Форуми » Вистина

Апологетика

    • 212 постови
    13 јуни 2016 13:52:10 CEST

    Оваа тема се однесува на содржини и разговори каде теоретски и идеолошки се брани и образложува Православното учење.

    • 212 постови
    13 јуни 2016 13:52:32 CEST

    17.март2016.

    А шта ако је Бог рекао истину?

     

    Свештеник ГЕОРГИЈЕ Максимов

    Одговор на текст Сергеја Худијева „Да ли Христос одбацује римокатолике?“[1]

     

    I део. Нешто о тексту

    Сећам се раних текстова Сергеја Љвовича Худијева, посебно ми је импоновало што је аутор у њима увек наводио озбиљну аргументацију испод сваке своје изјаве. Очигледно је да се нешто изменило у протеклим годинама и да сада код истог аутора уместо аргумената видимо манипулативну реторику и позивање на емоције. У значајној мери његов текст је уређен као „текст откривења“ – аутор просто објављује, тоном који не дозвољава приговор избацује тврдње једну за другом, чак без покушаја да их било како образложи.

    Прва теза „откривења од Худијева“: „Свака заблуда је жалосна, али нису све заблуде једнако погубне“. Зашто? Ко је то одлучио? На основу чега? Док обесхрабрени читалац чека да ће сада уследити образложење ове тезе, аутор му одмах баца следећу циглу у главу: „Непримећивање ове разлике и прибрајање свих који не деле Православље у свој пуноћи у погинуле јеретике, води до очигледно разарајућих последица“. Стварно? А зашто? Ко је извео и доказао ову везу? И опет, уместо било каквог образложења, ка читаоцу лети следећи камен: „Сурови конфесионализам, вера у то да ван граница нашег вероисповедања наступа пакао води у расколе. Он не ојачава приврженост Православној Цркви већ га, напротив, подрива.“ И поново, ни трага од било каквог доказивања неким аргументима. Просто: ја, Сергеј Худијев сам рекао да је тако и то је све.

    Даље аутор наводи то што назива „појашњењем“. Дозвољавам себи да наведем подужи цитат – он пише да је познати лекар деветнаестог века, римокатолик Фридрих Газ „веровао у Христа као у Бога и Спаситеља, предавао Њему своју наду на спасење, показао своју преданост Њему и усрдним делима милосрђа. Сада ја читам да он заједно са осталим римокатолицима треба да буде лишен спасења – пошто за то постоји одговарајући скуп цитата Светих Отаца. То јест, ја треба себи да представим како Фридрих Газ стаје спред Христа, а Он му говори: ‚Био сам гладан и ти си Ми дао да једем; наг и ти си Ме оденуо; био сам болестан и у тамници – и ти си Ми дошао, али пошто си имао неправилно мишљење о примату римског епископа, иди од Мене проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим’. У Јеванђељу је речено да је потребно веровати, држати заповести, приступати Тајнама. Али, испоставља се да се Христовим обећањима додаје неки мањи фонт у фусноти: чак ако је човек све то радио са свим могућим усрђем, али има погрешно мишљење о неким питањима црквеног уређења и припада уз то неправилној заједници, он свеједно одлази ђаволу и анђелима његовим.“

    Мисао аутора је разумљива: ако је човек веровао у Христа као у Бога, па још чинио и добра дела, Христос је у обавези да га спаси и уведе у рај, без обзира на било какве јереси које је исповедао тај човек и чак на то што он свесно није хтео да уђе у Његову Цркву (доктор Газ је живео у Русији и био је добро упознат са Православљем). И ако томе противречи неки тамо „скуп цитата Светих Отаца“, онда то горе за те Свете Оце. Дакле, мисао је разумљива и за многе наше савременике врло симпатична.

    Међутим, када отворимо Јеванђеље и читамо речи Самога Христа, неочекивано наилазимо на следеће: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско… Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао.“ (Мт. 7:21-23)

    То јест, „Откривење Худијева“ учи: онога који признаје Христа за Господа и чини добра дела, Христос неће одбацити. А Сам Христос у Јеванђељу управо описује сцену када Он одбацује оне који Га и признају за Господа и који су чинили добра дела за време живота – јер ослободити поседнутог од власти демона је несумњиво добро дело.

    Зар су ове речи у издању Библије којим се користи Сергеј Љвович написане мањим фонтом? Толико малим да није могао да их прочита?

    А постоје у Новом Завету и друге речи: „Али ако и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:8-9)

    Зар нису тако поступили Свети Оци у вези са римокатолицима? Када су предстојатељи римске Цркве почели да благовесте не оно што су благовестили Апостоли – управо заблуду о Тројици (filioque), заблуду о Телу Христовом – Цркви (да она, тобож, има за главу не Христа, већ смртног човека – римског папу) и друге заблуде, тада су их одсекли од општења, као јеретике. Да не би остало само на речима, навео бих само један цитат као потврду.

    Ради се о окружној посланици Источних патријараха из 1848. године: „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква… сада поново објављује саборно да мишљење да тобож Дух Свети исходи од Оца и Сина јесте сушта јерес и њени следбеници су, ко год они били, јеретици.“

    Апостол Павле јасно пише: „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21). Зар је и то у Библији Худијева одштампано мањим фонтом? Колико год издања Новог Завета ја гледао, увек су горенаведене речи одштампане истом величином фонта као и све остале.

    Сергеј Љвович, као што смо видели, покушава да нас убеди да је „свака заблуда жалосна, али да нису све забуде једнако погубне. Постоји разлика у томе да ли је човек у заблуди у вези са личношћу и делима Спаситеља или је у заблуди у вези са пуномоћјима римског папе“.

    Ради манипулативног ефекта, аутор је свесно искривио суштину разлике између Православља и римокатолицизма у овом питању. Римокатолици нису у заблуди „у вези са пуномоћјима римског папе“, већ у вези са учењем о Цркви као о Телу Христовом. И још у учењу о Тројици. Није јасно како је он одлучио да тобож заблуде на ове тачке црквеног учења нису погубне?

    То је исто као када би капетану брода-почетнику, пре него што крене на пловидбу, неко рекао: „Само ако брод одступи од курса 50% треба да се забринеш, а ако је само 5% то је ситница. То неће утицати да дођеш до циља.“ Наравно да ће утицати, чак скретање од свега 1% са курса последично ће одвести брод далеко од места где је кренуо. Исто је и ако човек помеша у шифри за сеф све бројеве или само један – у сваком случају неће моћи да отвори сеф.

    Ако је чак у земаљским питањима за спасење толико важна тачност, како је господин Худијев одлучио да у питањима вероучења она није важна?

    На Седмом Васељенском Сабору један од учесника је питао: „Јерес која се поново појавила сада, да ли је мања или већа од ранијих?“ Свети Тарасије, патријарх Константинопољски је одговорио: „Зло је зато и зло, посебно у делима црквеним; што се тиче догмата, погрешити у малом или у великом је исто; зато што се и у једном и у другом случају нарушава закон Божији.“ (Дела Васељенских Сабора, Казањ, 1873. т. 7, стр. 104).

     

    II део. Како настају фундаменталисти

    На овај начин сам хтео да размотрим цео текст господина Худијева, али сам затим схватио да је тако нешто бесмислено. Потрудићу се да објасним и зашто.

    Када говорим о томе да сви који нису за живота припадали Православној Цркви немају наду на спасење, потпуно сам свестан колико непопуларну мисао износим. У наше дане, не само међу модернистима и либералима, већ и међу онима који себе убрајају у ревнитеље вере и осуђују екуменизам, није мало оних који, када чују ову мисао, почињу да се мрште и говоре: „А, то је већ превише!“

    У очима савременог човека мисао о томе да ван Цркве нема спасења изгледа као опасни заостатак мрачног средњег века, нешто што је у истом реду са спаљивањем вештица и набијањем јеретика на колац. Рећи нешто тако – значи аутоматски навући на себе етикету „гордељивца“, „човекомрсца“, „фанатика“, па чак и „екстремисте“.

    И зато, без обзира на то колико убедљиве аргументе ја навео, моја позиција је на медијском плану осуђена на пораз, пошто директно износим врло озлоглашену и за савременике неугодну идеју. А моји опоненти, на пример, Сергеј Худијев, осуђени су да победе на медијском плану, чак и без било каквих аргумената, само ако просто објављују оно што се гарантовано савременом човеку више свиђа.

    Али, ако ми већ није суђено да променим мишљење читаоца, у крајњој мери ћу пробати да објасним „како сам доспео до таквог живота“. Можда ће неким врло савременим православним постати схватљивије шта покреће људе који говоре да се неправославни неће спасити.

    Да ме је неко пре двадесет година, на почетку мог уцрквењења, питао: „да ли ће се спасити римокатолици?“, ја бих одговорио исто као што сада одговара господин Худијев. Међутим, моје уцрквењење је пролазило кроз читање древних Светих Отаца. Волео сам их и веровао им. Од њих сам се учио томе шта је хришћанство, како правилно веровати, како се молити, како живети.

    Сећам се, након одређеног времена ми је у руке дошла књижица неког руског баптисте. И тамо је као узгред писало следеће: за време Апостола је постојала истинска Црква, а већ у следећем покољењу, Климент, Игњатије, Поликарп и други су искривили чисто библијско учење и унели много лажних учења. Био сам шокиран, није могло да ми уђе у главу – како можеш да мислиш да тобож ти, седећи у кабинету једног од многобројних солитера метрополе двадесетог века боље схваташ Нови Завет од људи који су били ученици Апостола, лично их видели и слушали, говорили и мислили на том истом језику, живели у тој истој средини, страдали и умирали за Христа?

    Сигурно ће се врло савременим православнима учинити наивним, али сам се ја заиста са потпуним поверењем односио према ономе што сам читао код Светих. И ето, видео сам да ученик Апостола Јована, Свештеномученик Игњатије Богоносац, одлазећи на извршење смртне казне, сматра важним да упозори: „Не обмањујте се, браћо моја! Они који разарају дом Божији Царства Божијег неће наследити. Јер ако су помрли они који су то чинили по телу, колико ће више умрети кад неко злом науком квари веру Божију, за коју Исус Христос би разапет? Такав ће, поставши нечист отићи у огањ неугасиви, као и онај ко га слуша.“

    Наишавши на то, ја сам закључио: „Значи, ја нисам био у праву када сам мислио да инославни могу да се спасу, јер ученик Апостола пише да не само јересијарх, већ и они који га слушају, иду у пакао.“ На тај начин сам, верујући Светитељима, ја мењао своје мишљење по овом и другим питањима.

    Настављајући читање, убедио сам се да су и Светитељи наредних векова учили ту исту истину. Када сам дошао до Отаца трећег века, код Свештеномученика Кипријана Картагинског сам прочитао: „Ван Цркве нема живота: дом Божији је један и нико не може да се спаси било где друго осим у Цркви.“ А касније сам нашао то исто учење код Светог Јована Златоустог: „Нама је познато да је спасење удео само Једине Цркве и да нико ван Саборне Цркве и вере не може имати учешћа у Христу или спасити се… јересима не допуштамо наду на спасење, већ их стављамо потпуно ван ове наде, јер они немају ни најмањег општења са Христом.“

    Ово учење сам налазио код мноштва Светих све до Светог Јована Кронштатског који је писао: „Нечестиви неће видети Славе Твоје, Христе, то јест, неверујући, они који се противе, римокатолици, лутерани… и реформисти, Јевреји, муслимани, сви будисти, сви незнабошци.“

    Оно што је најсмешније је да сам ја дуго времена мислио да сам једино ја био таква будала, сматрајући да тобож јеретици могу да се спасу – а сви остали православни, наравно, верују исто као и Свети Оци и такву заблуду нису допуштали. Јер они су читали те исте Свете и многи су почели да их читају пре мене.

    Моје отварање очију је наступило изненадно.

    То се догодило при следећим околностима. Позвали су ме у једну семинарију да одржим предавање за студенте који је ускоро требало да оду на кратко мисионарско путовање негде на север. Говорио сам о мисији са практичним саветима. На крају сам оставио време за питања и одговарајући на једно од питања поменуо, као да се само по себи подразумева, да ван Цркве нема спасења. Изненада ми се студент супротставио. Почели смо о томе да разговарамо, прикључили су се и други семинаристи и изненада сам схватио да је велики део њих, ако не и сви, убеђен да је могуће спасити се и без хришћанства. Седео сам као да ме гром ударио. „Зашто се спремате онда да идете у мисију?“, питао сам ја, „Зашто ћете проповедати Православље, ако сматрате да је и без њега могуће спасити се? Оставите онда људе на миру, нека живе како желе и спасавају се добрим делима, ако ви сматрате да управо она, добра дела, а не Христос, спасавају човека.“

    Семинаристи ми на то ништа нису одговорили, вероватно ни они сами се нису посебно отимали на мисију – у питању је била иницијатива управе. Схватио сам да сам цело своје предавање изговорио узалуд. На почетку је било потребно објаснити питање о једином спасењу у Цркви и тек онда говорити о мисији. Након тога сам се трудио да у предавањима дотичем ово питање. И по реакцији слушалаца сам видео колико је, изгледа, у главама савремених православних распрострањено учење о томе да ван Цркве постоји спасење. Не само у вези са римокатолицима – треба да се спасу и некрштени – „добри муслимани“, „добри идолопоклоници“ и чак „добри атеисти“. Главно је да је човек чинио добра дела, а да ли верује у Бога, да ли је био крштен – то су ситнице које не утичу на спасење.

    Када сам покушао да се позовем на то да Свети Оци уче сасвим другачије, са запрепашћењем сам у очима тих врло савремених православних видео хладни презир према светоотачком сведочењу. Као и код Худијева – па, шта мислиш, неки тамо „скуп цитата Светих Отаца“ и шта сада, због њих треба да се одрекнем СВОГ мишљења?

    Признајем, наилазећи на ову реакцију ја све до сада осећам исту узнемиреност и збуњеност коју сам осетио приликом читања горепоменутог баптисте.

    Како је могуће не веровати сведочанству Светих? Наше вероучитељне књиге су написали Свети Оци. Наша богослужења су написали Свети Оци. Наше молитве су написали они. Морално, аскетско учење, укратко речено, све што смо добили у Цркви је дар од Бога, дар који нам је Он подарио кроз Своје Свете.

    И ако ја не треба да верујем Светим Оцима који су учили да јеретици гину, коме онда? Зашто на пример, Худијеву и Осипову треба да верујем више него Свештеномученику Игњатију Богоносцу и Светом Јовану Златоусту? Тражим разлог и не налазим, осим једног: ако први говоре оно што ми се више допада. Међутим, Бог је онакав какав јесте, а не онакав какав бих ја желео да буде. Он уопште није у обавези да се прилагођава укусима и фантазијама грешних људи. И Бог делује онако како је одлучио, а не онако како се мени чини да је боље да Он делује. Ја могу колико год желим да сматрам да би зелено небо изгледало боље, међутим, небо због тога неће позеленети.

    Мени је увек било занимљивије оно како све заиста јесте у стварности, од онога што ја могу сам себи да измислим. И зато не схватам оне људе којима су сопствене фантазије занимљивије од истине.

    Ја имам неправославне пријатеље које волим и због којих бринем зато што су ван Ковчега спасења. Али то је њихов избор. Имам блиске рођаке који су умрли ван Цркве. Тугујем због њиховог удела, али у питању је њихов избор. Лажним фантазијама о томе да ће они ипак бити у рају, њима нећеш помоћи.

    Сећам се приче једне православне хришћанке. Њен син је извршио самоубиство. Мислим да ништа горе за верујућег родитеља не може да постоји и могу се разумети њена осећања када је почела да убеђује себе да је ипак спасење за њега могуће. Ускоро је сусрела другу жену која је убеђивала да је све то бесмислица да тобож самоубице иду у пакао, у стварности Бог све воли и зато, наравно, треба да спаси и самоубице. Ето, ова мајка као да је чула оно што је тако желела да чује, потврду своје наде. Међутим, она је одлучила да се помоли, да јој Господ открије где је сада њен син. Те исте ноћи је у сну видела свог сина у паклу и то је било толико страшно да је, пробудивши се, почела да моли Господа да јој никада више не показује то.

     

    III део. Проблеми

    Ако треба да поверујем у идеју да је и без Цркве могуће спасити се, то ствара проблеме не само у мом односу према Светим Оцима, већ пре свега у односу према Богу. Тада сам дужан, читајући Христове речи о томе да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), мислено да Га поправим: „Господе, Ти си заборавио да постоје добри идолопоклоници и добри атеисти, њих си Ти такође дужан да уведеш у Своје Царство.“ А читајући горенаведене речи из апостолске посланице, дужан сам да мислено приговорим: „Шта говориш ти Павле? Каква анатема, када међу инославнима постоји много добрих људи! Па шта и ако они не благовесте оно што сте ви тамо пре две хиљаде година благовестили? Главно је да је човек добар!“

    Искрено говорећи, мени би било чудно да се налазим у таквом „шизофреничном“ стању, истовремено сматрајући себе верујућим у Бога и не верујући Богу о ономе што Он говори.

    Треба поменути и аргументе опонената. Ако их Сергеј Љвович не наводи, то не значи да их нема. Протеклих година сам успео да их изучим добро, такође да их измерим и нађем да су неосновани. Велики део њих је размотрен у мојој књизи „Ван Цркве нема спасења“.[2]

    Размотрићу овде још један. Код присталица овог погледа на свет, најомиљенији словесни пендрек да њиме ударају „фанатике“ у спору јесте следећи – „ви не волите људе!“ То се између редова види и код Худијева – ето, какав изузетан човек је био Фридрих Газ, а ви се спремате да га пошаљете у пакао! Како немилосрдно! Зар је то љубав? Често директно изјављују да је код човека који верује да ће неправославни погинути лоша ситуација са схватањем љубави.

    Међутим, када чујем тако нешто, сетим се тог истог Светог Јована Кронштатског и постављам питање: дакле, он није волео људе? Али зашто онда код наших опонената који говоре о љубави не видим ни део те жртвености ради ближњег коју је Свети Јован показао својим животом? Или је можда код Светог Јована Златоустог била лоша ситуација са схватањем љубави? Код других Светитеља такође?

    Читаоци могу да упуте прекор: опет ти са својим Светим Оцима! Зар се не може рећи ништа без позивања на њих? Па добро, пробаћу да додам пример из живота. Или тачније, причу о два лекара.

    Први лекар прима пацијенте којима су дијагностиковани рак или туберкулоза у раном стадијуму, смешка им се, даје бомбоне и говори: „Све је у реду, здрави сте! Добро, постоје нека одступања од норме, али није ништа страшно, на ваш даљи живот то ни на који начин неће утицати.“ Задовољни пацијенти одлазе, одушевљени таквим пажљивим и пријатним лекаром. Без лечења њихова болест напредује и они умиру.

    Други лекар, примајући такве пацијенте, без икаквог осмеха им говори: „Имате опасну болест, ако не предузмете одмах мере, умрећете!“ Он инсистира на лечењу и пацијенти који заузму озбиљан однос према својој ситуацији, почињу да се лече и оздрављају.

    Како вам се чини: који од ова два лекара истински љуби своје пацијенте? И да ли ће на крају првом лекару бити захвални његови пацијенти и њихови најближи?

    Ако јерес заиста убија душу за вечност, онда постаје јасно зашто су Свети Оци о томе писали, а и зашто су деловали толико непомирљиво у борби са јересима. Њих је покретала љубав ка онима који гину. За нас постаје разумљива сва историја Цркве и обрнуто, ако сматрамо да јерес не лишава човека могућности спасења, историја Цркве постаје несхватљива. Ако јерес лишава спасења, онда постаје јасно да се управо љубављу према ближњим руководио, на пример, Преподобни Максим Исповедник који је непомирљиво изобличавао јерес. Међутим, ако јерес не лишава човека спасења, онда се све своди просто на привремене разлике у формулацијама и тада смо дужни да се сложимо са онима који су одсекли Преподобном Максиму језик и руку да би прекинуо да и усмено и писмено изобличава власти и тиме уноси смутњу у народ због питања које не утиче на спасење.

    Навешћу и овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.

    Наше схватање поступака ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу.

    Исто тако је и са историјом Цркве.

    И не само са њом. Ако верујемо да је могуће спасити се ван Православне Цркве, лишава се смисла и оно чиме Сергеј Худијев покушава да заплаши читаоце. Он тврди да, тобож, вера у искључиву спаситељност своје Цркве води у расколе. Али ако поверујемо основној мисли Серге Љвовича, постаје несхватљиво шта је страшно у томе. Ако је спасење могуће ван Цркве, онда значи да је могуће и у расколу.

    Аутору се може упутити његово сопствено патетичко питање: да ли Христос одбацује расколнике? Јер у догматици код њих нема чак тих заблуда које он признаје да римокатолици имају, а добра дела они такође чине. Расколници не мање од римокатолика „верују, држе заповести, приступају Тајнама“, што, по мисли Худијева, значи да треба да иду право у рај у друштву доктора Газа. А ако раскол не прети спасењу, зашто онда не отићи у раскол? Ако то не прети спасењу, онда је у таквом случају у питању просто административна подела, које није више него ситно таласање на површини историје. На крају крајева, сви ћемо се наћи у рају. Као што видимо, заправо на расколе подстичу управо такве идеје које исповеда господин Худијев, а не оне са којима он покушава да спори.

     

    IV део. Закључак

    Идеологија коју разматрамо фактички и не представља хришћанство – у питању је хуманизам са малим православним омотачем.

    Сећам се када сам изучавао древне незнабожачке религије, у очи ми је упало то што су људи који су живели пре Христа схватали да их након смрти не чека ништа добро. И шумерски Кур и древногрчки Ад, били су веома нерадосна места. И то је нешто што је било одређено за све који су умрли. Нешто узвишеније и боље ако је и могло да падне са барских столова богова, по мишљењу незнабожаца, било је само изузетак за врло ретке, понекада чак појединце. Древни људи су схватали да им више силе ништа не дугују и да нису у обавези да их спасавају. У таквој средини јеванђелска проповед о блаженом Царству Небеском које је отворено за оне који прилазе Христу звучала је као заиста радосна вест, која је слушаоце преиспуњавала осећањем дубоке захвалности за такав бесцени дар.

    Међутим, у наше време, захваљујући владавини хуманизма који је поставио човека у центар света, вест о спасењу које је Христос стекао на крсту, потпуно је обесцењена. Савремени људи, између осталог и врло савремени православни, доживљавају то као нешто што се подразумева. Влада скривено убеђење да је Бог у обавези да спасава човека већ само зато што „човек – звучи гордо“. Чак ако и праве изузетке за неке изроде попут Хитлера или Чикатила, то је зато што су они својим злочинима „лишили себе права да се називају људима“. А иначе, Бог је уопште и обавезан да уводи човека у рај већ просто зато што је то човек. Типа, такав Му је посао.

    Свима који размишљају на сличан начин, предлажем да себи поставе једно просто питање: „А шта ако ипак није тако? А шта ако се Бог ипак није шалио и рекао истину када је упозорио да некрштени и јеретици неће ући у Његово Царство, да ће онај ко не поверује у Јеванђеље ‚бити осуђен’ (Мк. 16:16), да је удео неверујућих у језеру огњеном?“ (Отк. 21:8)

    Сусретао сам људе који су говорили: „Ако је тако, онда ја у таквог Бога не желим да верујем! Такав Христос ми није потребан!“

    Дакле, на примеру питања господина Худијева из наслова „Да ли Христос одбацује римокатолике?“, желео бих да питам: а да ли ће господин Худијев одбацити Христа ако се испостави да Он неће директно пустити римокатолике у рај, укључујући и Фридриха Газа?

    Надам се да Га ипак неће одбацити и искрено желим Сергеју Љвовичу да се одрекне лажних фантазија ради вечне истине. Зато што лажним фантазијама ми Фридриху Газу свеједно нећемо помоћи, а себе ћемо повредити.

    Код савремених људи је веома непопуларна мисао о огромној одговорности за учињени избор. Зато једни фантазирају о реинкарнацији као о неограниченој количини „других шанси за поправку“ у будућности, а други фантазирају о свеопштем или скоро о свеопштем спасењу. Све само да побегну од признања огромне озбиљности и одговорности избора.

    Али погледајте на земљу, на то како је величанствена наша планета и оно што је на њој. Погледајте на звездано небо изнад главе. Чак кратко посматрање ће вас уверити: Онај Који је створио све то, односи се према ономе што ради изузетно озбиљно. И посебно озбиљно се Он односи према нашем избору: „Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт… Изабери живот.“ (5 Мојс. 30:19)

    Христос је рекао: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јн. 14:6) и „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53). Дакле, човек који не верује у Христа и онај ко се не причешћује у Његовој истинској Цркви, прави избор који не води у вечни живот. И Спаситељ је упозорио. „Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (Јн. 15:6)

    Тако је рекао Бог вечни, Творац васељене. „Што каже неће ли учинити, и што рече неће ли извршити?“ (4 Мојс. 23:19)

     

    Извор: Русская народная линия

    Превод са руског: Станоје Станковић


    Овој пост е изменет од Сард на 13 јуни 2016 13:56:35 CEST
    • 51 постови
    20 декември 2017 09:16:30 CET

    О Светој Богородици и поштовању светитеља
    О СВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ


    Не само протестантски секташи, него уопште сви протестанти, ускраћују молитвено поштовање Светој Богородици, као и осталим светитељима. Секташи за Мајку Божју немају никакав други почасни назив осим њеног личног имена Марија. Тако кад они говоре о Мајци Божјој и називају је само Марија то у ушима нас православних звучи као омаловажавање њене свете личности. Добија се утисак да они о њој говоре као и о свакој другој Марији, некој својој комшиници или познаници. Па ипак има извесне разлике и међу њиховим ставовима према Светој Богородици.

    Веровање старих анабаптиста

    Они рани анабаптисти, из самог почетка реформације имали су позитивнији став према Мајци Божјој него на пример данашњи баптисти. Упоредимо ова два цитата о Св.Богородици! Први је из 16.века. Анабаптист Ридеман расправљајући о утеловљењу - тј. о ваплоћењу - Христовом каже:
    "Тако ми признајемо да је Марија зачела и родила свој плод без губитка свог девичанства: да је у току и након његовог рођења била и остала исто онолико девица као и раније, тотално нетакнута: признајемо надаље да је родила Спаситеља света, утеху и наду свих верника и славу Бога Оца: није било нешто измишљено или замишљено, већ је био прави и истинити човек, који је у свим стварима (изузев греха) био искушан и испитиван, доказујући тиме да је прави човек".
    Као што се види овој Ридемановој формули се са православне тачке гледишта нема шта приговорити. Она се потпуно слаже са нашом православном песмом која Богородици каже:"јаже прежде рождества дјева, и в рождествје дјева, и по рождествје паки пребивајеши дјева". Једино што недостаје баш реч Богородица.

    Веровање савремених баптиста

    А у наше дане баптистички проповедник Сима Ралевић пише о Богородици описујући Ефес:
    "Када се долази са морске обале први објект с лева је црква посвећена Марији. Направљена је од музеја који је грађен у ИИ веку пре Христа. У четвртом веку је овде одржан концил и Марија је проглашена-Мајком Божјом! И сва празноверја о Марији, идолопоклонства, њени кипови и иконе, овде су почели. Тако је, нажалост, Марија мати Исусова, дивна и побожна Јеврејка, у модерно време и у модерном свету заменила некадашњу Дијану! Све што се некад чинило у име Дијане, данас се чини у име Марије".

    Слично се о поштовању Богородице изражава и адвентистички писац Лоренцин у својој књизи "Исус Христос победитељ смрти", само што он Богородицу упоређује са Изидом. Исто то чине и многи антихришћански писци тврдећи да хришћани који поштују Богородицу заправо копирају многобошце.

    Осим овог приговора, да ми православни тобож обожавамо Богородицу, секташи се радо служе аргументацијом протестантских рационалиста и антихришћанске пропаганде да је св.Богородица имала осим Христа још и друге синове и кћери из природног брака са Јосифом. За ту тврдњу се позивају на следеће цитате из Еванђеља:

    а) Јосиф и Марија су били у правом природном браку, јер еванђелист каже:"А рођење Исуса Христа било је овако: кад је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, намисли да је тајно napusti. Када је он то мислио, гле анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје, јер што се у њој зачело од Духа је Светога. Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових... А кад се Јосиф пробуди од сна учини како му је наредио анђео Господњи, и узе жену своју. И не познаше је док не роди сина, и даде му име Исус"(Мт. 1,18-25).

    Из ових еванђелских речи, веле секташи, види се да је Марија била жена Јосифова, а Јосиф њен муж и да до рођења Христова нису имали никаква контакта, а после Исусовог рођења живели су нормалним животом и изродили више синова и кћери. Да је тако, види се из следећег цитата.

