротив, има случајева и прилика и околности кад учесници литије свесно ризикују да од својих савременика буду чак критиковани и исмејани, а не похваљени.

    Слично се може рећи и о мантији. Разлози за ношење мантије су чисто етички, васпитни и психолошки, а нипошто жеља да свештеник на улици добије од неког похвалу зато што је у мантији. Напротив, у данашње време знамо шта све може да доживи свештеник у мантији од сујеверног, фанатичног и простачког света, далеко више незаслужених увреда него похвала.

    Ако верници своме свештенику указују поштовање, то се поштовање односи на његов чин, а не на његову личност. Уосталом и секташи указују поштовање, па чак и ропску послушност, својим проповедницима.

    Најзад, што се тиче употребе назива “оче” као ословљавања свештених лица, ни то није у противности са Светим писмом кад се оно правилно схвати у целини, а не онако издвојено и ишчупано из текста као што то секташи често радо чине.

    Реч “отац” може да се употреби у више различитих значења. Пре свега, у најбуквалнијем смислу речи “отац” означава нашег телесног, биолошког родитеља. Христос нам свакако није забранио да употребљавамо реч “отац” у том смислу. Да је тако мислио, Он би нам предложио неку другу реч којом би требало да означимо нашег телесног родитеља. Осим тога, да је сматрао грехом употребити реч “отац” за ознаку телесног родитеља, Он би нам онда забранио и да цитирамо пету заповест Божју која гласи:”Поштуј оца својега и матер своју”. А таква намера је свакако била бескрајно далеко од Христа. Најзад, и Он сам је много пута употребљавао реч “отац” за ознаку телесног родитеља (Мт. 10,21, 15,4-5, 23,32, Лк. 15,12-29 ).

    Друго, реч “отац” може да има и преносно значење. Кад, на пример, кажемо: Ајнштајн је “отац” теорије релативитета, или Њутн је “отац” науке која се зове небеске механика, или: “Лајбниц је “отац” инфинитезималног рачуна, тада смо реч “отац” применили у једном прелазном преносном значењу. Зар је то неки грех? Уосталом ни у једном од тих случајева реч “отац” нисмо употребили у смислу “мој отац”.

    Треће значење речи “отац” слично је овом претходном, преносном значењу и означава духовног оца. Као што нас телесни отац рађа телесно и стара се за нас, тако се она особа која нас духовно рађа или препорађа, и која се стара за наш духовни живот и узраст назива духовни отац. У том смислу апостол Павле употребљава реч “отац” више пута (Рим. 4,11, 1.Кор. 4,14-17, Флп.2,22, Флм. 10 ). У том смсилу и ми свештено лице називамо “оцем”. Дакле, тачно по Светом писму!

    Па шта онда значи Христова забрана да никога на земљи не називамо оцем? Та забрана значи то, да реч “отац” има још једно значење, то је суштинско онтолошко значење. У том значењу реч “Отац” означава оно Биће које ствара живот у васиони и прибавља створеним бићима све оно што им је потребно за живот, као што се земаљски отац брине за своју телесну децу. А то је Бог, наш небески Отац, писано са велико “О”. Земаљски отац је у неку руку само слика небеског Оца. У том смислу Христос нам забрањује да икога на земљи зовемо Оцем, јер бисмо тада пали у грех многобоштва, пошто је наш један Отац на небу. Ту заповест Христову ми православни заиста испуњујемо и никога на земљи не зовемо Оцем у том смислу речи.

    Према свему напред изложеном, секташки став према светој тајни свештенства је и недоследан, и неприменљив и што је најважније, противан Светом писму и директним Христовим речима које смо напред навели.


    СВЕТА ТАЈНА БРАКА

    Секташи немају свету тајну брака, али имају извесне обреде приликом венчања. Што је важније и похвалније, они брак сматрају изванредно озбиљном установом тако да неки од њих уопште не дозвољавају развод брака. Они се, дакле, према браку односе као према светињи, иако то не називају формално светом тајном, јер су још први реформатори избрисали брак из броја светих тајни.

    Лутер је, на пример, сматрао да је брак само телесна веза, а не и духовна. Разлог за овакав став према браку није ни мало библијски, него чисто рационалистички. "Како и на који начин брак може у мени развити веру у Искупитеља? Какав однос има брак са вером у спасење?, пита се Лутер, као да није никад прочитао извештај Библије о стварању човека и жене (1.Мојс. 2,18-24 ), или Христове речи о браку (Еф. 5,22-33, 1.Кор. 7,12-16).

    Међутим кад се прочитају напред споменута места из Библије, кад се сетимо како је Бог створио првог човека и жену и благословио их рекавши им да се множе и да напуне Земљу, кад се прочитају речи Спаситељеве о Браку где Он заправо понавља Божје речи из књиге Постања да ће човек и жена постати једно тело, и кад се прими поука апостола Павла који брачну везу између мужа и жене сматра и назива тако великом и благословеном тајном као што је веза између Христа и Цркве, па кад се уз све то узме у обзир присуство Христово на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11 ), онда се јасно и несумњиво види да је брак света тајна којом се брачницима даје благослов Божји и кроз коју они примају благодатну помоћ Божју да своју брачну везу остваре на онај начин како то Бог захтева од сваког хришћанина. Да је, пак, Црква одувек, од доба апостолског, сматрала брак светом тајном, то се види из већ наведених речи апостола Павла у Посланици Ефесцима, где он ову свету везу између мужа и жене сматра и назива великом тајном упоређујуци је са духовном везом Христа и Цркве.


    СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

    Ни ова света тајна не постоји код протестаната нити код секти које су постале из реформације. Заиста, нигде није у Еванђељу записано да је Спаситељ некога помазао освећеним уљем. Није имао ни потребе! Он је Бог, и једна Његова реч је била довољна да људима опрости грехе и исцели их од болести која их је сналазила углавном као последица греха. У Еванђељу је записан и понеки случај кад Спаситељ није исцелио болесника непосредно својом свемоћном заповешћу него је употребио и нека узгредна средства. То је било исцељење слепог од рођења. Христос је од своје пљувачке начинио блато, помазао очи слепцу од рођења, послао га да се умије у Силоамској бањи, и човек је прогледао. На обали Галилејског мора исцелио је једног глувонемог тако што је ставио прсте у његове уши, а "пљунувши дотаче његов језик" (Мк. 7,31-35 ).

    Нигде нам у Еванђељу није дато објашњење зашто је Спаситељ нека чудеса чинио непосредно, а нека посредно. Али паралелно томе видимо и сличну појаву у поступцима апостола. И они су силом Христовом чинили чудесна исцељења некад непосредно (Дап. 3,6-7 ), а некад посредно, помазујући уљем. О томе имамо изричито сведочанство у Посланицама апостола Јакова:

    "Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старјешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи, ако је и учинио грехе, биће му опроштено". (Јак. 5,14-15 ).

    Према томе, оспоравати свету тајну јелеосвећења значи не марити за тако корисне и спасоносне речи Светог писма.

    Кад то чине неверници, није се чудити: неверници су, па им то приличи. Али кад то чине секташи, који стално тврде како верују само Светом писму, онда тиме само показују колико је њихова тврдња да верују Св. Писму далеко од стварности.

    Др.Лазар Милин

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:44:50 CET

    ЗОШТО ПРАВОСЛАВИЕТО Е ВИСТИНСКАТА ВЕРА

     

    А. И. Осипов



    Во денешно време сите ние се наоѓаме во животна ситуација во која на никаков начин и со никакви ѕидови не можеме да се одвоиме од светот што нè опкружува. За каква ситуација станува збор? Ние живееме во светот на религиозниот плурализам. Се соочуваме со мноштво проповедници, и секој од нив ни предлага свои идеали, свои норми на живот, свои религиозни погледи. Постарите сигурно не би ни завидувале на ваквата ситуација. Порано било поедноставно. Основниот проблем, пред кој биле исправени луѓето во блиското минато, бил проблемот на религијата и атеизмот.  

    Денес се манифестира нешто многу поголемо и многу полошо. Дали Бог постои или не постои – тоа е само првиот степен. Но, добро, човекот се уверил дека постои Бог. А понатаму? Вери колку сакаш – кон која да се приклучи? Христијанин... а зошто не муслиман? А зошто не будист? А зошто не кришнаит? Нема да набројувам понатаму. Вие самите знаете колку многу религии има. Зошто, зошто, зошто...? Но, добро, нека човекот, минувајќи низ таа многурелигиозна џунгла, на крајот станал христијанин. Зашто разбрал дека христијанството е – најдобрата, најисправната ... религија.

    Но кое христијанство? Тоа е толку многулико! Каков да биде? Православен, католик, пентакостен, лутеран? Повторно мноштво. Ете пред каква ситуација денес е исправен секој млад човек. Притоа, претставниците на старите и на новите религии, претставниците на неправославните конфесии, по правило, се многу погласни и имаат значително поголеми можности за пропаганда во средствата за масовна информација одошто ние, православните.

    И така, првото со кое се соочува современиот човек  е – множеството вери, религии, светогледи. Затоа би сакал денес накратко да поминам низ таа долга низа соби коишто се отвораат пред множеството современи луѓе коишто ја бараат вистината, и да погледнам, макар и во најопшти, но принципиелни црти, зошто човекот е должен – не само дека може, туку дека навистина е должен – врз разумни основи да стане не просто христијанин, туку православен христијанин.



    И така, првиот проблем: „Религија и атеизам". Се случува, на мошне важни конференции и слични манифестации, да се среќаваш со луѓе коишто се навистина образовани, навистина учени, коишто не се површни, и се случува постојано да се судираш со едно и исто прашање. Кој е Бог? Постои ли? Дури и прашањето: Зошто е потребен? Или: Ако постои Бог, зошто не настапи од говорницата на Обединетите Нации и не се објави? Ете, дури и такви прашања можат да се слушнат. Што може да се каже на ова?

    Ова прашање, како што ми изгледа, се решава од позиција на централната современа философска мисла, којашто најлесно може да се искаже преку поимот егсистенцијалност. Во што се состои основната содржина на постоењето на човекот, на смислата на човековиот живот? Да, се разбира, пред сè во – животот. А и како би било поинаку? Каква смисла јас доживувам кога спијам? Смислата на животот може да биде исклучиво во спознанието, во „вкусувањето“ на плодовите на својот живот и на својата активност. И досега никој не можел да смета, и во вечни векови нема да може да смета и да тврди дека смислата на човековиот живот е во – смртта. Тука лежи непремостивиот јаз меѓу религијата и атеизмот. Христијанството тврди: човеку, овој земен живот е само почеток, услов и средство за подготовка за вечноста; подготвувај се, тебе те очекува вечноста. Христијанството вели: еве што е потребно да сториш, еве каков треба да бидеш за да влезеш во вечноста. А што тврди атеизмот? Нема Бог, нема души, нема вечност, и затоа верувај, човеку, дека те очекува вечна смрт! Каков ужас, каков песимиза, каков очај – морници низ грбот минуваат од овие страшни зборови: човеку, тебе те очекува вечна смрт... Не, избавете ме од таквата вера! 

    Кога човек ќе се изгуби во шума, го бара патот да излезе од неа, бара начин да се врати дома, и штом ќе сретне некого, го прашува: „Има ли излез оттука?“ Ако тој му одговори: „Не, и не барај, подготви се да останеш тука.“ – дали ќе му поверува? Се сомневам. Нема ли да продолжи да бара понатаму? И ќе сретне друг човек кој ќе му каже: „Да, има излез, и ќе ти ги кажам знаците по кои ќе можеш да излезеш оттука.“ Нема ли да му поверува на овој човек? Истото се случува и во сферата на изборот на светогледот, кога човекот ќе се најде пред лицето на религијата и на атеизмот. Сè додека во човекот има искра на барањето вистина, искра на барањето смисла на животот, тој не може, психолошки не може да прифати концепции коишто тврдат дека него, како лчичност, и – следствено – сите други луѓе ги очекува вечна смрт, за чие достигнување е потребно создавање што е можно подоби економски, социјални, политички и културни услови за живот. А понатаму сè ќе биде О.К., утре вие ќе умрете и ќе ве однесеме на гробиште. Колку „восхитувачки“!

    Ви укажав само на едната страна, психолошки мошне суштинска, којашто, според мене, му е доволна на секој човек со жива душа за да разбере дека само религиозниот светоглед, кој за своја основа го прифаќа Оној Кого ние го нарекуваме Бог, дозволува да се зборува за смислата на животот.

    И така, јас верувам во Бога. Ќе сметаме дека минавме низ првата соба. И, откако поверував во Бога, влегувам во втората... Боже мој, што гледам и што слушам тука? Полно народ, и секој вика: „Единствено јас ја зборувам вистината“. Има и муслимани, и конфучијанци, и будисти, и јудејци, и кои ли сè не... Многу има и од оние меѓу кои денес се наоѓа христијанството. Ете, стои и тој, христијански проповедник, среде другите, а јас барам кој е тука во право, на кого да му верувам?
    Тука има два пристапа, можеби и повеќе, но јас ќе наведам само два. Едниот од нив, кој на човекот може да му пружи можност да се увери која религија е вистинита (односно која објективно соодветствува на човековата природа, на човековите барања, на човековото поимање ма смислата на животот) е споредбено-богословската анализа. Ова е мошне долг пат, потребно е добро да се проучи секоја религија. Но, секој не може да тргне по тој пат, потребно е време, многу усилби, па дури и соодветни способности за да се изучи сето тоа – а згора на тоа, тоа ì одзема и многу сили на душата...

    Постои и друга метода. На крајот од краиштата, секоја религија му се обраќа на човек, таа нему му говори: ова е вистината, а не нешто друго. Притоа, сите светогледи и сите религии кажуваат една едноставна работа: сегашната ситуација, сегашните политички, социјални, економски, ... духовни, морални, културни и др. услови во кои живее човекот – сето тоа не ненормално, сето тоа не може да го издигне човека. Па дури и ако некого тоа лично го задоволува, огромно мнозинство луѓе на еден или на друг начин страдаат од таквата ситуација. Таа не го устројува човекот во целина, таа бара нешто друго, нешто поголемо. Човек треба да се стреми некаде, кон некоја непозната иднина, да го очекува „златниот век“ – сегашната состојба на нештата не може никого да го издигне. 

     http://forum.idividi.com.mk/forum_posts.asp?TID=4440&PN=3


    Овој пост е изменет од Миле Миланоски на 20 декември 2017 09:45:38 CET
    • 50 постови
    20 декември 2017 09:44:58 CET
    Оттука станува јасно зошто суштината на сите религии, на сите светогледи, се сведува на учењето за спасението. И ете, тука некаде и ние се судруваме со тоа, што веќе ни дава можност да извршиме обоснован избор кога ќе се најдеме пред лицето на религиозното многуобразие. Христијанството, за разлика од сите други религии, тврди нешто што другите религии (а дотолку повеќе нерелигиозните светогледи) едноставно не го знаат. И не само што не го знаат, туку, кога ќе се судрат со тоа, го отфрлаат со негодување. Тоа тврдење се заснива на поимањето за т.н. првороден грев. Сите религии, па, ако сакате и сите светогледи, сите идеологии, зборуваат за гревот. Навистина, го нарекуваат различно, но тоа не е важно. Но, ниту една од нив не смета дека човековата природа, во својата сегашна состојба, е болна. Христијанството, пак, тврди дека состојбата во која сите ние, луѓето, сме се родиле, во која се наоѓаме, растеме, се воспитуваме, созреваме – состојба во која се насладуваме, се забавуваме, учиме, откриваме итн. – сето тоа е длабоко болна состојба, длабоко повредена состојба. Ние сме болни. Се разбира, не станува збор за грип или за бронхитис, ниту, пак, за психички заболувања. Не, не, ние психички сме здрави, и физички сме здрави – можеме да решаваме задачи и да летаме во вселената – ние сме длабоко болни од друг аспект. Во почетокот на човековото постоење се случило некакво чудно трагично раздвојување на единственото човечко битие на автономни и често противречни меѓу себе делови: ум, срце и тело... Какво апсурдно тврдење од страна на христијанството, нели? Сите се бунат: „Јас ненормален? Простете, другите можеби се болни, но јас не сум.“ И ете тука, доколку христијанството е во право, се наоѓа коренот, изворот на она поради што човечкиот живот – како во индивидуална, така и во општочовечка смисла – води од една во друга трагедија. Зашто, ако човекот е сериозно болен, а не го гледа тоа и не се лекува, болеста ќе го погуби.   