    Еванђелист Лука, описујући рођење Христово каже да је Марија родила "сина свога првенца, те га пови и метну у јасле" (Лк. 2,7). Ако јој је Исус био "првенац", значи имала је после њега и друге деце. А да је тако, доказују даље секташи, сведочи изричито еванђелист Матеј. Ево његовог сведочанства:"Дошавши (Исус) у свој завичај учаше их у њиховој синагоги, тако да су се дивили и говорили: откуда овоме ова мудрост и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон, Јуда? И нису ли његове сестре све код нас"(Мт. 13,54-55).

    Најзад, против молитвеног поштовања Богородице сви секташи износе онај свој заједнички аргуменат: Није у Писму заповеђено никакво одавање почасти икоме осим Богу. То што православни и римокатолици одају поштовање Мајци Божјој, то секташи називају многобоштвом и идолопоклонством. То је за њих имитирање обожавања Дијане, или Изиде, или разних других богова и божица. Уосталом, реч "Богородица" не постоји у Светом Писму!

    Шта каже Коран

    Пре него пређемо на православно излагање постављеног питања интересантно је напоменути да Коран одаје Светој Богородици далеко више поштовања него протестантски секташи. Додуше, ни он је не назива Богородицом јер не признаје да је Исус оваплоћени Син Божји. Но, при свем том, ценећи високо Иса-Пејгамбера, то јест Исуса као пророка Алаховог, Коран указује поштовање његовој мајци. Ево тих речи Корана:"Анђели рекоше Марији: Бог те је одабрао, он те је ослободио сваке нечистоће, он те је изабрао између свијех жена овога свијета"(с.3, ајет 37). Мухамед лично сведочи да му је Алах рекао о Исусовој мајци:"Спомени се такође оне која бијаше сачувала своје дјевојаштво и у коју ми уздахнусмо један део нашег духа, ми њу и њезиног сина учинисмо знаком за цео свет"(сура 21, ајет 91).

    Тако, ето кажу Мухамед и Коран! Марију је Бог одабрао између свијех жена свега свијета и очистио од сваке нечистоце. Она је сачувала своје девојаштво и Бог је њу учинио знаком за цео свет! А баптистички писац Симо Ралевић је упоређује са разблудном божицом Дијаном и мисли да јој је учинио изузетну част што ју је назвао "дивном и побожном Јеврејком"!

    Православни одговор

    Но, вратимо се напред изложеним цитатима и аргументима секташким! Ти аргументи изгледају на први мах врло убедљиви и беспрекорни! Тако то бива кад се Свето писмо тумачи без Светог предања, без довољно логике, а са рационалистичком основом.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:16:52 CET

    Питање Јосифовог брака

    Расправимо најпре питање о Јосифовом и Маријином браку. Да ли је то заиста био прави природни брак као што тврде рационалисти и секташи?
    У правничком речнику постоји једна формула:"Coniugium ratum, sed non consumatum". То значи: брак уговорен, правнички прописно обављен, али фактички, конкретно органски неизвршен. Брак правденог Јосифа и свете Дјеве Марије био је баш такав брак. То Црква зна из Св.предања, а то следи и из Светог писма, иако та формула није директно и изричито споменута. Погледајмо тај проблем и са стране Јосифове и са стране Свете Дјеве Марије и са Божје стране.

    Судећи по тексту Светог писма, Света Дјева Марија кад је вец била испрошена за Јосифа, дакле већ као вереница, добила је вест од ангела да ју је Бог због чистоте њене душе и срца, због њене смирености и чисте побожности и због свих моралних врлина које је имала, изабрао за средство људског спасења. Зато ју је очистио и од сенке прародитељског греха, испунио својом благодаћу и натприродним чудесним начином, како то само Он зна и разуме, учинио да она зачне Спаситеља света.

    Та вест је њој могла учинити и радост, али још више страх и тегобу и збуњеност. Она, не схватајући целу ту небеску поруку, пита ангела како је то уопште могуће кад је се није дотакао никакав човек. Анђео јој одговара да је у Бога све могуће, што год каже. Она, још увек збуњена и уплашена, смерно одговара да хоће да буде слушкиња Господња и не противи се понуђеној милости Божијој, рекавши:"нека ми буде по речи твојој".

    Но читав тај догађај донео је њој још како велике неприлике, нарочито кад је њена трудноћа постала приметна. Шта ће рећи свет њој, а шта она свету? Да свима познаницима исприча свој разговор са ангелом, сви ће јој се подругљиво смејати и сумњичаво вртети главом. А да ту ствар повери Јосифу, тек он неће веровати. Мислиће да је то њена смишљена прича како би прикрила свој прекршај вереничке верности. Остало јој је, дакле, само да ћути и да се узда у помоћ и милост Божију.

    А Јосиф? Судећи по речима Светог писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. Можда он није ни слутио какву је моралну чистоту и моралну висину изабрао себи за животноу сапутницу. Још мање је могао имати икаквог појма о Божјим плановима за спасење рода људског, шта то Бог смера са њиме, са његовом вереницом и са његовим браком? Зато није никакво чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак ангео Господњи, њу назива његовом женом.

    Али кад је приметио да је његова вереница у другом стању, а знајући да нису имали никаква контакта, а не знајући за разговор између Марије и анђела, он је сасвим природно помислио да га је вереница преварила. Шта сад да ради? Да је преда јавно суду, она ће страдати. У најмању руку биће тешко осрамоћена и одбачена од целог света, а према строгости закона могла би бити чак и каменована као "прељубочиница". Из њега је проговорила она природна хуманост његове душе, па зато науми да је не срамоти, него да се дискретно разиђу свако на своју страну, а она нек се после тога сналази како зна и уме.

    Тако би то и било да се у целу ствар није умешао "трећи фактор", како се то често каже за дејство Божје. Бог који је веран својим обећањима, а пребогат у мудрости, пронашао је начин како да спасе Марију из мучне ситуације и како да спречи Јосифа да не поквари цео план спасења рода људског, а ипак да над Јосифом не изврши никакву принуду. Ту се заиста огледа "дубина богатства и премудрости и разума Божија" о којој говори апостол Павле (Рим. 11,33) и једна божићна црквена песма ("Веселисја Јерусалиме"). Бог шаље на сан Јосифу анђела који му објашњава шта се десило, уверавајући га у праведност и чистоту његове веренице и спасоносни циљ читавог благовештенског догађаја. Затим га наговара, и саветује, али му ничим не прети, да ипак узме "своју жену" Марију.

    Јосиф, човек разуман и побожан, брзо је схватио смисао целог догађаја. видео је да је Бог његове брачне намере окренуо на сасвим другу страну. Схватио је да он "по закону" треба да буде и остане муж Маријин како би је сачувао од свих последица која би она морала да сноси ни крива ни дужна, просто због људског незнања и неверовања. И решио се да за љубав Божју, а за испуњење плана спасења људског рода, жртвује свој намеравани брак. Он је узео Марију, и пред свим земаљским законима они су постали законити муж и жена. Зато и анђео и еванђелист употребљавају та два израза "муж" за Јосифа и "жена" за Марију. Сви ће Назарећани и други Јосифови и Маријини познаници сматрати Исуса за природног и законитог Јосифовог и Маријиног сина, као што видимо из Еванђеља да су они тако и веровали и говорили (Мт. 13,55). Брак је, дакле склопљен: цониугиум ратум - дововорени брак. Нико није преварен, и нико оштећен. Ко ће као Бог!


    Питање даљег брачног живота

    Писац ове књиге просто дрхти и стрепи од страха пред Мајком Божјом што приморан секташком заблудом мора да пише о ономе што представља домаћу тајну сваког брака. Но, истину треба извести на чистац!
    Остварен је цониугум ратум, а да ли и цонсуматум? Да! одговарају секташи! Јер, веле, ено у Еванђељу пише:" и Јосиф узе жену своју. И не познаше је док не роди сина и даде му име Исус" (Мт. 1,25). Дакле, они су се уздржавали од природног брачног живота само док се Исус није родио, а даље не.

    То тако кажу секташи, али не и еванђелист. Он уопште ништа не каже нити помишља да опсиује њихов брачни живот после Исусовог рођења. Њему је циљ само то, да опише Исусово рођење и да покаже да у том рођењу Јосиф није имао никаквог физичког удела. А шта је било после рођења, он о томе уопште ништа не каже. Тек да је еванђелист додао:"и после Исусовог рођења наставили су свој природни брачни живот", тек тада би секташи имали еванђелску потврду за своју заблуду. А без тога они тврдећи да верују Св.писму, подмећу еванђелисту Матеју да је рекао нешто што није рекао.

    Али, то се подразумева! - веле секташи. То следи из израза "док не роди сина". Напротив, то се не подразумева ни логички ни граматички ни психолошки. Логички се подразумева оно што не може бити друкчије него што је речено. А израз "док не" дозвољава и друкчије тумачење од оног које му секташи намећу као нужно.

    Узмимо најпре један пример из обичног говора. Муж се договара са женом да ли да се преселе у други стан или да остану у истом. У току тих договора муж изненада буде хитно позван у војску. Он каже:"Остани у том стану док не дођем из војске."

    Да ли ово "остани док не дођем" значи да ће се они баш обавезно преселити у други стан кад он дође из војске? Ко год разуме дух српског језика и логички смисао израза видеће да та мужева изјава нипошто не значи баш обавезно преселење кад се буде вратио. Можда ће се преселити, а можда и неће. О том потом. Видеће се кад се муж врати из војске.

    Ево и неких примера из Библије. Бог говори кажњеном Адаму:"Са знојем лица својега јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет"(1.Мојс. 3,19). Било би крајње нелогично тврдити да те речи значе да ће Адам кад се врати у земљу јести хлеб без зноја.

    "Рече Господ Господу мојему седи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима"(Пс. 110,1). Зар би било логично тврдити да ове речи значе седење с десне стране само дотле, а даље ће седети с леве стране?!

    Спаситељ говори својим ученицима пред своје вазнесење:"И ето, ја сам с вама до свршетка века"(Мт. 28,20 ). Другим речима то значи:"Ја сам с вама док не дође свршетак века". Значи ли то да после тог догађаја неће више бити с њима? Свакако не значи. Он ће и даље бити с њима, што видимо из директног сведочанства Св.писма које каже да ћемо после свршетка века бити однети у сусрет Господу и тако ћемо "свагда с Господом бити"(1.Сол. 4,16-17 ).

    Као што у наведеним примерима оно "док не" не мора да означава обавезну промену после одређеног рока, тако ни овде у Еванђељу, онај израз "док не роди сина" не мора да значи да је промена у односима после тог рока обавезно наступила, и да је Јосиф свој дотадашњи став променио после рођења Исусовог.

    Дакле, секташки "доказ" о природном брачном животу Јосифа и Марије после рођења Исусовог, заснован на тврдњи "то се подразумева из израза док не роди сина", не вреди ништа. Не подразумева се!

    Остаје нам да се обратимо психологији. Еванђеље тврди да је "Јосиф био човек праведан"(Мт. 1,19 ). Као праведан, сигурно је био и Богу послушан. Ако му је Бог преко анђела у сну јасно открио шта се све десило, и ако му је објаснио шта је и ко је Марија, и каква је Божја намера са њом и са њиховим браком, Јосиф би морао бити прави монструм од човека ако би и после тога остао при својој првобитној намери и при своме првобитном схватању овога брака са Маријом. А у том случају Еванђеље не би могло рећи за Јосифа да је био "човек праведан", него похлепан и похотљив. Еванђеље међутим не само што тврди да је он био "човек праведан", него и да је послушао савет анђела Господњег и поступио као што му би казано.

    Дакле, све то нас уверава да је брак Јосифа и Марије био оно што правници називају цониугиум ратум, сед нон цонсуматум: правнички законски склопљен, али телесно не извршен.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:17:24 CET

    Питање о Христовој браћи и сестрама

    Па ако је то тако, веле секташи, откуд онда Богородици више деце? Зашто еванђелист Лука каже да је Марија у Витлејему родила својега "сина првенца"? Првенац је по секташкој логици само онај после кога се роде још неколико деце. Тако то "научно" тврди и Ренан. А да је такво закључивање исправно, сведочи еванђелист Матеј који наводи и број имена остале Маријине деце (Мт. 13,55 ).

    Кад човек површно прочита ове еванђелске текстове добије утисак да су секташи заиста у праву. Међутим, озбиљно и опрезно удубљивање у те текстове показује нам да је тај утисак врло варљив.

    Ми данас више водимо рачуна о томе да ли је неко јединац него да ли је првенац. "Једини у мајке", "јединче мамино", "једини татин син", то је идеал многих данашњих бракова. У доба кад је Еванђеље писано, имати само јединца, то није представљало за породицу никакву особиту част и срећу. То је било као нека врста "утешне неграде". Срећан је и благословен пред Богом онај који има много деце. Отуда је увек био нагласак на првенцу, а не на јединцу. Првенац је имао изузетна права која остала деца нису имала. Он је наследник оцевог благослова. Отуда је рец "првенац" представљала неку врсту почасти којом се истиче нека личност. Зато је сваки прворођени син био првенац без обзира хоће ли он остати јединац, или ће накнадно добити још којег брата и сестру. Он и као јединац ужива сва права првенца. То је оно што су људи еванђелског доба сматрали толико важним да се ничије првенаство није прећуткивало, него се истицало. Рецимо то у облику логичког суда: Сваки првенац, не мора бити уједно и јединац. Али сваки јединац је уједно и првенац. И пошто се првенаство истицало као важан податак о некој личности, то онда Еванђелист сасвим природно констатује да је Исус Маријин првенац. Из тога пак следи да назив "првенац" за Исуса још не доказује да је Марија и осим њега имала друге деце.

    Напоменимо овде узгред да је Исус заиста првенац не само у смислу примогенитуре, него и у Божјем плану спасења. "Он је глава тела Цркве: Он је почетак, прворођени из мртвих"(Кол. 1,18; 1.Кор. 15,20 ). Он је "првенац међу многом браћом"(Рим. 8,29 ), јер је Он "прворођени свет створења"(Кол. 1,15). У том смислу Христос је такође првенац. Зато се и пева у цркви:"Христос от мертвих воста начатох усопших. Первотожден твари и содјетељ свјех бивших"(Христос устаде из мртвих, почетак васкрсења (тј. први који је васкрснуо, првенац из мртвих). Он је прворођен пре сваке творевине и создатељ свега што постоји").

    Па ако је то све тако, веле секташи, зашто онда еванђелист пише да је Марија имала више деце, и набраја их поименце?(Мт. 13,55).

    Где пише да су то била Маријина деца?! То нигде не пише! Матеј каже само то да су споменуте личности биле Христове сестре и браћа, како су то мислили становници града Назарета. И ништа више.

    Па то је исто, то је довољно. Ако су били Христова браћа и сестре онда су били и Маријина деца, деца Исусове мајке, веле секташи.

    То не мора да буде! Може неко имати сестре и браћу који нису деца његове мајке, него деца његовог оца из првог брака. Зар не би било могуће, кад еванђелист већ не каже да су те личности биле Маријина деца, да су онда биле Јосифова деца из његовог првог брака? Или можда побочни рођаци Исусови било са материне, било са Јосифове стране?

    То је немогуће, веле секташи, јер они се у Еванђељу не називају Исусовим рођацима него баш браћом и сестрама.

    Зашто би било немогуће? У српском језику постоје тачни називи за сваку врсту, чак за сваку нијансу сродства. Западни народи, међутим, немају такво богатство речи да би изразили сваку врсту сродства сасвим строго. Код нас је ујак ујак, а стриц стриц, а теча теча. На западу је све то "Онкел". Јевреји такође немају велико богатство у речима којим се изражава сродство, или бар нису водили стого рачуна о степенима сродства. Из Библије знамо да је Аврам Лоту био стриц, и то прави, рођени непосредни стриц, то јест рођени брат његовог оца Арана (1.Мојс. 13,. Дакле, "браћа" су, али не у буквалном смислу речи него у неком ширем значењу те речи. Свето писмо не поставља никакву сметњу да и Исусову браћу и сестре схватимо у том сирем смислу речи, у смислу блиских или чак и даљих рођака.

    Па да, веле секташи, али све то још не искључује могућност да су Исусова браћа и сестре ипак Маријина деца.

    Ипак, има нешто што оспорава и то дефинитивно оспорава тачност секташког умовања. То је пре свега чињеница да их еванђелист нигде не назива Маријином децом, а осим тога још јасније против секташке тврдње говори еванђелист Јован. Он је једини од ученика стојао под крстом на којем је Спаситељ био распет, па нам догађај саопштава као очевидац. По његовом сведочанству ту је под крстом стојала и Мати Исусова. "А Исус видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци: жено, ето ти сина. Затим рече ученику: ето ти мајке. И од онога часа узе је ученик себи (Јн. 19,26-27).

    Из тих Спаситељевих речи упућених Мајци следи далекосежан закључак. Следи закључак да Његова мати није имала друге деце осим Њега, јер да их је имала не би је њен Син остављао на старање своме ученику, нити би она пристала да напусти своју децу па да оде код Јована који јој није био никакав род.

    Дакле, Мати Исусова нити је била у стварном физичком браку са Јосифом, нити је осим Исуса имала још неко дете. Та истина Цркви је позната била одувек из Светог предања, а та истина следи и из Светог писма.

    Назив Мајка Божја и Богородица

    Секташи не употребљавају ниједан од ова два назива, изговарајући се да тих назива нема у Светом писму. Баптистички проповедник Симо Ралевић чак тврди да је Марија на концилу у Ефесу проглашена Мајком Божјом.

    Његова тврдња није тачна ни историјски ни библијски. Тачно је само то да реч "Богородица" не постоји у Светом писму. Но, ако не постоји сам израз, постоји појам. Као што смо већ констатовали напред, не постоји у Светом писму ни израз религија, ни морал, ни етика, па се ипак не може рећи да Библија о тим појмовима уопште не говори.

    Израз Богородица је богословски израз и у њему је изречена читава суштина хришћанства. Хришћанство није нека философска теорија каквог назаретског дрводеље, као што је пантеизам философије Герличког обућара Јакоба Бемеа. Хришћанство је евангелије, то јест блага или радосна вест о спасењу људског рода кроз оваплоћење, страдање, васкрсење, вазнесење Исуса Христа, оваоплоћеног другог лица Свете Тројице, или Бога Сина. Према томе, хришћанства као религије не може бити без боговаплоћења. А ни боговаплоћења без Богородице. Према томе, ко признаје да је Исус из Назарета оваплоћени Бог Син, друго лице Свете Тројице, тај за Његову Матер може наћи једини одговарајући назив: Богородица, или Мајка Божја, или Мајка Господња. Ако се секташи устручавају да употребе те називе, него се ограничавају само на обичан назив њеног личног имена Марија, онда тиме показују да не верују у Божанство Христово, у боговаплоћење. А оспоравати ту централну истину Еванђеља, то значи бити јеретик.

    Тако је цариградски архиепископ Несторије оспоравао назив Богородица и Мати Божија, а предлагао је назив Христородица. На сабору у Ефесу био је због тога осуђен као јеретик. Вероватно због тога Симо Ралевић мисли и тврди да је "Марија на сабору у Ефесу названа "Мати Божија". Сабор је само констатовао да је израз Богородица, који је постојао још од раније, потпуно исправан, православан. Иначе назив Мајка Божја, или Мати Господња је потпуно библијски израз. Он потиче од Јелисавете, мајке Св.Јована Крститеља. Колико знамо из Еванђеља, Јелисавета је била прва личност која је Свету Дјеву Марију назвала Мајком Господњом. А што је овде од изузетне важности, Јелисавета то није учинила на своју руку, него "испунивши се Духа Светог".
    Извештај еванђелисте Луке гласи:"Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, И НАПУНИ СЕ ДУХА СВЕТОГА ЈЕЛИСАВЕТА, те повикне из гласа и рече: благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да МАЈКА МОГА ГОСПОДА дође к мени?"(Лк. 1,41-43).

    Дакле, по сведочанству Светог писма Дух Свети назива Свету Дјеву Марију БЛАГОСЛОВЕНОМ и МАЈКОМ ГОСПОДА. Анђео Благовесник такође је назива благословеном, а секташи је називају просто Маријом. И још при свем том тврде да верују Светом писму "исправно", а не сујеверно!

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:17:58 CET

    Молитвено поштовање Свете Богородице

    Свето писмо не говори о Светој Богородици много ни често. Али из онога што нам каже, следи јасно и недвосмислено да је Бог њој указао изузетно велику част: учинио ју је највећим људским учесником у тајни спасења рода људског јер се кроз њу оваплотио Син Божји. Њена личност је послужила као каква врата, као каква капија кроз коју је прошао Цар небески долазећи у овај свет. Фигуративно, сликовито говорећи она је слична лествици небеској коју је Јаков сањао. Она је као звезда која најављује долазак Сунца правде Господа Исуса Христа. Сва та поређења и слике и фигуре обилато су користили црквени песници у песмама које прослављају Свету Богородицу. Те библијске слике читају се у цркви као паримеји уочи Богородичиних празника. Секташи на све то кажу: то је многобоштво! Ви обожавате Марију покрај јединог Бога. Узалудно је објашњавати им да између божанства и поштовања постоји огромна разлика. Никад никоме од православних није пала на памет мисао да је Света Богородица неко божанство. Никад је нисмо називали богињом. Никада јој нисмо приписивали божанска својства. Увек смо били свесни да је она људско биће, право људско биће, али људска особа коју је Бог узвисио толиким милостима и почастима какве нису доживели ни херувими ни серафими. Она је постала Мајка Божја, а нико од херувима или серафима ту част по природи ствари не може доживети. Зато је најчешћи начин којим прослављамо Свету Богородицу изражен у песми "Заиста је достојно називати блаженом Тебе Богородицу, увек блажену и најнепорочнију, и матер Бога нашега. Часнију од херувима и несравњено славнију од серафима. Тебе, праву Богородицу, која си натприродно родила Реч Божју ми величамо".

    У тој песми не само што нема ништа нееванђелско него је свака њена реч заснована на Светом писму.

    Али, Свето писмо нигде не каже да се треба молити Марији, веле секташи. Треба се молити само Богу.

    Заиста, Свето писмо нигде није издало неку изричиту заповест да се Богородици морају приносити молитве. Али таква заповест није ни потребна. Сваком човеку који схвати духовну величину Мајке Божје биће само по себи јасно како да се према њој опходи, да ли да је велича као часнију од херувима и несравњено славнију од серафима, или да је сматра само за обичну Марију, "дивну и побожну Јеврејку"-једну од многих Марија, и једну од многих "дивних и побожних Јеврејки", каква је на пример била њена тетка Јелисавета, или Ана мати Самуилова, мати Мојсијева и многе друге знане и незнане Јеврејке.

    Уосталом, ако није издата заповест да је молитвено поштујемо, изречено је једно далекосежно пророштво да ће њу звати блаженом сви нараштаји, сви осим секташа. То пророштво изрекла је сама Богородица, јер је јасно схватила далекосежност догађаја о којем јој је благовестио анђео Божји. Она је то изрекла у оној дивној химни:"Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спаситељу моме, што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји звати блаженом (Лк. 1,46-47 ). И заиста то је пророштво које се оставрило на очиглед целог света. У време кад га је Богородица изрекла свако је у то могао сумњати, а злуради и пакосни могли су се чак и подсмевати. Данас свако мора остати задивљен пред оствареним пророштвом једне незнатне девојке коју тада нико осим рођака и комшија није ни познавао.

    Још нешто. У Светом писму је заповеђено да се молимо једни за друге, јер усрдна молитва праведника много може помоћи (Јак. 5,16 ).

    Ове речи Светог писма примењују и секташи. И они се моле једни за друге верујући да ће Бог испунити њихове молитве. То је лепо с њихове стране и похвално. Једино је нелогично, зашто верују да ће Бог испунити само њихове молитве које узносе једни за друге, а неће испунити и молитве своје Мајке које она приноси за нас. Ако су Богу угодне молитве праведника, а Свето писмо каже:"Господ чује молитву праведника"(Пр. 15,29 ), онда му свакако бива угодна и молитва најцистије људске особе, Мајке Његове.

    Против ове сасвим логичне вере, да молитве Свете Богородице могу да буду врло делотворне, секташи се заклањају за своју веру да је Богородица мртва као и сви покојници те да она нити може наше молитве чути, нити их може Христу саопштити.

    Питање о животу после телесне смрти расправљаћемо кад на то дође ред. За сада можемо рећи само толико да искуство хришћанског света у току скоро две хиљаде година хришћанске историје сведочи да је Света Богородица многе и многе молитве чула и услишила.

    Преме свему реченоме, став секташа према Светој Богородици је потпуно у супротности са Библијом и са фактичким стањем ствари, јер "Марија мајка Исусова", да се изразимо секташком термонологијом, није само Марија као свака друга Марија, нити је само "дивна и побожна Јеврејка" како је називају секташи, а није такође ни природна телесна супруга праведног Јосифа, а исто тако није ни налик на Дијану или Изиду или Астрату и разне друге многобожачке богиње, него је она по сведочанству Светог Духа Мати Господња (Лк. 1,41-43 ), дакле права Богородица (сушчаја Богородица) помоћница хришћана и свих оних који јој се у невољи молитвено обраћају. Ако јеретицима то није доста, онда нека нам покажу где је у Светом писму забрањено да је поштујемо!

    МОЛИТВЕНО ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА

    Као што секташи одричу молитвено поштовање Мајци Божјој, тако исто одричу молитвено поштовање и признавање светитеља. За њих то није ништа друго него обично многобоштво и гажење Прве Божје заповести која, као што знамо, гласи:"Ја сам Господ Бог твој немој имати других богова осим мене".

    Њихов приговор нама православнима био би оправдан само тада, кад бисмо ми православни сматрали светитеље за богове и кад бисмо им указивали божанско поштовање или обожавање. Међутим, не само званична црквена догматика, него ни најпримитивније православне народне масе не схватају то тако као што нам секташи подмећу. Нико од нас православних никада није учио ни тврдио ни говорио ни веровао да су св.Георгије, св.Василије, св.Сава и остали светитељи нека божанства, нити да имају божанске особине, божанску силу и божанску моћ. Ми из искуства верујемо и знамо да су многи светитељи имали дар чудотворства, али никад нисмо ни учили ни мислили да они та чудеса чине својом личном силом, него чудеса чини Бог преко њих да би нам показао светитеље као пример вере и побожности. Скоро свака песма посвећена неком светитељу, било тропар, било кондак, било нека стихира, хвале и прослављају светитељево страдање ако је био мученик, или његове трудове у проповедању истине Христове ако је био апостол или учитељ Цркве, или његове подвиге и добра дела ако је био подвижник. Ни једна једина црквена песма не спомиње ни најблеђу алузију на то да је дотични светитељ тобож исто што и Бог. То нам секташи просто безобразно подмећу. Светитељи нису богови! То је наш православни став! Чак и кад чине чудеса то Бог кроз њих чини. Тако у многим тропарима и пише завршетак:"Слава давшему тебје крјепост слава вјенчавшему тја, слава дјевствујушчему тобоју свјем исцјељенија" то јест:"Слава Ономе који ти је дао снагу, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе који кроз тебе чини свима исцељење". А цело наше молитвено обраћање светитељу своди се на то да молимо светитеља да се и он моли Богу за спасење душа наших. Тако на пример тропар Светом Сави, пошто изнесе све заслуге светитељеве за његова духовна чеда и за отачаство, завршава се речима:"поштујући те, молимо те моли Христа Бога да нам дарује велику милост". Ако знамо да нас Свето писмо упућује да се молимо Богу једни за друге (Јак. 5,16 ), и ако знамо да и сам апостол Павле пише Јеврејима "Молите се Богу за нас... Утолико више молим вас да то чините да бих вам брже био враћен."(Јевр. 13,18-19), онда је јасно да то није против библијски поступак, него баш у складу са Библијом.

    Према томе, кад се ми молитвено обраћамо светитељима да се моле за нас, ми не само што не чинимо никакав грех тиме, него управо испуњавамо Свето писмо. Апостол Павле пише Филипљанима да се с радошћу моли за њих у свакој својој молитви (Фил. 1,3-4). Зашто се онда не би молио и за нас, ако га замолимо?!

    А да Бог услишава молитве светих, то не само да је близу сваке здраве памети, него о томе имамо непосредну потврду у Светом писму. Сам Бог обећава Авимелеху да ће услишити Авраамову молитву за њега да му се опросте греси (1.Мојс. 20,7). На молбу Авраама Бог је био спреман да поштеди чак и Содом и Гомор од казне, само да се у тим градовима нашло бар десет праведника (1.Мојс. 18,23-33). Мојсијева молитва Богу спасла је израиљски народ од строге Божје казне (2.Мојс. 32,7-14). Пророк Илија се молитвом обраћа Богу да оживи умрлог сина удовице у Сарепти Сидонској и Бог му услиши молитву (1.Цар. 17,17-23). На молитву пророка Илије "огањ с неба" спалио је постављену жртву (1.Цар. 18,30-38 ) на његову молбу Бог после три и по године суше пушта обилну кишу (1.Цар. 17,1;18,1-45 ). Бог каже да ће услишити молитву Јовову за његове пријатеље, јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).

    У Светом писму Новог завета видимо да апостоли на молбу појединих људи својим молитвама Христу, а силом Христовом, чине чудесна исцељења. Чак и васкрсења мртвих.

    На молбу своје Мајке Спаситељ претвара воду у вино у моменту кад је "дошао његов час" и тиме избавља домаћина од неугодности пред гостима (Јн. 2,1-11). На молбу својих ученика Спаситељ услишава вапај жене Хананејке (Мт. 15,21-2). Апостоли Петар и Јован силом Христовом исцељују узетог хромог човека који беше просио крај храмовних врата у Јерусалиму (Дап. 3,1-16 ). Петар силом Христовом исцељује Енеја и васкрсава Тавиту (Дап. 9,32-41 ). Апостол Павле силом Христовом васкрсава младића Евтиха у Троади (Дап. 20,9-10 ), а у Филипима именом Христовим истерује злог духа врачарског из једне робиње (Дап.16,16-1). Апостол Јаков саветује болним хришћанима да позову презвитере црквене да се моле за болеснике и да га помажу уљем па ће му молитва вере помоћи и Господ ће га исцелити (Јак. 5,14-15).

    Сви ти примери сведоче да Свето писмо, обратно од учења секташа, сасвим озбиљно тврди да молитве светитеља помажу онима за које се они моле. А то је сагласно и са обећањем Спаситељевим да ће "онај који верује у мене чинити дела која ја чиним, чиниће и већа од ових" (Јн. 14,12).

    Ово обећање Спаситељево испунило се и испуњава се на његовим ученицима, како видесмо из Светог писма, а касније се испуњавало и на светитељима кроз целу историју Цркве.

    Дабоме, секташи ће се и опет заклонити за ону своју већ искрзану тврдњу да оно што су чинили светитељи није записано у Светом писму, а они ето "верују само Писму", само речи Божјој!

    Заиста бесмислен захтев! Као да је цела историја Цркве и целог света запечаћена оног дана кад је написана последња књига Светог писма! Као да је тиме стављена тачка на све догађаје и ништа се више у свету неће догађати у име Христово него само оно што је записано у књигама Светог писма! Држати се таквог принципа, то управо значи бити против Светог писма, јер оно не само што нигде не тврди да се Христова чудесна дела неће више никад поновити, него напротив баш то потврђује да ће они који буду веровали у Христа чинити дела која је чинио и Он, па чак и већа. И заиста, нигде у Еванђељу није речено да је сенка Христова некога излечила, а књига Дела апостолска тврди да су износили болеснике да би макар сенка Петрова осенила неког од њих (Дап. 5,15). За апостола Павла је записано да је "Бог - преко Павлових руку - чинио необична чуда, тако да су и убрусе за зној и кецеље са његовог тела односили на болеснике и болести су их остављале и зли дуси су излазили из њих" (Дап. 19,11-12 ).

    На све ово секташи кажу да "чудеса нису непогрешив знак Божје присутности" па покушавају да се заклоне за Спаситељеве речи упућене грешницима:"Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли пророковали у твоје име, и у твоје име изгонили демоне, и у твоје име многа чуда учинили? И тада ћу им изјавити: никада вас нисам упознао, одлазите од мене ви који чините безакоње".(Мт. 7,22-23 ).

    Но, кад се прочита цео текст који је у вези са овим речима, види се јасно да се то не односи на праве светитеље и на права чудеса, него на лажне светитеље, који само имају образину побожности, на лажне пророке који тобож знају кад ће бити други долазак Христов па о томе "пророкују" и "припремају" свет за тај други долазак, и на оне који чине лажна чудеса, опет у име Христово као што ће чинити и сам антихрист и његове слуге (2.Сол. 2,3-12). А прави светитељи нису слуге антихристове него Христове, и поштујући њих ми преко њих поштујемо самог Бога, јер Свето писмо каже да је диван Господ у светитељима својим (2.Сол. 1,10-12 ).

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:18:09 CET

    Један је посредник

    Да би доказали да наше молитве упућене Мајци Божјој и светитељима нису у складу са Светим писмом секташи често цитирају речи апостола Павла:"Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос" (1.Тим. 2,5). Такође се позивају и на речи св.Јована Богослова: "Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа праведника" (1.Јн. 2,1). Томе додају и речи из Посланице Римљанима (8,34):"Ко је тај који ће их судити? Да ли Христос Исус који је умро, и шта више васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас?"

    Ето, веле секташи, покрај тако јасних речи Светог писма молитвено обраћање Марији и светитељима потпуно је излишно. Они немају никаква права да буду посредници између нас и Бога. Посредник је само један, Исус Христос и он се моли за нас.

    Овакво секташко умовање је погрешно и са логичке и са библијске тачке гледишта. Са логичке тачке гледишта то је типичан пример за погрешан доказ који доказује више него што доказивачу треба. Јер, ако заједно са секташима кажемо да су молитве светитеља излишне покрај посредништва Христовог, онда су излишне и секташке молитве за њихову децу, родитеље и пријатеље. А они такве молитве ипак читају.

    Са библијске тачке гледишта тај секташки доказ је неправилан јер превиђају да је Христово посредовање пред Оцем небеским за нас нешто сасвим друго него светитељске молитве. Да су секташи продужили да читају цитате које су нам навели, онда би јасно видели ту истину. Христово посредништво се састоји у томе што је "самога себе дао као откуп за све" (1.Тим. 2,6). "Он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целог света" (1.Јн. 2,2).

    У томе смислу Он је заиста једини посредник између Бога и људи, јер такву жртву помирења нико осим Њега није принео. Зато нама не пада ни на крај памети помисао да су Мајка Божја или светитељи страдали за наше искупљење. Ми њих и не молимо да нам они буду Искупитељи и Спаситељи место Христа, него да као праведнији од нас принесу своје молитве Богу да нас Он својом милошћу спасе. Тачно онако као што је сам Бог саветовао Јововим пријатељима нек моле Јова да се моли Богу за њих па ће Бог ту молитву услишити јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).

    На све то секташи одговарају оно што смо већ споменули: примери који су наведени из Библије тичу се светитеља док су још били живи, на земљи, а не после њихове смрти. Они су мртви и према томе нити нас чују, нити су у стању да наше молитве спроведу и пренесу Богу.

    Да су света лица о којимо је било речи у овом чланку заиста отишла из овог света то је тачно. Но не треба заборављати на речи Спаситељеве да "Бог није Бог мртвих него живих" (Мт. 22,32 ). И те Његове речи односе се баш на Аврама, Исака и Јакова који у то време као да ове речи изречене више нису били међу нама на земљи, јер "ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рим. 14,8 ). Да се покојници и после телесне смрти могу сећати нас на земљи сведочи Свето писмо, јер апостол Петар пише хришћанима: "настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога" (2.Петр. 1,15 ).

    Он је ове речи писао пред смрт, тако пише у његовој Посланици. Па пошто зна да му је смрт близу како ће он "настојати" да се његови верни и после његове смрти сећају његове науке коју им је предао, ако ни њега самог не буде нигде било после смрти?

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:19:54 CET

    СЕКТАШКА ЕСХАТОЛОГИЈА

    ПИТАЊЕ ЗАГРОБНОГ ЖИВОТА


    Као што смо већ из досадашњег излагања видели, у врло тесној вези са поштовањем Мајке Божје и светитеља стоји питање загробног живота. Ако има загробног живота, онда су сви наши напред изнесени докази за поштовање светитеља потпуно исправни. Ако пак загробног живота нема, онда наши напред изнесени докази могу бити библијски исправни јер су засновани на несумњивим цитатима из Светог писма, али фактички да буду ипак безвредни. Заиста, шта вреди молити се ономе кога нигде нема! Зато нас сама природа проблема упућује да одмах иза овог напред изложеног чланка погледамо какво је учење Библије о загробном животу.

    Рецимо одмах да скоро сви секташи заједно са материјалистима поричу загробни живот човекове душе после смрти. Изузетак чине мормони, спиритисти и донекле баптисти. Они кажу да је то веровање неоплатонска доктрина, а не баптистичка догма. А најотвореније и најенергичније то поричу адвентисти и Јеховини сведоци. Адвентисти чак сматрају да је учење о бесмртности душе директно ђаволско учење, јер то је одјек, оне сатанине преваре речене Еви у рају: нећете ви умрети. Бог говори Адаму да ће умрети у онај час кад окуси плод са забрањеног дрвета, дакле Божја је тврдња да је човек смртан, а дјаво прича Еви о бесмртности:"нећете ви умрети". "То је прва одржана проповед о бесмртности душе"-каже Х.Г.Вајт. Према томе православно веровање у загробни живот или бесмртност душе није ништа друго него ђаволска превара (1.Мојс. 2,17; 3,1-4 ). И то је "сотонина прва лаж".

    Јеховини сведоци су исто тако ватрени противници вере у бесмртност душе и тврде да је та "лажна наука" дошла хришћанима из многобоштва, специјално из вавилонске религије. А "главни узрочник те лажи је сотона отац лажи".

    Заиста, чињеница је да у загробни живот душе верују не само хришћани, него то уче и све нехришћанске религије. То је вера човечанства као целине. Но, Црква учи да је људска душа бесмртна не зато што је то општа вера човечанства, нити зато што је тако учила вавилонска религија. Општа вера човечанства у бесмртност душе није извор црквене догме него може да послужи само као један природан доказ за стварност загробног живота, јер оно што сви људи верују то је израз људске природе, а што је израз природе то не може бити у основи лажно, јер кад би било лажно било би неприродно, а тада већ не би могло бити израз људске природе.

    Но пошто извор вере не може бити људско умовање, макар било логички и исправно, него извор догме може бити само натприродно Божје откривење, то онда ни вера у загробни живот није ушла у хришћанску догматику нити из какве старе религије и философије, нити уопште из људског умовања, него из натприродног Божјег откривења које нам је дато у Светом предању и Светом писму. Зато је тврдња секташа да је Црква позајмила своје учење о загробном животу чисто набедјивање и нетачност.

    Пошто постојање душе и загробног живота оспорава материјалистичка философија исто као и хришћански секташи, то бисмо онда и ми њима могли приговорити да су они усвојили материјалистичко атеистичко учење па га само обукли у намештене библијске цитате. И заиста, с обзиром на чињеницу да се адвентистичко и јеховистичко учење о непостојању душе појављује тек средином 19.века, а материјалистичко учење о души размахало се већ у 18.веку код француских енциклопедиста, посебно код Пола Хобалха, а у 19.веку у философији Фогта, Бихнера и Фојербаха достигло свој врхунац, није ни мало искључено да постоји извесна узрочна веза та два начина порицања истине о загробном животу душе: материјалисти тобож у име науке, а секташи у име Библије. Морамо опет да се сетимо Билхерове ратне тактике против Наполеона: "marschieren getrennt, schlagen zusammen".(Марширати одвојено, тући заједно).

    Но пошто и секташи желе да своје учење доказују само на основу Библије, иако у њиховим "чисто" библијским доказима има још како велика видљива доза рационализма, а и ми желимо да чујемо само Богом откривену истину, то ћемо овде сва философска и природно научна разматрања тога проблема оставити далеко по страни, па ћемо се обратити само Откривењу, или речи Божјој. При томе ћемо се и ми православни у овој расправи више позивати на Свето писмо него на Свето предање, јер секташи кажу да верују само Светом писму. Оставићемо по страни и понеке модерне западне теологе који не припадају ни јеховистима ни адвентистима, али и они сматрају да Библија не зна за бесмртност дусе и да је јеврејски начин схватања душе различит од јелинистичког. Нас се овде тиче Библија као реч Божја а не као израз јеврејске философије. Ако бисмо Библију схватили као јеврејску философију, онда би она - као и свака људска философија - била за нас сасвим необавезна, ништа обавезнија нити интересантнија и истинитија од сваке друге народне философије.

    Библијски аргументи против бесмртности душе

    По секташком тумачењу Библије душа не постоји као неко посебно духовно биће суштински различито од тела. Душа то је сам жив човек, јер вели Библија: "А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива"(1,Мојс. 2,7 ). Овде се, дакле, нигде не спомиње некаква бесмртна душа, него живо човеково тело којега оживљује дух који му је удахнут од Бога, то је "душа жива". И та "људска душа није ништа друго неголи сама жива особа, а дух је животна снага која омогућује тој особи да живи. Дух дакле није нека особа, а он и не може радити оно што може једна особа: не може мислити, говорити, слушати, гледати и осећати"- пише нам један Јеховин сведок, и поручује: "У том погледу могли би га сразмерити са електричном струјом једне батерије. Струја може проузрочити да се упали погонско гориво тако да може да производи снагу, да се упале фарови и да свира радио у аутомобилу. Да ли би од батерије достављена струја могла проузрочити та деловања без мотора, без фарова и радија? Не би, јер та струја је само снага која омогућује да може деловати мотор."

    Ето тако јеховисти уче о души, и то своје учење подмећу Библији, уместо Фојербаху и Бихнеру и осталим материјалистима, јер као што свако зна, то је чисто материјалистичко учење, а не библијско. То поређење људског духа са струјом и одрицање људском духу духовних функција са преношењем тих функција на тело, Библија нигде не спомиње ни једном речју. То је произвољно јеховистичко тумачење које је, као што ћемо то видети из даљег излагања, сасвим погрешно, и са научне и са библијске тачке гледишта.

    Други доказ против бесмртности душе наводе секташи тврдећи да се реч душа спомиње у Библији 850 пута - а по адвентистичком прорачуну чак 1700 пута - а нема ни једног јединог случаја да је названа "бесмртном","неразоривом", "неразрушивом". А да је бесмртна, ваљда би Библија то макар једанпут казала! Напротив! Библија каже да и душа може умрети и говори о смрти душе. "Која душа згријеши она ће умријети" (Језек. 18,4 ).

    Трећи доказ против бесмртности душе налазе секташи у чињеници да Библија и животиње назива "душом живом", па је према томе попречна свака разлика између човека и животиње. "Тај дух, или та животна снага, се налази у свим живим створењима и преноси се код оплодње са родитеља на потомство...Пошто тај дух или ту животну снагу поседује човек и животиња, умире човек исто као и животиња...- тако нас поучава јеховистички писац.

    За такву тврдњу наводе се многи цитати из старозаветне Библије. Тако, на пример у Библији заиста пише да је душа исто што и крв.

    а) После потопа Бог говори Ноју: "Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв. Јер ћу и вашу крв, душе ваше искати из руке самога човека, из руке свакога брата његова искаћу душу човечију" (1.Мојс. 9,4-5 ).

    Та заповест понавља се више пута на разне начине. Ево још једног таквог цитата: "Јер је душа свакога тијела крв његова, то му је душа. Зато рекох синовима Израиљевијем: крви ниједнога тијела не једите, јер је душа свакога тијела крв његова" (3.Мојс. 17,14 ).

    Да не постоји никаква разлика између човека и животиње кад умру, и за то секташи наводе цитате. "Јер што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива, како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух, и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина". "Све иде на једно мјесто, све је од праха и све се враћа у прах" (Књ.Проп. 9,5-6 ).

    Мртви нису ничега свесни и за то постоје цитати:"Јер живи знају да ће умрјети, а мртви не знају ништа, нити им шта плате јер им се спомен заборавио...и више немају дијела ни у чему што бива под сунцем" (Књ.Проп. 9,5-6 ).

    Мртви не знају баш ништа. Не само што не знају ништа за овај наш и њихов бивши земаљски живот, него не знају ни за саме себе, а ни за Господа. Псалмист се обраћа Господу и каже: "Јер мртви не спомињу тебе, у гробу ко ће те славити"(Пс. 6,5 ). "Каква је корист од крви моје, да сиђем у гроб? Хоће ли те прах славити или казивати истину твоју"?(Пс. 30,9 ). "Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса, или ће мртви устати и тебе славити?" "Е да ли ће се у гробу проповједати милост твоја и истина твоја у труљењу? Е да ли ће у тами познати чудеса твоја и правду твоју где се све заборавља?(Пс. 88,10-12 ). "Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо где се мучи"(Пс. 115,17 ).

    А зашто мртви неће Бога хвалити? Па зато што кад човек умре "Изиђе из њега дух и врати се у земљу своју, тај дан пропадну све помисли његове"(Пс. 146,4 ).

    Ето, то су библијски докази које секташи наводе против постојања душе као посебне духовне супстанције спојене са телом и против њене бесмртности после распадања тела. У вези с тим поричу постојање икаквог небеског блаженства, или популарно речено раја, јер човека после смрти нема нигде. А исто тако поричу и постојање пакла, јер се та реч у Св.писму разлицито преводи и има само фигуративно значење. Уосталом по њиховој изјави Бог не мучи никакве душе, јер би то било у противности са Божјом благошћу и љубављу.

    Тако, дакле, а читали Холбаха и Бихнера, а читали јеховистичко и адвентистичко учење о дуси, исто нам се хвата: Душе нема ни у живом човеку, а камо ли после смрти. "И псу живу боље је него мртву лаву". (Књ.проп. 9,4 ).

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:20:17 CET

    Осврт на ове доказе

    Кад човек прочита ову секташку аргументацију добија утисак на први поглед да је она јака и неоспорна. Но погледајмо је изблиза.

    Пре свега, треба признати да су цитати тачно преведени. То заиста тако пише у Светом писму! А да ли су и тачно протумачени, и да ли је то баш све што Свето писмо каже о души и њеној бесмртности? Е,то је већ друго питање! То управо треба овде да проверимо.

    Како је створен човек?

    Задржимо се најпре на библијском приказу стварања човека. "А створи Господ Бог човјека од праха земаљског (први акт стварања) и дуну му у нос дух животни (други акт при стварању човека) и поста човјек душа жива" (1.Мојс. 2,7 ).

    Као што се очигледно види из текста, постоје два акта при стварању човека: стварање тела од праха земаљског, и удахњивање у њега духа животног. Према томе, сасвим је јасно и несумњиво, да Библија приказује човека не као неко биће јединствено по своме саставу него двојно по саставу своје природе. Један део човекова бића је материјалан. Други део човековог бића је духовне природе. Тај духовни део човекове природе је носилац човековог живота, човековог идентитета, човекове свести, човекове личности. Материјални део човекове природе такође улази у састав човекове земаљске личности, човековог "Ја". По томе своме "Ја" човек је не двојно него јединствено биће, јер сваки нормалан човек има само једно "Ја". И то његово "Ја" које је једна једина ипостас, то јест једна једина личност, састављено је из две природе: материјалне (тело од праха) и духовне (дух животни). Зато је човек као јединствена ипостас од духовне и материјалне супстанције назван "душа жива", то јест јединствена личност са две природе, или са две супстаниције: материјелна и духовна.

    Прах земаљски и дух животни - Тело и душа

    За живог човека у оваквом материјалном свету неопходно је да има обе супстанције, и материјалну (тело) и духовну ("дух животни"). Без тела и телесних органа, чула, човеков дух не може да дође ни у какав додир са овим светом. Али може са духовним светом. Тело је без духа животног мртав леш, обичан кип који ништа не зна о себи ни о стварима ван себе. Нема у њему чак ни животног процеса: измене материје, растења и других биолошких процеса. Оно је дакле само носилац просторног облика човека и нужно средство преко којег ће "дух животни" долазити у додир са спољашњим материјалним светом гледајући његове боје и облике, слушајући његове тонове и шумове, миришући његове мирисе, осећајући његову тврдоћу, мекоћу, температуру, глаткост и рапавост, и осећајући сласт, горчину, киселост, сланост и љутитост или папреност појединих јестивих предмета. Та улога тела није ни мало безначајна. Без ње човеков "дух животни" не би имао никакве представе о спољашњем материјалном свету. Слеп од рођења не зна ни за какве боје осим црне. Човек који би био рођен потпуно глув не би имао никакве представе о звуку наших музичких справа виолине, гитаре, клавира, трубе, нити о људском, животињском и птичијем гласу. Због те изузетно важне улоге тела у формирању човекове личности и животних искустава, тело, иако је само по себи мртав леш, ипак улази у састав човекове земаљске личности или земаљског човековог "Ја".

    Међутим суштину човековог "Ја", оног "Ја" које покрај све промењивости телесног материјалног састава и облика ипак остаје исто, суштину тога "Ја" сачињава човекова свест, човекова самосвест. А она није материјалне природе. Ако секташи заједно са материјалистима тврде да је јесте, онда нека нам кажу које материјалне квалитете има наша свест и наше осећање и наше хтење, или воља. Какве је боје, каквог просторног облика, које величине и које тежине?! Ако то наше "Ја", као носилац наше свести, наших осећања и хтења, нема никакве материјалне особине - а заиста их нема - онда је оно духовне природе, духовне суштине или супстанције и истоветно је са "духом животним" кога је Бог удахнуо у првог човека, а путем ембрионалног развића, на један тајанствен и науком неиспитив начин, и у све остале људе који имају сваки своје "Ја", свој "дух животни", своју душу.

    Где је душа?

    Где се налази то "Ја", тај "дух животни", у којем делу човекова тела? У мозгу и живцима, кажу материјалисти. И не само то, него они баш читав тај "дух животни" поистовећују са мозгом и живцима. Пошто, кажу без мозга и живаца нема ни мисли ни осећања ни воље, то онда читав тај "дух животни" није никакав духовни део човекова бића, него производ мозга и живаца. Оштети мозак, оштетиће се и душевни и духовни живот човека. Мозак излучује мисли, осећање и хтење као што џигерица излучује жуч.

    Ово материјалистичко објашњење је само делимично тачно. Тачно је да су мозак и цело тело потребни човеку за додир са спољашњим светом. Није тачно да сам мозак ствара и излучује цео душевни живот: мисли, осећања и хтења. Мозак мртва човека може да остане неповређен али ипак није способан ни за какву животну функцију, ни телесну ни духовну. Џигерица заиста излучује жуч, али то је могуће зато што су и џигерица и жуч материјални предмети. Међутим мозак и мисао или осећање и хтење нису исте природе. Мозак је материјалан а мисао и осећање и хтење нису материјални. Зато се мозак не може поистоветити са "духом животним". То су две различите ствари које су спојене у јединственој човековој личности, у јединственом "ЈА". Мозак, "духу животном" служи само као орган или као средство за произвођење мисли у овом свету, као што виолина служи уметнику за произвођење тонова и мелодија. Раштимује ли се виолина, или искидамо ли јој жице, тада уметник на њој неће моћи да произведе одређену мелодију, или чак ни гласа да произведе. У таквој је ситуацији наш "дух животни" у односу на мозак и оштећење мозга.

    Секташи, међутим, ослањајући се на напред наведене цитате из Библије и тумачећи их грубо и буквално, долазе до закључка да је крв исто што и "дух животни". Међутим, то Библија нигде, и словом нигде не каже. Она каже нешто друго. Она каже да је "душа" човека и сваке животиње у крви, или чак исто што и крв.

    И то је чак научно говорећи сасвим тачно. Без крви нема органског живота. Крв је та тајанствена течност која разноси животну храну, дакле биолошки или органски живот целом телу како човечјем тако и животињском. Додуше, има живих бића чак и у животињском свету, а поготово у биљном, које немају крв, а ипак су жива. Ту се живот преноси и одржава другим средствима, другим соковима и материјалима које замењују крв. А код човека и виших животињских врста органски живот се одржава и преноси путем крви. Зато Библија каже да је "душа у крви". Ту реч душа свакако није схваћена као онај духовни принцип који постоји у човеку и који је на самом почетку стварања назван "дух животни". Реч "душа" у овом случају означава биолошки-органски живот.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:20:38 CET

    У Библији реч "душа" не значи увек "крв", или "живот"

    Погледајмо даље како је у Светом писму употребљена реч "душа". Да ли је она баш увек употребљена у том смислу да означава крв или органски живот? Далеко од тога! Има у Библији много места где израз "душа" није употребљен у том смислу, него баш у смислу означавања душе као синонима за израз "дух животни", то јест као духовног дела човекове природе, као носиоца свести, осећања и хтења и нашег нематеријалног "Ја". Управо баш онако како и ми у обичном животу употребљавамо реч "душа" кад кажемо да човек има тело и душу. Ту под речи "душа" подразумевамо онај "дух животни" који је Бог удахнуо у материјално тело. Ево неколико примера из Библије.

    Исак каже Исаву да му зготови јело "па да те благослови душа моја док нијесам умро"(1.Мојс. 27,4 ). Јаков, уместо Исава, каже Исаку:"Посади се да једеш лова мојега па да ме благослови душа твоја"( 27,19 ). Очигледно је да овде реч "душа" не значи "крв",или "живот". Смрт Рахиље, која је умрла на порођају, рађајући Венијамина, овако је описана:"А кад се растављаше с душом те умираше..."(1.Мојс. 35,18 ). Јосифова браћа сетивши се неправде коју су некад причинили Јосифу, рекоше један другом:"Доиста се огријешисмо о брата својега, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше"(1.Мојс. 42,21 ). Јаков пред своју смрт, благосиљајући синове, говори о Симеуну и Левију:"У тајне њихове да не улази душа моја"(1.Мојс. 49,6 ). Ни овде реч "душа" не значи ни "крв" ни "живот".

    Ево једног врло карактеристичног места где се о души говори и као о крви и као о духовном делу човековог бића. Бог преко Мојсија објашњава Израиљцима:"Јер је душа тијелу у крви, а ја сам вам је одредио за олтар да се чисте душе ваше, јер је крв што дишу очишћава"(3.Мојс. 17,11 ) Дакле, душа жртвених животиња је у крви. И та крв је одређена за очишћење људских душа. Овде реч "душа" очигледно не означава крв, него баш душу, онај духовни део људског бића.

    Бог је свакако Биће без крви. Али Он има свој духовни живот. Па чак и тај живот је у Библији назван "душом". И наместићу стан свој међу вама и душа моја неће мрзити на вас"(3.Мојс. 26,11 ) - говори Господ Израиљцима.

    "Љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје"(5.Мојс. 6,5 ). Бог говори Израиљцима:"Него сложите ове ријечи моје у срце своје и у душу своју"- то јест да свако од њих сложи Божије речи у своје срце и у своју душу(5.Мојс. 11,18 ). Опет није реч ни о "крви" ни о "животу", него о души. Далила је толико досађивала Самсону запиткивањем где му је снага тако да "и душа му пренеможе да умре"(Суд. 16,16 ). Саул мучећи се пред смрт, рече момку Амалићанину који му беше близу:"приступи к мени и убиј ме, јер ме обузеше муке, а још је сасвијем душа у мени"(2.Сам. 1,9 ). Пророк Илија молећи се Богу да оживи син удовице у Сарепти Сидонској изговара ове речи:"Господе Боже мој, нека се поврати у дијете душа његова"(1.Цар.17,21 ).

    Очигледно је да овде пророк не мисли на крв, крв је остала у детету, него да се у њега врати "дух животни" који се овде назива душом. Пророк Илија, измучен тегобама живота, завапи Господу:"Доста је већ, Господе, прими душу моју"(1.Цар. 19,4 ). И овде је очигледно да пророк не мисли на своју крв, него на духовни део свога бића, на душу, јер он није очекивао да га Бог закоље па да његову крв прими као "душу". Пророк Јелисеј видевши ојађену жену коју Гијезије хтеде отерати рече му:"Остави је, јер јој је душа у јаду"(2.Цар. 4,27 ). Ни овде реч "душа" не знаци крв, него дух животни.

    Давид упућује и саветује свога сина Соломона:"Да служи Богу "цијелим срцем и душом драговољном" (1.Дн. 28,9 ). И овде душа означава дух, а не крв. Јов се овако јада:"Додијао је души мојој живот мој говорићу у јаду душе своје" (Јов.10,1 ). Очигледно је да овде рец "душа" не означава ни крв ни живот или живљење, него баш онај духовни део човековог бића. Јов овако приказује патње човека у овом свету:"Само тијело његово док је жив болује, а душа његова у њему тужи: (Јов. 14,22 ). И овде душа значи баш духовни део људског бића, а не крв или сам живот. Јов се жали на немилост својих пријатеља па им каже:"Докле ћете мучити душу моју: (Јов. 19,2 ). Јов набрајајући загонетност ћутања Божјега каже:"људи у граду уздишу и душе побијених вичу"(24,12). Ево још ејдног сведочанства из књиге о Јову:"Какво је надање лицемјеру кад се лакоми, а Бог ће ишчупати душу његову"(27,8 ). Давид, уздајући се у Господа говори речи које имају пророчко значење кад се примене на Христа, а кад се примене на њега лично онда означавају да он има душу као духовни део свога бића. Те речи гласе:"Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулост"(16,10). Очигледно је да овде реч 'душа" нема значење крви или земаљског живота. Кад Псалмопевац каже "Благосиљај душо моја Господа, ту свакако не мисли ваљда на своју крв или на своје живљење, него баш на душу своју као духовни део свога људског бића (103,1). Пророк Исаија каже "Душа ће се моја веселити у Богу мојем"(Ис. 61,10 ). Ни овде реч душа не значи ни крв ни земаљски живот.