     

    Другите религии не ја признаваат оваа болна состојба на човекот. Ја отфрлаат. Тие сметаат дека човекот е здраво семе, но кое може да даде и нормален и ненормален плод. Неговиот развој е обусловен од социјалната средина, од економските услови, од психолошките фактори – односно од многу нешта. Затоа човекот може да биде и добар и лош, но самиот тој, по своја природа, е добар. Тоа е главна антитеза на христијанското спознание. Не зборувам за нерелигиозното спознание, таму и нема што да се каже, таму, општо земено, важи: „човек – како тоа гордо звучи“.Само христијанството тврди дека нашата сегашна состојба е состојба на длабока повреда, и тоа таква повреда којашто, на личен план, човекот сам не може да ја исцели. На ова тврдење е изградена величествената христијанска догма за Христос како Спасител.

     

    Оваа идеја поставува принципиелен јаз меѓу христијанството и сите други религии.

     

    Сега ќе се обидам да покажам дека христијанството, за разлика од другите религии, има објективна потврда за своето тврдење. Дозволете да се повикам на историјата на човештвото. Да погледнеме како човештвото живее во текот на сета своја историја. Кон што се стреми? Човештвото сака да изгради Царство Божјо на земјата, да создаде рај. Едни со помош на Бога. И во тој случај Бог се разгледува само како средство за стекнување изобилие на земјата, но не како повисока цел на животот. Другите – без Бога. Но, нешто друго е важно во двата случаја. На сите им е јасно дека таквото Царство на земјата е невозможно без такви елементарни работи какви што се мир, праведност, љубов (само по себе е јасно каков е тој рај во кој царува неправда, злоба, во кој се води војна), заемно почитување. Односно, сите прекрасно разбираат дека без таквите темелни морални вредности, без нивна реализација, не може да се достигне никаква благосостојба на земјата. На сите им е јасно? На сите. А што прави човештвото во текот на сета своја историја? Што правиме ние? Ерих Фром добро рекол: „Историјата на човештвото е напишана со крв. Тоа е историја на насилство коешто никогаш не престанува“. Навистина.

     

    Дваесеттиот век – според идејата, е век на највисок хуманизам. И тој го покажал тој врв на „совршенството“, надминувајќи ги, според пролеаната крв, сите претходни векови. Доколку нашите претци би можеле да видат што сè се случило во дваесеттиот век, тие би затрепереле пред размерите на жестокоста, неправдата, измамата. Некаков недостижен парадокс се содржи во тоа дека човештвото, со развојот на својата историја, постапува сè поспротивно и поспротивно во однос на својата основна идеја, цел и мисла кон кои во почетокот биле насочени сите негови усилби. 
     
    Задавам реторичко прашање: „Може ли така да се однесува словесно битие?“ Историјата просто ни се потсмева, иронизирајќи: „Човештвото, навистина, е умно и здраво. Тоа не е душевно болно, не, не. Тоа само ги прави нештата малку подобро или – понекогаш – малку полошо отколку што истите тие нешта ги прават во домовите со умоболни.“

     

    Но, тоа е факт од кој нема каде да се избега. И тој покажува дека во човештвото не се заблудени поедини единици, не и не (за жал, само единици не се заблудени), туку дека се работи за некакво парадоксално сечовечко својство.

     



    Ако сега погледнеме на одделен човек, поточно, ако некој човек има морални сили „да се сврти кон себе“, да погледне на себе, тој ќе види не помалку впечатлива слика. Апостол Павле точно ја окарактеризирал:„Беден човек сум, не го вршам она, што сакам, туку она, што го мразам, тоа го правам“. И навистина, секој што макар и малку обрне внимание на тоа што се случува во неговата душа,  секој што ќе се судри со самиот себе, не може а да не види колку е духовно болен, колку е повреден од дејството на различни страсти, колку им робува. Бесмислено е да се прашува: „Зошто ти, беден човеку, се прејадуваш, се опиваш, лажеш, завидуваш, блудствуваш итн.? Ти со тоа се убиваш самиот себеси, го разурнуваш семејството, ги расипуваш своите деца, ја труеш сета атмосфера околу себе. Зошто се удираш самиот, зошто ги губиш своите нерви, својата психа, своето тело? Тебе ти е јасно дека тоа е погубно за тебе.“ Да, јасно ми е, но не можам а да не го правам тоа. Св. Василиј Велики рекол: „И не се роди во душите човечки попогубна страст од зависта“. И, како по правило, човек, страдајќи, не може да се справи со самиот себе. Тука, во длабочината на својата душа, секој разумен човек го постигнува она за што зборува христијанството: „не го вршам она, што сакам, туку она, што го мразам, тоа го правам“. Дали тоа е здраво или болно?

    Заради споредба, погледнете како може да се промени човек со правилен христијански живот. Оние, коишто се очистиле од страстите, го стекнале смирението, „го стекнале – според зборовите на преподобниот Серафим Саровски – Светиот Дух“, дошле во состојба којашто е најинтересна за психолозите: тие почнале да сметаат за себеси дека се најлоши од сите. Св. Пимен Велики говорел: „Поверувајте, браќа: каде ќе биде врзан сатаната, таму ќе бидам врзан и јас“; лицето на ава Сисој Велики, додека овој бил на умирање, светело како сонце, така што во него не можело да се гледа – а тој го молел Бога да му даде уште малку време да се покае. Што е тоа? Некакво лицемерие, лажно преправање дека се работи за скромност? Да не даде Бог. Тие дури и во мислите се плашеле да не згрешат, затоа говореле од сета своја душа, го говореле она што навистина го доживувале. Ние тоа воопшто не го чувствуваме. Јас сум преполн со секаква нечистотија, а се сметам за мошне добар човек. Јас сум добар човек!! А ако и направам нешто лошо – па, кој е безгрешен...; другите не се подобри од мене, а јас и не сум толку виновен како другиот, како другата, како другите. Ние не ја гледаме својата душа, затоа и сме толку добри во своите очи. Колку драстично се разликува нашето духовно гледање од духовното гледање на свет човек!
    • 50 постови
    20 декември 2017 09:50:22 CET

     

    Монах иконописац Григорије

    МИСЛИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

     

     

     

     

     

    Виче неко к мени са Сира: стражару! Колико ће још ноћ? Приближава се јутро, али је још ноћ.

    Исаија 21,11-12

     

     

    Поштовање икона у Цркви је неугасива светлост ужеженог кандила.Оно руком људском није упаљено, и због тога светлост његова никада не нестаје. Оно је горело, гори и гореће, пламен је његов увек исти, равномеран - понекад постаје скоро невидљив, а поцекад се разбуктава и претвара у светлост неиздрживу. Чак и онда, када све оно ђаволско што је против иконе жели да угаси ту светлост, да је прекрије покровом таме, она се не гаси и не може се угасити. И када због мањка благочестивости нестане и снаге за творење икона, и када се учини као да су оне изгубиле славу свог узвишеног достојанства, светлост ова не може да утрде, она и даље живи, спремна да поново заблиста у пуном сјају и да их (иконе) испуни торжеством Таворског Преображења. Иако се сматра да смо ми данас тек у предворју те светлости може се рећи: још је ноћ али јутро је близу.

    Поштовање икона се у Православној Цркви темељи и заснива на догмату оваплоћења Божијег. Исповедање Сина Божијег као Светлости од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, Једносуштног Оцу, Оног Који се оваплотио од Духа Светога и Дјеве Марије - живоначелни је и непресушни источник за поштовање икона; извори његови су тајна очовечења Христовог; суштина њихова је недостижна као што је несхватљиво и рођење Логоса.

    Образ и подобије које је Бог дао човеку приликом стварања је, да тако кажем, начин одређен самим Творцем, да се Он опипљиво, опажају доступно, пројави у лику човечијем. Та Богообразност и то Богоподобије који су човеку дати у тренутку постанка већ су једна врста првобитне иконе, Богом дани Образ, непресушни извор светлости. Образ и Подобије Божије ни самим падом човековим не пропадају, него се стално обнављају, оживљавају, очишћују и снагом благодати и људског напора у подвигу као да се уписују у дубине духа. Подвиг-преподобије уписује Образ Божији унутар човека, и тај стални и непрекинути стваралачки напор основни је услов човекова живота. Њиме се стално утискује образ Христов у људску душу.

    Ваља знати да су чинови анђела, настали пре човека, виша ипостасна суштаства и да је печат образа и подобија Божијег на њима другачији од оног на човеку; испуњавајући се светлошћу они се уздижу од светлости ка светлости причешћујући се Божанским Триипостасним Животом, и претварају се у другу светлост која је налик на светлост нетварну. Божански образ Господстава и Сила је у великој мери непојмљив и недоступан уму човечијем. Слава анђела пуни се огњем Божанске Славе.

    Мајка Божија, вољом Божијом постављена изнад свега постојећег, Царица свега постојећег којој су се на Њено Успење поклониле силе небеске и земаљске, као и силе пакла, својим достојанством Небеске Царице обједињује и повезује свет анђеоских чинова и свет људског рода.

    Бог Славе се очовечио и прихватио све људско од Приснодјеве зарад спасења и поновног установљења образа Божијег у човеку, који му је (човеку) дат од постанка, а којег је омрачила тама у разврату посрнулог и грехом уни штеног човека. Отеловљење Христово је обнављање Образа Божијег у човеку, и не само обновљење, већ и потпуно и савршено пројављивање образа Божијег, то је икона иконе, извор сваког светог лика - Образ Нерукотворени, живи Јерусалим. Ето зашто Црква, штитећи и јачајући поштовање икона, упориште налази у догмату отеловљења Христовог, у пуноћи очовечења Бога Славе; икона као освештано изображење одражава Нерукотворени Образ Христов самим Господом одсликан на убрусу.

    И тако, Образ који чудом би одсликан Самим Спаситељем, постаде сведок истинитости очовечења Христовог -жива икона истине Богооваплоћења, икона догмата Божијег оваплоћења. Свака икона у суштини зависи од Образа Нерукотвореног - као река од извора из ког се рађа. Образ Нерукотворени је основна, кључна икона у низу других икона и управо је зато Црква тај крајеугаони камен изабрала за торжествено знамење своје. Она, управо та икона, јесте круна црквеног исповедања Оваплоћеног Христа, па следствено и све друге иконе говоре и сведоче управо то.

    И ово знамење које је Црква подигла дели свет на пола, дели га на два непомирљива дела. По казивању Јована Богослова, "свако ко исповеда Бога који се јавио у телу, од Бога је". Неизбрисив печат те вере управо је икона Христова као и икона Мајке Божије и икона Свете Тројице. Они који то одбаце, а самим тим и поштовање икона, могу да не издрже испит и да се окажу с друге стране исповедања вере у потпуно и савршено Оваплоћење Христово. Када изгубе ту веру они су ван спасоносног града и заувек су изгубили могућност да победе. "Свако ко не исповеда Христа Оваплоћеног - од Бога није, он је антихрист". Христова икона, као и икона Мајке Божије, Пресвете Тројице и Светих, јесте радост оних који су прихватили и који чувају то знамење победе - победе над светом.

    Може се рећи да светлост Преображења Христовог испуњава иконе, освештава их; она је њихово стваралачко начело, њом је одређена и сама природа иконе, она јој придаје оно без чега икона не би могла да се назове Светом у правом смислу те речи. Без те дејствујуће силе Преображења, икона не би могла да постане оно због чега и постоји. На Седмом васељенском сабору (787. г.) веома је тачно одређен смисао поштовања икона какав треба да постоји у Цркви. Образ се преноси на првообразно. Ово одређење, по свом основном смислу нема временски карактер, нити релативно и привремено значење. Овако схваћен смисао и назначење образа не одређују само карактер поштовања икона него у основи сведоче и о самом Образу, о карактеру изображења свештених ликова; ово говори на који начин природа изображења треба да буде усклађена са њиховим назначењем.

    Преношењем части која се одаје образу - на првообразно, одређује се и природа самог образа. Образ који се у Цркви поштује мора бити саобразан Прволику, нипошто не сме бити његова замена, нити препрека молитвеном познању његовом. Он треба да буде причастан том Вечитом Битију, треба да сведочи о Божанској слави, о Тросунчаној Светлости Божијој.

    Икона је свето уобличење оних сила у човеку које још нису потпуно озлеђене и које су још способне да творе слику образа. Икона је стремљење да се прослави сваки напор чистога срца, стремљење исказано кроз уметност. То је напор да се забележи, за живот сачува све оно важно, а чини ми се пре свега црте људског лица, људско обличје. Зато је икона, која је основ сваког изображења у ствари Света Икона очовечења Божијег, Христов Нерукотворени Образ.

    Свако изображење људског лика се узноси или пак тежи Образу Христовом, и то само благодарећи сили снисхођења Христовог, сили очовечења Божијег. Оваплоћење Бога Логоса и очовечење Његово, онако како је та двојност одређена у Символу вере, појављује се као могућност за сваког човека да се приопшти Божанском Животу, да се приопшти Христу. То је пут саучесништва са Христом, а самим тим пут испуњења Духом Светим и Самом Живоначалном Тројицом. То је та светлост осликана иконом.

    Управо снисхођење Божије породило је могућност за успон људског рода према Богу. Човечанство тежи другачијем начину битисања, али свако људско тражењем обележено бивство има наду да ће се приопштити Божанском животу; свака пројава људска, не само узвишена већ и она једва приметна и савршено безначајна, носи у себи честицу Божанске Светлости, и баш зато људи лишени те Светлости пате и муче се. и_непрестано ишту да се њом огрну и да се тајанственим Божанским учешћем измене.

    Седми васељенски сабор није одредио какав материјал треба користити за иконе, једино што је одредио јесте да то мора бити постојан материјал. Сабор је дао благослов да се иконе могу сликати на зидовима, радити бојама или у мозаику, на дрвету. металу и камену, као и другим техникама. И како се сваким видом уметности може творити икона, благослов је добила и освештана је свака врста материјала, различите технике и видови уметности. Црква не одбацује ни боје растворене у воску (= енкаустика), сликарску технику из раних периода, или боје растворене у жуманцу јајета, што је врло посебан вид иконописања освештан црквеном традицијом; Црква даје благослов и иконама рађеним уљаним бојама, бојама добијеним на бази смола, лакова или неким другим начином. Сво то богатство материјала које се користи за израду икона може се употребити у Цркви, и биће освештано и добиће благослов.