    Спаситељ нас храбри речима:"Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело да упропасти у паклу"(Мт.10,28 ). Да је овде реч о души као посебном духовном делу човековог бића различитом од тела види се из самог текста где се спомињу и тело и душа одвојено. Нарочито је важно што су ово речи самог Спаситеља. Јер, ако ико зна наш састав и нашу природу, то зна Он који је са Оцем и Духом Светим стварао свет и човека у њему. Али,ето, секташи који поричу постојање душе, сматрају да то боље знају и од самог Створитеља човековог.

    Приликом молитве у Гетисманији пред само страдање, Спаситељ каже ученицима својим:"претужна је душа моја до смрти"(Мт. 26,38 ). Очигледно је да ни овде није реч о крви ни о земаљском животу него о души као посебном духовном делу човековог бића. Исто значење има реч душа у похвалној химни Мајке Божје:"Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, моме Спаситељу"(Лк. 1,46 ). Овде се употребљавају речи "душа" и "дух" у истом смислу, као и духовни део човековог бића.

    У причи о безумном богаташу Спаситељ употребљава реч душа баш у смислу супстанцијалном, то јест да душа постоји као духовни део људског бића. Богаташ којем је уродила њива каже сам себи:"рећи ћу својој души: душо, имаш многа имања смештена на много година, почивај, једи, пиј, уживај. Али Бог му рече: безумниче, ове ноћи тражиће душу од тебе"(Лк. 12,18-20 ).

    Иако човек једе и пије телом, а не директно душом, ипак прохтев за јело и пиће чини угодност и души па зато богаташ говори души својој да једе и пије.

    Апостол Павле покрај тела изричито спомиње душу и дух не мислећи ни мало на човекову крв или на сам живот као биолошки процес. Ево шта он каже Солуњанима:"А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашег Исуса Христа"(1.Сол. 5,23 ). Овде "душа" означава нетелесни део људског бића, а "дух" интелектуалне и моралне квалитете сваког човека.

    Св.Јован Богослов у Откривењу говори како је у визији видео под жртвеником "душе закланих због Божје речи и због сведочанства које имаху"(Откр.6,9). Ни овде "душа" не значи крв нити земаљски живот.

    Душа и дух - синоними

    Свето писмо понекад употребљава реч дух и реч душа у истом смислу и значењу. Човекова душа и човеков дух, то је исто. Само што реч дух означава духовну, нематеријалну, супстанцију уопште, а душа означава један посебан примерак, једно посебно духовно биће различито од других душа или других бића исте врсте. Ево једног библијског примера.

    Кад пророк Илија моли Бога да оживи тело сина удовице у Сарепти Сидонској, он каже:"Господе Боже мој, нека се поврати у дијете душа његова"(1.Цар. 17,21 ). А кад је Спаситељ оживео Јаирову кћер онда Јеванђелист каже:"И поврати се њен дух те одмах уста и он заповеди да јој даду да једе"(Лк.8,55). Очигледно је да су овде реч душа и реч дух употребљени у истом смислу и значењу. Исто тако је очигледно да ниједна од тих двеју речи које су овде употребљење не значи крв или телесни процес дисања и храњења, дакле биолошки живот, па ни психички живот, него баш онај "духовни живот" посебну духовну супстанцију која је носилац живота, која је сама по себи жива јер се иначе не би звала "дух животни". Тај дух, или душа напушта човека кад човек умре, а повраћа се у тело кад човек силом Божјом оживи. Спаситељ је издишући на крсту рекао:"Оче, предајем свој дух у твоје руке"(Лк. 23,46 ). А тако исто је и св.Стефан приликом каменисања рекао умирући:"Господе Исусе, прими мој дух"(Дап. 7,59 ).

    Према свему изложеном, Библија тврди очигледно да у живом човеку постоји "дух животни", или просто "дух" или "душа" која оживљава тело, а секташко учење да не постоји душа као посебно духовно биће у живом човековом телу различито од самог тела, може бити у пуном складу са материјалистичком философијом, али је у пуној противности са Библијом и са секташком изјавом да они "верују само Писму"!

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:21:16 CET

    БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
    Најпре неколико чињеница


    Философи кажу да је тело састављено из многих саставних делова и разних материјала. Зато се оно може разложити на те своје саставне делове и на тај начин тела нестаје као посебног материјалног предмета у овом свету. Остају неуништиви само атоми и молекули материје који су некад сачињавали једно човечје тело, али самог физичког тела више нигде нема. Та философска и научна тврдња је несумњиво и очигледно тачна. Није нужно обраћати се неким посебним научним експериментима за њену потврду. Ту истину потврђује свакидашње очигледно искуство.

    Обратно томе, философи кажу да је душа или дух проста једноставна супстанција која није као тело састављена из атома и молекула, па се према томе, она не може распасти на делове, не може је нестати, не може исчезнути сама од себе. Њу би могао само Бог уништити кад би хтео. Према томе, душа је бесмртна.

    Научници и философи знају за један закон у природи. Тај закон гласи: ни најмањи делић материје исто тако ни најмања количина енергије не могу се уништити нити сами од себе нестати. Количина материје и енергије у свету је стална. Она се не може сама од себе створити ни сама од себе пропасти, а исто тако ни ми људи не можемо је ничим створити из ничега, нити је икојим експериментом вратити у ништавило.

    Додајмо узгред томе, да је то основни закон природе и да су научници за њега сазнали врло касно. Лавоазије је у 18 веку тај закон констатовао за материју, а Роберт Мајер у 19.веку за енергију. Међутим, далеко пре њих тај закон је констатован у Библији. У књизи Проповедниковој пише: "Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети."(3,14)

    Ако је тако, онда не само што су молекули и атоми нашег тела неуништиви, него је и душа неуништива. Зашто би баш она била изузетак од једног свеопштег закона природе, кад природни закони ни иначе не знају за изузетке саме по себи, осим кад Бог чини чудеса?! Ваљда није душа човекова мања вредност од једне длаке на глави, или чак од једног молекула и атома!

    Џемс Бедфорд и Волт Кесингтон написали су недавно књигу која је 1976. године преведена и на српски под насловом "Експеримент Делпас". Ту они крајње строго научним методом доказују чак помоћу физичких експеримената да после смрти тела душа оставља знаке свога постојања. Није ту у питању никакав спиритизам ни окултизам, него строго физички експерименат. Треба нагласити да споменути писци нису написали ту књигу са унапред смишљеним планом и намером да пошто пото докажу да душа надживљује тело, него да објективно, крајње строго критички, научним физичким методом констатују и испитају појаве које су у вези са проблемом душе и њене бесмртности. Зато они строго научно износе и доказе и противдоказе сасвим објективно и критички, не журећи ни са каквим закључцима.

    Рајмонд Муди пре кратког времена написао је књигу под насловом "Живот послије живота". Књига је преведена на хрватски и издана у Загребу 1980. Писац књиге наводи из свога личног искуства и испитивања мноштво примера који показују да душа, бар приликом такозване "клиничке" смрти, напушта тело и свесна је свих догађаја које тада доживљује. Он се држи резервисано. Не жели да изводи никакав доказ. Но чињенице говоре да човек нема само физичко тело и да његова свест може да делује и ван тела - бар кратко време.

    Спиритистичке доказе овде нећемо ни спомињати, и то из два разлога. Прво, они би нас одвели у мрачну област окултизма где је још увек тешко изности и објективно испитивати ко нам се јавља преко спиритистичких медиума, а друго, чак и кад бисмо на том терену располагали несумњивим доказима они за секташе немају никаква значаја јер су унапред таксирани као "дело демона, злих духова". Зато оставимо демонску област далеко по страни.

    Такође ћемо оставити на страну и поједина јављања покојника ван спиритистичких сеанси, било у сну, било у каквој визији, јер и то секташи одбијају с прага, као нешто немогуће и нешто што би било противно Библији, иако такви догађаји несумњиво постоје.

    Ради илустрације овде ћемо ипак навести само један пример, познат читавој једној вароши. У грчком листу "Ефимериос" Василије Мустаклос написао је у броју 22 стр. 955-957 чланак чудесне садржине. Чланак је на српски превео епископ Василије Жички и одштампан је у "Православном Мисионару" бр.1 из год. 1965. стр.40-42. Садржина чланке је ово:

    У Грчкој, на Пелопонезу, постоји мали град Филијатари. У зиму 1943.год.грчки партизани су у близини града напали једну немачку патролу и убили четири немачка војника. У граду је завладао страх и трепет. Знали су да Немци не закашњавају са осветом, а освета ће бити драстична. Вођ патроле, Јохан Кунстер, тражио је онако љутит упутства од своје команде у Патри какву одмазду да примени. Одговор је гласио: стрељати двадесет грађана, које он сам одреди и то без икаква ислеђења, и да спали кућа колико хоће. Кунстер је прихватио дато овлашћење и потписао смртну казну, касно увече. За то се у граду одмах сазнало. Међутим сутрадан на велико чуђење грађана, одмах није извршена. Прекосутра рано изјутра Кунстер позове к себи све градске свештенике и на њихово велико изненађење сасвим мирно их замоли да га поведу да прегледа варошке цркве. Кад су дошли у храм Успенија Пресвете Богородице, он је, разгледавши иконе на иконостасу, дуго посматрао једну икону на којој је био представљен старац беле браде у свештеничким одеждама. Била је то икона св.Харалампија. Немац је икону још једном добро погледао и као за себе рекао: то је! Клекнуо је, сагнуо главу и помолио се. А затим је пришао свештеницима и објаснио им шта се десило.

    Оне ноћи кад је потписао смртну пресуду, јавио му се у сну овакав старац као што је на икони и рекао му да не пролива невину крв, обећавши му уз то да ће га он штитити па ће се заједно са својим људима вратити кући жив и здрав и затећи ће своју жену и децу. Будући под дубоким утиском оваквог сна, Кунстер је одгодио извршење пресуде за сутра. Но следеће ноћи усни исти сан. Старац га опет наговара да одустане од одмазде, и обећава му своју заштиту.

    Када је свануло, Кунстер је хтео да провери свој сан, зато је ишао по црквама не би ли нашао неку такву прилику какву је видео у сну. Под дубоким утиском свега доживљеног одустао је од одмазде и поцепао наредбу о стрељању. Кући се заиста вратио жив и здрав као и сви његови људи, и затекао код куће све како му је у сну речено. Године 1953.на дан Св.Харалампија допутовао је са женом у Филијатре где су га грађани са љубављу дочекали и угостили. Служена је тог дана и свечана литургија. На свечаном ручку свима присутнима је испричао свој доживљај из ратног доба. Додао је још и то да је неколико дана пре поласка за Грчку опет снио светитеља, и овај му рече: Чекам те у Филијатирима.

    Далеко од тога да је овакав догађај једини те врсте. Има их врло много. Питање је сада, да ли се такви догађаји могу дешавати ако нема душе ни у живом човеку нити после смрти?
    Али, вратимо се Библији!

    Па то је сан, рећи ће секташи! Зар се на сну може заснивати неки ваљан доказ! Друго су снови, а друго је стварност.

    Тако је! То што смо навели као догађај у Филијатрима заиста потиче из једног сна. А сан, заиста није исто што и овоземаљска стварност. Сваки нормалан човек уочава јасну разлику између сна и јаве. Зато се у доказивању не ваља ослањати само на пусте снове.

    Па ипак, да ли је бас сваки сан "пусти сан"? Овај Кунстеров сан био је заиста сан као и сваки други. Не каже Кунстер да је св.Харалампије дошао к њему у телу да га посети, него само на сан. Али је чудно зашто се исти сан двапут понавља. То већ није сасвим обична појава. Још чудније је што му се светитељ јавља у облику који Кунстер може проверити. Не мислимо ми рећи да свети Харалампије иде по оном свету стално обучен у онакве исте одежде какве су приказане на икони оне цркве у Филијатрима. Не то! Него је сан дат у облику који се могао конкретном замаљском животу проверити, што је било несумњиво целисходно, јер да није било те могућности проверавања, питање је да ли би Кунстер одустао од својега плана одмазде. Даље, није сасвим обична ствар што се Кунстеру дато обећање заиста испунило. А све то узето заједно, преноси нас из области "пустих снова" у област земаљске ствраности коју су могли констатовати сви Кунстерови другови срећно враћени у Немачку, и сви грађани Филијатра срећно преживевши претњу одмазде. Дакле, није у питању само сан!

    Но, секташи се и овде заклањају за онај свој принцип: ми верујемо само Библији, а то у Библији није записано.
    У реду! - иако је захтев прилично смешан, јер већ смо рекли да има много и много догађаја који су се десили пошто је канон Библије већ закључен, па не можемо ми зато порицати све догађаје који су се десили после закључења Библије. Уосталом Библија нигде није подцењивала значај извесних изузетно карактеристичних снова. Напротив! У Првој књизи Мојсијевој и у Књизи Пророка Данила описани су извесни снови од изузетне пророчанске важности (1.Мојс. 28,10-17; 37,7-10; 40,5-22; 41,1-31; Дан. 2,1-45; 4,5-29; 7,1-28 ).

    У Светом писму Новога завета описана су три сна праведног Јосифа који су били од пресудне важности за земаљски живот Христов и за историју спасења рода људског (Мт. 1,20-24; 2,13-15; 2,19-22). Пилатова жена је такође имала карактеристичан сан (Мт. 27,19 ).

    Ако сна не може бити без душе и њеног живота независног од тела, и ако се поруке појединих снова - додуше врло ретких - оставрују у овоземаљском животу, и ако Библија не само признаје него и директно наводи пример таквих снова, онда секташи ако поричу овај наш наведени пример - који, понављамо, није једини! - онда они принципијелно поричу и саму Библију за коју тврде да је Реч Божја и да верују смао њој!

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:21:24 CET

    Још један секташки захтев

    Секташи су - као што напред видесмо - израчунали да се реч душа у Светом писму спомиње 1700 пута, па кажу: ако је душа заиста бесмртна, зашто бар један и једини пут није то у Библији изричито речено. Нигде, баш нигде, није употребљена та реч "бесмртна" кад је реч о души!

    Заиста није! Али није ни потребно! Ако је душа онај "дух животни" који је Бог удахнуо у првог човека и који удахњује и у остале људе у току њиховог ембрионалног развића, зашто би онда било потребно рећи "бесмртна". Па кад би била смртна не би се у Библији звала "дух животни" то би био пример плеоназма и таутологије, као кад би неко рекао "млад младић", или "стара старица", или "нова новост" итд.

    Него, ако секташи већ желе да верују само Библији, онда би било неопходно да нам кажу где је речено у Библији да је тај "дух животни" смртан? Ако је заиста смртан, онда би требало бар на једном месту да се каже: да је Бог усадио у човека "смртни дух животни"! Међутим, такав апсурд се заиста не може наћи у Библији.

    "У који дан окусиш, умрећеш"

    У Библији је записана опомена и претња коју је Бог рекао Адаму забранивши му да не једе плода од дрвета познања добра и зла. Та претња гласи: "И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи: јер у који дан окусиш с њега умријећеш"(Мојс. 2,16-17 ). А кад је човек прекршио Божју забрану, онда га Бог кажњава говорећи: "Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узат, јер си прах и у прах ћеш се вратити" (1.Мојс. 3,19 ).

    Дакле, овде нема ни спомена о некаквој души и о некаквој бесмртности! То је Божја реч, и ту је тачка! Човек се "враћа у стање непостојања" објашњава јеховистички писац. А адвентист га допуњује: "Библија нам каже да је човек у почетку створен смртан, а не бесмртан".

    Заиста, кад би се цела Библија састојала само из те реченице да је човек прах и у прах ће се вратити, и кад би у Библији заиста било игде написано да је "човек у почетку створен смртан, а не бесмртан", онда би се ту неизбежно морала ставити тачка. Нема ништа више! Нарочито ако би било тачно што каже адвентистички писац да је "тело носилац живота и његовом смрћу живот целог човека престаје".

    Међутим, очигледно је да је својом пресудом грешном Адаму Бог говорио само о људском телу, о његовом материјалном животу. Оно је прах, и оно одлази у прах. Исто тако је очигледно да тело није носилац живота, него прималац живота. Оно је носилац живота само по материјалистичкој философији, а не по Библији, као што тврди адвентист, који се хвали да се "ниједно мишљење које није чврсто засновано на Библији не сме уплести у наше веровање."

    Напротив, по Библији тело првог човека је мртво док Господ у њега не удахну "дух животни". Тек тада је човек постао душа жива!

    Шта ће, дакле, бити приликом смрти са тим "духом животним"? Иде ли и он у прах, или како се изражава јеховист у "стање непостојања"?

    Осим тога, треба свом снагом нагласити погрешност адвентистове тврдње да нам Библија каже да је човек у почетку створен смртан а не бесмртан. Таква тврдња не само што нигде у Библији није записана, него Библија тврди управо супротно од тога. Библија каже да је човек постао смртан, а не да је створен смртан. Постао је смртан услед греха (1.Мојс. 2,17 ). Библија изричито тврди да је грехом Адамовим ушла смрт у свет и у све људе (Рим. 5,12 ), као "плата за грех" (Рим. 6,23 ).

    Ако желимо одговор Библије на ова питања, она ће нам рећи да се човек не састоји само од праха земаљског него и од духа животног. А ако питамо Библију шта бива са тим "духом животним" по одласку тела у земљу, она ће нам казати: "дух се врати Богу који га даде" (Проп. 12,7 ). А "Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи" (Лк. 20,32-33 ).

    Према томе, кад секташи поричу бесмртност душе, долазе у сукоб са Библијом коју су прогласили за једини извор њихове вере!

    ДАЉА СВЕДОЧАНСТВА БИБЛИЈЕ

    "Прибрајање к роду својему"


    Кад у старозаветним списима читамо опис смрти појединих личности из најстаријег доба библијске историје, наилазимо на један израз који се више пута понавља. Тај израз гласи: "Умре, и би прибран к дому својему". О Авраму је речено: "И онемоћав умрије Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду својему" (1.Мојс. 25,8 ). Исто то је речено и о Аврамовом сину Исаку (1.Мојс. 49,33 ). Праотац израиљског народа, Јаков, овако говори о својој смрти: "кад се приберем к роду својему, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Еврона Хетејина" (1.Мојс. 49,29 ). "А кад изговори Јаков заповијести синовима својим, диже ноге на постељу и умрије, и би прибран к роду својему" (1.Мојс. 49,33 ).

    Шта треба да значи израз "би прибројан к роду својему"? Да ли то значи сахрањивање на истом месту, у исту гробницу, где су сахрањени његови преци?

    Не! Из два разлога. Прво, Јаков каже "кад се приберем к роду својему, сахраните ме". Значи, "прибирање к роду својему" је нешто друго него сахрана на истом месту где су сахрањени преци, јер Јаков ће прво бити "прибран к роду својему", па ће тек онда уследити сахрана. Значи смрт се зове "прибирање к роду својему".

    Друго, Аврам је такође био "прибран к роду својему". То као што видесмо, Библија изричито тврди. А он уопште није ни сахрањен код својих предака. Његов отац Тара умро је у Харану (1.Мојс. 11,32 ), а старији његови преци у Уру Халдејском (1.Мојс. 11,28 ), а Аврам је сахрањен у пећини Макпелеској на њиви Еврона Хетејина (1.Мојс. 52,8-9 ).

    Према томе, "прибрање к роду својему" није сахрана у исти гроб са рођацима, него одлазак покојникове душе тамо где су и његови преци. Да је тако, сведочи сама Библија. Сам Бог рече Авраму: "А ти ћеш отићи к оцима својим у миру и бићеш погребен у доброј старости" (1.Мојс. 15,15 ). Дакле, "прибрајање к роду својему" заиста значи "одлазак к оцима својим". Па пошто Аврам није био сахрањен у близини гроба својих отаца, онда "прибрање к роду својему" значи само то, да је његова душа отишла тамо где су његови оци.

    Кога се треба бојати?

    Шаљући своје апостоле на проповед, Спаситељ их је храбрио овим речима: "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу" (Мт.10,28 ).

    Ово је толико јасно, да је излишан сваки коментар и тумачење! Човек човеку може убити тело, али не и душу. Бог, међутим, може и тело и душу бацити у пакао. Кад би душа била исто што и живо човеково тело, онда би ове Спаситељеве речи биле сасвим бесмислене. После смрти тела остаје нешто што људи не могу да убију. То је бесмртна душа. Постоји и смрт душе, али то није њено уништење, него њено одвајање од Бога и одлазак у пакао.

    Према томе, порећи бесмртност душе значи противити се Христовим речима.



    Секташки приговори

    Па ипак, душе умиру - кажу нам Јеховини сведоци. Ено пише у Библији: "Која душа згријеши она ће умријети" (Језекиљ 18,20 ). Апостол Петар парафразирајући Мојсијево пророчанство о долазку Христовом каже: "И биће да ће се свака душа која не послуша тога пророка истријебити из народа" (Дап. 3,23 ). Ето, дакле, да и душа може умрети - кажу адвентисти и јеховисти.

    Но, кад се прочитају те речи пажљиво у вези са целим текстом, види се да ту није реч о "духу животном" него о живом човеку. Већ смо споменули да се реч душа може употребити у разлчитим значењима. Једно од тих значења је човек као живо биће. Кад кажемо у оној кући нема ни живе душе, или онде живи пет душа, погинуло је у саобраћајној несрећи седам душа, онда не мислимо на душу у смислу "дух животни", него на живот човека. А таква душа, то јест жив човек, заиста може да умре.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:23:39 CET

    Права смрт душе

    Међутим може се заиста говорити о правој смрти душе у смислу "духа животног". Али та "смрт" не значи распадање и уништење душе, него означава моралну смрт, пад човека у смртне грехе. Телесна смрт је одвајање духа животног или душе од тела, а духовна смрт је одвајање или отпадање душе од Бога. Такав човек који свесно и намерно навалице отпада од Бога, одваја се од извора живота духовног и постаје духовни мртвац. Такав човек сличан је непослушном сину из оне познате Спаситељеве приче (Лк. 15,11-32 ). За њега као грешника директно је речено да је "био мртав".

    Ето, то је смрт душе. То није уништење, него пад у грех и услед тога одлазак у пакао (Мт. 10,28 ). Тако је и Адам умро оног дана када је окусио од забрањеног плода. Као што се сећамо, њему је Бог рекао да ће умрети оног дана као окуси забрањени плод (1.Мојс. 2,17 ). Међутим ми га и после тога греха видимо (1.Мојс. 5,5 ), да је извео деветстотина и тридесет година.

    Значи ли то да се Божја претња није испунила? Нипошто! Адам је по милости Божјој живео на земљи онолико колико је промисао Божји нашао за сходно и потребно, а по правди Божјој је умро оног момента кад је згрешио. Како је умро? Па духовно, постао је духовни или морални мртвац. Отишао је од свог небеског Оца "у далеку земљу" и постао свињар код неког човека те земље, то јест подчинио је себе ђаволу - као што се види из Христове приче (Лк. 15,11-32 ).
    Ако је Адам имао само тело, а не и духовну душу, онда је Божја опомена да ће умрети оног дана кад згреши била варљива.

    Од Адама није остало ништа

    Јеховини сведоци ово објашњење не сматрају исправним. Они кажу да је пред Богом хиљада година као један дан (Пс. 90,4; 2Петр. 3,8 ) , па пошто Адам није живео хиљаду година, значи умро је ипак оног "дана" кад је згрешио, то јест умро је у току првог миленијума (хиљадугодишта). Бог му је рекао да је прах и у прах ће се вратити, па је тако и било. Од њега више нема ништа!

    Ми смо већ напред објаснили. Кад би Адам имао само тело од праха, онда би тим одласком у прах заиста било све свршено. Адама не би било више нигде. Али како он по тврдњи исте Библије покрај земљаног тела има и "дух животни" у чему се управо и огледа његова сличност са Богом, и како тај дух по тврдњи Библије иде к Богу код кога нема смрти јер су Њему "сви живи" (Лк. 20,38 ), то онда поново морамо констатовати да је секташко учење противно Библији.

    Безумни богаташ

    Поучавајући своје слушаоце да треба да се чувају од лакомства Спаситељ им је као поучни пример испричао ову причу: 16. "...У једнога богатог човјека роди њива. 17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? 18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; 19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. 20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?" (Лк. 12,16-20 ).

    Већ смо споменули да ова прича има своју моралну поуку. Та поука гласи: не треба бити роб богатства. Не треба бити лаком. Не треба се уздати у богатство, јер нам оно не може осигурати ни земаљски живот, а још мање небеско блаженство.

    Али, ова прича има и своју догматску поуку. Ми из те приче сазнајемо да богаташ има душу. Даље видимо да у причи израз душа не значи крв нити психички или телесни живот, него баш онај нетелесни део човековог бића, онај део који је носилац личне свести и живота, а који се овде назива душом, без које тело не би ни знало колико је уродила њива, а камо ли да нешто ужива од свега тога. Даље, из те приче видимо да ће та душа још "ове ноћи, бити узета од богаташа. Дакле, та душа није исто што и тело. И најзад, видимо да та душа неће сама изићи из богаташа, него ће то неко тражити.
    Ко ли ће то тражити? Бог не каже: ја ћу тражити, него "тражиће", значи биће њих више који ће се отимати о твоју душу. (У српском језику се не види да је то треће лице множине, јер и једнина исто тако гласи. Међутим у црквенословенском језику каже:"истјазут", у латинском тексту "репетунт", у грчом "апетусин" - из тога се јасно види да је у питању трећ лице множне). Библија, додуш, не каж ко ће тражити богаташеву душу. Можда то значи да ће га те ноћи напасти разбојници и убити. Али, шта ће разбојницима његова душа? Уосталом, текст и не спомиње разбојнике. Биће вероватније и у већем складу са Еванђељем ако се мисли да ће ту душу тражити они којима таква душа и припада - демони.

    БОГАТАШ И ЛАЗАР

    Ево још једне врло богате Христове поуке. Еванђелист Лука без икаквог претходног увода наводи Христове речи: 19. Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.

    Нема сумње,овај еванђелски текст нам даје врло богату поуку. Но,пре него што изнесемо ту поуку, чујмо како секташи тумаче и схватају тај текст.

    Адвентистичко тумачење

    "Но, то је прича: и нико не може личности једне приче ставити према чињеницама позитивних стихова из Св.писма. У причама се често каква поука даје у алегоријском језику и измишљеним сценама, које нису истините, али се поука истиче и наглашава.

    У једној причи у књизи о Судијама 9.глава спомињу се дрвета, како се савијају и једно с другим говоре. Нико неће тврдити да то није прича, а нико неће ни помислити да су дрва заиста говорила. Тако се у причи о богаташу и Лазару наглашава мисао, да ће се честитост у животу, и у највећем сиромаштву наградити у будућем животу: а последица нељубазног самољубља повлачи за собом зацело пропаст и уништење.

    С обзиром на учење Св.писма не може нико ову причу претворити у истинити догађај и тврдити, да избављени у слави својој преко небеске ограде гледају доле и разговарају се с изгубљнима, који се њима на очиглед налазе у мукама вечног огња. Тако нам Св.писмо не представља небо, нити стање умрлих или награду и казну будућу.

    Тумачење Јеховиних сведока

    "Исус је испричао једну успоредбу и није говорио о једном дословном мјесту мучења (Мт. 13,34 ). Размислимо о слиједећем: да ли је разумно, а и библијски вјеровати, да један човјек мора трпјети муке само зато јер је богат, јер носи лијепе хаљине и има доста да једе? И да ли је библијски вјеровати да ће један човјек бити благословен небеским животом само зато што је просјак? Размислимо затим: да ли је пакао дословно само толико одијељен од неба да може нетко који је у паклу, разговарати с неким који је на небу? Да се богаташ налазио у једном дословном огњеном језеру, како је тада могао Абрахам послати Лазара тамо да се кап воде на свом прсту охлади језик богатоме? Што је дакле Исус приказао с том успоредбом?