    Апостол Лука, који је урадио прве иконе Мајке Божије са Спаситељем Младенцем на рукама и иконе Спаситеља, према предању урадио је те иконе воском - техником ен каустике. Он није створио неку нову сликарску технику која пре њега није постојала, већ је радио онако како се у то време чинило. То је била у време антике врло распрострањена техника. Апостол Лука није пренабрегао ни творевине паганске културе која није знала за откривење, културе лишене светлости, већ је узео ту скромну уметност и просветлио је.

     

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:50:45 CET

    Није случајно то што Црква још од апостолских времена није прихватила уметност култа, уметност која је повезана са изображењима за паганске храмове, већ уметност једноставну и јасну, уметност која је била непосредно везана за живот. Можда су најближи иконама били портрети, нарочито портрети прављени да би сачували црте лица умрлога. Према обичају који је постојао још пре рођења Христовог, у гробнице су се стављали портрети умрлог. Изузетно много таквих портрета урађених у енкаустици сачувано је из времена Александријске школе. Неколико таквих портрета, изузетно добро очуваних, налази се у Лувру; и гледајући их нехотице надолазе мисли о првим иконама. Толико су им блиски, толико сродни ти портрети. Очигледно да је и апостол Лука, први иконописац у Цркви, иконописац ког је према предању благословила Мајка Божија, био веома близак својим савременицима - портретистима, и та блискост није случајна.

    Иконе које је апостол Лука урадио нису се сачувале. Иако се многе њему приписују, вероватније је да су те иконе настале по узору на оне које је урадио апостол Лука, да су сличне његовим иконама, да имају нешто од његовог израза, али је веома тешко утврдити да ли се до наших времена сачувала нека икона коју је он насликао. Према томе, коначан суд о иконама апостола Луке не може се дати, али се може добити одређена представа о њима. Апостол Лука је био, према античким мерилима образован човек; очигледно да је проучавао њему савремено сликарство, и очи гледно да је и иконе Мајке Божије и Христа радио по узору на њега. О томе се може, макар делимично, судити према оним изображењима светих ликова која су се сачувала, а датирају из периода раног хришћанства. Ове иконе су наследиле одлике античког сликарства, и то наслеђе је бесконачно драгоцено. На тај начин је благослов добила, и није остала туђа Цркви, ни култура која није познавала пуноћу откривења; на тај начин није одбачен труд многих покољења да веродостојно изобразе људски лик, изображење лика човечијег је увек у извесном степену свето, тачније, свето је иако тек једва видљиво указује на ту могућност.

    На Седмом васељенском сабору више пута се спомињао и мали споменик Христу који је подигла жена, спашена од крволиптања, а о којој сведочанство налазимо и у Јеванђељу. У Риму је постојао обичај да се споменици подижу оним људима који су учинили неко добро дело, те је жена којој је крв престала да тече када се дотакла Спаситељеве одежде то и учинила. Када се вратила кући, она је замолила једног уметника да јој направи споменик који ће представљати Христа, и то изображење настало према римским обичајима исказивања поштовања доброчинитељу, доби сасвим нов и посебан смисао. Скромни споменик је тако постао једно од првих изображења Христових, и он је освештан јер није изображавао простога човека већ Оваплоћеног Бога Логоса, те се на споменик излила Божанска благодат. Тражећи лека многи су почели да долазе пред споменик, и беху се многи излечили. О томе се више пута говорило и на Седмом васељенском сабору; сачувано је сећање на то да је крај споменика никла трава која је такође била лековита. Њу су сакупљали и њоме се исцељиваху.

    Историја настанка споменика донекле нам открива тајну изображења. Сам обичај да се доброчинитељу заузврат искаже захвалност крије у себи благослов, па то није остао само обичај, већ се крунисао, освештао дејством Бо жанског домостроја. Од мноштва таквих споменика само је један изабран и на њега се излио благослов, те је тако и сам обичај постао освештан, као и труд уметника, и напори оних чијом су вољом ти споменици подизани. Све оно што је било добро а није у себи садржало сво потребно достојанство-посвети се, додирну Цркву, постаде пут до Вечне Светлости Будућег Дана.

    Колико често света изображења, која се скоро не разликују једна од других у делу домостроја имају савршено различиту употребу.

    Заставе хоругве када се унесу у храм, уливају се у ток литургије, постају део богослужбеног живота. Застава стег, под којом се окупља војска на сасвим другачији (но исто благословен) начин учествује у животу једног народа, она одређује његову судбину на бојним пољима.

    Тако ми и икону Мајка Божија - Знамење, која је израз догмата оваплоћеног Бога Логоса, налазимо и на запрестолном своду олтара, и на иконостасу у реду где су пророци, и на хоругвама, и на државним жиговима, и, на крају, на новцу, посебно из времена византијских императора. Управо код новца се јасно очитује сила освештања светих ликова. Иконе, чија је намена да служе молитви, своје спаситељно дејство могу имати и у свету, оне се могу наћи ван храма, у неком музеју или код неког љубитеља уметности, могу бити и на некој изложби. Ти, наизглед неодговарајући услови за икону нису случајни, нити бесмислени. И ту се управо очитује стална брига Бога за свет којом Он жели да сакупи оно расуто и да подигне оно пало. То дело пламене љубави Божије према паломе (човеку), испуњава целу Цркву, њом је испуњено и поштовање икона, и само у светлости те благодатне воље, и то само у њој, може се схватити због чега иконе не могу имати једном за увек дате границе.

    Понекад сасвим скромно изображење, скоро без достојанства, стилски ближе световној уметности него иконописању, вољом Божијом бива узнето до висина богослужбеног поштовања.

     

     

    Мисли о Богу Оцу

     

    Суштаство Божије се не може приказати, Његова суштина је недокучива и несазнатљива. Он као да је огрнут неприступачном тамом недостижног. Не само да нису могући покушаји да се Бог прикаже у Својем суштаству, већ ниједно од одређења не може да обухвати и да изрази суштину Божију, она није доступна човечијем уму, она је "неприступачни примрак суштине Божије".

    Богословље може бити сачињено једино одричућим терминима. Оно може да буде само апофатичко. Свети Григорије Палама, штитећи православно учење о Нествореној Таворској Светлости учи нас да морамо разликовати Божанско, апсолутно несазнатљиво Суштаство, и Божанство у његовом дејству на створени свет, његову пуну промисла бригу о створеном. Палама нас учи да разликујемо суштину Божију и Његове Божанске енергије и силе - зрачење благодати на којој почива свет. И ако Бог није сазнатљив у Својем суштаству, при одређењу суштине Божије може се рећи да је Бог нешто недоступно опажању, да све што се односи на суштину Божију као да је огрнуто светом тамом недостижног.

    Сазнању је доступно схватљиво и пуно промисла Божанско дејство на свет, Бог окренут свету, Бог Који бригу Своју, Љубав Своју и сталну заштиту Своју, светом распростире. То је Премудрост која устројава свет, то је светлост свету која све освештава, то је љубав Божија која све испуњава, то је Богооткровење - јављање Бога свету. И свет је у предвечној Божанској Светлости већ одређен тако да

    може да прихвати. да на себе прими Божанско дејство - тај царски печат, да он свецело припадне Царству. То је, ако се тако може рећи. символичка природа космоса и представља коначни смисао и назначење створеног, а то је - постати достојањем (= наслеђем) Божијим.

    Свет створен Премудрошћу Божијом, Божанском Софијом, саздан је тако да васељена у целини, као и сваки њен део са својим непоновљивим и само њему (= свету) својственим особинама, крије у себи неку тајанствену (при)повест о Творцу.

    Зато се не може говорити о Богу Оцу као о ипостаси окруженој савршеном тамом. Од самог постанка света ми видимо Бога Оца у непрестаној бризи за свет. Он стално брине о људском роду, он стално општи са људима. чак се јавља видљиво и чулно Авраму и Сари у виду једног од три Анђела.

    Цела старозаветна историја Израиља испуњена је старатељском бригом Бога Оца за Изабрани народ. Свети Григорије овако говораше о додиру Израиља са Богом Оцем: "Израиљ је по преимућству био окренут Богу Оцу". И та блискост Господа Саваота са својим изабраним народом била је пре свега блискост са пророцима. Бог Отац као да је дозвољавао да се созерцава, Свој лик је приказивао у свој могућој јасноћи; и можда је једно од најпотпунијих откривења било дато пророку Данилу, који је видео суд на ком Бог Отац као да се духовно изображава, као да пројављује Свој очински лик. Ево пророчанског сведочанства Даниловог: "Видех, на крају, постављене престоле, и попе се Старац Данима; одежда на Њему беше бела као снег, и власи на Његовој глави беху као таласи; престо Његов - као пламен огња, точкови Му - као огањ разгорио ... Видех у ноћним визијама: с облацима небеским иђаше Син човечији, приђе Старцу Данима и би доведен Њему. Даде му се власт, слава и царство, да сви народи, племена и језици Њему служе; царство Његово је вечно, које ће постојати увек, царство које се никад неће расути" (Дан. 7, 9. 13-14). Сам опис Богооваплоћења, опис Бога у телу, извор је светлости која се разлива на све у круг, потврђујући све својим видљивим битијем она чини све видљивим, изображљивим. И само у светлости Богооваплоћења могуће је изображавање лика Бога Оца.

    На богослужењу ми имамо символичко приказивање Бога Оца. На Великој вечерњи, када се пева "Благослови душу моју Господе ... Све си премудрошћу створио", из олтара, кроз царске двери, излази свештеник и пред њим ђакон, и кади унаоколо по свој цркви. На тај начин свештеник слави Бога Оца, Који је створио васељену, и као да је то икона Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље. Али чак и у том живописном делу богослужења који је сличан кађењу на "Господи возвах", ми не видимо представу Бога Оца која је сама себи довољна, већ само у заједници са другим двема Ипостасима или као пророчанску бригу за васељену, и у том смислу негативан однос отаца Цркве према изображавању лика Бога Оца остаје на снази и дејствује у Цркви, без обзира на толики број икона Отачаства.

    Постоји пророчанско виђење које Црква није одбацила, да ће крајем века бити подигнут храм посвећен Богу Оцу. Велики и славни за све народе, тај ће храм представљати могућу пуноћу откривења Бога Оца у Цркви. Та пуноћа јављања Бога Оца претходи Страшном суду када ће Отац предати суд Сину а Син судити васељени вољом Оца.

     

     

    О Лику Бога Оца у Православној Цркви

     

    Више пута у различитим ситуацијама у Цркви се постављало питање како треба представити Прву Ипостас - Бога Оца - и да ли у низу црквених икона постоји место за икону Бога Оца. Мишљења у вези са тим су често била противречна. И чини нам се да та противречност није случајна. Та привидна двојност је у основи иконе Отачаства.

    Питање представљања Бога Оца је било постављено већ на Седмом васељенском сабору, иако не у оквиру званичних разматрања. И Св. ЈОВАН ДАМАСКИН и СВ.ТЕОДОР СТУДИТ, који су велики поборници поштовања икона, одбацују могућност изображавања лика Бога Оца. Један од основних разлога за неприхватање таквог представљања Бога Оца као човека, био је тај да се може створити утисак или подстаћи мисао о неком превечном човекоподобију Бога Оца. СВ.ДАМАСКИН каже: "Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га видели - ми би Га изображавали".

    Од свега реченог на Сабору у заштиту икона пажњу на себе скреће Беседа СВ.ЈОВАНА СОЛУНСКОГ: "Ми стварамо иконе оних који су били људи и слуге Божије и имали тело. Ми телесно не изображавамо нека бестелесна бића. Ако стварамо икону Бога, тј. Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, ми га изображавамо онако како је Он био виђен на земљи обревши се међу људима". Ова Беседа веома очигледно указује на оно што су оци узимали као основу иконе. СВ.ЈОВАН СОЛУНСКМ. заједно са многим другим оцима који су узели учешће пли били блиски Седмом васељенском сабору, основу на којој израста и може да постоји икона види у томе што је све на њој приказано, уствари видљиво и опипљиво. И управо та очигледност изображеног даје несумњиву основу светим ликовима. "Ми телесно не приказујемо нека бестелесна суштаства", каже Св.Јовлн СОЛУНСКИ, и тако истиче да је основа израженог опипљивост и очигледност носиоца плоти.

    У даљем развоју мисли везаних за поштовање икона та. на неки начин материјалистичка основа претрпела је битне промене. У круг изображених ликова ушли су не само они који су били људи и свете слуге Божије, који су имали тело, већ и ликови света анђела, ликови анђела, који, иако су се јављали, та јављања не би могла бити названа јављањима "оних који имају тело". Пре би се могло рећи да су анђели примали образ као символ који је говорио о њиховој бесплотној природи. Тако су настале иконе које нису биле сведочанство само безусловно виђеног, већ су пре свега имале веронаучни и догматски садржај.

     

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:51:04 CET

    У Русији, на Стоглавом сабору (1551. г.) питање о изображавању лика Бога Оца је поново постављено. Сабору је на разматрање била дата грамата коју је саставио извесни дијак ВИСКОВАТИЈ, у којој дијак сумња у исправност изображавања лика Бога Оца. Те сумње су очигледно биле изазване фрескама у реновираном дворцу цара ИВАНА ГРОзног, које су урадили новгородски иконописци. Дијак ВиСКОВАТИЈ је дао списак икона са ликом Бога Оца и захтевао њихово изузеће из црквене употребе. Дијакова молба је била размотрена посебно, по окончању заседања Сабора. Речено је да дијак ВИСКОВАТИЈ није у праву, одређене су му епитимије, а његова молба је одбачена. Одлука је била прихваћена без разматрања сваког лика појединачно. Сматра се да је промислитељно значење таквог решења у томе да је Сабор, прихвативши икону са спорном иконографијом сачувао и прихватио икону без које је немогуће замислити Цркву. То је икона Свете Тројице - Тројице Аврама, како је речено у грамати дијака ВИСКОВАТИЈА. Он је и ту икону унео у списак икона које је потребно изузети из употребе, због тога што је и на њој приказан лик Бога Оца. Стоглав је одобрио образ Тројице посебним решењем. А својим решењем везаним за грамату дијака ВИСКОВАТИЈА уклоњена је опасност која се појавила за икону Св. Тројице.

    Нешто касније о изображавању лика Бога Оца говорило се и на Великом Московском сабору (1655. г.). Овај Сабор, за разлику од Стоглавог, у потпуности одбацује могућност изображавања лика Бога Оца, изузимајући једино изображење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због "тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења.

    Цела забрана Великог Московског сабора има карактер упозорења. Овакву бригу је изазвала бојазан да ће човечији лик Бога Оца породити помисао о човекоподобију првог Лица Свете Тројице. Велики Московски сабор је указао на неприхватљивост иконе која је имала назив Отачаство, и која је, према устаљеном обичају, била врло распрострањена.

    Ова икона се појављује као један од основних начина приказивања Првог Лица, али не само по свом положају у иконостасу, (икона се налази у горњем праотачком делу иконостаса, и она као да засењује храм), већ в по томе. што сама иконографска замисао тежи да на најпотпунији начин изрази очинску природу Првог Лица.

    Ово је веома стара икона - најстарија таква икона потиче са почетка XI века и чува се у Ватиканској библиотеци. То је минијатура која се налази на манускрипту св. Јована Лествичника (по књизи А. Хејмана). Њена иконографија, у потпуности искомпонована и довршена, мало чим се разликује од икона на иконостасима из XVI и XVII века.

    Ово је најстарије изображење које нам је познато, а његова древност може се објаснити као покушај твораца ове иконе да образ Бога Оца изразе, пре свега, као очинску природу Прве Ипостаси.

    Бог Отац је изображен као старац који се пење на престо. Старац је величанствен и спокојан; он обема рукама благосиља. Лик је уоквирен седом, доста дугом и унеколико подељеном брадом. Коса му је подељена раздељком по средини, као што се обично и Спаситељ изображава, и пада на рамена. Црте лица су свечаноблажене. Орнат је из два дела: тунике која пада до саме земље и хитона, одежде

    Уколико се вратимо икони Отачаство и ако пажљиво погледамо како је она устројена, видећемо да та икона тежи да постане икона Тројице, а не може то сасвим да постигне. Она својим устројством неправилно повезује представе Лица. Основни покрет тог изображења је извесни унутрашњи покрет. Бог Отац, изображен на икони као старац, Својом величанственошћу потпуно гута Сина и Духа Светог. А Дух Свети, приказан као голуб, несразмерно је умањен у односу на Прво и Друго Лице. Ствара се представа Тројице која је устремљена према самој себи, представа на којој се достојанство Лица умањује.

    Немогућност да се полазећи од изображеног лика Бога Оца створи икона Тројице на којој би изображење Духа Светога нашло своје савршено отеловљење, а образ Оца потпуну равночастност са Другом и Трећом Ипостаси, и јесте узрок безуспешности оваквих покушаја. Исто тако, нпр. изображење Трију Лица на Крсту, где Господ Саваот у горњем делу Крста даје благослов, а Дух Свети својим крилима баца сенку на Распетог Господа, није сасвим и у потпуности права слика Свете Тројице. То се може рећи и за веома распрострањену икону која се често може видети на иконостасима, за икону Оног Који седи са десне стране Оца или, како је често још називају, икону Новозаветне Тројице.

    У основи те иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос Који по Везнесењу седа са десне стране Оца. Бог Отац је обично насликан на десној страни иконе у виду старца који седи на престолу, у царској одећи. прожетој зрацима, и са царским венцем. У левој руци Отац држи златну куглу са крстом. Глава Бога Оца је овенчана осмокраким ореолом, који се налази у ореолу у облику крста. Десном руком Бог Отац обично благосиља Христа, који се налази у левом делу иконе; Спаситељ, као и Бог Отац, на глави има царски венац, а глава му је као што је то и уобичајено на иконама Спаситеља, овенчана крстастим нимбом. Одежда Христова је слична одежди Оца. Лицем је Христос окренут Оцу и као да прима Његов благослов. На врху се налази, или у троуглу или у кружној сфери, голуб - Дух Свети.

    И овде видимо како се снагом неке унутрашње потребе икона Оног Који седи са десне стране Оца преобразила у икону Тројице, али ни на њој, као ни на икони Отачаство, образ Тројице није изражен у пуној снази. Посматрајући основне контуре ове иконе запажа се колико је умањено, недовољно оцењено место које заузима представа Светог Духа, који се јавља као повезујуће начело Првог и Другог Лица, и како је потпуно лишен Ипостасног. А Бог Отац је изображен с таквом вештаственом (= уметничком) снагом као и Христос, а таква вештаственост може да изазове лажну представу о Његовој природи. И ту видимо исту такву немогућност да се створи неоспоран и потпуно савршен образ који изражава догађај.

    На исти начин, или чак и више спорно, изражавају се Лица Свете Тројице на звездици или у многим другим случајевима, нпр. на антиминсу. Света Тројица. било да је изображена директно или символички кроз три Лица, ипак не налази Свој безусловно савршени израз. Можда се управо гледајући икону Отачаство увиђа какве неразрешиве, какве мучне потешкоће ничу у Цркви када је у питању изображење лика Бога Оца, а посебно на овај начин. Потреба за представљањем лика Бога Оца као да не може да нађе за себе у потпуности одговарајуће место. Уколико се Прво Лице изобрази као самостално, тада би била нарушена та мера суздржаности у односу на могућност представљања лика Бога Оца које се Црква придржава. И заиста, у Цркви није било и нема такве саме себи довољне иконе Бога Оца, као што нема ни храма који је посвећен Богу Оцу, или празника чије би светковање било непосредно везано за Оца, и по сили таквог устројства само приказивање лика Бога Оца рађа потребу да се Он не прикаже изоловано, већ да буде приказан са Другим и Трећим Лицем Свете Тројице, са Сином и Духом Светим.

    Потреба да се Бог Отац мисли неиздвојено ни мало није лажна; она је сам живот Цркве и никада неће престати. Потреба, пак, да се сазда слика Тројице која исходи из представе лика Бога Оца није потпуно правилно решена. Слика Свете Тројице која је настала на тај начин није заоденута небеском славом, не сија равночестивим јединством, постаје планина која нема свог белоснежног врха. Ми овде видимо несавладиву празнину, скривену управо у тој неизразивој равночестивости Лица Свете Тројице. У свим тим поставкама Треће Ипостаси - Ипостас Светога Духа - није изображена личносно, нема пуноћу Ипостасног достојанства. На свим тим иконама Дух Свети је дат као голуб, а такво изображење није једнако изображењу Оца и Сина, за чије представљање је узет образ човека. И зато, све на тај начин осмишљене иконе Тројице, иако саме по себи нису лишене значаја, не могу постати недвосмислено пуновредним иконама, иконама које су онај свети жиг који пуноћом одсликава исповедање догмата Свете Тројице.

    Расуђивања отаца везана за изображавање лика Бога Оца на иконама а која су прихваћена на Седмом васељенском сабору, су одричућа. Сабор сматра да је неумесно да се изобрази Отац Којег, по речима Спаситеља, нико није видео. По мишљењу отаца изображење лика Бога Оца није умесно нити допустиво. И у исто време Црква је препуна изображења лика Господа Саваота. Изображени лик Бога Оца видимо на фрескама у храмовима. у куполи храма, на иконостасу у реду праотаца, на много икона као што су Богојављање, Отачаство, Тројица, Бог Саваот у Слави, На престолу Херувима, и многим другим иконама. Те се иконе могу видети свуда где постоје Православне Цркве и потичу из различитих временских периода. Могу се наћи византијски радови из XI и XII века, и касније много руских икона различите старости. Иконографски посебно богат период изображења лика Бога Оца је период XVI и XVII века.

    Како се може објаснити једна. на изглед, непомирљива противречност? Да ли су све те иконе јеретичке, лажне, сасвим туђе Цркви, и да ли због тога треба да буду изузете и потпуно уништене, или пак забрана изображавања лика Бога Оца није апсолутна? Треба знати да забране изображавања лика Бога Оца немају онтолошки карактер, већ да су то забране које по самом суштаству и сасвим одричу могућност изображавања лика Бога Оца, да су то мере ограничавајуће, аскетске мере које "налажу пост" на изображавање лика Бога Оца.

    Први и основни узрок таквог ограничења била је, мислимо, неопходност да се утврди чврста основа, на којој почива поштовање икона. Основа коју је утврдио Седми васељенски сабор, - то је догмат Богооваплоћења. То је основа и потврда изображавања светих ликова; Бог који се не може описати као Божанство, постао је опипљив као плот, и будући да је невидљиво Божанство постало тело које је видљиво и опипљиво, оно се може и изображавати и описати. Лик Христов - нацртана ипостас - сједињује у једно две природе, и то очовечење Божије и јесте за нас основа иконе, у ствари, јесте Икона иконе. Слично томе као крајеугаони камен који повезује два зида, Христос је оваплоћена Реч, и Он Собом обједињује две неспојиве ипостаси: неописиво Божанско и описиво људско. У том смислу поштовање икона је постало могуће само преко и кроз Христа и не може постојати друга основа. Изображење лика Бог очовека Христа постало је знамење црквене победе и основа коју је Сам Спаситељ дао Цркви одсликавши Свој лик на убрусу. И оци Цркве, који штите иконе, неизменљиво својим трудом потврђују чврстину те основе. Икону Бога Оца могуће је мислити у светлости иконе Христа. У свести верника могло је доћи до извесних подвајања, лик Христов као да се удваја кроз лик Бога Оца.

    Забрана изображавања лика Бога Оца подсећа на забрану Старог Завета да се праве "свештени ликови" (= идоли). И овде и тамо забрана по својој суштини не потире могућност изображавања ликова уопште, већ ставља забрану изображавања, која је слична ограничењима поста у односу на храну. Пост не одбацује узимање јела уопште, већ за извесно време уздржавање од њега. И као што су у Старом Завету представе Херувима у Скинији Завета нарушиле забрану изображавања светих ликова, тако се и у Цркви Новозаветној чврсто усталио обичај да се на иконама изображава Бог Отац, што је забрани одузело природу неповредивог. учинило је донекле разјашњеном, али не потпуно прозирном. Такве одлуке су почеле да бивају налик застору који не дозвољава светлости да продре пуном снагом. али и поред тога нису постале извори апсолутног мрака.

    Исто видимо и на богослужењу. Црква не зна за празнике који су посвећени само Богу Оцу, али светкује Оца у Тројици на празник Преображења Господњег, на Богојављање и посебно на Педесетницу - Силазак Светог Духа, на празник који нас доводи до апсолутног Богопознања. Тројица - то је празник Силаска Духа Светога, на богослужењу означен изношењем две иконе: иконе Силаска Светог Духа на апостоле и иконе Свете Тројице. Ова последња може да се прихвати као основа за иконе на којима је изображен лик Бога Оца.

     

     

     

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:51:34 CET

    Мисли о Светој Тројици

    Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!

    Бог поштован као Отац, Син и Свети Дух, Тројица Света, испуњава Цркву тросунчаном светлошћу. То је тросунчана светлост Православља. Та тројичанска светлост може нас обасјати и ми се можемо њом прожети само искрено верујући у Свету Тројицу. Вера нагрижена мраком, лишена чистоте, заклања нам ту Божанску славу Тросунчане Светлости, она је несавладива препрека која не да да јој се приближимо, да се испунимо њом, као што се њом испунио Спаситељ при Преображењу. Вера у Свету Тројицу која није апсолутна, још горе вера изопачена. непремостива је препрека нашем путу ка Таворској Гори, до извора тросунчане славе Преображења, до Светлости - једино могућем крају пута. Вера у Свету Тројицу изражена символима вере, кроз молитве, кроз пророштва отаца, целокупним богослужбеним богатством Свете Цркве, мора бити изражена и на икони. Икона Свете Тројице мора бити онај царски печат који даје коначну снагу таквом исповедању.

    Снага исповедања троипостасног јединства Бога на икони Тројице није мање од оне изражене речима, она је основ догматског исповедања Свете Тројице. Уобличена словесно, истина вере није дата као нешто унапред готово, већ се она чува и живи у Цркви, у Светом Писму и тражи особит израз речју, којом би се исказала апсолутна вера Цркве у ту истину, која би попут каквог покривача или оклопа чувала истину од изопачења или тоталног изобличавања, од мрака који жели споља да продре и прекрије Цркву. И као што се у Цркви дејством Божијим, саборним напором једномисленим, ствара и на крају рађа црквено опредељење лишено сваког порока које исповеда истину, тако и на икони мисао бива свагда изражена коначним и савршено непроменљивим образом, али снагом благодати и подвига она се узноси до вечито блиставих висина.

    Такво уздизање и очишћеше образа може се видети на икони Свете Тројице, која има велики догматски значај. Она је сведочанство троипостасног јединства Божијег, изображавајући, онолико колико је то могуће, Бога у Три Лица.

    Сматра се да је икона Свете Тројице управо она икона без које нема пуноће, нема завршетка. И она не може бити изражена у свој својој пуноћи другачије него као јављање три анђела, јер на тој икони су, дубокомисаоном символиком, изображена сва Три Лица Свете Тројице. Такво изображење Првог Лица, које нема потребну пуноћу, као нпр. изображење Старца Данима и ослободивши се баласта људског лика, постаје у највећој могућој мери, изображење Њега достојно.

    Образ Тројице - печат свег суштинског, свега постојећег, не остаје усамљен, него истим начином којим и првообразно порађа мноштво подобија, и мами их источником, тако је и икона Свете Тројице основа многих светих изображења, међусобно сличних, која зраче тросунчаном светлошћу Тројичанства. Нпр. иконе Три Архистратига, Три Јерарха, Тројице Младића у огњеној иећи и иконе Мученика, које чине тријаду, Тројица Царева, који дођоше да се поклоне Христу, као и све оне иконе на којима се број три сачувао, или су потекле из тог тројичанског извора славе, тросунчане светлости Тројице, која, изливајући ову светлост свуда унаоколо, увек рађа нешто себи налик, тежи да све преобрази у своје подобије.

    Та стваралачка снага Свете Тројице, која је основ самог космоса, као што говораше св. Василије Велики у Шестодневу, обухвата све и чини све причастно себи. У том смислу икона Свете Тројице у Цркви треба да добије пуноћу, свој најсавршенији израз, па да постане извор склада. Сматра се да је икона Тројице као три анђела најсавршеније изображење Свете Тројице.

    Образ Свете Тројице се не сме поимати као директан или грубо вештаствен образ. Основа за поштовање икона, утврђена на Седмом васељенском сабору, изражена је овим речима: "Поштовање лика прелази на прволик", и она се у потпуности, чак посебно, односи на икону Свете Тројице. Образ тај, насликан тако да сазнање може да доведе до умопоимања и до созерцања светлости Тројице, сам развој иконе, води нас од потпуно опипљивог старозаветног догађаја до савршено чисте, земаљског лишене небеске чистоте: она узноси наш ум до небеске наше отаџбине, према царству Оца, Сина и Духа Светога. Анђеоски карактер три Лица Тројице је она сила водиља која нам помаже да се винемо пут тих висина, да досегнемо небеса. Анђеоски карактер изображења свему придаје лакоћу коју не би било могуће појмити ако би изображења имала чисто људски карактер. И доиста, представљање Свете Тројице образом тројице мужева, која је постојала у древним временима, нпр. мозаик у Равенском храму, потом се више не среће. Сва три изасланика добијају анђеоска крила, чиме се истиче њихова неовоземаљска природа, и повезује старозаветни догађај са образом Тројице, која се не представља у било каквом виду, него приснобитијем које је ослобођено свега временског и повесног; управо овај догађај јављања тројице мужева Авраму води наше сазнање к созерцању анђела Великог Савета.

    Само суштаство Свете Тројице је неизобразиво, и, ако у Цркви и постоје представе Свете Тројице које она поштује, те представе не треба поштовати као изображења суштине Божије, оне се не смеју поимати као изображења природе Божије, већ је потребно, тако нам се чини, дата изображења примати као символе, и тек тада такав образ може бити савршен. Уколико не поимамо символички - икону Свете Тројице не можемо правилно поштовати; тада нема, може се рећи, ни правог изображења Свете Тројице. Пуноћа разумевања Свете Тројице је дата и откривена на Синајској Гори силаском Духа Светога свепросвећујућег и само из светлости Педесетнице могла је и да израсте икона Свете Тројице.