    У тој успоредби симболизирао је богаташ класу религиозних вођа, који су одбацили Исуса и који су касније бринули да он буде убијен. Лазар симболизира једноставан народ који је прихватио Сина Божјега. Библија показује да се са смрћу може симболички приказати велика промјена у животу или у поступцима једног човјека (Рим. 6,2; 11,13; 7,4-6 ). Смрт наступа, или досадашњи односи су се промијенили када је Исус класу Лазара духовно хранио, која је тиме дошла у милост већег Абрахама, Јехове Бога. Истовремено су "умрли" вође криве религије обзиром на Божју милост. Пошто су били одбачени, била је то за њих мука када су слиједбеници Христа послије Духова снажно разголићавали њихова зла дјела (Дап. 7,51-57 ). Та присподоба или упоредба, према томе, не учи да постоје мртви који се муче у једном дословном ватреном паклу." (из књиге: Истина која води до вјечног живота ,стр.42-43).



    • 51 постови
    20 декември 2017 09:23:57 CET

    Православно тумачење

    а) Из оба напред изнесена тумачења овог еванђелског текста, како адвентистичког тако и јеховистичког, јасно се види да тај текст силно смета њихвом порицању бесмртности душе и постојања загробног живота у којем душе свесно проводе своје трајање у онаквим околностима какве одговарају њиховим моралним особинама.

    б) Због тога се секташи муче да пруже какво-такво објашњење којим би порекли постојање загробног живота. У том циљу не презају ни од полемике са самим Христом постављајући разна питања која су могли покупити из антихришћанске литературе. Адвентист директно каже: "Тако нам Св.писмо не представља небо"- то јест, тако како пише у овим Христовим речима. Христос, дакле, не зна како изгледа духовни свет, нити Му је познато шта о томе учи Свето писмо! То адвентист зна боље и од самог Христа!

    Јеховиста пак поставља питање - а коме другом ако не Христу који је и испричао случај са богаташем и Лазаром" зар је разумно, а и библијски вјеровати, да један човјек мора трпјети муке само зато јер је богат?" и "И зар је библијски вјеровати да ће један човјек бити благословен небеским животом само зато што је просјак."

    Ни један ни други писац, ни адвентист ни јеховист, просто не увиђају да тим својим "тумачењем еванђеља" просто полемишу са Христом. Адвентист зна боље и од самог Христа какав изгледа духовни свет, а јеховист зна боље од Христа кога треба казнити а кога наградити небеском казном или наградом. Он чак подмеће Христу оно што Христос није никад рекао, чак ни помислио: да је богаташ кажњен само зато што је био богат. Он не увиђа оно што је јасно свакоме, да је богаташ кажњен не зато што је био богат, него што је био бездушан, безосећајан, немилостив, немаран, саможив. Он није имао у себи ни трунке човечанског осећања. Он се разбацује својим богатством мислећи да је богатство циљ живота и сва срећа, а не увиђа трошност и пролазност свега тога. И што је још теже и горе, њега Лазареве патње не само што нису ничему научиле, не само што га нису уопште гануле, него их толико не примећује да чак ни мрвице са своје богате трпезе не даје овом човеку - који у тешкој болести умире од глади ту, њему на очиглед, пред његовим вратима! Па и пси су били милостивији од њега!

    Ето то је кривица богаташева. Велика кривица! Зато он одлази у муке то јест продужује у загробном животу своју егзистенцију у околностима које одговарају моралној вредности његове душе. Зато, а не због тога што је био богат!

    А Лазар? Не казе се какве је врлине тај Лазар имао. Бити просјак свакако не означава никакву врлину која би захтевала неку награду. Поготово ако неко доспе до просјачког штапа својом кривицом, својом расипношћу и необузданим животом. Али то није једини пут који човека води у просјаке. Може неко спасти на просјачки штап због друштвене неправде, због саможивости и грабежљивости онаквих богаташа. Може да дође у такву ситуацију просто на правди Бога, да буде онај "који страда правде ради". А таквима је већ у Беседи на гори - програмској беседи Христова Еванђеља - обећано царство небеско. Лазар је свакако био такав. Зато његово блаженство није последица његовог просјаштва, него награда за његове прећутане врлине.

    Али, да! Ништа од свега тога не пада на памет нашем јеховистичком писцу. Он се својим "логичким" тумачењем еванђелског текста просто подсмева Христу подмећући му оно што Он не каже. Он се према Христу односи горе него богаташ према Лазару. Богаташ Лазара просто није примећивао у својој надмености, али му није конкретно учинио никакво зло. Богаташ је само пропустио своју дужност да учини добро дело. Јеховист уверен у "богатство" и "необоривост" своје "логике", не само што не види Христову поуку, него му још подмеће оно што Христос не каже, не би ли Христова поука изгледала што глупља.

    И при свем том секташи кажу да верују само Светом писму, а јеховисти пре него што су решили да себе назову Јеховиним сведоцима, звали су се званично:"Озбиљни истраживачи Светог писма"! Добро су урадили што су се званично одрекли тога назива!

    Додајмо томе да оно социјално тумачење овога текста које наводи јеховист да богаташ представља јеврејске свештенике, а Лазар народне масе, нема никаква основа ни у тексту Еванђеља ни у смислу тога текста. То је толико далеко од садржине текста, а и од узгредних цитата које наводи као тобожњу потврду свога схватања, да представља чисти производ фантазије срачунат на то да изгледа као каква социолошка теорија. У ствари, чиста демагогија. Ништа од свега тога не постоји у цитираном тексту.

    в) Али главни одбрамбени бедем секташа у тумачењу овога текста јесте њихова заједничка тврдња:"То је прича" То није никаква стварност, нити ико може причу претворити у стварност!

    А шта ће остати од те секташке одбране ако тај текст ипак није само обична прича? Пошто секташи радо тврде да све своје тезе доказују само Светим писмом, а не људским умовањем, иако смо баш на овом примеру видели колико је та тврдња далеко од истине, то ћемо тражити библијски доказ:Где пише у Библији да је то прича? Баш нигде! И словом:нигде! Преводиоци Светог писма на српски, Вук Караџић и др Емилијан Чарнић ставили су поднаслове појединим еванђелским догађајима или причама. Тако на пример, Вук на почетку петнаесте главе Еванђеља по Луки каже као заглавље: Приче о изгубљној овци, новцу и сину". А као заглавље шеснаестој глави истог Еванђеља каже:"Прича о неправедном приставу. Богаташ и убоги Лазар". Дакле, они текстови који говоре о изгубљној овци, о изгубљној драхми, или о неправедном приставу, то су приче. А за текст који нам говори о богаташу и Лазару не каже да је прича. Исто тако поступа и Чарнић. И он као поднаслов ове главе Лукиног Еванђеља каже: "Прича о сналажљивом управитељу", затим "Мојсијев закон и царство небеско", и најзад: "Богаташ и убоги Лазар". И оба преводиоца су ту сасвим правилно поступили, јер преводилац не сме да подметне Еванђељу оно што Еванђеље не каже. А Еванђеље, нити икоја друга књига Библије, нигде не каже да је то прича.

    А гле, секташи који кажу да верују само Светом писму, то ипак називају причом! Напред цитирани адвентистички писац Б.А.Спајзер то чак упоређује са Јотамовом басном из старозаветне Књиге о судијама, тврдећи да је то исто и не увиђајући да се тамо у Јотамовој басни прича о дрветима која "говоре", а овде се говори о људима који говоре, боагаташ и Аврам. А ваљда постоји нека разлика између дрвета и људи. Дрвета не могу да мисле и говоре, а људи ипак могу.

    Међутим, оно што највише говори против тврдње да је овај еванђелски текст обична прича, као она о сејачу, или о свадби царева сина или о сналажљивом управитељу, јесте чињеница да Христос само овде спомиње једно лично име: Лазар. Ако је то само обична измишљења прича, не би било никакве потребе да се спомиње просјаково име, јер прича и без тога има исту поучну вредност. Али кад Спаситељ ипак спомиње стварно име једнога просјака, и то без икакве нужности било стилске било дидактичке, поучне, онда нам пада на памет мисао да је Спаситељ у своме божанском свезнању имао пред очима баш један конкретан пример неког просјака Лазара који је лежао немоћан и гладан пред богаташевом кућом, и тај нам пример износи као причу за поуку. У том смислу, то онда јесте прича, али прича са реалним основом и реалном поуком о души и њеној загробној судбини. Зато ђакон кад чита у цркви Еванђеље о Богаташу и Лазару почиње речима:"Рече Господ ову причу",схватајући овде израз "прича" у смислу поуке, као што се зову "Приче Соломонове", а не у смислу неке измишљене и празне фантазије.

    То је, ето прва чињеница у вези са "причом" о богаташу и Лазару. Јесте прича, јер је испричана, али прича са једном реалном основом, а није парабола као друге еванђелске приче. Зато преводиоци тај текст не називају "причом". Друга чињеница која следи из овог текста јесте то да текст има несумљиво дидактичку, поучну намеру. Христос хоће том "причом" да нам пружи поуку, и то моралну и догматску. И обе те поуке имају исту вредност без обзира да ли ћемо текст схватити као препричавање неког конкретног догађаја везаног за неког просјака Лазара и неког разметљивог богаташа, или ћемо узети да је Спаситељ произвољно испричао баш измишљену причу. У оба случаја Он нам даје поуке, само доказна вредност те поуке није толико у фактичности или измишљености Лазаревог постојања колико у ауторитету самог Христа који нам ту "причу' саопштава. Јер, Он хоће тим текстом да нам изнесе и наслика стварност онако како је Он схвата. А Он схвата стварност овако:

    1) Човек треба да има љубав и милости према своме ближњем увек, а нарочито ако тај ближњи страда ту пред нашим очима, а ми имамо могућност да му помогнемо и његово страдање бар донекле ублажимо.

    2) Богатство је дар Божји дат појединим људима не ради робовања самом богатству, и ради утапања у њему, него ради чињења добрих дела.

    3) Овај земаљски живот није једини живот. Душа продужује да живи и после смрти тела, и то у онаквим условима и околностима какве је човек заслужио у своме земаљском животу пред законом Божје правде. Отуда се богаташ мучи, а Лазар благује.

    4) Душе су после смрти тела свесне свога стања у којем се налазе. Оне на један духовни, нама непознат, начин могу да опште једна са другом.

    5) У оном свету праведници и грешници нису измешани као на земљи. Ни грешник ни правденик не могу по својој вољи и власти променити свој статус или стање у којем се налазе, јер је међу њима велика морална разлика "велика провалија, тако да не могу они овамо ни ови онамо прећи."

    6) Одлазак душе у онај свет није један усамљен прелазак. Душу праведника прате анђели-"анђели однесоше Лазара у наручје Аврамово".-То је директно речено. Да ли је и богаташеву душу неко пратио у онај свет, то у овом тексту није речено. Али из приче о оном богаташу којем је родила њива видимо, да ће његову душу неко тражити(Лк. 12,20 ). Паралелно Лазару, могло би се логички закључити да ће његову душу тражити зли дуси, којима је она и робовала.

    7) Пошто је духовни свет толико различит од нашег материјалног да не можемо директно да га опишемо, то онда тај свет описујемо сликовито, у изразима који не могу бити схваћени буквално него само у преносном смислу. Тако на пример, блаженство које осећа Лазар названо је наручје Аварамово. То свакако не може бити буквално схваћено да Аврам држи Лазара у наручју, јер колико би то наручје морало бити да обухвати све праведнике, пошто Лазар није једини праведник! Праотац Аврам је био праведник чак пријатељ Божји, како каже Библија (2.Дн. 20,7 ). Па као што је детету пријатно да буде у наручју очевом, поготову ако је тај отац "пријатељ Божји" као Аврам, тако је и праведницима пријатно у духовном свету.

    И обратно! Ватра може да опече мој прст, али не може моју мисао, мој дух. Али, као што ватра може да пече тело, тако зла и немирна савест пече грешника. У обичном животу тако се и изражавамо:"гризе ме савест" - иако савест очигледно нема зубе. Или:"пече ме савест", иако она није никаква материјална хемијска ватра. Тако је и бездушни богаташ као и сваки други грешник, дошао после смрти у такво стање и такве околности које га муче као што би врела вода или ватра пекла тело.

    Не треба заборавити да ово поређење паклених мука са ватром није једина слика и једино поређење. То тешко стање грешника исто тако се може приказати сликовито са "тамом најкрајњом" где је "плач и шкргут зуба"(Мт. 8,12 ).

    Најзад, Спаситељ прорече да Му Јевреји неће веровати ни после Васкрса.

    Према свему томе, Спаситељ нам је "причом" о богаташу и Лазару дао богату моралну и догматску поуку, и то баш о загробном животу душе. Том "причом" Он је тако рећи, отшкринуо завесу која дели земаљски свет од духовног света у којем бораве душе покојника.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:24:20 CET

    Где се налази тај свет?

    Свето писмо нам није открило ту тајну. Можда због тога, што је однос духа према простору савршено друкчији него однос тела према простору. Зато ни Црква ништа не учи о месту где се налазе душе. Ако је баш нужно да се налази у неком одређеном простору, васиона је неизмерна па у њој може бити места за све. Али још једном ваља нагласити да је однос духа према простору друкчији него однос тела. Зато црква у погребним песмама каже:"идјеже праведни упокојајутсја". "Идјеже њест бољезан ни воздиханије, но жизан бесконечнаја".

    Откуд Мојсије на Тавору?

    Као што знамо сасвим сигурно из Мојсијевог Петокњижја. Мојсије уопште није прешао преко Јордана у "обећану земљу" Ханаан. "Умро је Мојсије слуга Господњи у земљи Моавској по ријечи Господњој. И погребе га Господ у долини у земљи Моавској према Вет-Фегору и нико не дозна за гроб његов до данашњега дана."(5.Мојс. 34,5-6 ). Нико га, дакле после смрти није видео. Од њега није остало ништа, као ни од Адама - по секташком веровању.

    Па ипак, постоје три човека који тврде да су га видели на 1400 година после смрти његове. И чули га где говори! Не, није у питању никакав спиритизам, нити "сатанска превара" како би рекли секташи. Напротив! Сведочанство је записано у Светом писму које је за секташе једини извор коме се мора веровати. Ево тог сведочанства.
    1. И рече им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили. 2. И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована и изведе на гору високу, посебно само њих; и преобрази се пред њима. 3. И хаљине његове постадоше сјајне, врло бијеле као снијег, какве не може бјелиља убјелити на земљи. 4. И указа им се Илија с Мојсејем и бијаху у разговору са Исусом. 5. И Петар одговарајући рече Исусу: Учитељу, добро нам је овдје бити; да начинимо три сјенице: Теби једну и Мојсеју једну и Илији једну. 6. Јер не знадијаше шта да каже; јер бијаху уплашени. 7. И појави се облак те их заклони; и дође глас из облака говорећи: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте. 8. И одједном обазревши се никога више не видјеше осим самога Исуса поред себе.

    Ово сведочанство скоро истим речима описује Матеј и Лука, а спомиње га у својој Посланици и сам апостол Петар, као очевидац(Мт. 17,1-13, Лк. 9,28-36, 2.Петр. 1,16-18 ).

    Сведочанство је,дакле, несумњиво, и три пута поновљено. Не чуди нас што се на гори покрај Исуса појавио Илија. Свето писмо каже за њега да није умро, него да се са преображеним телом узнео у небески свет (2.Цар. 2,11-12 ). Међутим, ако човек нема душу различиту од тела, која надживљује тело, ако она пропада заједно са телом како тврде секташи, откуд се онда Мојсије могао појавити и говорити са Исусом и Илијом? Чињеница Мојсијевог присуства на гори приликом преображења не може се никако помирити са секташком тврдњом да од човека после смрти не остаје нигде ништа. Зато адвентисти тврде да је Христос подигао Мојсија из мртвих, иако Библија то нигде не каже.

    "Мука на две стране"

    Чујмо шта пише апостол Павле Филипљанима! "Мучим се с све стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље: али остати у тијелу то је потребније ради вас"(Флп. 1,23-24 ).

    Скоро исто то пише апостол Павле и Коринћанима: "Уздамо се и спремни смо да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће"(2. Кор. 5,8 )

    Врло слично пише и апостол Петар у својој другој посланици, хришћанима апостолског доба који су живели у разним провинцијама. "Али сматрам да је право, док сам још у овој сеници свога тела, да вас будим својим опомињањем, знајући да ће убрзо доћи до скидања ове моје сенице, као што ми је то обзнанио Господ наш Исус Христос. А настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога"(2.Петр. 1,13-15).

    Шта видимо и сазнајемо из ових апостолских речи које су они научили од самог Христа? Видимо пре свега то, да тело човеково не чини целог човека. Не састоји се цео човек само из тела. Тело је само сеница у којој ми боравимо док смо на земљи, а потом је скидамо.

    Значи у тој сеници, у земаљском телу борави наше "ЈА" и може да изиђе из тог тела. А шта је то што станује у телу као у сеници и што може да изађе из тела? Шта, ако не душа, или онај "дух животни"?

    Друго, ми видимо да тај излазак за апостоле није био страшан и Павле чак каже да би радије изишао из тела, само да га не спречава дужност да још неко време остане са својим драгим Филипљанима, њима на корист.

    Треће, кад апостол Павле "изиђе из тела'', или кад апостол Петар "скине са себе ту своју земаљску сеницу", куда ће отићи? Па отићи ће васкрсломе Христу. Зато се и радују и нестрпљиво чекају тај моменат. А код Христа, и то васкрслог Христа, нема смртног спавања. Смрт више не господари над њим (Рим. 6,9 ). Он није Бог мртвих него живих. Њему су сви живи(Лк. 20,38 ).

    Дакле, апостоли, поучени од Христа тврде да човек има душу и да та душа после смрти тела напушта тело и иде Христу. Таман као и проповедникова поука да тело иде у земљу од које је и постало, а дух Богу који га је дао (Проп. 12,7 )

    ЈЕДНА “РЕМИ ПАРТИЈА”

    Постоје у Светом писму два места која понекад боголсови радо наводе као доказ за постојање заграбног живота и суда одмах после смрти. Но, сведочанство тих двају текстова није баш строго јасно, тако да га секташи оспоравају и чак наводе у корист свога учења да после смрти нема ништа до васкрсења и општег суда.

    Ево како гласи тај текст:"И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији), Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који га чекају." (Јевр. 9,27-28 ).

    Други текст: "Знамо, наиме, ако се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, да имамо зграду од Бога, вечну кућу на небесима, која није људском руком саграђена" (2.Кор. 5,1).

    Дакле, човеку је одређено једанпут да умре, а затим суд! Значи да тај суд бива одмах после смрти. А ако је тако, онда мора постојати душа над којом ће тај суд бити изречен, па ћемо кад нам се "сруши наша земаљска кућа отићи у вечну кућу на небесима".

    Овај наш доказ био би потпуно исправан кад би у библијиском тексту постојала само још једна реч: "одмах". Међутим баш та реч не постоји у тексту. Ми смо је само у својим мислима додали. Ту околност користе секташи, па кажу да се у тим речима заиста говори о суду Божјем, али тај суд ће бити о општем васкрсу. Тек тада ћемо се "преселити у нашу вечну кућу на небесима". Па пошто душе нема, то онда нема никаквих доживљаја између смртног часа и општег суда. Зато апостол и каже да је човеку одређено умрети, а затим суд.

    Оба објашњења су логична, па ипак не могу бити оба истинити. Истинитост једног од ових двају објашњења зависи од тога да ли је претходно библијски доказано да душа после смрти постоји, или не постоји. Ако постоји, онда је јасно само по себи да она одмах после смрти иде на посебни суд. Ми смо већ и из досадашњег излагања Библије видели да она постоји, дакле постоји и посебни суд непосредно после смрти. Зато ми ове напред наведене библијске речи узимамо тек као накнадни доказ, а не као самосталан доказ.

    Секташи, пак, могу своје објашњење напред цитираних библијских речи сматрати тачним тек пошто претходно библијски докажу да нема душе после смрти. А да би то доказали треба претходно да оборе сва библијска сведочанства о души. Другим речима, да порекну једну од основних библијских истина.


    МРТВИМА СЕ ПРОПОВЕДА ЕВАНЂЕЉЕ

    Кад сам у једном приватном разговору са једним адвентистом рекао ове речи, наиме, да је мртвима проповедано Еванђеље, он не познавајући довољно Свето писмо, скочи као опарен, па мислећи да се ја шалим упути ми прекор да је то с моје стране неозбиљно. "Како се може мртвима проповедати Еванђеље, кад су они мртви? То је бесмислица!"- рече он прилично нервозно.

    Не знам, човече, како је то могуће. Рекох му. Ако је то бесмислица, онда питај апостола Петра како сме да пише по Светом писму оно што ви сматрате да је бесмислено. А ево шта каже Апостол:"Зато је, наиме, и мртвима објављено Еванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе"(2.Петр. 4,6 ).

    Адвентист погледавши мало у цитирани текст, охрабри се и рече: Па то није доказ да постоји душа после смрти! Ти "мртви" којима је објављено Еванђеље то су живи земаљски људи, само пошто су људи грешни онда су названи мртвацима, као што пише у посланици Колошанима: "вас који сте били мртви због преступа и необрезања ваше плоти, оживео је заједно с њим"(2,13). То је смисао Апостолове тврдње да је мртвима објављено Еванђеље, рече он.
    Тако мислите ви адвентисти, но тако не мисли Библија нити апостол који је те речи написао. Он мисли да је Еванђеље објављено баш душама покојника у духовном свету, а не само грешницима на земљи који су живи мртваци. Чујте речи Светога писма:"Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му додуше, убили, али је духом оживљен: њим је сишао и проповедио духовима који су били у тамници"(1.Петр. 3,18-19 ).

    Видите, дакле, Христос "духом" силази у тамницу, то јест у ад и проповеда онима који су тамо били, душама покојника. Значи те душе нису ишчезле са смрћу тела, нити су заспале и несвесне, него проводе једну свесну егзистенцију у духовном свету, тако да могу да разумеју шта се проповеда.

    Ти "духови у тамници" свакако су били демони, или нечисти духови, рече адвентист.

    Опет сте се огрешили о Свето писмо, рекох му. Чујте даље шта каже апостол Петар ко су били ти духови. То су били духови оних старозаветних људи "који су некада били непослушни кад је Божја стрпљивост чекала у Нојево време док се градио ковчег"(2.Петр. 3,20 ).

    Као што се види, Библија и овом приликом недвосмислено сведочи да постоји душа као духовни део човековог бића и да она свесним животом постоји и после смрти тела.

    Интересантно је напоменути да Јеховини сведоци знају за ово цитирано место из Прве посланице Петрове, па га чак и они цитирају кад им затреба, али прећуткују да је Христос проповедао духовима у тамници, тако да њихов цитат иде само дотле. Ево како то код њих изгледа.

    "Јер је и Крист једанпут за (наше) гријехе умро, праведан за неправедне, да нас приведе к Богу, убијен додуше тијелом, али оживљен духом".(Тисућугодишње краљевство Божје се приближи,стр.64.)

    Даље у њиховом цитату нема ништа. Прекидају цитат у пола реченице. Не зато што би имали неког разлога за скраћивање, него зато што им даљи део цитата директно смета јер пориче њихово учење о души.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:24:43 CET

    ЈОВАНОВА ВИЗИЈА

    Св.Јован Богослов у својој књизи "Откривење" износи нам једну своју визију коју је имао док је био "у духу" на острву Патмосу (Откр. 1,9-10 ).

    "И кад отвори пети печат, видех под жртвеником душе закланих због Божје речи и због сведочанства које имаху. И повикаше снажним гласом: говорећи: докле, свети и истинити господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што станују на земљи" (Откр. 6,9-10 ).

    Визија није исто што и телесно земаљско гледање. Она може, додуше, да буде објективна, да представља баш стварни предмет који постоји ван наше свести, али може да има и символичко, алегоријско значење. Књига Апокалипсис, или Откривење светог Јована Богослова, из које је и изведен овај цитат, пуна је алегоријских слика и визија. Зато ћемо оставити на страну питање, да ли су те душе о којима говори Апостол баш стварно, објективно постојале ван свести Јованове, или оне представљају само једну символичну слику. У оба случаја ова визија представља библијски доказ за стварно постојање људских душа после смрти, и то свесно постојање. Јер кад би било тачно секташко учење да не постоји никаква душа ни у живом човеку, а још мање после смрти, и ако узмемо да је те визије св.Јовану давао сам Христос, а Јован то и каже, онда, што би му Христос давао једну визију, макар и алегоријску, чији смисао не би одговарао никаквој стварности?! И ако душе заиста не постоје, зашто би Христос кроз једну Јованову визију варао и Јована и све Јованове читаоце и целу своју Цркву да душе ипак постоје? Зато ова визија, макар и као символ, макар и као алегорија, сведочи да и св.Јован и Христос и Библија којој ова књига и припада, сведоче да душа постоји после смрти тела. А ако се ова Јованова визија схвати у објективном смислу, што такође није немогуће, онда за секташко порицање душе ствар стоји још горе: поричу оно, што је један од писаца Библије својим очима видео!

    Јеховини сведоци још како живо осећају тежину овог сведочанства против њиховог учења о непостојању душе па зато кад пишу о тој визији, коју никако не могу да изоставе јер они врло радо оперишу баш са Апокалипсисом, кажу:"Апостол Иван није видио никакве "душе" одрубљених глава. Користећи у опису ријеч "душа" он не подразумјева под тим као спиритистички медиј "бестјелесну душу". Он употребљава ту ријеч онако како се употребљавала у осталим дијеловима надахнуте Божје ријечи, гдје душа означава живу особу свијесно тијело, те посједује индивидуалне карактеристике".

    Браво! Значи, апостол Јован не зна шта је видео! Он мисли да је видео душе побијених, па тако нас и извештава, а Јеховини сведоци после деветнаест векова пронађоше да то он није видео душе него телеса побијених за реч Божију. Откуд та телеса пред престолом Божјим, кад сви знамо и из искуства и из Библије да телеса иду у гроб?! Тако тумачи Свето писмо само онај ко жели да читаоцима баца прашину у очи.

    Ако сада саберемо све напред изнесене доказе видећемо да Библија не једанпут, него много пута и речју и описно дела сведочи да је душа човекова духовни део човековог бића, да се она назива некад "душа" а некад "дух животни" и да после смрти тела проводи свестан живот у духовном свету.


    ПА ТО ЈЕ ПРОТИВУРЕЧНОСТ!

    Ко год се сећа оних цитата из Библије које смо навели као секташке доказе против бесмртности душе, и ко прочита ове накнадне цитате из Библије које смо навели као православне доказе да постоји душа после смрти тела, сматраће да Библија себи противречи. Јер, ако Мојсије каже да је Бог констатовао после стварања да је све добро веома (1.Мојс. 1,31 ), а проповедник констатује да је цео свет и све у њему ништа друго него "таштина над таштинама и мука духу" (Књ.Проп. 1,14 ), ако Мојсије каже да је Бог створио човека по обличју своме, а Проповедник тврди да нема никакве разлике између човека и животиње, "јер што бива синовима људским бива и стоци, једнако умиру" (Књ.Проп. 3,19-20 ), ако Проповедник и Псалмист кажу да човек и стока иду на исто место после смрти, и да мртви не знају ништа, нити им има плате, и да немају дијела ни у чему што бива под сунцем", и да мртви неће хвалити Господа, (Књ.Проп. 9,5-6; Пс.30,9; 88,10-12; 115,17; 146,4), а Христос каже да Лазар живи у "наручју Аврамовом" и богаташ у мукама (Лк. 16,19-31), и да је човек ипак већа вредност од многих врабаца (Мт.10,31), зар све то нису примери очигледног противречја?! Дакле, Библија сама себи противречи! Ако је тако, како је онда она "Реч Божја"?!

    Не мора да буде тако! Противречност заиста постоји, али не у самој Библији, него између православног и секташког схватања и тумачења Библије. Ту је противречност! Иначе, ако Библију читамо независно од православно-секташке полемике, онда она не мора да се схвати као контрадикција, само ако мало дубље погледамо шта она каже.

    Мојсије каже да је Бог констатовао да је свет створен "веома добро", а Проповедник да је све сама таштина и мука духа. Обе су констатације тачне, иако су противречне! Јер, Мојсије говори о стању и квалитету света пре греховног пада, а Проповедник посматра свет кад су га људи већ препунили својим грехом. Природно је да онда оцена мора да буде различита. Мојсије и Христос посматрају свет свестрано како са земаљске тако и са небеске стране, то јест онако како свет изгледа у Божјим очима, па зато констатују да је човек ипак већа вредност од врапца јер је у њему "дух животни" који је сличан Богу, а у врапцу као ни у другим животињама тога нема. Међутим, Проповедник а повремено и Псалмист посматрају човека са становишта овоземаљског и то са становишта земље коју је Бог проклео и у којој се све враћа у прах, не изузимајући ни човека. Зато са ове земаљске тачке, са песимистичко-атеистичког становишта, заиста не може да се види ништа осим праха који одлази у земљу, било да посматрамо човека, било животињу, а са оног свестраног, небеско-земаљског гледишта види се осим тога још и дух кога "анђели носе у наручје Аврамово".