    Она се може поштовати само као икона символичка; да би се лакше схватио символички карактер светих приказа, навешћемо цитат једне главе из књиге св. Јована Дамаскина која носи наслов Шта се говори телесним изображењем Бога. Глава почиње следећим одређењем: "Будући да ми налазимо да символика Божијег Писма носи у себи пуно телесног када се говори о Богу, треба знати да ми као људи, одевени у грубу плот, не можемо да мислимо или да говоримо о божанским и највишим невештаственим дејствима Божијим, а да се не користимо подобијем, образима и символима који су у складу са нашом природом. Све о Богу изражено образом телесним има значење символа, има неки дубљи смисао, јер Бог и нема форму". Свети Јован Дамаскин даље наводи примере таквих символичких и сликовитих одређења. "Тако - пише свети Дамаскин - очи Божије, веђе и поглед треба, с једне стране, појмити као Његову созерцатељну снагу, а с друге стране, као знање Његово од којег се ништа не може скрити. И нек се зна да ми посредством оваковог чувства долазимо до савршенијих сазнања и дубљих убеђења. Уши Његове пак, и слух Његов су символ спремности Његове да услиши наше молитве. Уста и речи објашњавају Њега Самог, јер и ми помисли које нам се у срцу роде речју исказујемо. Једноставно речено, све оно телесним образом изражено о Богу има неки скривени смисао, који је повезан са оним што је било са нама, и који нас учи ономе што је над нама".

    Речи св. Јована Дамаскин уводе нас у црквену символику без које је немогуће разумети ни торжество православне литургије, ни православну иконографију, ни најтајанственији мистични опит подвижника православне Цркве. Овај језик символа Цркве могућ је само тамо где човечији ум долази у додир са недодиривим.

    Символ је по свом основном значењу веза. Како разумети символизам у животу Цркве, посебно када се говори о светим изображењима - иконама које Црква поштује? Само стварање света, обасјано вечитом Божијом светлошћу, има символичко значење, тачније, символичко устројство. Свет је саздан као тајанствено сведочанство о Ство ритељу (Творцу) свом. Цео саздани свет и сваки његов део, као и спој тих, Божијом вољом сазданих творевина, цела васељена као велика и недостижна целина - све то носи на себи царски печат сведочанства да је свет царско добро. То је као неко тајинство о ком говори све створено, и због ког све то, цео космос, није затворен у себе сама, не постоји изоловано, већ је Превечном Божијом замисли лицем својим окренут ка Творцу Који створи све премудрошћу Својом, о чему се говори и у вечерњем псалму: "Све си премудрошћу створио" и "Слава сили Твојој Господе".

    Свети Василије велики у Шестодневу каже: "Свет је уметничко дело које свако може видети, и кроз њега сазнати премудрост његовог Творца..." И даље: "Славимо најбољег Уметника, који прештедро и вешто свет створи, и лепота видљивог ће нам приближити лепоту Оног што је над свим, величина ових чувствених и ограничених тела ће нас довести до Бесконачног које надвиси све величине. И цео свет који се састоји из разнородних делова, он (Бог) повеза везом нераскидивом, везом љубави у једно, у једну хармонију".

    Премудрост стварања света огледа се у томе што је све створено окренуто Творцу, све је тајанствено сведочанство, иноказаније, прича о Светој Животворној Тројици која сазда свет. На свему створеном је печат огњени Превечне Божије замисли. Све створено је обдарено посебним, њему датим Богосмислом, који сведочи о Богу, и та символика створеног је карактеристична за цео свет и све у њему, од виших творевина - ипостасне хијерархије анђела и људског рода до најскромнијих, најпокорнијих твари које могу да изгледају лишене смисла. И тај Божански печат, који је на свему створеном, са неком посебном пуноћом, посебном славом урезао се на ипостасним творевинама: анђелима - првенцима Божијим, и на Његовој последњој творевини, којом је Он завршио стварање света - на човеку.

     

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:52:04 CET

    Дух Свети испуни силаском Својим Цркву елавом Пресвете Тројице и та слава постаде дахом Цркве, њена светлост. Сва пуноћа, сваколики дарови Духа Светога на Педесетницу што их даде, сабирају се у једно Тројичанском снагом. Цео живот и поредак у Цркви има на себи печат Свете Тројице и кроз Његов образ зри и израста у вечиту и неовоземаљску творевину. Светлост силаска Духа Светога, светлост Педесетнице показује колико је важно, коликоје темељно неповредиво богословљење о Светој Тројици и догматско исповедање њено; и то не само речју, већ и сливањем ликова, јер лик Свете Тројице, рођен снагом овог неприкосновеног богословља, мора бити завршетак, царски печат оваквог исповедања. И у вези са тим, смисао оваквог образа не сме да буде само релативан, приближан, без основног значења. Стварајући иконографију Свете Тројице, Црква стреми да сазда такав образ, који ће бити живо богословље о Светој Тројици, чисто и неукаљано, Због тога место које икона Свете Тројице треба да има међу другим иконама мора бити значајно и драгоцено.

    У Цркви постоје многа изображења Свете Тројице која се међусобно разликују по својој иконографији. Али та икона, којом је одређен и сам празник Свете Тројице, увек је једна - то је изображење Свете Тројице као три анђела, чији је праобраз јављање Свете Тројице Авраму и Сари под гором Хобар у виду тројице путника.

    Образ овај је израстао у дубокој старини. Свети Јован Дамаскин сведочи да је та икона настала много раније од времена у коме је он живео.

    Јављање Тројице је тајанствено, оно се није могло до краја објаснити. Понекад изасланици који су се јавили Авраму имају чисто људски облик; то су три путника и тако су се они изображавали у Цркви, посебно до времена борбе против икона. Такво изображење Тројице имамо на мозаицима у Равени и Риму, у храму Свете Марије Мађоре...

    Сматра се да је управо овај образ (јављање тројице анђела) а не неки други од постојећих, нераскидиво везан са празником Свете Тројице. Црква ову икону није изабрала случајно, већ због тога што је на њој најпотпуније изражена вера у Свету Тројицу; она је, то можемо рећи, настала из те вере.

    Сама иконографија је двојака. Понекад су сва три анђела изображена као једнако достојанствена, а понекад је анђео у средини виши и величанственији (од друге двојице). Јављање тројице анђела Авраму је тумачено на различите начине. Неки сматрају да су три анђела у ствари Друго Лице Свете Тројице у пратњи два анђела, што сликовито указује на Прву и Трећу Ипостас. С друге стране, неки су у јављању тројице анђела видели јављање Саме Пресвете Животворне Тројице у свој својој пуноћи и савршенству. Иконописци при изображавању Свете Тројице полазе од ове две иконографије, те је икона празника одређена овим двама тумачењима. Али постојала је и постоји тежња да се та два, наизглед непомирљива схватања ускладе: не умањујући значење које се даје анђелу у средини, тежи се да се сва три Лица изобразе као једнака и равнопразна у свом достојанству. Ово је најпотпуније и најдубље изразио преподобни Андреј Рубљов на икони која се налази у Тројицком храму при Тројице-Сергијевској Лаври. Стоглави сабор није тек тако баш ову икону узео за иконографски образац Свете Тројице. Зато се према њој морамо односити као према икони која најдубље изражава смисао јављања тројице анђела.

    Ипостаси Свете Тројице су дате у истом следу као и у Символу Вере. Први анђео је Прва Ипостас - Ипостас Бога Оца; други, средишни, - Ипостас Сина, и са десне стране је Ипостас Духа Светога. Сва три анђела благосиљају посуду у којој је за јело припремљено теле. Клање телета символише крсну смрт Спаситеља и често се налази у доњем делу иконе Тројице, а приношење телета као јела праобраз је Евхаристијског тајинства. Сва три анђела у рукама држе жезло као знамење Њихове Божанске власти. Први анђео, изображен у левом углу иконе је у доњим хаљинама плаве боје, која символише његову Божанску, небеску природу, и у светлољубичастим горњим хаљинама, које сведоче и о његовој Божанској недостижности и недостижности Царског достојанства. Иза њега. изнад његове главе уздиже се кућа, дом Аврамов, и жртвеник испред ње. У тумачењима ове иконе кућа је добијала символичко значење. Она је символ домостроја Божанске благодати, а кућа изнад главе анђела показује да је Он началник (Он је Отац) овог домостроја. Ту очинску началственост изражава његов образ у целини. Скоро сасвим уздигнуте главе, усправан, Он гледа у другу двојицу анђела. Црте и израз Његовог лица, положај руку, начин на који седи, све то говори о Његовом очинском достојанству. Друга два анђела, глава погнутих и погледа упртих у првог анђела, као да разговарају.

    Други анђео се налази у средишњем делу иконе, што је условљено положајем Друге Ипостаси на недрима Свете Тројице и у домостроју, у пророчанској бризи Божијој за свет. Изнад Њега, своје гране је раширио храст. Други анђео је изображен у одећи у којој се најчешће изображава Спаситељ. Доњи део је тамно пурпуран и символ је оваплоћења; хитон, који слободно пада, плаве је боје (он је символ Његовог Божанског достојанства, небеске Његове природе). Он, и телом, и погледом, и покретима усмерен ка првом анђелу, као да тајно беседи са н>им. Дрво које баца сенку на Њега символ је дрвета живота из раја, као и дрвета крсног.

    Анђео у десном делу иконе је Треће Лице Свете Тројице - то је Ипостас Светог Духа. Доњи део Његове одежде је прозирно светлоплаве боје. Горњи део је нежно сивозелен и говори нам о животворности Духа Светога; он је символ свега вечитог, символ исконске животворности свег постојећег. "Свети Дух сваку душу оживљава и чистом, и она светли Тројичанским јединством свете тајне". Та чистота што уздиже, на икони је дата у виду планине која баца сенку на трећег анђела. Распоред три Лица је тесно повезан и у складу са сваким богослужбеним возгласом, сваким обраћањем или исповедањем Свете Тројице. Тај редослед указује на делове Символа Вере, а исказан је у молитви Господу: "Да се свети име Твоје, да дсфе Царство Твоје, да буде воља Твоја". Сам распоред, и основне контуре иконе су на неки дубљи и тајанственији начин повезане са црквеном молитвом и са унутрашњим молитвеним покретом. Обриси тројице анђела, који седе и у рукама држе жезла, благосиљајући при томе трпезу, повезани су са троструким возгласом и целокупним богослужбеним обраћањем Тројици као Једноме Богу.

     

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:52:13 CET

    На празник Педесетнице, силаском Духа Светога, открива се пуноћа Богооваплоћења. Празник овај је откривење три Лица Пресвете Тројице, и у том смислу икона Тројице је основа за изображавање сва три Лица. Икона Пресвете Тројице потире представу о немогућности изображења Првог Лица. Исто као што су и златни Херувими у Скинији над ковчегом Завета кршење забране приказивања било каквог светог лика; али та забрана, изречена Мојсијем, у суштини и није забрана која је одбацила сваку могућност таквог представљања, већ је упућивала на уздржавање од њих; то је забрана слична посту, који је узДржавање од онога што није сасвим полезно, или тачније, што не треба чинити у датом тренутку. Богооваплоћење, Бог који се јавио у телу и постао извор светлости која, разливајући се на све унаоколо, својим видљивим битијем постаје потврда свега, чини све видљим, па и оно невидљиво чини у извесном степену видљивим. Само кроз светлост Богооваплоћења, и само кроз њу, могуће је изобразити Бога Оца. "Онај који мене види, видеће и Оца мога", управо је ово она светлост што се излива на образ Оца и чини Га барем делимично видљивим. Та очигледност је донекле карактеристична за сва изображења Бога Оца. Изображење Прве Ипостаси видимо. али не са пуном и коначном јасношћу, на фрескама храмова, на крстовима, на иконама, али не као самој себи довољну; она је повезана са друга два Лица Пресвете Тројице или је дата кроз израз благодатног присуства у Цркви и спасоносног деловања у свету.

    Као основа за изображење Свете Тројице узети су ликови чија се пуноћа може приказати. Због тога сва три Лица поседују пуноћу људског достојанства, и по начину представљања ликова и по одећи која указује на присуство људског карактера. То није службена одећа анђела; они нису обучени у стихаре, на рукама немају наруквице, а око струка појас, већ су одевени попут људи: доњи део - туника - је до земље; горе имају хитон, који слободно пада око њих. Крила су им сва у златним зрацима, њихов лик и њихова коса носе на себи печат анђеоске славе, сведочећи тако о неовоземаљској природи тројице изасланика; сва тројица су равноправна у свом достојанству, чега нема на другим изображењима Тројице. И управо та пуноћа је и условила да се изабере управо ова икона, јер праву вредност може имати само икона на којој је изображена сама личносна ипостас. Света може бити само она икона на којој се види ликличност и лик људски, преображен Богом. То је основа сваке иконе, а њу је дао Сам Спаситељ оставивши печат Свога Лица на убрусу, и то је Икона иконе, извор сваког светог изображења.

    Па чак ни ликове анђела не можемо замислити и изобразити другачије, до као ликове људске. Изображење, нпр. Престола као огњених кочија не може бити икона која је довољна сама себи, као што ни символи Еванђелиста такође нису довољни за икону. Орао који држи Еванђеље не може бити икона Еванђелисте Јована, већ само символ његов. Исто тако символ је, а не права икона, и изображење Духа Светога као голуба. Можда је највећа вредност, непоновљива особеност иконе Свете Тројице као три анђела, изображење Духа Светога као равноправног са Првим и Другим Лицем Свете Тројице, при чему је изражена пуноћа и анђеоског и људског лика. Та иконографска пуноћа сва три Лица и јесте она особеност која краси образ Тројице као три Анђела. Сва друга изображења су лишена пуноће, јер на њима нема самог Бога Духа Светога. Лик голуба којег је узео на себе Дух Свети пружа нам другачију представу о својствима Светога Духа, али за нас то није права Његова икона, као што Његовом иконом не може бити сматрано ни изображење Њега као светлости, облака или огњених језика, и то је један од основних разлога због кога све остале иконе Тројице, осим Тројице као Анђела, не могу да добију потребну пуноћу и да постану знамење Св. Тројице.

    Анђели на икони Тројице имају људске црте лица, али то људско не треба повезивати са самом природом Бога. Такво схватање, које је у основи гностичко, а које се непрестано појављује, не може бити прихваћено у Цркви и не може добити њен благослов. Црте анђеоског и људског достојанства ни у ком случају не говоре о неком човекоподобију које је сакривено у самој суштини Божијој, Његовом недоступном суштаству. Вероватно такво схватање, настало ван Цркве Христове, никада неће бити део чистога потока истинског отачког богословља. Лик људски и лик анђеоски узети су за представљање Свете Тројице не зато што они имају у себи нешто од Божанске природе, већ стога, што је такав образ (према ономе што се може замислити) дат самим јављањем тројице анђела Авраму. И само крајње символички може се схватити тај образ, и само тако је могуће изобразити сва три Лица. Целокупна композиција ове иконе сведочи о великом уздржавању и опрезности са којом је она стварана.