    Са оног првог, чисто земаљског, гледишта Псалмист констатује и наглашава и више пута понавља једну несумњиву чињеницу: у гробу мртви неће хвалити Бога. Ништа очигледније! Ко може у гробу Бога хвалити? Зар земаљски прах и пепео?! Али, кад говоримо о души ми не мислимо на тело које иде у гроб и прах, него на дух који се враћа Богу. И са тог, небеског, Христовог гледишта, Богу су сви живи. Зато се апостол Петар и Павле радују одласку из овога света, чекајући га са нестрпљењем, да би били са Христом.

    Као што се очигледно види, између та два гледишта постоји разлика, али не и контрадикција Библије са самом собом. Ту су у Библији само констатоване чињенице и осветљене са два дијаметрално различита, чак супротна гледишта: једно је теистичко, религијско, а друго материјалистичко.

    МАТЕРИЈАЛИСТИЧКА ФИЛОСОФИЈА У БИБЛИЈИ?

    Шта, зар материјалистичко гледиште долази до изражаја и у Библији која је реч Божја?!

    Да! Као што смо видели из приложених цитата, долази! Томе се не треба чудити. Проповедник и Псалмист који износе та материјалистичка схватања о души не кажу да су их чули од Бога. Износећи та схватања они не кажу, као на пример пророк Исаија: "овако вели Господ", него Проповедник каже: "дознах". Значи то што нам износи, то је плод "његовог сазнања", а не Божјег откривења.

    Божја инспирација не делује на писце насилно. Бог им оставља слободу да изнесу и своја лична схватања, а Божја мудрост ће то употребити на духовну корист људи. Ако Божја инспирација није спречила Псалмопевца да износи ондашња астрономска схватања о конструкцији васионе, по којима се над небесима налази вода небеског океана (Пс. 148,4 ) и Земља утврђена на води (Пс. 136,6 ), зашто би Проповеднику забранио да изнесе материјалистичко гледиште о свету и животу? Бог се те философије ни мало не боји. Напротив, кад је већ дозволио да и она провири кроз Библију, значи сматрао је корисним да се људи с њом упознају да би видели јасну разлику између небеске и земаљске философије.

    У ту сврху Божја мудрост је изабрала најмудријег човека међу старозаветним писцима, Премудрог цара Соломона, да кроз његова уста каже човеку на шта га наводи материјалистички поглед на свет и човека: "Човек је исто што и животиња"! А да би приказала небеску истину о човеку, изабрала је Божја мудрост апостола Павла, да би кроз њега целом свету показала шта долази после телесне смрти: БОРАВАК СА ХРИСТОМ! Ту нам, Бог кроз Библију ћутке, али јасно и гласно говори: БИРАЈТЕ, ЉУДИ!

    Уосталом, не треба изгубити из вида чињеницу да и сам Проповедник, као и Псалмопевац, кад посматрају свет и човека са реалистичке, а не са материјалистичко-песимистичке тачке гледишта, признаје и наглашава да ипак постоји још како велика разлика између човека и животиње. Јер, кад човек умире, у земљу се враћа само тело, а дух се враћа Богу који Га и даде (12,7). То он каже само за човека, а не и за животињу!

    Исто тако Псалмопевац, иако на много места констатује да у гробу неће хвалити Господа - што је, узгред буди поновљено, несумњиво тачно - ипак се тврдо нада да Бог душу праведника неће оставити у аду (Пс. 16,10 ), да ће се праведник зеленити као кедар (92,12), да ће праведник процветати и имаће мир докле траје месеца (Пс. 72,7 ) да ће се праведник спомињати увијек (Пс. 112,6 ). Псалмопевац се тврдо нада да ће Бог избавити душу његову из руку паклених" (Пс. 49,15 ).

    Како ће праведников мир трајати "докле траје месеца", ако он буде после смрти имао исту судбину као и свака животиња? У чијем памћењу се праведник може "спомињати довијека", ако човек после смрти "нема дијела ни у чему под сунцем"? Све је то могуће само у том случају, ако после смрти тела постоји бесмртна душа, или да кажемо библијски: ако после смрти тела, тело заиста оде у прах, а дух се врати Богу који га је и дао (Проп. 12,7 ), Богу који није Бог мртвих, Богу којем смо сви ми живи, јер било да живимо, било да умиремо, ми смо у оба случаја Господњи (Рим. 14,8 ).

    Зато Црква знајући сасвим јасно и тачно оно што пише у Светом писму, да у гробу и у паклу нико неће хвалити Бога пева на парастосу: "Дуси и души праведних восхваљат тја, Господи", - "Духови и душе праведних хвалиће те, Господе" - Духови и душе, а не тела у гробу!

    ЗАКЉУЧАК

    Из напред изложеног следи несумњиво да је библијско учење да човек има смртно и распадљиво тело и бесмртну душу. То учење није никаква "сотонска лаж" као што кажу секташи него истина откривена у Светом писму. Зато, кад су душе покојника свесне свога постојања после смрти тела, онда наше молитве светитељима нису бесплодне и некорисне, као што тврде секташи. Оне нису ни мало без адресе, него их светитељи на један духовни начин чују и с нама се моле Богу за нас.

    РАЈ И ПАКАО

    Видели смо до сада да се секташко (адвентистичко и јеховистичко) учење о души потпуно подудара са материјалистичким. И једни и други поричу стварно постојање душе и њену бесмртност. Сасвим је природно што у вези са тим поричу и постојање раја и пакла.

    Секташки разлози којима поричу постојање раја и особито пакла могу бити двојаки: библијски и логички.

    Библија, кажу секташи, нигде не говори да постоји некакав пакао у којем се муче душе грешника. У старозаветној Библији спомиње се реч "шеол" 65 пута. Преведена је различито: "царство мртвих", "смрт", "подземље", "пакао", "јама", "гроб", "место мртвих". Слично томе се и реч "хадес" у грчким новозаветним списима преводи са "пакао". Секташи тумаче да реч "шеол" или "хадес"(ад) не значи ништа друго него свеопшти гроб човечанства. У њему нема никаквог и ничијег мучења, јер душе после смрти не постоје, а и тела се распадају у гробу. И добри и зли иду у пакао, о којем говори Библија, то јест ''општи гроб човјечанства". У њему нема никакве ватре, а и да има, мртвац је не осећа.

    Други разлог који секташи наводе није узет из Библије, него је чисто људско умовање. "Јехова, Створитељ је Бог љубави. Он је милосрдан и добростив". Наводе и цитат: "Еда ли је мени мило да погине безбожник? говори Јехова, а не да се одврати од путева својих и буде жив?" (Језек. 18,23 ).

    То милосрђе Божје не дозвољава мучење грешника у некаквом паклу него је смрт просто уништење.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:25:35 CET

    ДА ЛИ ЈЕ ТО ТАКО?

    Да јеврејска реч "шеол" и грчка "хадес" могу да се преводе различито, то је чињеница. Преводе се онако, како захтева смисао одређеног места. Али исто тако је чињеница да се могу, па негде и морају превести са "пакао", или "царство мртвих". То је довољан доказ да Библија не пориче постојање пакла, него напротив да потврђује његово постојање.

    Да мртви у паклу живе сасвим свесним животом, то смо већ напред доказали позивајући се на Библију (Лк. 16,19-31; 1.Петр. 3,18-19 ). Додајмо томе и речи Спаситељеве: "Боље ти је да уђеш у живот кљаст и хром, него са две руке или две ноге да те баце у огањ вечни (Мт. 18,8 ). Сетимо се и Христове поуке: "Покажи добру вољу противнику своме брзо, док си још с њим на путу, да те противник не преда судији, а судија судском службенику, и да те не баце у тамницу. Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не платиш последње паре" (Мт. 5,25-26 ). Св.Јован Богослов у "Откривењу" описује стање грешника: "Дим мучења њихова дизаће се у све векове, и неће имати покоја дању ни ноћу" (Откр. 14,11).

    Према томе, Свето писмо не само што тврди да душе покојника живе после смрти свесним животом, него такође отворено и недвосмислено тврди да тај живот одговара њиховим моралним особинама које су стекли у току земаљског живота. Посебно, што се тиче грешника каже да су они свесни свога мучног стања, да казна коју трпе за грехе није неко уништење њих као свесних бића и враћање у несвест или чак у небиће, него да је та казна свесно подношење мучног живота.

    У чему се састоје те муке то је тешко одређено казати, јер нисмо били у загробном свету. Библија их описује врло живо и пластично, упоређујући их са "огњем неугасивим" и "црвом који не умире" (Ис. 66,24; Мк. 9,44 ), затим са "тамом најкрајњом где је плач и шкргут зуба" (Мт. 8,12 ).

    Разуме се, пошто је овде реч о души, сви ти описи пакла морају се схватити у духовном преносном, паралелном смислу, а не у хемијском и физичком, материјалном. Треба, међутим, додати да и тако схваћене муке за наше душе су исто онако реалне као и телесни болови за тело.

    Исто тако душе праведних ће осећати духовно блаженство. Спаситељ онима који страдају због Њега обећава велику награду на небесима, дакле у духовном свету (Мт. 5,11). А већ смо нагласили колико се апостол Павле радује изласку своме из овог тела и одласку у духовни небески свет где ће бити са Христом и где је Господ припремио онима који га љубе "оно што око не виде и ухо не чу, и у људско срце не дође" (1.Кор. 2,9; Флп. 1,21-23 ).

    Према томе, секташко порицање раја, пакла и свесних душа у рају и паклу противи се Библији и самој секташкој тврдњи да верују само њој.

    Исто тако је неоправдано и позивање секташа на неке тобож логичке и рационалне разлоге против постојања раја и пакла. Ти разлози управо нису њихови оригинални, него су их преузели од безвреника, само су их снабдели цитатима из Светог писма да би изгледали да имају потврду Библије.

    Позивају се на милосрђе Божје и љубав Божју, па закључују да би постојање пакла било у супротности са том љубављу.

    Пре него што пређемо на разматрање таквог доказа, констатујмо пре свега да би тај доказ, кад би био исправан, доказивао само толико да не постоји пакао, но не и да не постоји рај. Јер постојање раја, ваљда није у противности са Божјом љубављу и милосрђем!

    Изнесени секташки доказ се може узети као класични пример за логичку погрешку коју су још стари логичари називали ''qui nimium probat, nihil probat'', "ко доказује више, не доказује ништа". Тај доказ управо доказује више него што је доказивачу потребно и него што би доказивач могао прихватити све његове консеквенце, па је баш зато неправилан. Кад би тај доказ ваљао, онда бисмо морали порећи и постојање овога света, или чак Бога као Створитеља оваквог света, што атеисти управо и чине. То је целом културном свету познати атеизам Ивана Карамазова који каже: "Није то да ја не примам Бога, него не примам овај свет који је он створио". Зашто га не прима? Па зато што у њему има врло много зла! Шопенхауер чак каже да је овај свет пакао, а људи су у њему душе које се муче, и ђаволи који једни друге муче.

    Јесу ли секташи спремни да прихвате ове консеквенце? Ако јесу, онда нек се упишу директно у атеисте. Какве везе имају са Библијом и хришћанством? А ако не могу да прихвате те консеквенце, онда се ни њихови разлози против постојања пакла не могу одржати.

    Нити су разлози у складу ни са Библијом, иако секташи приложеним цитатима покушавају да их заснују на самој Библији. Кад би онај цитат из Књиге пророка Језекиља био сам, и кад Библија нигде ништа више не би говорила о Богу и казнама грешника, онда би се доказ још и могао примити. Међутим Библија, нарочито Стари завет, далеко, далеко више обилује баш примерима казни. Бог јесте милостив али коме? "Милост Господња остаје од вијека до вијека на онима који га се боје, који држе завјет његов, и памте заповјести његове да их извршују" (Пс. 103,117-118). Додуше, милостив је Господ и према грешницима "не гњеви се једнако нити се довјека срди. Не поступа с нама по гријесима нашим нити нам враћа по правдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост његова к онима који га се боје" (Пс. 103,8-11 ).

    Да, Бог заиста не жури са казном грешника. Лако је за казну! Треба дати грешнику могућности да се покаје. Али, то не значи да Божја правда спава мртвим сном. Бог је милостив грешнику ако у њему има ма и трунка страха Божјег. А шта ће учинити са онима који се Бога не боје нити икад мисле да поступе по Божјим наредбама? Над таквима Јехова показује још како сурову ревност чак до трећег и четвртог колена (2.Мојс. 20,5 ). И заиста, препуна је Библија Јеховине ревности, чак до суровости, кад наређује Израиљцима, не једанпут него много пута, да своје непријатеље истребљују без икакве милости, чак и децу, чак и "оно што уза зид мокри" (4.Мојс. 31,17; 5.Мојс. 2,34; 3,6; 1.Цар. 14,10; 21,21 ). Због упорности Фараонове Јехова кажњава цео Мисир (2.Мојс.гл.9, гл.10, гл.12,29 )! А кад је човечанство било сасвим заборавило на Бога и свако тело на земљи покварило пут свој, онда Бог кажњава целу земљу потопом (1.Мојс. гл.6 и 7)!

    Ако је Јехова могао све то да учини у Старом завету, зашто би онда кажњавање грешника у паклу било противно његовом милосрђу? У питању су окорели непокајани грешници, а не деца израиљских непријатеља!

    Јеховини сведоци кажу да и праведници и грешници заједно иду у "шеол" који је по њиховом схватању општа гробница човечанства.

    Не кажу одакле њима подаци за једну такву тврдњу. То нити тврди Библија, нити здрав разум. Библија је препуна примера да Бог грешницима прети казном, а праведне награђује. Откуд сада одједанпут да добију исту пресуду: идите у заједничку гробницу! Тамо ће бити и Јуда Искариотски и Богородица, и Нерон и апостол Павле, и леви и десни разбојник и Хитлер и сви логораши које су он и његови сарадници поморили. Каква је то правда?!

    Према свему томе, секташко учење о судбини човека после смрти противно је и Библији и здравом разуму и појму о правди. А Богу не смемо порећи особину праведности, као што не можемо порећи ни особину милосрђа.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:25:43 CET

    ПОСЕБНИ СУД

    Из свега напред реченога следи да човек после смрти постоји у духовном свету у онаквим околностима какве је заслужио својим животом на земљи. То значи да он после смрти доживљује посебни Божји суд којим се опредељује његово стање до општег васкрсења. То управо и значе оне речи Св.писма: "човеку је одређено једанпут умрети, а потом суд" (Јевр. 9,27 ). Кад се зна да су старозаветни Јевреји веровали да је "лако Богу у дан смрти платити човеку по делима његовим" (Сир. 11,26 ), онда ове речи апостола Павла значе баш то, да човекова душа доживљује посебни суд одмах после смрти тела.

    НАЧИН ПОСЕБНОГ СУДА

    Из Спаситељевих речи да су "анђели однели Лазара у наручје Аврамово" (Лк. 16,22 ), као и из речи да ће душу безумног богаташа те исте ноћи, кад је мислио да је осигурао живот, "тражити" (Лк. 12,20 ) - свакако зли дуси којима таква душа и припада - сасвим природно следи учење Цркве о митарствима на којима се управо врши посебни суд над сваком душом.

    Такво учење почива на само на та два цитата него је у складу са општим ставом Библије. Библија каже да се анђели радују када се неки грешник покаје и поправи (Лк. 15,10 ). Сваки човек има свога анђела чувара (Мт. 18,10 ). Анђели ће учествовати у свеопштем суду Божјем (Мт. 13,41 и 49). По учењу Св. писма нечисти дуси просторно нису далеко од нас. Ваздух је напуњен њима (Еф. 6,12 ). Ђаво не спава него иде "као лав ричући и тражећи кога да прождере" (1.Петр. 5,9 ). Ако је све то тако, ако је анђелски и демонски свет заинтересован за нас док смо још у земаљском животу, нема разлога да откаже своје интересовање за нашу судбину приликом нашег преласка из материјалног у духовни свет. Ако ће мудрост и доброта Божја дати анђелима да учествују на свеопштем суду, зашто би их Бог искључио из посебног суда над сваком душом? Он њих употребљава као средство за своје благости према нама, а зле духове као средство своје одмазде над нашим гресима. А то учешће анђела и демона на посебном суду над нашом душом, то управо и сачињава начин суђења, и то су заправо митарства.

    МОЛИТВЕ ЗА ПОКОЈНИКЕ

    Пошто ће се дефинитивна одлука суда Божјег изрећи тек на општем суду после васкрсења, и то за сву вечност, то осуда посебног суда није потпуна и дефинитивна него траје од смрти до свеопштег суда. Ако нису у питању грешници са смртним гресима, онда се може ублажити молитвама Цркве.

    Основ за овакве молитве налазе се у Светом писму. Свето писмо нас поучава да треба да се молимо једни за друге (Јак. 5,16 ), и да се молимо за све људе (1.Тим. 2,1 ). Пошто у Светом писму нема никаквог просторног и временског ограничења на које људе треба да се односи наша молитва, и пошто су "Богу сви живи" (Лк. 20,38 ), и пошто смо ми увек Господњи, било да живимо било да умиремо (Рим. 14,8 ), то се онда ове речи Св.писма, да треба да се молимо једни за друге, односе не само на живе наше познанике на земљи, него и на нашу браћу која су отишла из земаљског у духовни свет.

    По речима Спаситељевим "хула на Духа Светога неће се опростити људима ни на овом свету ни у будућем" (Мт. 12,32 ). Значи, има греха који се могу опростити и у будућем веку. То су они греси који не значе хулу на Духа Светог (Мт. 12,31-32 ).

    Какав је и који је то "будући век"? Обично се узима да "будући век" означава век после општег суда и васкрсења. И то је правилно. Но, на овом месту то не може означавати тај век, јер после општег суда нема више опраштања никаквих греха (Мт. 25,46 ). А пошто је овде реч очигледно о гресима који се могу опростити и у будућем веку, то онда у овом случају израз "будући век" не можемо схватити у смислу времена после Страшног Суда, него у смислу времена између смрти и Страшног Суда. Зато иако су остали преводи овог места вернији оригиналу, језички исправнији, Караџићев превод боље погађа логички смисао тог израза па каже да се хула против Духа Светог неће опростити људима "ни на овоме свијету ни на ономе".

    Но, пошто покојници не могу више ништа учинити за побољшање свога посмртног стања, а оно се принципијелно ипак може побољшати јер се неки греси могу опростити и "на ономе свету", то онда они тај опроштај могу од Бога добити само због молитава Цркве и оних који се за њих моле.

    Спаситељ нам је дао једно врло утешно обећање: "што год заиштете у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако ме што замолите у име моје, ја ћу учинити" (Јн. 14,13-14 ). А пошто је Спаситељ једини посредник између Бога и људи (1.Тим. 2,5) који је измирио човечанство са Богом приневши себе самог на жртву за грехе света, проливши своју крв (Мт. 26,26-28; Лк. 22,19-20 ), то онда наша молитва не само за живе него и за покојне бива угодна Богу и врло добротворна за њих кад је спојена са приносом бескрвне жртве, то јест са литургијом.

    Ово своје учење, засновано очигледно на Светом писму, Црква је у Светом предању наследила још од апостола па је зато од најранијих хришћанских времена постојала молитва не само за живе него и за мртве. То се очигледно види из текста прастарих литургија које су постојале још пре св.Василија Великог и св.Јована Златоустог, од којих једна потиче од св. апостола Јакова брата Господњег. Св.Јован Златоусти сведочи да су још апостоли наредили да се пред страшним тајнама чине спомени за умрле. Чак су и старе секте имале молитве за покојнике.

    СЕКТАШКИ ПРИГОВОРИ

    Иако је православни обичај да се приносе молитве за покојнике заснован не само на Св.предању него као што видесмо и на Светом писму, што би за секташе морало да буде изузетно важно, јер веле да верују "само Писму", они заведени материјалистичком вером да не постоји никаква душа као посебна духовна супстанција ни у живом човеку, а камо ли после смрти, одбацују молитве за покојнике као излишне па чак и бесмислене, а нама приговарају да је то многобожачеки обичај, јер су се многобошци бојали својих мртвих и чинили разне обреде за њихове душе да би их умилостивили. То је по њиховом мишљењу ништа друго него култ мртвих. Да је тако, сведоче и разни погребни и посмртни обичаји са даћама и безбројним врачкама. У томе нема ничега хришћанског. То је чисто паганство - кажу секташи.

    Нема никаквог паганства ни у учењу ни у молитвеној пракси Цркве. Као што смо видели, она своје молитве за покојнике и за све своје литургичке обреде, па и заупокојене литургије, парастос и опела заснива строго на Светом писму. Чињеница што се многобошци моле за своје покојнике, нема за Цркву никаквог значаја нити утицаја на њено веровање и богослужење. Уосталом, кад бисмо из свога учења и богослужења избацили молитве за покојнике да не бисмо били слични многобошцима, онда бисмо и ми православни и сви секташи могли одбацити све молитве и сва богослужења, јер све то имају и многобошци.

    Најзад, није без икаквог значаја споменути да су молитве за покојнике имали и старозаветни Јевреји. Кад се у хаљинама погинулих јеврејских војника у доба Јуде Макавеја нађоше драгоцености од дарова идолских, тада се сви Јудеји обратише Богу с молитвом да им се тај грех опрости, а сам Јуда посла у Јерусалим да се за грех мртвих принесе жртва, и учини молитву за мртве да се очисте од греха (2.Мак. 39-42 и 43-46).

    Дакле, молитва за покојнике није само многобожачки обичај који је Црква тобож копирала, него је то свељудски обичај, а Црква га је увела на основу Светог писма и Светог предања. потреба тога може се порицати само са материјалистичких позиција, никако са библијских.

    Што се пак тиче разних погребних обичаја, даће и силна јела и пића и разне врачке, то нема никакве везе са Црквом. То су стари, заиста многобожачки обичаји који су се задржали и покрај утицаја Цркве да се од тога одустане.

    Но, истине ради, не треба ни у оцени тих обичаја бити сувише строг, уколико они не задиру у врачке, сујеверје и раскалашност. Сувише је шаблонски и ненаучно кад поједини професори етнологије покушавају сваки обичај да сведу на многобожачко сујеверје и врачку. Састанак пријатеља и сродника на даће после опела и парастоса не мора да буде никаква врачка нити неки многобожачки обичај. Може да буде, па фактички и јесте, један душевни лек за ожалошћене. Како би се осећали родитељи после сахране свог детета, или деца после сахране родитеља, ако би сви пријатељи одмах са гробља побегли кући? Зар њихова туга не би тада била још већа и црња? Овако, кад се искупе на погошћење, које не треба да буде сувише раскошно, мало поразговарају, одврате тиме пажњу ожалошћених са туге која их је снашла, па се они у томе мало и разгале. То може бити смисао даћа после опела и парастоса. И нечовечно би било тако шта забрањивати и одбацивати, нарочито ако је јело намењено и сиромасима који су често жељни да се нахране.


    Проф. др Лазар Милин
    Апологетске главе – из књиге Црква и секте

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:26:32 CET

    ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА

    До сада смо се већ неколико пута срели са питањем који ће знаци претходити другом доласку Христовом, па смо рекли на основу Св.писма:

    a) Проповедање Еванђеља по целом свету. б) Велико отпадање од вере и хришћанског морала в) Елементарне невоље, глади помори, земљотреси, буне и ратови, помрачења Сунца и Месеца и падање звезда г) Појава антихриста.

    По саопштењу Светог писма Антихрист ће бити "човек греха", "син погибли", "који се противи и диже на све што се назива Богом и светињом, тако да ће сести у храм Божји и самога себе представити да је он Бог" (2.Сол. 2,3-4 ). "Њега ће Господ Исус убити дахом својих уста и уништити појавом свога доласка. Појава безаконика оснива се на сатанском деловању сваком силом, и чудним знацима, и лажним чудима, и сваком неправедном преваром за оне који пропадају, зато што не примише љубав према истини - да се спасу" (2,8-10 ).

    Кратко речено: Антихрист неће бити оваплоћени сатана, него прави човек којем ће сатана позајмити сву своју лукавост и силу.

    Адвентисти, Јеховини сведоци, и уопште сви секташи, скоро без изузетка, најрадије се задржавају на тим питањима о знацима другог доласка Спаситељева, уверени да су те знаке препознали у савременој историји човечанства и политичким збивањима, па упоређују себе са оних пет мудрих девојака из еванђелске приче, које су се спремиле за дочек Женика (Мт. 25,1-13 ). То чине посебно Јеховини сведоци који себе називају фигуративно "класа крепосне дјевице", мислећи на оних пет мудрих девојака. Заборављају међутим, и они и сви остали секташи, да те девојке нису гатале ни погађале кад ће доћи Женик, него су биле стално спремне. Та прича није нам испричана зато да бисмо добили пример и углед како треба гатати и нагађати о доласку Христовом, него како треба бити стално спреман за тај долазак, јер не знамо дана ни часа.

    Већ смо напред споменули како су и Милер и Јелена Вајт и Спајзер и Расел и мормони и ранији секташи, земљотресе и падање метеорита и помрачење Сунца и ратове прогласили за знаке Христовог доласка, превиђајући две чињенице: прво, да су се ти догађаји природно дешавали у току целе историје, а друго да знаци које је прорекао Христос представљају нешто изузетно, нешто необично, нешто што ће имати толико катастрофалне размере да ће представљати велику невољу "какве није било од постања света нити ће бити" (Мт.24,21 ). Ми смо до сада заиста доживели у току историје велике невоље. И могу се оне схватити као опомена Божја за приближење другог доласка. Али, и од зла има горе. Где је доказ да су то заиста оне највеће невоље које су предвиђене за последње дане пред долазак Христов? Где је доказ да зло не може бити још и далеко веће како по садржају тако и по обиму? Тог доказа нема!

    "МАЛИ РОГ"

    Посебно је питање: Где је антихрист? Да ли је већ дошао? И ако је дошао, ко је то?

    Па римски папа - одговарају углас сви секташи, и наводе за то "доказе" из Св.писма.

    Морамо се опет вратити на књигу пророка Данила. Данило је имао једну визију у којој су приказана четири царства која ће наступити после његовог времена. Свако од та четири царства приказано је символички у виду једне животиње. Лав са орловским крилима представља Вавилонско царство. Медвед са три ребра у зубима представља Мидско-персијско царство. Рис са четири главе и четири крила представља Грчко-македонско царство Александра Великог које се поделило у четири царства. Последња чудна звер, врло страшна и опасна, "које се треба бојати", имала је гвоздене зубе и десет рогова на глави. На месту она прва три рога израсте један мали рог "који имаше очи човечје и уста која говораху велике ствари" (Дан.7,8 ).

    Данило добија објашњење шта значи та визија коју је имао. Посебно га интересује она четврта чудновата и страшна звер са десет рогова и онај чудни мали рог који је "говорио велике ствари". Објашњење гласи:"Четврта звер јесте четврто царство, а десет рогова представљају десет царева који ће настати из тога царства. После њих настаће један други цар (мали рог) и разликоваће се од пређашњих и покориће три цара. "И говориће речи на Вишњега и помишљаће да промијени времена и законе, и даће му се у руке за вријеме, за времена и за по времена. Потом ће сести суд и узеће му се власт, те ће се истријебити и затрти сасвијем. А царство и власт и величанство царско под свијем небом даће се народу светаца Вишњега" (Дам.7,24-27).

    Мало касније, у 11.глави исте књиге пророк Данило описује продужење објашњења о "малом рогу". "Тај ће цар чинити што хоће, и подигнуће се изнад сваког Бога над боговима, и биће срећан док се не сврши гњев, јер ће се извршити што је одређено. Неће марити ни за богове својих отаца, ни за љубав женску, нити ће за кога бога марити, него ће се узвишавати нада све. И намјесто Бога најсилнијег славиће бога којега оци његови не знаше, славиће златом и сребром и драгим камењем и закладама. И учиниће да градови Бога најсилнијега буду бога туђега" (Дан. 11,36-39 и даље).

    Које је то царство, и који је то цар? Адвентисти одговарају да је то Римско царство које се између 351 и 476 после Христа распало у десет држава: Вандали, Свеви, Западни Готи, Франци, Брити, Алемани, Лангобарди, Источни Готи и Херули. А "мали рог" то је папа, тачније рећи папство. Оно се по тврдњи адвентистичких писаца оснажило 538.године кад је Јустинијанов војсковођа Велизер протерао Готе из Рима и Италије. Његова власт је трајала до 1798. године кад је француски генерал Бертје упао у Рим, заробио папу, и бившу папску државу прогласио републиком.