    Образ Свете Тројице се налази на средини иконостаса, изнад царских двери, у оном делу који се назива сен. Сен обично није у истом нивоу са иконама, већ је нешто дубље смештена, и по обичају, нарочито је танано и богато украшена. Ово посебно место које она заузима на иконостасу указује на посебну светост и њен значај. Већ нам и сама реч сен говори о том њеном смислу. То је благослов одозго, благослов који се распростире над свим светињама. Сен освештава све што се под њом налази, и у исто време штити светињу, она је ограђује. Облак славе који је осењивао скинију Завета, био је баш таква нерукотворена сен, која је једини могући праобраз сваког осењивања. Таква, али рукотворена сен, су херувими, што осењују олтар. Два херувима, од бакра, додирујући се крилима стварају сенку изнад ковчега Завета, и тако својим крилима штите Свети Ковчег. У Соломоновом храму, изнад престола, испред ког је свештеник вршио службу, била је завеса на стубовима, која је бацила сенку на престо. Ова завеса, која потиче из старозаветног храма, сачувала је своје место и у хришћанским храмовима, и тамо се налази изнад престола попут небеског свода. Са унутрашње стране се обично изображава Света Тројица у виду три анђела, оивичена кругом. Аврама и Саре на овим изображењима углавном нема. Ово представљање својом једноставношћу и одсуством детаља није изображење Свете Тројице приликом јављања Авраму већ је то изображење Свете Тројице у приснобитију. Унутрашњи свод сени, или киворија на којој се налази изображење Свете Тројице, образује небески свод изнад престола. Када се касније олтарска преграда испунила иконама и постала иконостас, изнад царских двери, испод попречне преграде на коју се опире деизис, појавио се нови део иконостаса, сен, који као да је постао носилац надпрестолног осењивања. Та сен изнад царских двери је тесно повезана са сеном изнад престола.

    Образ Тројице, на који је указао Стоглави сабор, није нестао, није заборављен; он је све присутнији, он све више постаје радост свих. Потамнела од уља и измењена каснијим интервенцијама, ова икона, очишћена и ослобсфена прелепих, али помало оптерећујућих риза, више није у Цркви. Она се сада налази у Третјаковској галерији. Више није на иконостасу Тројицког сабора, али је и даље међу људима, који су својим већим делом далеко од Цркве. Образ Тројице није близак само људима који никада нису напустили Цркву, већ је близак и људима који су се веома од ње удаљили, па, мада је то чудно, и непријатељима њеним. У томе треба видети вољу Саме Живоносне Тројице. То су благовести које нас воде до извора вечног живота...

    Вероватно ће питање о икони Свете Тројице постати изнова предметом саборског расправљања; и у светлости саборског решења одредиће се и установити православна иконографија иконе Свете Тројице. У овом раду који није обухватио све, ми смо само желели да изнесемо своје мисли о изображењу Тројице. Овај чланак нема цаучни карактер, нити се у њему шта тврди као неспорно; њиме се само дотиче питање иконографије Свете Тројице и, са њим повезано питање изображења Бога Оца и Бога Светог Духа. Неспорно је да ова питања нису до краја испитана нити црквено расправљена, али је неспорно да ће своје решење и израз наћи у (будућој) саборској одлуци (Цркве).

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:54:49 CET
    101 ПРИЧИНА ЗОШТО ВЕРУВАМ ДЕКА ИСУС Е БОГ

    1. “Дури и најнепопустливите критичари на Исус ќе кажат дека никој досега не живеел толку чист живот како Исус” - Р. Захариус
    2. “Ги познавам луѓето; и ви велам дека Исус не е обичен човек.” - Наполеон Бонапарта
    3. “Тогаш Марија му рече на ангелот, Како е можно тоа кога јас не знам за маж.”
    4. “Предадов невина крв.” - Јуда Искариотски
    5. “Не наоѓам вина во овој човек.” - Понтиј Пилат
    6. “Кој од вас ме обвинува за грев?” - Исус
    7. “Тој воскресна, онака како што кажа.” - Ангел кај Исусовиот гроб
    8. “Запаметете дека Исус Христос од Давидовиот род, беше воскреснат од мртвите.” - Апостол Павле
    9. “Јас Сум Првиот и Последниот и Живиот, и умрев, и ете, Жив Сум во сите векови” - Исус
    10. Мртвите луѓе не јадат риба - (Јован 21)
    11. Месијата претскажан од пророците дека ќе потекне од Давидовиот род, требаше да дојде пред уништувањето на Израелскиот храм во седумдесетата година од нашата ера кога беа уништени сите родословски записи.
    12. Ниеден лажен Месија не тврдел дека го исполнува Законот.
    13. Според законите на веројатноста, можноста еден човек да исполнува повеќе од 300 месијански пророштва е астрономска (буквално, трилион на трилион)
    14. Беше претскажано дека Месијата треба да дојде од Витлеем, Египет и Назарет.
    15. “Почна од Мојсеј и од сите пророци, и им објасни што е пишано за Него во Писмото.” (Лука 24:27)
    16. “Но, Бог на тој начин го исполни она што го навестуваше однапред, преку устата на сите пророци: дека Неговиот Христос ќе пострада.” (Дела 3:18)
    17. Даниел претскажа дека ќе поминат 483 години од датата кога Ерусалим бил наново изграден па до датата кога Исус ќе влезе во Ерусалим. Ова беше точно исполнето до самиот ден.
    18. “Уникатен помеѓу оние кои решаваат проблеми од криминален карактер е, оној кому му е поважен идентитетот на осудениот, а не неговото дело.” - И. Линтон
    19. “Тврдењето дека Исус е единствениот начин за спасение е или точно или погрешно. Ова може да биде одредено само врз основа на докази.” - Ј. Анкерберг и Ј. Велдон
    20. “После шест години поминати во непристрасно истражување на Христијанството, неговата вистинитост или невистинитост, дојдов до конечен заклучок дека Исус Христос беше Месијата.” - Л. Велс
    21. “Човек кој го чита Новиот Завет и не гледа дека Христос тврди дека е повеќе од човек, е како оној што го набљудува небото рано напладне, кога е без облаци, и не го гледа сонцето.” - В. Е. Бидерволф
    22. “Хуманистичото мислење дека Исус беше морално исправен но религиски погрешен, се спротиставува на сите психолошка логика.” - Ф. Р. Бери
    23. “Со сигурност постојат длабоки и темелни историски основи за најоспоруваната реченица во Апостолските записи- “И на третиот ден, Тој воскресна” - Ф. Морисон
    24. “Отсега ви зборувам, пред да се збидне, за да поверувате - кога ќе се случи - дека Јас Сум..” - Исус
    25. “Симон Петар одговори и рече, “Ти Си Исус, Синот на живиот Бог.”
    26. Исус ги исцелуваше слепите, сакатите, лепрозните, глувите, воскреснуваше мртви, ја проповедаше добрата вест на сиромасите како што и пророкот Исаија запиша дека ќе биде.
    27. “Зашто ако не поверувате дека Јас Сум, ќе умрете во своите гревови.” - Исус
    28. Исус ги простуваше гревовите, не судеше против нив.
    29. “Затоа Евреите уште повеќе сакаа да Го убијат... и затоа што Бог Го наречуваше Свој Татко, изедначувајќи се со Бог.” (Јован 5:18).
    30. “А Исус му рече (на Сатаната): А напишано е “Не искушувај Го Господ, Твојот Бог!” (Матеј 4:7).
    31. А Исус му рече: „Зошто Ме наречуваш добар! Никој не е добар освен Единиот Бог.
    32. ЈАХВЕ на грчки е преведено како КИРИОС, и се употребува за Исус во Новиот Завет.
    33. “Очекувајќи ја блажената надеж и јавувањето на славата на нашиот велик Бог и Спасител, Исус Христос.” (Тит 2:13).
    34. Исаија вели дека постои само еден Бог, а сепак ги нарекува и Исус, и Јахве “Семоќен Бог.” ([Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...], [Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...], [Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...], [Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...])
    35. “Срушете го овој храм и јас ќе го изградам за три дена.” Исус кој воскресна од мртвите.
    36. “Зошто во Него, во телесен облик, живее сета полнота на Божеството.” ([Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...])
    37. “Во почетокот беше Зборот, и Зборот беше со Бог, и Зборот беше Бог.” ([Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...])
    38. “Навистина овој човек беше Божјиот Син.” - Римски војник
    39. “Делата кои ги правам, сведочат за Мене, дека ме испрати Таткото.” - Исус
    40. “Неговата надворешна обука за поучување беше минимална (во однос на образование, истражување, патување, и др.), но Неговите зборови беа секогаш соодветни за пригодата. Никој не знаеше од каде ги знае тие зборови, и Тој никогаш не требаше да ги повлекува или да се извинува за нешто што рекол.” - Х. М. Морис
    41. Исус морал да биде или лудак, лажец, легенда или Бог. Првите три можности се невозможни, земајќи го во предвид Неговиот живот.
    42. И, навистина, голема е тајната на побожноста: Бог се јави во плот, посведочен веше од Духот, се покажа на ангелите, беше проповедан на народите, светот Му поверува, и се воснесе во слава. (1 Тимотеј 3:16)
    43. Како може Исус и Јахве да бидат еднакво и истовремено семоќни?
    44. Исус се објави најмалку 15 пати на над 500 очевидци во периодот помеѓу неговото воскресение и вознесување.
    45. Исусовото постоење, времето во кое живеел, Неговите чуда, многуте следбеници кои умирале заради Неговото Име, сето ова е документирано од неколку рани историчари како Корнелие, Такит, Јозеф, Сутонис, Пилни Помладиот, Вавилонскиот Талмуд и други.
    46. “Над цел свет се надвисна најстрашна темнина, камењата беа раздробени од земјотрес, и многу места во Јудеја и други области беа срушени.” - Талус 52 од н.е
    47. “Тој им се објави повторно жив на третиот ден, како што претскажа прекрасното пророштво...” - Јозефус
    48. “... Христос беше егзекутиран за време на владеењето на Тибериј...” - Тацит
    49. “... Беше распнат на пасхалната ноќ” - Вавилонскиот Талмуд
    • 50 постови
    20 декември 2017 09:55:00 CET

    50. Што би рекол некој за илјадниците променети животи на луѓе , претходно посветени на Јудизмот?
    51. Што би рекол некој за брзината со која Христијанството се проширило низ Азија и Медитеранот, за време од половина век?
    52. “Исто така, знаеме дека Божјиот Син дојде и ни даде разбирање, за да Го познаеме Вистинскиот, а ние сме во Вистинскиот, во Неговиот Син Исус Христос, Тој е Вистинскиот Бог и вечен живот.” ([Само регистрираните членови може да гледаат линкови. Кликни тука за да се регистрираш...])
    53. “Лука е историчар од највисок ранг...” - Г-дин В. Рамзи
    54. Ниту еден археолошки пронајдок не е контрадикторен на автентичноста на историските податоци во Новиот Завет.
    55. На кутија направена од варовник, која датира од 63 год. од нашата ера на Арамејски е запишано, “Јаков, син на Јосиф, брат на Исус”
    56. На камена плоча која датира од првиот век, има Латински запис кој вели “Тиберјанец Понтиј Пилат, Префект на Јудеја”
    57. Во првиот век во Ерусалим е откриена жртва на распнување. Неговите раце и нозе биле прободени со седум- инчни клинци. И двете нозе му биле скршени. (Псалм 22, Матеј 27, Марко 15, Лука 23, Јован 19)
    58. На неколку гробници кои датираат од 40-50 год. од нашата ера, има запишано молитиви до Исус како Бог.
    59. “Светските религии не содржат нешто што е добро и вистинито, а не може да се најде во Христијанството...Исламот има деведесет и девет имиња за Бог, но ниту едно од нив не е Татко. Хиндуизмот може да нуди немоќ за простување и кршење на цврстото сфаќање на кармата. Махариш не може да дојде и да живее во неговите ученици.” - М. Грин
    60. Најдобрите одговори на прашањата поврзани со животот, судбината, значењето и моралот се наоѓаат во Исус.
    61. Хуманистичките критичари кои нудат натуралистички теории за воскресението, одбегнуваат да ги користат во јавните дебати поради страв од бројни прекори, кои ќе ги стават во незгодна положба.
    62. Раната црква никогаш не би пораснала толку, доколку била заснована на лага. Таа би исчезнала, но тоа никогаш не се случи.
    63. Двата најстари обреди на раната црква, крштевањето и причеста, и двата ја симболизираат Исусовата смрт и воскресение.
    64. Ако Исус не воскреснал, како тогаш Римјаните не успеале да го пронајдат Неговото мртво тело?
    65. “Моралот кој Исус го проповедаше и живееше беше од најдобротоворен вид... не беше надминат од никого.” - Т. Пејн
    66. “Ниеден сериозен научник не се осмелил да изнесе став за не-историчноста на Исус.” - О. Бетс
    67. “Христијаните кои ги познавате, слават човек до денес--- истакнатата личност која ги воведе во новите ритуали, и беше распната за сметка на тоа...” Лусијан, грчки сатиричар од вториот век
    68. “Каква придобивка имаа Евреите од тоа што го убија нивниот мудар Цар? Веднаш после тоа, нивното кралство беше укинато.” - Мар Бар- Серапион, сириски филозоф 70 год. од нашата ера
    69. “... Исус Христос беше испратен од Бог.” - Клемент од Рим
    70. “Исус Христос Кој беше од родот на Давид, Кој беше Син на Марија, Кој беше вистински роден, јадеше и пиеше, беше навистина распнат и и умре пред очите на оние во небото, на земјата и под земјата; Кој навистина беше воскреснат од мртвите од Својот Татко, исто така ќе не воскресне и нас кои веруваме во Него.” - Игнат
    71. “... откако Исус беше распнат, дури сите Негови познаници го оставија... потоа откако воскресна од мртвите...” - Џастин Мартир
    72. “Ако Исус не беше Бог, тогаш заслужува оскар.” - Џ. Мекдовел
    73. “Христос е единствениот религиозен лидер кој некогаш тврдел дека е божество, и единствениот индивидуалец кој увери огромен дел од светот дека Тој е Бог.” - Т. Шулц
    74. ... светската историја потврдува дека Исус живеел на земјата и дека бил прославуван како Бог.
    75. Тој основал црква која го слави 1900 години.
    76. Тој го смени правецот на светската историја.” - В. Робинсон
    77. “Тој никогаш не се двоумел ниту се извинил. Тој немал потреба да оди контрадикторно на она што сакал да го каже, ниту го отповикувал или изменувал. Тој ги зборуваше недвосмислените Божји Зборови.” - К. Шефран и Х. Креслер
    78. “Дали таквиот интелект--- јасен како небото, чист како планинскиот воздух, остар и продорен како меч, целосно здрав и бодар, секогаш спремен и полн со самодоверба--- е подложен на радикални и најзериозни заблуди, се неговиот карактер и мисија? Апсурдна замисла!” - П. Шаф
    79. “Без Исусовото воскресение, не би постоела Христијанската вера. Исусовите ученици би останале скршени и поразени.” - В. Л. Крег
    80. “Најверојатно трансформацијата на Исусовите ученици е најдобриот доказ за воскресението.” - Ј. Скот
    81. Исус беше зачнат од Бог и роден од девица. (Јн. 1:14, 3:16, Ис.7:14)
    82. “Тоа што Галилеецот кој тврдеше дека е Светлината на светот, и сеуште е сметан за тоа после толку векови, е најдобро објаснето на темелот на Неговото божество.” - Б. Рам
    83. “Можеби некој би живеел за лага, но некој да мисли дека илјадници ќе умрат за таа иста лага, навистина му е потребна голема имагинација.” - Н. Гејслер и П. Хофман
    84. “Дали овие луѓе кои помогнале да се трансформира моралната структура на општеството, се лажливци или растроени лудаци? Потешко е да се верува во овие алтернативи отколку вофактот за воскресението, а не постојат ни трошка докази за тоа.” П.Е. Литл
    85. “Полубратот на Исус, Јаков, не веруваше во Него се до воскресението. Јаков подоцна стана официјален лидер на Ерусалимската црква, и беше убиен поради неговата вера.
    86. “Синот на мајмунот е мајмун. Синот на кучето е куче... Синот на Бог е Бог.” - П. Крефт
    87. Исус ги менуваше имињата на луѓето. Евреите веруваа дека тоа може и смее да го прави само Бог.
    88. “Невозможно е Исус да беше само добар човек... Човек кој тврди дека е Бог, а не е, не може да биде наречен добар човек.” - П. Крефт
    89. Синоптичките евангелија имаат доволно несофпаѓања колку што е потребно за тоа да ги направи веродостојни. Авторите немале меѓсебен договор да создадат приказна.
    90. Исус никогаш нема цитат кој вели, “Вака зборува Господ..”, Тој вели, “Јас ви велам..”
    91. “Ако Исус не е Бог, тогаш зошто оваа лага ги прави луѓето подобри луѓе отколку било која друга вистина би ги направила?” - П. Крефт
    92. Исус го нарече Јован Крстителот, “најголемиот човек што некогаш живеел”. Што кажува тоа за Исус, ако Јован беше Негов слуга?
    93. Кога Исус зборуваше со Бог, се обраќаше со “Аба Татко”. Која личност може да ги смени термините за обраќање кон Бог?
    94. Ако Исус беше будала, тогаш како одеше по вода?
    95. “Писателите на Евангелијата доследно запишувале што се случувало дури и кога тоа било засрамувачки.” - В. Л. Крег
    96. Апостолот Павле наеднаш стана водечки протагонист на верата која се трудеше да ја уништи.
    97. “... Еврејскиот Талмуд.. ниту еднаш не го изнесува тврдењето дека исполнувањето на пророштвата било фалсификувано. Ниту еднаш.” Л. Лапидес
    98. Ако Исус беше само добар морален учител, тогаш зошто го распнаа?
    99. “... заклучокот дека Исус не умрел на крстот се покажува дека е во спротивност со модерните медицински знаења.” - Л. Т. Џонсон
    100. И Исус и Јахве се нарекувани; совршен, вечен, Создател, сезнаечки, непроменлив, сеприсутен, постои над времето, Суверен, живот, вистина, праведен, Светлина, откупител, младоженец, камен, верен, добар, покажува милост, љубов, судија, познавач на човечкото срце, оној кој воскреснува, Моќен Бог, “Јас Сум”, Алфа и Омега, пастир, спасител, Крал, оној кој простува гревови, Господ. Можеме да се молиме и на Бог и на Исус, еднакви се во постоење, дела, авторитет, и чест, славени од луѓето и од ангелите. И двајцата се наречени Бог.
    101. Каде би бил без Исус