    Па какве везе имају ти историјски догађаји са Даниловим виђењем "малог рога"?

    Ево какве, веле адвентисти. "Мали рог" је представљао својим изгледом власт која ће се по природи разликовати од других царева. Она је политичко-духовна власт. Трајаће та власт 1260 година, дакле тачно од 538. до 1798. За то време "говориће против Свевишњега и гониће Његове свеце" (то јест секташе тадашњих времена). Посмишљаће "да промени времена и законе", то јест да промени празновање суботе на недељу, јер празновање недеље је по тврдњи суботара папино дело.

    А како се долази до броја година 1260? Та цифра није речена у књизи пророка Данила него у Јовановом Откривењу 12.глава стих 6. Ту се спомиње 1260 дана које по адвентисичком тумачењу не треба схватити као дане него као године, и које треба применити на Данилово пророштво.

    Ето ко је антихрист! Папство, Римокатоличка црква! Јеховисти уз њу стављају и Православну Цркву. Све је то заједно "жена блудница" из Откривења Св.Јована (17,1-18 )

    АНТИХРИСТОВ БРОЈ

    Свој суд о папству адвентисти потврђују још једним "доказом". У Откривењу Јовановом каже се да је број "звери" и "човека", дакле антихриста, шесто шездесет и шест (666). (Откр. 13,18 ).

    Званична титула папина је Vicarius Filii Dei (Заменик Сина Божјег). Та папина титула, кажу адвентисти, написана је у папској тијари (папина владалачка и првосвештеничка круна) Кад се саберу бројне вредности латинских слова, која имају бројну вредност, у овој титули, онда се добије тачно антихристов број: 666.

    V(50)+I(1)+C(100)+A(0)+R(0)+I(1)+V(5)+S(0)+F(0)+I(1)+L(50)+I(1)+I(1)+D(500)+E(0)+I(1)=666

    Дакле, ако је математика егзактна наука која не може да лаже, онда је папа антихрист!

    КОЛИКО ВРЕДЕ ОВЕ ТВРДЊЕ?

    Можда ће они читаоци који поштују папу и верују у све што римокатолици уче о папи и папству као установи бити врло ожалошћени па чак и дубоко увређени овим адвентистичким доказивањем. Можда ће многи од оних који нису римокатолици и који су имали лоше искуство са плодовима папске политике - као на пример ми Срби (видети књигу "Magnum crimen" од Виктора Новака) - бити одушевљени овим доказима. Но, без обзира на осећања која то доказивање у којем човеку изазива, треба рећи праву истину која је у складу са Светим писмом и чињеницама.

    Ми смо већ нагласили чињеницу да се Римској Цркви не може оспорити апостолско порекло и апостолско прејемство. Исто тако смо нагласили чињеницу да је у току историје дошло постепено до битне промене у схватању и поступку папа према Цркви. Тај стил папства који се развио током средњег века са свим својим учењима и поступцима нипошто није Божанска установа. То му Црква никад није признавала и на томе питању је и дошло до раскида између папе и Цркве православне. (Др.Лазар Милин, Папство са гледишта православне теологије "Богословље" Београд, 1969.)

    Али, ако не можемо рећи да је папство, такво какво је, дело Божје, можемо ли онда заиста тврдити на основу Библије да је оно "апокалиптичка звер", да је папа "мали рог" и антихрист? Објективан читалац Библије неће нигде у целој Библији наћи да је тако шта речено. Не постоји цитат којим би се тако шта могло доказати.

    Адвентистичко тумачење Данилових пророштава тако да се то примени на папу има својих врло крупних недостатака. До сада је било преко 260 папа. Међу њима је било људи врло великих грешника, тако рећи јавних грешника, али исто тако било је папа врло светих људи које је Црква васељенска чак и у календар записала. Који је од тих био антихрист?

    Адвентисти често одговарају на то питање да се њихов суд да је папа антихрист односи на папство као установу, а не баш на поједину личност.

    Ако је тако, онда се појављује двострука грешка у адвентистичком тумачењу. Прва је грешка у томе што Данилово пророштво о "малом рогу" онако како смо га цитирали, а цитирали смо га тачно и верно, очигледно говори о једној одређеној личности, а никако о једној установи. Друго, ако пристанемо на адвентистичку тезу да се то пророчанство односи на папство као установу, онда самим тим пристајемо на тврдњу да је баш сваки папа антихрист јер је сваки од њих носилац папског достојанства и представник установе папства у подједнакој мери. Онда се опет враћамо на већ постављено питање: који је од папа антихрист? Који је од њих тврдио за себе да је Бог? Који је говорио против Бога? Ниједан, чак ни онај најгрешнији! Не треба тврдити оно што није било.

    Један од врло истакнутих православних богослова нашег времена, Јустин Поповић, по сугестији Достојевског, стално нам је на предавањима наглашавао да постоје у историји човечанства три истоветна пада: Сатанин, Адамов и папин. Сва три потичу из охоле жеље: "да будемо као Бог". Али, при свем том, он нам никад није рекао оно што тврде адвентисти да је папа директно антихрист, иако је титулу "намесник Христов" тумачио филолошки истоветно са антихрист. Јер, по његовом тумачењу антихрист не значи ПРОТИВ Христа, него "УМЕСТО ХРИСТА", као што реч "антиминс" не значи "против часне трпезе" него "уместо часне трпезе".

    Тврдња адвентиста да је папа променио празновање суботе на недељу, и тиме дао повода да се на њега примени онај део пророштва да ће "мали рог" "помишљати да промени времена и законе" не одговара чињеничном стању. Ако је папа постао "мали рог" тек 538. године, онда се недеља већ увелико празновала целих пет векова пре тога, па према томе није он могао извести ту промену. Уосталом, пророштво и не каже да ће извести промену, него само да ће "помишљати" да промени времена и законе.




    СУМЊИВА РАЧУНИЦА

    Ни она рачуница са годинама није беспрекорна. Још како је траљава! Пре свега Данило нигде у своме пророштву не спомиње 1260 дана. Он спомиње "време, времена и пола времена", што сви тумачи схватају као "годину, две и пола године", а то износи три и по године. Али нигде није дао повода да се те године претворе у 1260 дана, а још мање да се сваки од тих дана схвати као година па да цело пророчко време траје 1260 година. Тако се то не може тумачити због тога, што се из Даниловог пророштва види да он под "малим рогом" подразумева ЧОВЕКА, једну одређену ЛИЧНОСТ. А која је личност живела 1260 година? Дакле, израчунавање је монтирано.

    Није у скалду са Даниловим пророштвом ни адвентистичка претпоставка да се под символом оне четири звери има разумети западно Римско царство, и то из два разлога. Први разлог је тај што такво тумачење занемарује чињеницу постојања Источног римског царства или Византије, јер је и она постала од оног заједничког Римског царства и свакако је значајнију улогу играла у историји него она краткотрајна варварска царства која су разрушила западну Римску империју.

    Други, још важнији разлог против таквог тумачења је чињеница да анђео који тумачи Данилу смисао пророчке визије не каже да ће из четвртог царства настати десет разних "ЦАРСТАВА", односно ДРЖАВА, него десет ЦАРЕВА. Дакле, реч је о личностима, а не о државама!

    Најзад, баш и да пристанемо на тумачење да се реч "мали рог" односи на папу, или на папство, 538. година није ни близу од толиког значаја за папство да би се она морала узети као почетак "малог рога", односно папства, у том смислу који му приписују адвентисти. Далеко већи значај за пораст папске политичке и световне моћи има година 754. када је франачки владар Пипин Мали поклонио папи Равенски егзархат и тиме створио папску државу која је трајала до 1870. када је прикључена уједињеној Италијанској држави и тиме престала да постоји све до споразума са Мусолинијем 1929. године кад је обновљена у својим данашњим границама. Ни једна од тих историјских цифара не уклапа се у пророчки круг од 1260 дана, односно 1260 година.

    Постоје многобројна теолошка тумачења Данилових пророштава, али озбиљна теологија, стручна егзегеза, никад није тако тумачила то пророштво. Тумачи Св.писма примењују то пророштво на Сирију и Египат као на два дела некадашњег истог Александровог царства. Они су међусобно често ратовали, али су увек имали тесан однос према Божјем изабраном народу јеврејском, или "свецима Свевишњег" до чије судбине је Данилу нарочито стало. У том сиријско-египатском царству било је десет царева који су имали великог учешћа у тешкој судбини Израиљског народа, а "мали рог" очигледно представља Антиоха Епифана о коме је већ раније било речи.

    ПАПА И ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

    Из опште, а и из црквене историје, као и из светске књижевности свима је познато колико је Римокатоличка црква страдала у Француској за време велике револуције. Адвентистички писац Јелена Г.Вајт у својој књизи "Борба Христа и сотоне" тумачи то страдање као казну Божју над Римокатоличком црквом за све њене грехе које је у историји починила, а посебно према француским протестантима хугенотима. Она ради илустрације чак описује и појединости из свима познатог крвавог догађаја названог Вартоломејска ноћ, кад су француски римокатолици истребили хугеноте. Али, она наводи и један детаљ из страхота француске револуције, позајмљен од Валтера Скота. Ради илустрације ево тога описа.

    "Једна од безбожних церемонија овог безумног времена је ненадмашива по својој глупости. Врата Конвента отворила су се пред групом музичара, за којима су ишли чланови општинског савета у свечаној поворци, певајући химну у част слободи и пратећи предмет свог будућег обожавања, једну жену обавијену копреном, коју су називали "богиња разума". Чим је стигла у дворану, одмах су јој свечано скинули копрену и поставили је с десне стране председику, и у том тренутку су сви у њој препознали оперску балетску играчицу... Овој особи, као најпогоднијем представнику разума, оног разума који су сви поштовали, народна скупштина Француске дала је јавну почаст.

    Ова безбожна и смешна маскарада постала је навика: посвећење богиње разума понављало се и имитирало по целој земљи, нарочито у оним местима где су становници хтели да докажу да су дорасли револуцији.

    Говорник, који је увео култ разума, рекао је: Чланови законодавне скупштине! Фанатизам је уступио место разуму. Његове мутне очи нису могле поднети сјај светлости. Данас се огромна маса света сакупила под оним готским сведоцима, који први пут одзвањају гласом истине. Тамо Французи славе једино право богослужење слободи и разуму. Тамо смо положили завет да ћемо радити за успех републиканског оружја. Тамо смо напустили мртве идоле за љубав разума, тог живог лика ремек-дела природе.

    Када је богиња одведена у Конвент, председник ју је узео за руку и обраћајући се скупу рекао: "Смртници, престаните дрхтати пред немоћним громом Бога, кога је створио ваш страх. Од сада немојте признавати ни једно друго божанство осим божанства разума. Ја вам представљам његов најплеменитији и најчишћи лик: ако морате имати богове, жртвујте само таквим као што је овај. О покривало разума, падни пред узвишеним сенатом слободе! ...

    Богиња, пошто ју је председник, загрлио, ушла је у прекрасна кола, и усред великог метежа била је одведена у катедралу Нотр Дам, да ту заузме место божанства. Тамо су је поставили на главни олтар и сви присутни су јој се поклонили."

    "Ускоро после тога дошло је до јавног спаљивања Библије. Једном таквом прилоком чланови Друштва народног музеја ушли су у скупштину са покликом: "Живео разум!" На врху штапа носили су остатке књига које су се још димиле, међу којима је било молитвеника, бревијара, мисала, Старих и Нових завета који су, како се изразио председник, у великом огњу испаштали за све глупости на које су подстакли људски род."

    Додајмо овоме још и кратак опис тога доба који нам износи Јевсевије Поповић у својој Опћој историји Цркве.

    "Тих страшних септембарских дана године 1794. поубијано је у Паризу поред хиљада других и 300 до 400 свештеника... И тако је то ишло још дуго, док су на религиозном пољу исте године хришћанство и хришћанска црква укинути, шта више је и вера у Бога забрањена као нешто што је опасно по државу. Уведоше разум као божанство, и узеше просте блуднице као репрезентанткиње и свештенице тога божанства. Укинута је вера у бесмртност душе и пред гробљима стојаше написано: СМРТ ЈЕ ВЕЧНИ САН. Они који признаваху веру у Бога и у бесмртност душе, денунцирани су и кажњавани смрћу. Заједно са укидањем хришћанства уклоњен је и хришћански календар, дани у години добише незнабожачке називе, уместо седмица и дотадашње године уђоше у употребу декаде, то јест подела времена на одсеке од 10 дана и на природну годину која почињаше са јесењом еквиноцијом (22.септембра). Укинуто је хришћанско рачунање времена, и датирало се само од 22.септембра 1792., као почетка "годинама слободе", хришћанска имена лица претворена су такође у незнабожачка."

    Зашто смо навели ове цитате из Историје Цркве и из књиге Хелене Вајт? Зато да на основу њих поставимо њој и свима адвентистима питање: где се јаче испољио дух "малог рога", у папству или у одлукама Конвента? Који је папа забранио веру у Бога и кажњавао је смрћу? Који је папа забранио веру у бесмртност душе и кажњавао је смрћу? Који је папа укинуо седмицу па успоставио декаду? Који је папа укинуо рачунање времена од рођења Христова па га заменио неким другим временом? Који је папа прогласио неку блудницу за божанство, поставио је на олтар и наредио, или бар позвао људе да јој се клањају као божанству разума?! Који је папа спалио Библију?

    Остављамо по страни питање ко је више људи поморио, да ли инквизиција или револуција, јер немамо о томе податке у цифрама. Али једно остаје несумњиво: ништа од свега онога што је напред побројано, а што би морало да уђе у карактеристику "малог рога" не може се приписати папи ни папству ни на основу Библије, ни на основу историје.

    У светској литератури најцрњу слику папства изнео је Достојевски у роману "Браћа Карамазови", посебно у говору Ивана Карамазова о Великом инквизитору. Па чак ни ту није било могуће приписати папи оно што смо побројали у претходним питањима, а што адвентисти тако неконтролисано приписују папи, заборављајући да би и они сами, као и јеховисти, бар у једној тачки могли усвојити решење Конвента па написати на гробљима: "Смрт је вечни сан".

    Зато, ма колико да смо незадовољни тамним сликама из историје папства, објективност налаже да одбацимо адвентистичку тврдњу да је папа "мали рог" из Даниловог пророштва, или антихрист.

    А ЧИЈИ ЈЕ ОНДА БРОЈ 666?

    Многима се он може прикачити! Али, коначног решења нема. Најчешће, можда и највероватније, та цифра символички означава Нерона, првог гонитеља хришћана међу римским царевима. Кад се његово име напише јеврејски, "НРВН КСР" што значи нерон Кесар, па кад се урачунају бројне вредности јеврејских слова, добије се 666. Други наводе сличне доказе да се тај број односи на Домицијана, римског цара за чије време је писац Откровења, св.Јован Богослов, био прогоњен. Осим њих долазили су у обзир још и ове личности као носиоци броја 666: Диоклецијан, Јулије Апостата, Атила, Мухамед, папа Бонифације VIII, код Толстоја Наполеон, Лојола, Лутер, Луј XIV, Хитлер, код Меросковског цар Петар Велики.

    Бесциљно би било лутање по разним претпоставкама и натезањима шта значи цифра 666 и на коју се историјску личност односи. Можемо овде додати само римокатолички одговор адвентситима.

    "Овај "доказ" са којим адвентисти хоће да одбаце њима мрског папу мора се сматрати неуспелим. И то: 1) Јер је рачунање погрешно. Горе означена бројна вредност слова не даје 666, него 1606 (према израчунавању Форцелинија (Forcellini), Totius latinatis Lexicon), 2) Никад папа није увео ту латинску титулу. 3) Папа никад није поседовао тијару са таквим натписом који адвентисти наводе. Са упадљивом иронијом израчунава Алгермисен да реч "Адвентистичка апокалиптичка дрскост" даје број 666".

    Према томе, ако бисмо резултат адвентистичко-римокатоличке полемике о папи и броју 666 хтели да изразимо ногометаским речником, могли бисмо рећи 1:1. Озбиљна теологија не служи се доказима такве врсте.

    Антихрист ће несумњиво доћи. Кад дође имаћемо доста начина да га препознамо по ознакама израженим у Библији, без рискантног тумарања по тајнама које нам Откривење није открило.


    Овој пост е изменет од Миле Миланоски на 20 декември 2017 09:27:03 CET
    • 51 постови
    20 декември 2017 09:28:01 CET

    ПОСТ

    Секташи о посту

    Протестантизам од самог свог почетка пориче икакву моралну вредност поста. То су још од првих реформатора наследили скоро сви секташи па и они сматрају пост излишним и бесмисленим тврдећи да ни он нема основа у Светом писму. Обично се позивају на речи из Светог писма:"не погани човека што улази у уста, него што излази из уста то погани човека"(Мт. 15,11). Такође се позивају и на речи апостола Павла:"Јело нас неће поставити пред Бога, нити шта губимо ако не једемо, нити много добивамо ако једемо (1.Кор. 8,8 ).

    Међутим ово секташко учење против поста противно је баш Светом писму. Те речи из Светог писма на које се они позивају не говоре о посту, него о нечем сасвим другом. Ево о чему!

    Фарисеји су били приговорили Спаситељу зашто његови ученици не перу руке пре јела. А Спаситељ им одговара да није телесна прљавштина то што човека погани пред Богом, него оно што излази из човековог срца кроз погане речи. То је оно што погани човека, а не јело или једење неопраним рукама. Дабоме, не треба прећи у супротну крајност па сматрати да пре јела добар хришћанин не треба да пере руке. Прање руку је хигијенска потраба па ће по природи ствари сваки културан човек прати прљаве руке пре јела. Али нико неће сматрати да је то прање нека морална обавеза и да нас то прање препоручује Богу или да нас чисти од моралне нечистоће. Ето, то је све што је Спаситељ рекао и што је хтео да каже. Ту нема ништа против поста.

    Ни онај други библијски цитат не говори о посту, као ни овај први. Ту апостол Павле објашњава Коринћанима како да се односе према једењу меса од идолских жртава. Одговор Павлов је ово. Да ли ће неко јести то месо или неће, то ништа не утиче на нашу праведност пред Богом. Нити шта губи онај који не једе нити шта добија онај који једе, јер идол није ништа, то јест нема никакву силу. Али, додаје апостол, ако би такво једење меса од идолских жртава саблажњавало некога, онда је боље не јести меса довека, него да некога саблазнимо (1.Кор. 8,1-13).

    Као што се види, ни ту се ништа не говори о посту, него о сасвим другом предмету, па се те речи не могу употребити као доказ против поста.

    Важност поста

    Свето писмо не само што не говори против поста, него на много места и много пута говори о потреби и важности поста. није ни шудо што је тако, јер пост је једно моћно средство у борби човека против свих врста греха па самим тим моралном усавршавању човека.

    У старозаветној Библији спомиње се пост као израз кајања и испаштања за грехе (Јест. 4,3; Јер. 36,6-9; Јоил. 1,14; 2,12; Јона.3,5 ). Све су то примери колективног поста по наредби Божјој, или по нахођењу самих људи који су осетили опасност од казне Божје па се покајнички вратили Богу постећи.

    Има у Старом завету примера личног поста у знак кајања и самокажњавања, или поста као средства које појачава молитвеност (Пс. 35,13; 108,24; Дан. 9,3 ).

    Пост у суштини значи одбацивање личних жеља и прохтева, из љубави и послушности према Богу. У том смислу свети Оци тумаче и ону заповест коју је Бог дао Адаму да не једе од дрвета познања добра и зла, као неку врсту поста. Па је Адам навео проклетство на себе и на целу Земљу баш тиме што је прекршио пост.

    У Светом писму Новог завета имамо такођер примере поста. Свети Јован Крститељ постио је цела века у пустињи. Спаситељ пости четрдесет дана пред излазак на своју јавну проповед (Мт. 4,2 ). Важно је приметити да Спаситељ иако је био безгрешан и није имао због чега да се каје и испашта ипак пости четрдесет дана најстрожим постом. То је свакако поука сваком ко хоће да се назове хришћанином.

    Пророчица Ана, кћи Фануилова од колена Асирова која је служила Богу дан и ноч у храму Јерусалимском не одвајајући се од њега дуго година, "није напустала храм служећи Богу постом и молитвом дању и ноћу"( Лк. 2,37 ).

    Хришћани апостолског доба као и сами апостоли су такође спајали пост и молитву (Дап. 13,3; 14,23 ).

    Апостол Павле даје упутства хришћанима из Коринта да посте (1.Кор. 7,5; 2.Кор. 6,3-5 ) и да се тако покажу "као Божји служитељи". А то што је саветовао њима и сам је чинио трудећи се "у многом пошћењу"( 2.Кор. 11,27 ).

    Сам Спаситељ говори нам о томе како треба постити (Мт. 6,16 ). Ако даје упутство како треба да се пости, значи сматра да Његови следбеници заиста и треба да посте.

    И још нешто више! Спаситељ нас уверава да ће Отац небески ценити искрен и правилан пост и наградити га (Мт. 6,16-18 ).

    И најзад, сам Спаситељ сведочи да правилан пост није нека безначајна формалност, него има силу над нечистим дусима (Мт. 17,21 ).

    Према томе, секташи, и уопште протестанти који одричу вредност и потребу поста, а при томе тврде да верују Светом писму, стоје у овом питању у директном сукобу са целом Библијом, и то дубоком сукобу. Пост се може порицати из нашег личног нерасположења према посту. Можемо рећи: тежак нам је, непријатан нам је и зато га одбацујемо. То би било знатно искреније него позивати се на Библију да би се пост одбацио. На основу Библије то је немогуће.

    Разуме се само по себи, да пост телесни мора бити спојен са постом душе, са уздржањем од греха, онако како то описује пророк Исаија ( Ис. 58,3-6 ) и онако како нам је то упутство дао сам Спаситељ у Еванђељу (Мт. 6,16-18 ).

    Тако дакле, пост има свој дубоки основ у Светом писму и остаје као дужност хришћанина да пости. Кад, како и колико ће се обавезно постити, то више није ствар Библије, она то не одредјује, него ствар црквене дисциплине.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:28:25 CET

    АСКЕЗА – КАЛУЂЕРСТВО

    У врло тесној вези са постом је и монашки живот, полагање монашких завета. Секташи су од Лутера наследили одбацивање и тога подвига. Није ни чудо јер је и сам Лутер почео реформацију одбацујући калуђерство па се и сам раскалуђерио. Библијски разлог против калуђерства налазе секташи у пророштву апостола Павла где каже: "Дух изричито каже да ће у последња времена неки одступити од вере, обратиће пажњу на варљиве духове и демонске науке, у лицемерју лажљиваца који су жигосани у својој савести, који забрањују ступати у брак... (1.Тим. 4,1-3 ).

    Ко зна шта је монаштво лако ће видети да се ове речи не могу односити на монахе него на поједине секте каквих је било, које су заиста забрањивале ступање у брак, као на пример, феодосијевци, стефановци и скопци у Русији.

    Као што је познато монаштво је добровољно одрицање од брачног живота, а не присилно. Никад монаси нису учили да је брак грех и да се свако мора одрећи брачног живота. Осим тога, монаштво се у историји Цркве јавља врло рано, а неће се јавити тек у "последња времена" као што каже пророштво. Према томе, секташко позивање на Свето писмо нема никаквог основа.

    И не само то. Монаштво има основа баш у самом Светом писму. Спаситељ каже да има "ушкопљеника који су сами себе ушкопили ради царства небескога" (Мт. 19,12 ). То су дакле они који се одричу брачног живота да целог себе предају Христу. То су они који су напустили оца и матер и браћу и сестре и жене и децу ради Христа (Мт. 10,37-38; Лк. 14,26 ). Апостол Павле који је - као што видимо из Прве посланице Коринћанима живео безбрачним, дакле монашким животом - то исто предлаже и коринтским хришћанима ако могу да приме и издрже такав начин живота (1.Кор. 7,1-10 ).

    Према томе монаштво, и с њим у вези аскеза, има у Светом писму врло снажан основ, па одбацивати монаштво значи одбацивати узвишене речи Светог писма. Нехришћани који не верују Светом писму, то чине без недоследности. Али, како измирити секташко хвалисање да верују само Писму, а поричу монаштво које је баш на њему засновано?!

    Уосталом зна се из историје цркве да је монаштво врло много допринело мисионарењу хришћанства и ширењу Цркве, напретку културе и писмености, а у многим критичним моментима из историје Цркве оно је било на бранику.

    Истина је, додуше, да је бивало и бива и мрачних страна у монашкој средини. Но то су неуспели примери. А неуспеха има свуда, на свим странама у свим струкама, а не само у монашкој средини.


    "НЕЧИСТА" ЈЕЛА, ОПОЈНА ПИЋА И ДУВАН

    Има секташа, као на пример, адвентисти, код којих је задржана старозаветна подела јела на "чиста" и "нечиста", забрањена употреба алкохола и уживање у пушењу као тежак грех због којег они искључују чланове из своје верске заједнице.

    Употреба дувана

    Што се тиче дувана о њему Библија уопште нигде ништа не каже, па се забрана пушења не може правдати директним библијским цитатом.

    При свем том пушење ипак представља известан грех иако није под директном библијском забраном. Пушење је штетно по човеково здравље, па као што човек по моралном закону не сме нарушавати своје здравље неком другом јачом и опаснијом дрогом тако не сме ни дуваном. Осим тога кад се посматра психологија пушача види се да нико није почео и продужио да пуши из неке побожности и благочестија него из охолости и сујете, па чак и из заводничких мотива. То се нарочито јасно да прочитати на манирима многих пушача, зато је пушење ипак грех, иако писци Библије нису нигде ништа рекли о њему јер у оно доба дуван још није био пренесен из Америке.

    Из историје Руске цркве зна се да се она врло енергично одупирала тој новој моди која је увезена са запада. Међутим, отпор није успео. Пушење се као и свака друга грешност незадрживо ширила тако да га данас има свуда.

    Адвентисти и све секташке заједнице чине добро што се противе пушењу. То је у основи и став Цркве. Разлика је само у томе што Црква ипак не сматра то толико великим грехом да би пушача морала искључити из своје заједнице и тиме га лишити спасења, а адвентисти ту поступају дисциплински сувише строго искључујући пушаче из своје заједнице. А још суровије је њихово учење да ће Бог све грешнике уништити, дакле и пушаче. Не постоји та људска савест и људско срце које би могло човека осудити на вечну смрт, то јест вечно уништење, тек зато што је попушио у животу толику и толику количину цигарета. А такву суровост учиниће према адвентистичком веровању сам свемилостиви Бог кад буде дошао по други пут да суди свету и кад по свршетку суда буде уништио све грешнике, дакле и пушаче.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:28:37 CET

    Сме ли се пити алкохолно пиће?

    Адвентисти и многи други секташи су трезвењаци. То јест они забрањују апсолутно икакву употребу алкохолних пића укључујући и вино.

    Ни ова њихова одредба није заснована на Светом писму, него изгледа, више почива на некадашњем америчком закону о прохибицији. Разуме се, грех је опијати се. Пијанство је грех и по природном и по моралном закону, а и Свето писмо га забрањује. Оно је грех и само за себе, а и извор многих других грехова (Еф. 5,18 ). Пијанство понижава човеково достојанство и удаљује човека од Бога као и сви други греси овосветски (Лк. 21,34 ). Зато нас сам Спаситељ опомиње да се чувамо да "срца наша не отежају од мамурлука и пијанства и брига за живот" (Лк. 21,34 ).
    Али, ако Библија забрањује пијанство, нигде није изречена нека забрана да се вино не сме ни окусити. Напротив, умерена употреба вина сматрала се у библијско доба нечим што је дозвољено, чак се употребљавало у част Божју. Мелхиседек је био свештеник Бога Вишњега, а при сусрету са Аврамом изнесе "хлеб и вино" (1.Мојс. 14,18 ). При жртвовању спомиње се вино и употреба вина не као неко Божје проклетство или забрана него као нешто дозвољено, сасвим свакидашње. Осуђена је само прекомерена употреба вина или пијанство.

    У Новом завету видимо да Спаситељ учествује на свадби у Кани Галилејској где се, као и на свакој свадби, пило вино, и где је Он чак претворио воду у вино (Јн. 2,1-11 ). То свакако не би учинио да је мислио забранити умерено пијење вина које "весели срца човека".

    "Чиста" и "нечиста" јела

    Деоба јела на "чиста" и "нечиста" има свој основ у старозаветној Библији (3.Мојс. 11,1-30 ). Јевреји су се тога строго држали, чак и у Новом завету (Дап. 10,10-15;15,1).

    Међутим та је забрана престала да важи у Новом завету. Апостолски Сабор руковођен Духом Светим донео је разрешење од тога старозаветног прописа (Дап. 15,24-29 ).

    Спаситељ упућује своје апостоле на проповед и каже им да једу и пију оно што им домаћин куће изнесе (Лк. 10,7 ). Није им дакле поставио никаква старозаветна ограничења. Бог, да би уверио апостола Петра да треба да уђе у кућу многобожачког капетана Корнилија даје му визију где су на платну биле многе животиње чисте и нечисте, према старозаветним прописима, и каже му нека то покоље и једе. На устезање Петрово Бог му одговара:"што је Бог учинио чистим не називај поганим"(Дап. 10,9-16 ).

    Иако је Апостолски сабор био донео решење да деоба јела на чиста и нечиста више не обавезује хришћане у Новом завету, ипак су се хришћани из јудејства држали тога старозаветног прописа. Ево једног карактеристичног догађаја. "Кад Кифа (ап.Петар) дође у Антиохију, вели апостол Павле, успротивио сам му се у лице, јер је заслужио осуду. Јер пре но што су дошли неки од Јакова он је јео с бившим многобошцима, а кад они дођоше, устукну и одвајаше се бојећи се оних из обрезања" (Гал. 2,11-12 ).

    Ако је Петар "заслужио осуду" што се при јелу одвајао од бивших многобожаца, то јест враћао се на старозаветни пропис од којег је апостолски сабор разрешио хришћане, онда та осуда пада и на адвентисте што поступају исто тако. Ако је апостол Павле смео да се супростави Петру, старијем апостолу и по годинама и по апостолском звању, па и по угледу међу вернима, сасвим је сигурно да би то исто рекао и данашњим секташима који се враћају на старозаветни закон бојећи се греха, а причају да се човек не спасава делима него само вером.

    Апостол Павле зна и "уверен је у Господу Исусу да ништа само по себи није погано, само ономе који сматра да је нешто погано, њему је погано" (Рим. 14,14 ). Зато поучава свога ученика Тита: "Чистима је све чисто, а опогањенима и невернима ништа није чисто него су им ум и савест опогањени" ( Титу 1,15 ). А кроз Посланицу Коринћанима пише свима хришћанима: "Једите све што се продаје на тргу не испитујте ништа савести ради. јер Господња је земља и све што је испуњава". Ако вас ко од неверника позове и хоћете да идете, једите све што се изнесе пред вас не испитујући ништа савести ради" (1.Кор. 10,25-27 ).

    Према томе, хришћанин је ослобођен старозаветног јеврејског закона о деоби јела на чиста и нечиста. Адвентисти се на том питању, као и на питању суботе враћају на старозаветни јеврејски закон. Да ли у томе има каквог дискретног утицаја јеврејства, то питање не улази у ову расправу. Чињеница је да би им апостол Павле рекао исто што и Галатима (Гал. 3.,4.и 5.глава).

    Питање јела може бити само ствар укуса, економске могућности, и евентуално дијете, а никако моралног закона и спасења.

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:29:17 CET

    ОСТАЛИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ

    Секташи скоро сви, одбацују сваки хришћански празник, осим недеље, а суботари и Јеховини сведоци одбацују и недељу. Против празновања празника назарени, на пример, наводе четврту Божју заповест која наређује да се шест дана ради. Према томе нема места ни времена за икакве празнике. Празновати празнике то је према њима исто тако грех против четврте Божје заповести као и радити недељом или, према суботарском мерили, суботом. А Јеховини сведоци пишу у својим брошурама против празновања Ускрса, Божића и свих других празника и светитељских дана, додајући ту и рођендане, а не спомињући једино државне празнике. По њима ни један од тих црквених празника није по вољи Јехови него су то све сами многобожачки обичаји које треба што пре одбацити јер су противни Библији.

    За тачност својих тврдњи позивају се на извесне чланке из "Британске Енциклопедије" у којима се говори о појединим празницима, посебно о Ускрсу и Божићу да нису хришћанског порекла него многобожачког, и да први хришћани нису празновали те празнике.

    Даље се позивају на извесне цитате из Светог писма, и то: ( Дап. 10:25-26; 14:11-15; Рим. 1,25 и Отк.19,10 ).

    Није нужно наглашавати да сви секташи који су некад били православни Срби, а нарочито Јеховини сведоци, одлучно одбацују крсну славу сматрајући то многобоштвом и позивајући нас да им покажемо где у Светом писму пише да треба славити крсну славу!

    Проконтролишимо њихове доказе!

    Пођимо од овог последњег њиховог разлога да у Светом писму није нигде заповеђено да се прослављају празници које има Православна Црква, а и други хришћани.

    Заиста, треба ставити руку на срце и казати: У Светом писму нису нигде набројани празници који су у православном календару обележени црвеним словом. Али, вратимо им лопту: нека они нама покажу где је у Светом писму забрањено да се то чини?! Хоће ли и они ставити руку на срце па бар искрено признати да у целом Светом писму нема нигде никакве забране којом би се то забрањивало?

    Они цитати које смо напред споменули не забрањују слављење празника и светитељских дана, него обожавање икога или ичега уместо Бога. А наше празновање није никакво обожавање светитеља или неких празничних дана. То је оно што је крајње непоштено код секташа, што нам стално подмећу некакво многобоштво и идолопоклонство иако знају да Црква није ни једног светитеља прогласила за Бога! Но, ради потпуније илустрације ипак наведимо те цитате на које се позивају Јеховини сведоци, а и остали секташи, кад хоће да оправдају своје одбацивање празника и поштовање светитеља.

    Дап. 10, 1. А у Кесарији неки човјек, по имену Корнилије, капетан чете која се зваше Италијанска, 2. Побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу; 3. Видје на јави у виђењу, око деветог часа дана, анђела Божијега гдје уђе к њему и рече му: Корнилије!... Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.
    5. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра;
    6. Он гостује у некога Симона кожара, чија је кућа код мора.

    Корнилије је учинио као што му је анђео рекао. Истовремено је и апостол Петар имао једну визију и Дух Свети му је рекао да треба да пође са тим људима који га траже (Дап. 17,7-23 ).

    Када је Петар дошао у Корнилијеву кућу овај још увек под утиском откривења које му је анђео Божји био саопштио, а можда и мислећи да је Петар неко надчовечанско биће, паде пред Петром на земљу и поклони се. Петар видевши да би Корнилије могао пасти у заблуду сматрајући га за натчовечанско биће, подиже га и благо рече:"устани и ја сам само човек" (Дап. 10,26 ). То је све!

    Позивамо сваког објективног читаоца нека пронађе где се у овом тексту забрањује слављење Ускрса, Божића, осталих празника и светитељских дана?! И још нешто! Нека у православним богослужбеним књигама у којима је изложена служба на дан Светог Петра пронађу једну једину реч где то Православна Црква проглашује апостола Петра за Бога!

    Други пример. Апостоли Павле и Варанава су на своме мисионарском путовању дошли у град Листру. Ту је Павле наишао на човека хрома од рођења и исцелио га чудесно једном једином заповешћу: усправи се на своје ноге. "И скоци те ходае наоколо. Када пак мноштво народа виде шта учини Павле, подиже свој глас говорећи ликаонски: богови посташе као људи и сиђоше к нама. Тако Варнаву називаху Зевсом, а Павла Хермесом, јер је он водио главну реч. А свештеник Зевсовог храма, који се налазио пред градом, доведе јунце и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву. Чувши то апостоли, Варнава и Павле, раздераше своје хаљине, скочише међу народ вичући и говорећи: људи, шта то чините? И ми смо људи, као и ви, проповедамо вам Еванђеље, да се од ових ништавних ставри обратите живом Богу, који је створио небо, земљу и море и све што је у њима (Дап. 14,8-15 ).

    Опет имамо исти случај као и мало пре. Павле и Варнава не дозвољавају да их многобошци сматрају за богове. Па, какве то везе има са слављењем Ускрса и Божића и других празничних и светитељских дана?! И где пише да је Православна Црква прогласила апостоле Варнаву и Павла за богове?! Тако дрску и очигледну клевету могу само секташи да измисле, а само духовно слеп човек да у њу поверује и одбаци празничне лепоте!

    Ево и трећег случаја! Апостол Павле у Посланици Римљанима описује на како ниске гране је био пао морал у многобожачком друштву, па као врхунац свега каже да су они "лажју заменили Божју истину, поштовали и клањали се творевини уместо творцу, који је благословен до века (Рим. 1,25 ).

    Опет иста ситуација! Грех многобоштва секташи дрско приписују Цркви, иако знају да Црква никог другог и ништа друго не обожава осим Бога!

    Најзад у Откривењу Јовановом имамо сличан случај где апостол Јован у визији пада пред ноге анђела, а анђео да би отклонио сваку помисао Јованову да ли види пред собом Бога, обавештава га да је он анђео, слуга Божји (Отк. 19,1 ). Па Црква ни анђеле није прогласила за Богове!

    Према свему изложеном, види се очигледно лукавост секташке тактике: створити код необавештеног света утисак да је Црква запала у многобоштво, да су црквени празници исто што и многобоштво и да су они забрањени тобож речима Светог писма.

    После овако дрских подметања и непоштеног навођења цитата из Библије, ми имамо право још једном да тражимо од њих праве цитате којима Бог забрањује празновање. И гле, понекад наведу још један цитат. Право је чудо како су Јеховини сведоци пропустили да га и они наведу. У Старом завету Бог преко пророка Исаије говори Израиљским грешницима "На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише, додија ми подносити. Зато кад ширите руке своје заклањам очи своје од вас: и кад множите молитве, не слушам, руке су ваше пуне крви"(Ис. 1,14-15; Амос. 5,21 ). Ето, дакле, пошто Бог мрзи на празнике, то је грех празновати их, закључују секташи!

    Површан читалац се може врло лако залепити за овај "доказ"против празника. Но, чак кад би умовање секташа о овим пророковим речима било и сасвим тачно, треба приметити да се ту не спомиње ни Божић, ни Ускрс, нити икоји хришћански празник, него старозаветни јеврејски празници. И још нешто врло важно треба нагласити! Не говори овде Бог против празновања зато што тобож празници не ваљају, него што су били неваљали они људи који су празновали. Они су били "крвавих руку". О њима Бог преко истог пророка каже:"Синове одгојих и подигох, а они се одвргоше од мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ моје не разумије. Да грјешна народа! Народа огрезла у безакоњу! (Ис. 2-4).

    Тај народ је сматрао да може свој морални пад накнадити и празновањем младина и субота и осталих празника, а Бог им на то каже:"Не приносите више жртве залудне, на кађење гадим се, а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине"(Ис. 1,13 ).

    Црква, међутим није ни један празник установила тек зато да би казала својим верницима:"грешите колико год хоћете и како год ко хоће, само празнујте Божић и Ускрс и биће све у реду"!

    То је разлог више што се ни овај цитат не може употребити као библијски доказ да је Бог забранио празновање. Шта би Христос могао имати против свог телесног рођења на земљи и против васкрсења, или против тога што се ми усхићујемо духовном радошћу тих дана?! Где је ту грех?!

    Према томе, пошто Бог кроз Свето писмо нигде није рекао да је забрањено празновати празнике, одбацујемо секташку оптужбу као неосновану.

    Али, не само што Бог не забрањује празновање празника, него напротив Он то директно наређује. Додуше, није реч о хришћанским новозаветним празницима, него о старозаветним, јеврејским. Преко Мојсија Он Јеврејима наређује да покрај суботе празнују и одређене празнике и чак им подноси списак празника и начина празновања (3.Мојс. 23,1-44 ). Иако је обавезност празновања тих празника у Новом завету престала, ипак остаје чињеница да је Бог и покрај суботног одмора наредио још и празновање извесних празника, што значи да Бог није принципијелно против благочестивог празновања, него против оног грешног, о којем је говорио пророк Исаија. А то значи, нетачна је секташка тврдња да је празновање празника противно четвртој Божјој заповести која каже да човек шест дана ради, а седми да посвети Богу. Кад Бог изда заповест, Он је не издаје зато да би себи противречио, него зато што од тога бива духовна корист за људе. Па тако је и са празницима.

    Додајмо још нешто! Старозаветни празници су имали припремни карактер. Они су били само сенка и праслика новозаветне стварности. Пасха је, на пример, очигледно предслика Ускрса. У црквеним богослужбеним књигама Ускрс се и назива Пасха, или "наша Пасха". Па ако је Бог тако ревносно захтевао празновање старозаветних, тек сликовитих, празника, каква смисла онда може имати секташка тврдња да је Бог против новозаветних празника који нису никаква сенка и ничија предслика него успомена на важне догађаје из историје нашег спасења, или успомена на свете личности кроз које се Бог прославио својом благодаћу изливеном на њих?! Славећи Господње празнике ми изражавамо поштовање промислу Божјем који се изразио кроз празничне догађаје, Божић, Ускрс и друге празнике, неопходне у Божанској економији спасења људског рода. А славећи светитељске празнике ми заправо прослављамо дејство Божје силе која је била пројављена кроз светитеље. Тако то изражавамо и кроз тропаре.

    Кад посматрамо величанствена небеса и лепоте природе па паднемо у одушевљење посматрајући лепоту, мудрост и свемоћ Божју, ми тиме не обожавамо природу него Њеног Створитеља о којем она тако красноречиво сведочи. Указујући поштовање светитељу, не нипошто обожавање, ми поступамо по речима Светог писма које каже:"Сјећајте се својих старјешина који вам проповедише реч Божју, гледајте на свршетак њиховог владања, подражавајте реч Божју, гледајте на свршетак њиховог владања, подржавајте њихову веру"(Јевр. 13,7 ). Ми примамо светитеље као своје учитеље и Божје посланике. А Спаситељ каже:"Ко прима пророка у име пророчко, примиће награду пророчку, и ко прима праведника у име праведничко, примиће плату праведничку"(Мт. 10,41 ).

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:29:29 CET

    Васпитни разлози

    Покрај ових библијских разлога за празновање постоје и морално-психолошки разлози за празновање. Ако пођемо од јасне чињенице да благочестиво празновање није у Светом писму забрањено нити означено као некакав грех, онда баш и без изричите заповести ми можемо да празнујемо празнике зато што они имају изузетан значај за наше душевно расположење и васпитање. Кад се човек срцем и душом удуби у смисао и значај Божића као доласка Христова на земљу, или Ускрса као победе Христа над смрћу и сатаном онда човек те празнике и те доживљаје Христове, тако рећи, преживљава у души, и то је оно што ствара у човеку једно топло и блажено осећање и радост. Зар се апостоли нису обрадовали видевши васкрслог Господа? Исто тако и мироносице. Свето писмо изричито тврди да јесу (Лк. 24,41; Јн. 20,20; Мт. 28,8 ).

    Сваки празник улива у нашу душу различита осећања и расположења која нас уздижу Богу, која нас спајају са Христом и са догађејем из Његовог спаситељског деловања. Зар је то неки грех осећати тугу због Христова страдања о Великом Петку, или радост због Његовог доласка на земљу и због васкрсења и вазнесења. Ако јесте, онда су били грешни и они пастири витлејемски што су с радошћу примили вест о рођењу Спаситеља, и апостоли и мироносице што су се обрадовали Васкрсењу и Вазнесењу (Лк. 24,52 ), па чак и небески анђели који су певали радосну химну поводом доласка Христа на земљу и који су објавили пастирима "велику радост" која ће бити свему народу"(Лк. 2,9-19 ).

    Ето, куда нас води секташка логика и "богословствовање"!

    Осим тога сваки празник има не само своје специфично осећање и расположење, него и своју поуку, еванђелску поуку. На сваки празнични дан читамо у цркви одговарајуће Еванђеље, као и на светитељске празнике. Зар је грех поучавати се Еванђељу! Зар Јехова баш толико мрзи Еванђеље да ће нам уписати у грех и гадити се на нас што тих дана читамо Библију и поучавамо се библијском моралу на живим и конкретним примерима светитеља које је Бог прославио?! Има ли та јеховистичка тврдња икаквог смисла и икаквог духа иситине?!

    "Многобожачки" карактер празника

    Јеховисти се радо позивају на "Британску Енциклопедију" да би "доказали" многобожачко порекло и многобожачки карактер хришћанских празника.

    "Британској Енциклопедији" част и чест. Али, ако писац чланка који говори о празницима заиста није знао о томе ништа друго и ништа више него оно што навод јеховисти, то јест да су и Ускрс и Божић празници многобожачког порекла и многобожачког карактера, онда он крај све своје етнолошке учености нема појма о смислу и суштини православних празника.

    Да ли су многобошци имали своје празнике и какве, то се нас православних ништа не тиче. Нека они славе Сатурналије и Луперкалије и осатле све своје празнике у част својих божанстава, хришћанин који слави празнике на црквени начин, слави их само као изразито хришћанске, без обзира на икакве паралеле или сличности које ће етнолози "пронаћи" између хришћанских и многобожачких празника. О Божићу ми празнујемо рођење Христово, и само то! О томе се читају одговарајући делови из Светог писма, о томе говоре црквене песме, то учимо и то осећамо, и ништа више. Ако у народним масама има каквих старих обичаја из паганског доба то спада у фолклор, а не у црквено славље и прослављање. Исто тако и о Ускрсу и осталим празничним данима.

    Тачно је да су се празници развијали и појављивали постепено. Али то је њихов историјски ток и развој. Хеортологија је наука о постанку и развоју појединих празника и зна се да су се неки празници јавили раније неки касније. Васкрсење Христово и Његово Вазнесење, као и силазак Светог Духа апостоли су прослављали већ самим тим оригиналним доживљајем. Нико није морао да им заповеди да се тога дана радују и свечано осећају. Остали празници, међу њима и Божић, појавили су се нешто касније. Но то ништа не умањује њихову вредност и духовни дар који нам они доносе.

    Тачно је и то да су многобожачки празници имали утицаја на појаву појединих хришћанских празника. Али се ту не ради о многобожачком карактеру и многобожачкој садржини хришћанских празника него баш обрнуто: да хришћани не би учествовали у прослављању многобожачких празника, Црква установљује своје хришћанске празнике да би на тај начин спречила утицај многобожаца на хришћане. Тако, на пример, многобошци су у децембру у време зимске краткодневнице славили рађање Сунца непобедивог. Славили су га на раскалашни начин како је то и одговарало многобожачким схватањима која су они сматрали и називали "напредним". А Црква у тај исти временски период смешта празник Божић, рођење Христа, "Сунца правде", како се пева у тропару. То је све! Није, дакле, Божић многобожачки празник, него је дошао као одговор Цркве на многобожачке лудорије које данас можемо видети у многим градовима приликом карневала и дочека Нове године.

    Крсна Слава

    Најзад, о крсној слави код Срба има се рећи исто што и о осталим црквеним празницима. Етнолози проналазе некакву везу између не и старог српског веровања у домаћег бога заштитиника. Да ли је слава заиста постала на тај начин, то нек етнолози доказују уколико нађу непобитних научних доказа. Нас православних Срба то њихово доказивање не тиче се ни најмање. Нико од нас не сматра свога свеца, којег слави, за некакво божанство. А нису га тако схватили ни они први наши преци који су примили хришћанство. Него је ствар у овоме. Дан када су наши преци по појединим породицама и фамилијама прешли у хришћанство био је за њих велики и радосни празник. То је празник духовног рођења. И да би себе и своје потомке јаче привезали за тај догађај, узели су тај дан као празник свога духовног рођења и оставили га своме потомству. То је црквени повод и начин славе. Ако неко уз то додаје још и нешто друго што не би било у складу са Еванђељем и духом хришћанства, то је његово лично, а не црквено учење, и то спада у фолклор, а не у православну веру. С обзиром на то да је код многих народа обичај да славе свој телесни рођендан, то је онда српска слава нешто далеко хришћанскије од тога обичаја. Онолико хришћанскије колико је душа важнија од тела.

    Прави, прећутни разлог

    Зашто секташи, нарочито Јеховини сведоци, тако ватрено устају против хришћанских празника? Па зато што добро знају колика је морална и васпитна вредност њихова. Кад православне одврати од празновања празника, одвраћа их тиме и од православља. Исте те аргументе и циљеве има и свака антихришћанска пропаганда. Дакле, опет долазимо до онога:"марширамо одвојено, а тући заједно".

    Др.Лазар Милин

    • 51 постови
    20 декември 2017 09:30:20 CET

    О СВЕТИМ ТАЈНАМА

    ОПШТЕ НАПОМЕНЕ


    Као што се зна из катихизиса и догматике, свете тајне су свештене радње у којима се верујућем хришћанину даје благодат Духа Светога која му помаже у моралном животу и доноси му спасење. У православној Цркви има седам светих тајни, и то: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење. Римокатолици имају такође свих набројаних седам светих тајни или сакрамената. Реформатори, Лутерани и Цвингли, као и Калвин, свели су број светих тајни са седам на две, и то само крштење и причешће. Протестантски секташи, првенствено анабаптисти, а после и остали, избрисали су и те две свете тајне, прогласивши их за свештене обреде. Неки су ишли тако далеко да су крштење прогласили чак за сујеверје, као што је то учинио Svenkfeld.

    Управо, баш тај однос према светим тајнама крштење и причешћа јесте линија која представља границу између реформатора и анабаптиста, као што је принцип : "Sola skriptura" (тј. вера само Св. писму) гранична линија између римокатолика и реформатора. Наиме, римокатолици кажу да је и Свето предање покрај Светог писма извор вере, а реформатори кажу: не, него само Свето писмо. Реформатори казу постоје само две ствете тајне: крстење и прицесце. Анабаптисти, а с њима и остали секташи кажу: не, ни то нису свете тајне. "Ни крштење ни вечера Господња немају сакраментални значај. То су само знаци који указују, на догађај на крсту и ускрснуће."

    КРШТЕЊЕ

    УСТАНОВЉЕЊЕ ОВЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ - ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ


    Спаситељ је рекао: "ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије" (Јн. 3,5 ). Пошто се Црква назива царством Божјим, а "рођење водом и Духом" је крштење, то онда значи крштење је почетни акт човековог спасења. Оно представља врата кроз која човек улази у Цркву Христову, у царство благодати, у заједницу са Светом Тројицом. Крштење је установио сам Господ Исус Христос лично кад је заповедио апостолима: "Идите и начините све народе мојим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19 ). У Марковом јеванђељу је то још потпуније речено: "Идите у сав свет и објавите Еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен" (Мк. 16,15-16 ).

    Образац, или начин крштења дао нам је Спаситељ самим својим крштењем, а и речима да ако се ко не роди водом и Духом Светим неће ући у царство Божије. Према томе, да би се крштење уопште могло обавити, потребно је: особа која се крштава, особа која крштава у име Оца и Сина и Светога Духа, и вода као материја којом се крштава.

    Правилан начин крштења је само онај који се врши трократним погружавањем у воду уз изговарање речи: "Крштава се слуга Божји (име) у име Оца - амин, и Сина - амин, и Светога Духа - амин. То управо и сачињава срж спољашње стране ове свете тајне. Све остало што се чита при обављању ове свете тајне то су пригодне и потребне молитве.

    То је био начин крштења још од апостолског доба и Црква га чува до данас. Изузетак је био дозвољен само у два случаја. Ако је неко болестан па не може да уђе у воду него се крштава у кревету, онда се може обливањем, или прскањем. То су такозвани клиници, то јест они који су крштени лежећи у кревету. Други изузетак је такозвано крштење у крви. Ако неко ко жели да се крсти, буде у томе спречен гоњењем, тако да погине за Христа пре него што се крсти водом и Духом, онда му се његово мучеништво урачунава као право крштење, јер је показао да може "испити чашу коју је и Христос испио" (Мт. 20,22 ).

    Осим тога, вредност "крштења у крви" истакнута је у речима Спаситељевим "ко изгуби живот свој због мене и Еванђеља, спашће га" (Мк. 8,35; Мт. 16,25 ). На њих се такође односе речи Спаситељеве: "Блажени су прогнани ради праведности, јер је њихово царство небеско" (Мт. 5,10 ), и оне Спаситељеве речи "ко љуби мене, тога ће љубити Отац мој" (Јн. 14,21 ). Ко има много љубави томе се опраштају и многи греси, као оној жени грешници (Лк. 7,47 ), а "нико нема веће љубави од ове: да неко положи свој живот за своје пријатеље. Ви сте моји пријатељи ако чините што вам ја налажем" (Јн. 15,13-14 ).

    То су права и правилна крштења: погружењем или крвљу. Црква је одувек практиковала крштење погружавањем у воду, о чему између осталог сведоче и дубоке крстионице у старим храмовима. Међутим, на западу се постепено почело обављати крштење обливањем, или чак прскањем. Црква тај начин крштења не сматра правилним, али ако је обављено водом у име Оца и Сина и Светога Духа ипак га је, паралелно крштењу клиника, сматрала важећим. Тако крштене хришћане, уколико би прешли у православље, неће поново крштавати, иако се понекад и понегде, из превелике ревности и искључивости, или можда из незнања, дешавало и поновно крштење.

    НЕВИДЉИВО ДЕЈСТВО СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА

    У оном моменту кад се кандидат погружава у воду и изговара формула крштења у име Оца и Сина и Светога Духа, благодат Божја невидљиво делује на цело биће онога који се крстио. Она га препорађа и обнавља, сходно Спаситељевом обећању и учењу реченом Никодиму: "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје. Што је рођено од тела - тело је, а што је рођено од Духа - дух је" (Јн. 3,5-6 ).

    Благодат добијена приликом крштења чисти нас од свих греха, како личних тако и прародитељског, јер родивши се Духом, ми престајемо бити телесни у моралном смислу и постајемо духовни људи, то јест очишћени од греха. То се изричито каже у беседи апостола Петра на дан силаска Светог Духа на апостоле: "покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога"(Дап. 2,3 ).

    О томе сведочи и поређење које наводи апостол Петар. Као што су се у води спасли Ноје и његова породица и они који су били с њим у лађи, тако и "вас сада спасава крштење које се не састоји у уклањању телесне нечистоце, него у молби за добру савест - посредством васкрсења Исуса Христа" (1.Пт. 3,21 ). Да се човек крштењем чисти од греха, то сведочи и апостол Павле кад каже да је Христос себе предао за Цркву "да је посвети, очистивши је воденим купањем и речју" (Еф. 5,26 ). Под "воденим купањем и изговарањем речи" подразумева се крштење водом уз изговарање одређених речи, формуле крштења, а такође и речи еванђелске проповеди као предмет вере. Да апостолове речи значе управо то, види се из посланице коју је он упутио Коринћанима којима каже да су пре него што постадоше хришћани, неко од њих били тешки грешници, "али сте се опрали и посветили и оправдали именом Господа нашега Исуса Христа и Духом Бога нашега" (1.Кор. 6,9-11 ).

    Због тако изузетног благотворног и благодатног дејства свете тајне крштења, ова се света тајна назива и у Светом писму и код хришћана различитим називима. Апостол Павле крштење назива "Бањом која препорађа" (Тит. 3,5 ). Јустин, Климент Александријски и Златоусти називају крштење "бањом". Тертулијан "купатилом", Августин "Свештеним источником", Кипријан крштење назива просто "водом". То су називи којима се зове крштење с обзиром на своју спољашњу страну.

    С обзиром, пак, на унутрашњу или невидљиву страну и дејство, крштење су такође различито називали. Јустин и Климент Александријски називају крштење "просвећењем", "благодатним даром", "препорођењем", Тертулијан, "другим рођењем", Григорије Ниски и Теодорит "освећење", Епифаније "Печатом у Христу", Јефрем Сиријски "печатом хришћанства", Евлогије Александријски "печатом вере" итд.

    СВЕОПШТА ПОТРЕБА КРШТЕЊА

    Полазећи од заповести Христове дате апостолима да проповедају Еванђеље "сваком створењу" (Мк. 16,15 ) и од чињенице да је спасење потребно свима људима, а да је крштење услов без кога се не улази у царство Божје, Црква је учила да је крштење потребно сваком човеку без обзира на доба његовог узраста. Отуда је она не само данас, него од апостолског доба крштавала свакога ко изрази жељу да се крсти. За малу децу, која не могу изразити личну жељу, ту жељу изражавали су родитељи, а веру исповедали кумови, па је Црква и децу крштавала. Тако то она чини и данас. Одрасле особе изражавају жељу самостално и слободно, а за децу се изјашњавају родитељи.

    Сам чин крштења како је одштампан у требнику састављен је тако да се односи на одрасле особе. Ту се постављају одређена питања и дају одговори, ту се исповеда Символ вере. Јасно је да то не могу учинити мала деце. За њих то изговара кум као сведок да ће деца бити васпитана у православној вери. Због тога кум не може бити лице које није православне вере.