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:55:17 CET

    Доказ дека Бог постои (и за тоа дека Бог е Создател)

    Свети Јован Дамаскин

    Во тоа дека Бог постои не се сомневаат ниту оние што го прифаќаат Светото Писмо – и Стариот и Новиот Завет – ниту, пак, повеќето од Елините (незнабошците, м.з.). Како што веќе кажавме, знаењето дека Бог постои е всадено во нас природно. Но, бидејќи омразата на лукавиот спрема човекот станала толку голема што некои од луѓето ги одвлекла во најнеразумната и најстрашна бездна на пропаста – дотаму да тврдат дека Бог не постои – та поради нивното безумие толкувачот на Божествените слова, Давид, морал да напише: Рече безумниот во срцето свое: „Нема Бог“ (Пс. 14, 1), учениците на Господа и Негови апостоли, исполнети со мудрост преку Светиот Дух и правејќи чуда преку Неговата сила и благодат, ги фаќале таквите луѓе во мрежата на чудата и од длабочината на незнаењето ги извлекувале во светлоста на богопознанието. На сличен начин и нивните наследници на благодатта  и на достоинството – пастирите и учителите – примајќи ја просветлувачката благодат на Духот, со силата на чудата и со благодатни зборови, ги просветлувале оние што оделе во темнина и заблудените ги враќале кон Христа. Ние, пак, коишто не ги примивме ниту дарот за правење чуда, ниту благодатта за подучување (зашто, поради нашата приврзаност кон задоволствата, станавме недостојни), сакаме да изнесеме дел од она што ни е предадено од страна на толкувачите на благодатта повикувајќи го на помош Отецот и Синот и Светиот Дух.

    Сè што постои е или создадено, или несоздадено. Ако нешто е создадено, тоа е и променливо; зашто, нештата чие постоење започнало со промена и самите безусловно подлежат на промена – додека не пропаднат или не се променат според сопствената волја. А она што е несоздадено – следејќи ја истата логика – е и непроменливо: зашто, ако нешто и е спротивно на природата на сопственото постоење, тогаш и поимањата за тоа како тоа постои, односно за неговите квалитети, исто така се спротивни. Кој, тогаш, нема да се согласи дека сè што постои и што ни е достапно преку нашите сетила, па дури и ангелите, се менуваат и се преобразуваат и се движат многуобразно? И дека она што му е достапно само на умот – мислам на ангелите, на душите и на демоните – се менува според сопствената волја, дека напредува во доброто или се оддалечува од него и дека се издига или пропаѓа? И дека останатото се раѓа и умира, расте или се смалува, го менува својот квалитет и местоположбата? Оттука следува дека она што постои е и менливо, а тоа значи и создадено. А штом е нешто создадено, некој мора да го создал. Самиот Творец, пак, мора да е несоздаден, зашто ако и Тој е создаден, очигледно дека некој друг Го создал, додека така не дојдеме до нешто што е несоздадено. Така, бидејќи е несоздаден, Творецот е и непроменлив. А кој друг би можел да биде Тој, освен Бог?

    Но, и самото умножување, одржување и управување на созданието нè учи дека постои Бог Кој сето тоа го создал и Кој сето тоа го содржи, го запазува и промислува за него; зашто, како би можеле спротивните природи, какви што се природите на огнот и на водата, на воздухот и на земјата, да се соединуваат една со друга и да формираат еден целовит свет и да останат неразделни, ако ен постои некоја семоќна Сила што ги соединила и што ги држи неразделни една од друга?

    Кој го устроил сето она што е на небото и земјата, сè што се движи во воздухот и во водата; а уште повеќе, во споредба со сето тоа, небото и земјата и воздухот, како и елементите на огнот и на водата? Кој сето тоа го соединил и го разделил? Кој сето тоа го придвижил и кој управува со тоа непрестајно и непопречувано движење? Нели е тоа Уметникот на создавањето, Оној што во сè што е создадено го втиснал Својот закон според кој секое нешто се движи и се управува? А Кој е творецот на сето тоа? Нели е тоа Оној што сето тоа го создал и го привел во постоење? Зашто, не можеме сите нешта да и ги припишеме на случајноста. Та дури и ако сите нешта настанале случајно, чие дело е устројувањето на настанатиот свет? Ако дури и за устројувањето посакаме да кажеме дека е резултат на случајност, што е тогаш тоа што нештата ги држи и запазува согласно со законите според кои тие биле создадени од почетокот? Секако, не случајноста. А што друго може да е тоа, освен Бог?

    Од книгата „Точно изложување на православната вера“ од свети Јован Дамаскин (676-749), превод на македонски од д-р. Драган Михајловиќ

    • 50 постови
    20 декември 2017 09:57:52 CET

    Еве што за сето ова пишува еден од најавторитетниот отец и учител на Црквата од 4 век, св. Василиј Велики:

    1. „Од догмите и поуките сочувани во Црквата некои ги имаме во ПИШАН ОБЛИК, додека некои сме ги примиле од Апостолските ПРЕДАНИЈА, преку ПРЕЕМСТВО во тајност.
    И едното и другото имаат иста сила на побожност, за што нема да противречи никој , кој што и малку е упатен во поредокот на Црквата.

    2. Зашто, ако се осмелиме да ги отфрлиме непишаните преданија, како тие да не се од големо значење, незабележливо ќе нанесеме штета на Евангелиеето во она што е најважно, а од апостолската проповед ќе остане само името.

    3. Да потсетиме, на пример, најпрвин на она што е прво и најпознато: кој со писмо ги учел оние што се надеваат во Името на Господ наш Исус Христос да се осенуваат со крстниот знак?
    Кое послание нè учело дека на молитва треба да се свртуваме кон исток?
    Кој од светиите ни оставил на писмено зборови на призивање (на Духот Свет) во претворањето на Евхаристискиот Леб и Чашата на Благословот?
    Зашто, ние не се задоволуваме само со оние зборови кои се спомнати од апостол или евангелист, туку и пред и после нив се произнесуваат и други зборови, кои сме ги примиле од ненапишаното учење и кои имаат голема сила за совршување на Светите Тајни.
    4. Исто така, според кое писмо ја благословуваме водата на Крштевањето и елејот/ маслото на Помазанието, па уште и самиот оној кој се крштева? Зарем тоа не го правиме според, во Светото Писмо, премолченото и тајно Предание.
    И уште што? Кој напишан збор нè научил и на самото помазание со елеј?

    5. Од каде доаѓа трикратното потопување на човекот и се останато што се однесува на крштението; од кое писмо е земено одрекувањето од сатаната и ангелите негови?
    Нели е тоа земено од ова необнародено и необјавено учење кое што нашите отци го сочувале во молчанието недостапно за љубопитливост и изнесување, откако со причина биле подучени со молчание да ја чуваат Светињата на Тајните ?
    Зашто, како би можело писмено да се објави учењето за она на кое што на некрстените не им е допуштено ниту да го погледнат?“

    • 50 постови
    20 декември 2017 10:01:07 CET

    КО НА ХРИСТА И ХРИШЋАНЕ УДАРИ: Kако су прошли мучитељи хришћана

     

    Kako-su-prošli-mučitelji-hrišćana-

    Како су прошли мучитељи хришћана и каква је судбина богобораца који су издали и прогонили хришћане од Исуса Христа па на даље. Каква је била осуда Јуде, Пилата, Ирода, Нерона.

    С Божјом помоћи хоћемо да испишемо из историје и изнесемо у овој књижици примере како су прошли они који су се борили против Христа и његове свете Цркве и који су гонили и мучили верне слуге и слушкиње Христове. Изнећемо не све, него само онолико примера колико буде могло стати у ову малу књижицу. Јер кад бисмо хтели износити све такве примере, морали бисмо написати многе и дебеле књиге. Да сви они који буду ово читали, утврде се у мисли, како је погубно и страшно и узалудно борити се против Бога живога. Да увиде јасно како су се кроз векове до у наше дане показале истините оне речи васкрслога Христа Савлу гонитељу хришћана: Савле, Савле, тешко ти је противу бодила праћати се.

    Јер и тај исти Савле после кад је примио обасјање истине рекао је: Ништа не можемо против Истине, него за Истину. сада када пред нама лежи прошлост Цркве Христове од Савлова обраћању до данас као отворена књига, ми читамо и гледамо са страхом и трепетом каква је зла кончина била свију оних који устајаху против Истине и као слуге ђаволове мучаху и убијаху слуге и слушкиње Истине.

    Како су прошли мучитељи хришћана

    1. Јуда издајник. Он издаде Господа свога за 30 сребрника. Због тога уђе сатана у њега и поче га мучити, те он оде и обеси се. И објесивши се, пуче по сриједи и изасу се сва утроба његова (Дела ап. 1,18).

    2. Земља га не прима. Кајафа, старешина свештенички и вођ фарисеја, био је главни тужилац и судија Христа, и организатор клеветника и лажних сведока против Њега, а потом необуздани гонитељ следбеника Христових. По предању, његово мртво тело није хтела примити ни земља ни вода; где год би га погребли, тело његово било би избачено. Најзад је доспело на острво Крит, где је обешено у некој подземној пештери.

    3. Пилат. У име римских закона прогласио је Христа невиним, па ипак га предао да се на крсту распне. Ускоро потом, цар Тиберије га збаци са власти и стави под суд. Осуђен на прогонство у Галију, Пилат умире у најстрашнијој беди и помрачености ума.

    4. Цар Ирод. То је онај крволочни цар, кога је Господ назвао „лисицом“ и који се после наругао Господу, обукао га у белу хаљину и вратио Пилату. По смрти и васкрсењу Господа Ирод је хапсио и мучио апостоле. Себе је сматрао неким божанством и захтевао је да му се људи клањају као богу. Но, једном кад се беше обукао у сву раскош царску и сео на престо, уједанпут удари га анђео Господњи и будући изједен од црви издахну (Дела ап. 12,21,23).

    5. Епарх Тирквиније. Мучио и посекао блаженог Тимотија. Потом ухвати епископа Силвестра и приморавши га, да му прокаже заоставштину Тимотијеву. Одговори му свети Силвестер речима Јеванђелским и пророчким: Безумни, ове ноћи узеће душу твоју од тебе. Тирквиније окова Силвестера и баци у тамницу. Кад је свршио, седе да руча. Но, рибља кост застане му у грлу. Лекари се мучише од подне до поноћи да му изваде кост из грла, али узалуд. У поноћ испусти Тирквиније своју душу у највећим мукама. Тако се испуни пророчка реч светог Силвестера.

    6. Цар Нерон. Огњем и мачем гонио је хришћане. Изрекао смртну пресуду апостолима светом Петру и Павлу. Хришћане мазао катраном и палио. Намерно запалио Рим, па то недело набацио на хришћане, да би их могао убијати. Како радио онако и скончао. Сам себе мачем посекао.

    7. Ветар – извршитељ Божје правде. Преподобни Дамаскин, игуман хиландарски, потражио неки манастирски дуг од Турака. Да не би платили дуг, Турци оклеветају Дамаскина нешто због неке буле и изведу пред суд. Осуде га на смрт и обесе у Свиштову 1771 године. Кад су то недело извршили, ти Турци седоше у чамац да се превезу преко Дунава. Но, наједном дуну ветар и изврне чамац, те се они сви потопе.

    8. Коњ као извршитељ Божје правде. У време Декијева гоњења буде света Агатија изведена на суд као хришћанка. Безбожни судија Квинтијан загледа се у ову свету девицу и предложи јој да буде његова жена па ће је ослободити мучења и смрти. Кад му Агатија одговори да је она невеста Христова и да се не боји ни мука ни смрти, Квинтијан је стави на муке и осуди на смрт. Тада Квинтијан узјаха коња и пође са војницима да зграби имање свете Агатије. Није ни слутио како је близу смрти. Успут се разбесни коњ под њим, збаци га, изгризе му лице и копитама изгази, док му се дроб није просуо и црна му душа изашла из тела. То се догодило 251. године у граду Катани, а у време цара Декија.

    9. Ударен слепилом. Кад се света Евталија са мајком крсти, брат њен исмеваше је због вере. Но, она рече брату: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Покварени брат посла слугу да му сестру оскврни. Но, чим слуга нападе на Евталију, наједном изгуби очињи вид. Има још много примера, како су били ударени слепилом они који су покушавали да оскврне хришћанске девојке у тамници.

    10. Црви као извршитељи Божје правде. Неки Јулијан, стриц цара Јулијана Одступника, хтеде у Антиохији опљачкати „златну Цркву“. а ова црква беше задужбина великог цара Константина, златом обложена изнутра и споља. Свештеник те цркве, Теодорит успротиви се тој пљачки, а Јулијан силом уђе у ту цркву и помокри се у њој. Видевши ту гадост, часни Теодорит прорече Јулијану ужасну смрт. И заиста, тек што је изашао из цркве, осети Јулијан болове у доњем делу своме, у коме се нагло размножише црви. И црви му разједоше све доње тело, докле овај обесветитељ најзад у најстрашнијим мукама не избљува своју грешну душу.

    11. Крв на уста. Грех на срцу – крв на уста. Помоћник онога Јулијана, оскрвнитеља златне цркве, по имену Феликс, посече свештеника Теодорита. Но, одмах потом поче му се изливати крв из уста и у том крволиптању сконча свој век.

    12. „Назарећанине, ти си победио“! Тако је узвикнуо на самрти христоборни цар Јулијан Одступник. Он је намучио многе хришћане, пролио многу крв Христових следбеника и претварао многе хришћанске цркве у идолске гнусобе. Па кад беше пошао у рат против Персијанаца, свети Василије изнесе му хлеб и со у Кесарији. а зли Одступник не хтеде то примити, него рече Василију, да ће он њега сеном хранити кад се врати из боја. Али се не врати. У рату паде Јулијан с коња и би прободен копљем од – непознатог.

    13. Зли судија побеснео. У време цара Аврелијана пострада за веру Христову свети мученик Александар, између 270 и 275 године. Намесник царев ругаше се Александровој вери, па нареди те овог Божјег човека шибаху и на огњу пецијаху па најзад мачем посекоше. Но, тек што је зли судија изрекао смртну пресуду, спопадне га беснило и он поче урликати и дерати хаљине на себи и гристи своје руке. Слуге га одведу кући, где у беснило сконча свој земни век.

    14. Сами себи судили. Једном нападну Арапи бедуини на манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Они су били наоружани ножевима и стрелама, док су монаси били сасвим ненаоружани. Арапи покољу неке монахе, а неке изрешетају стрелама, похарају манастир па пођу кући. Но, успут постиже их оно што су заслужили. Заваде се, побију и међу собом покољу, те се ниједан од њих не врати жив кући.

    15. Зла кончина јеретика. Арије безумни, који по телесном разуму мудровао самовољно о божанским тајнама, порицао је божанство Господу нашем Исусу Христу. Тиме је проузроковао многа страдања и мучења светих божјих људи. Но, његова кончина јасно показује, колико је његово мудровање било одвратно свевишњем Богу. Једном кад је он свечано и тријумфално ходио кроз Цариград, наједанпут га заболи трбух. Он сврати у јавни нужник на улици, и ту га смрт снађе: црева му се проспу и тело му се нађе у нечистоти.

    16. Језиком грешио, од језика умро. Несторије као патријарх Цариградски говорио је против Богородице, умањујући њено достојанство. Због тога је збачен и прогнан у Вавилон. Црви му се закоте у језику и изгризу му сав језик. У мукама и смраду испусти своју душу.

    17. Цареви иконоборци. Константин Копроним и Лав Јерменин намучише безброј људи и жена због поштовања светих икона. Компромин умре за време једног рата на лађи, превијајући се од јаких болова у ногама и непрестано вичући, иако те његове муке почетак мучења у паклу. А страшни Лав Јерменин би убијен од завереника на сам дан Божића.

    18. Манес. Оснивач јереси манихејске, од које су после постале многе друге окултне секте и јереси и од које је произашло богумилство на Балкану. Би ухваћен од цара персијског и по царевој наредби жив одеран, па онда на крст прикован.

    19. Каквом смрћу губила, од такве погибла. Света мученица Матрона била служавка код неке Јеврејке у Солуну. Та Јеврејка забрањивала јој је иде у цркву и гонила је у синагогу. „У хришћанској цркви Бог живи, а од јеврејске синагоге Он одступа“, говорила је Матрона својој газдарици. Бесна због тога, Јеврејка гурне девицу Матрону са крова своје високе куће, доле на улицу. Од свете Матроне и сада се чувају мошти у Солуну. Но, једнога дана омаче се она Јеврејка са оног истог места на крову, паде на калдрму и разби се на смрт.

    20. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Те речи Спаситељеве испуниле су се и на једном опаком Јеврејину у граду Корсуну, који распе на крст преподобног Јевстратија Печерског, и умори глађу многе друге хришћане. Чувши за овај злочин византијски цар нареди да се злочинац казни, И онај Јеврејин би обешен о дрво.

    21. Ударила свеца па полудела. Кад се свети Ипатије, епископ гангрски враћао из Цариграда кући, нападну га неки јеретици на друму и свале га у блато крај друма. Једна жена из те исте дружине дохвати камен и удари Божјег човека у главу. Чим то учини, она полуде, па узе онај исти камен и поче себе ударати по глави. Кад је доведу на гроб Ипатијев о помоле се за њу, она буде исцељена. Потом се покаја и поврати вери православној.

    22. Бестидник полудео. Три рођене сестре, Агапија, Хионија и Ирина пострадаше телом за веру Христову у време цара Диоклецијана. Када те три сестре тамноваху у тамници, дође неки царев војвода Дулкитије да учини са светим девојкама срамно дело. У то време сестре клечаху на молитви. Када бестидник хтеде отворити тамничка врата, узе му се одједном памет и он поче грлити лонце и котлове што стајаху пред вратима.

    23. Потонуо. Када свети апостоли Јасон и Сосипатер проповедаху Јеванђеље на острву Крфу, цар тога острва баци их у тамницу. Но, они у тамници преведоше у веру Христову све сужње. И вера се православна нагло поче ширити по Крфу. Чак и кћи царева Керкира прими крштење. Цар још жешће настави гоњење и мучење свих крштених. Па чувши да многи избегоше на једно омање острво, он седе и пође да их ухвати. Али диже се бура и лађа са царем потону.

    24. Убио га дух убијеног. Краљ Владислав позва на превару краља Јована Владимира, па га посече, недалеко од Охрида. Потом Владислав заузе државу Владимирову и дође у Драч. Ту разапе шатор и поче се веселити. Но, једне ноћи здрав и читав краљ Владислав умре под шатором. У поноћи нада је вику за помоћ. И кад му војводе притекле, он је говорио, да га дух краља Владимира убија. Одмах потом издахну.

    25. Изгорео у кошари. Цар Валент помагаше присталице Аријеве јереси и страшно мучаше хришћане. У то време пође он у рат против Гота. Тада изађе пред цара праведни старац Исакије, ухвати коња за узду и замоли цара, да ослободи православне из тамнице, да би пут његов био благословен. Цар одгурну старца и старац узвикну пророчки: „Говорим ти царе, отићи ћеш, али ћеш бити жив сажет!“ Тако се и догоди.

    26. Када Златоуста протераше. Када неваљали људи протераше светог Јована Златоуста из Цариграда далеко у Јерменију, догоди се страшан земљотрес. Још у исто време запали се саборна црква и пламен од пожара диже се па као језиком дохвати куће гонитеља свечевих и сагоре их.

    27. Главом о камен. Чудесна монахиња беше света девица Фавронија, кћи неког римског сенатора Просфора. У сваком добру она беше пример осталим монахињама. Но, бездушни и безбожни царев војвода Селин стави Фавронију на муке због њене непоколебљиве вере у Христа. Па кад је намучио осуди је на смрт. Истог дана када света Фавронија би посечена уђе у Селина бес и спопаде га неки необјашњив ужас, те он удари главом о мермерни стуб, разби главу и издахну.

    28. Од цара до бињекташа. Цар римски Валеријан имао је сатанску страст да убија хришћане. Чинило му је задовољство да их што више убије. Али – како заврши? У рату са Персима би Валеријан заробљен од персијског цара Сапора. Овај не хте свог роба одмах погубити, него га употребљаваше као бињекташа кад хоће коња узјахати.

    29. Гром као извршитељ Божје правде. Свете мученице Христове: Минодора, Митродора и Нимфодора беху рођене сестре. Опаки мучитељ њихов, некакав пагански кнез Фронтон, довикну Минодори: „Принеси жртву боговима!“ (то јест идолима)На то му одговори Минодора: „Зар не видиш да ништа друго и не чиним него сву себе приносим за жртву Богу мојему?“Када све три сестре бише погубљене и тела њихова лежаху једно до другог, наједном пуче гром из неба и уби Фронтона са неколико слугу његових. Слично се догоди и са Диоскором, оцем свете великомученице Варваре. Пошто се Варвара нипошто не хтеде одрећи Христа то би заклана од рођеног оца.

    30. Змија као извршитељ Божје правде. Светог Харитона пустињака ухвате хајдуци и одведу у своју пећину. Ту га затворе, а они оду у пљачку са намером, да Харитона убију кад се врате. У њиховој пећини стајао је отворен крчаг са вином. Змија се увуче у крчаг, напије се вина, па поврати вино са отровом и оде. Када се уморни разбојници врате у пећину, узму крчаг и напију се вина. Сви се отрују и попадају мртви, а човек Божји изађе и оде славећи Бога.

    31. Беше као дивљи вепар. Цар Јерменски Тиридат страховито мучаше хришћане. Притом удари на муке и 37 сестара у једном женском манастиру, где беше игуманија света Гајанија. После тога злочина полуде цар Тиридат и беше страшан у лудилу своме као дивљи вепар. Доцније оздрави цар по молитви светог Григорија, просветитеља Јерменије, крсти се и постаде заштитник хришћанске вере.

    32. Слеп и шибан. Као опаки мучитељ хришћана Максимин погуби у Александрији славне Христове слуге: Мину, Еморгена и Евграфа, седе у лађу са својом свитом да иде у Цариград. Но наједном ослепе очима, будући и раније слеп душом па се поче жалити својим како га неке невидљиве руке страшно шибају.

    33. Падају у мрежу своју грешници. Тако је писано, па тако се и збило, не једанпут. Кад свети Амвросије као лав брањаше Православље, наговори царица римска (јереткиња) некаквог Јевтимија, да ухвати епископа Амвросија и одведе га далеко. Овај Јевтимија набави кола и усели се у кућу близи амвросија. Па вребаше тренутак кад ће ухватити епископа и одвести га далеко. Али Бог који види све, учини да буде другачије. Прилике се у Риму променише, Јевтимије бу оптужен цару за нека ранија неваљалства и отера га цар у прогонство..

    34. Телесни џин и духовни јунак. У време док свети Димитрије тамноваше у Солуну ради Христа неки телесни џин и вандалин Лије убијаше сваки дан хришћане у позоришту и увесаљаваше проклетог цара Максимијана и остале незнабожце. Тада се јави један омален човек, Нестор, несравњено слабији и нежнији телом од оног џина, па узевши благослов од светог Димитрија изађе на мегдан Лију. Више снагом духа него тела Нестор подиже Лија у вис и баци га са бине на оштра копља, где вандалска телесина испусти црну душу.

    Свети Нестор на зло негодова,

    И за веру Христову ревнова.

    Млад ученик светога Димитрија,

    Млад и нејак против страшног Лија.

    Он знамење Крста на се врже,

    Силног Лија на копље поврже,

    Сила свише беше њему дата.

    Ко Давиду против Голијата.

    35. Ко мач дигне, од мача гине. Позната је историја београдских дахија. Они су хтели поубијати све виђеније хришћане у српском народу. И отпочели су безобзирно тај крвави програм изводити. Али буду од самих Турака за нешто друго оптужени, везани и на острву Адакале посечени.

    36. Село Лудовић. У близини манастира светог Јанићија у Девичу налази се село под тим именом. Постоји једино објашњење зашто је то село добило такво име. За живота светог Јанићија почео се ту стројити велики манастир. Ћуприлић везир пошаље војску да манастир поруше и спале. Јанићије се молио Богу да заштити ту светињу и војска везирова сва полуди у селу које је по томе прозвано Лудовић.

    37. Све куле неправде руше се. У време Балканског рата за ослобођеље хришћана од Турака најгоре су прошла два арнаутска села у Јужној Србији: Кажани у срезу Битољском и Песочани у срезу Охридском. Оба та села порушена су до основа, не по нечијој злоби, него по заслуженој судби. Јер су та села била праве хајдучке заседе за хришћане и мучилишта хришћана. Закукала је мајка свију оних хришћана који су се усудили проћи кроз та села за време турске владавине. Данас оба та села откупили су хришћани и на пепелишту разбојничких кула подигли своје домове. Заиста, свагда и свуда пре или после руше се све куле неправде. А Бог је свемоћан, а правда Његова је вечна.

    38. Бог је заштитник невиних. Између многобројних примера Божје заштите над побожним народом руским од крвавих бољшевика дошао је до нашег слуха и овај: Једна руска монахиња путовала друмом сама. Сретне је безбожнички војник коњаник, који одмах сјаше с коња и ухвати девојку да је обешчасти. Девојка се бранила докле год је могла. Кад је почела малаксавати, она узвикне: Пресвета Богородице, спаси ме! У том тренутку разбесне се коњ и повуче војника. А војник је био завио себи узду око појаса. У највећем галопу јурио је коњ вукући за собом војника безбожника, док овај угруван није избљувао своју нечисту душу.

    39. Од крви људске полудео. Вођ руских безбожника Лењин, који ће одговарати пред вечним Судијом за многе милионе намучених и покланих руских крштених људи, жена и деце, није остао без казне и у овом животу. Пре смрти он је сишао с ума и у лудилу умро.

    40. Безбожник ништа не разуме. Другом главном мучитељу хришћанског руског народа, Чивутина Троцком, ћерка је извршила самоубиство. Он се пак налази се у прогонству бежећи и кријући се од људи као змија кад неког уједе па се крије. Трећем главном мучитељу доброг руског народа, Стаљину, жена је извршила самоубиство. Чиме они тумаче све што их сналази? Случајем; ничим! Јер безбожним није дато да ишта разуме зашто се шта људима догађа.

    41. И кућа ваша остаће вам пуста. Ове пророчке речи Христове испуниле су се дословце. Јер нису падали и пропадали само појединци и њихова родбина, него и читава царства и народи, који су гонили и мучили хришћане. То се догодило и са народом јеврејским. Расејан је по целом свету, а његова сопствена кућа остала је пуста, како је и сам Мојсеј то народу прорекао: И расијаће те Господ по свијем народима с једног краја земље до другога (В Мојс. 28,64). Пропало је и христоборно царство римско и вавилонско и персијско. Сва та царства у своје време изгледала су јака и постојана као челик. Али истина је јача од свега, свију и свакога. Па како прошла сва стара христоборба царства насилног бољшевизма у Русији, тако и остала њему слична по духу злобе, мржње и насиља.

    А ти, сине, чуј и памти ове речи које ти износимо у овој књижици. Кратак је пут лажи и крај му је пропаст и срам. Не поводи се за онима који насиљем долазе до брза успеха. Бог допушта да свако зло брзо узрасте до велике истине, како би цео могао видети његов пад. Оно што је од бога и по Божјем благослову расте лагано и тихо, али се не да ни угушити нити ишчупати. Стани уз Христа Спаситеља, ма и цео свет био против Њега. Јер свет ће проћи, а Христос ће остати, тако је речено и проречено. И све до сада што је било, било је и прошло, а Христос стоји. Таласи злобе као планине дижу де против Њега, а Он их полаже у гроб тамо где им је колевка била. Рекао је Он: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Шта више хоћеш? Буди уз Њега који има сву власт и чијој се власти не може одолети. Они који су признали ту Његову власт, увенчани су и царују са њим.

    Немој се жестити на неваљалце и немој завидети безбожнику – јер ће се жижак безбожницима угасити (Приче Сол. 24,19-20).

    Духовне поуке – владика Николај Велимировић

    (Башта Балкана)


    Овој пост е изменет од Миле Миланоски на 20 декември 2017 10:01:57 CET
    • 50 постови
    20 декември 2017 10:03:45 CET