Форуми » Судир на верувања

Критски собир - 2016

    • 212 постови
    24 декември 2016 19:31:08 CET

    ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: САБОР НА КРИТУ НЕ МОЖЕ БИТИ ПРИЗНАТ СВЕПРАВОСЛАВНИМ

     

    Москва, 23. децембар 2016

    У Москви, 22. децембра, одржан је сабор Московске епархије на којем се традиционално расправља о текућим питањима поменуте епархије.

     

        

     

    Као епархиjски архијереј Московске епархије Његова Светост патријарх Кирил представио је свој извештај. Патријарх је посебну пажњу посветио Сабору на Криту, који је одржан од 18. до 26. јуна 2016. године, уз учешће представника једног броја Помесних Цркава.

    – «Од свих догађаја у години која је на измаку, главна тема у сфери односа међу православним Помесним Црквама била је припрема Свеправославног Сабора», истакао је патријарх.

     

        

     

    Преносимо у потпуности обраћање патријарха на ту тему:

    «У јануару ове године, узео сам учешћа на Сабору Поглавара Православних Цркава у Шамбезију. У фебруару, питања која су везана са предсаборским процесом, разматрана су се на Архијерејском Сабору. Став Руске Цркве био је једноставан и отворен: ми смо спремни трудити се на припреми Сабора као видљивог сведочанства јединства Православне Цркве. Спремни да свим силама садејствујемо разрешењу тих проблема, који су још остали неразрешеним, и који су могли омести одржавање Сабора. Реч је ишла о проблему отсуства општења између две древне Патријаршије, о недостацима у садржају пројеката саборних докумената, о недовршености са организационе стране. На жалост, не нашом кривицом, није се успело да се ови проблеме реше на време. Ми смо неједанпут скретали пажњу на неефикасност механизма предсаборског процеса. Као што је познато, Бугарска, Грузијска, и Антиохијска Црква, одустале су од учешћа на Сабору, у раније претпостављеним роковима, и позвали на одгађање његовог одржавања за касније (на почетку је на то позивала и Српска Црква). Како су све одлуке на Сабору биле дужне да буду прихваћене консензусом свих Помесних Цркава, постало је очигледно, да се, у постојећим условима, достизање таквог циља показало немогућим. Због тога, учешће Руске Цркве на Сабору постало је нецелисходним.

    И поред тога, од 18. до 26. јуна, на острву Криту одржао се Сабор, у коме су узели учешћа предсатвници десет Помесних Цркава. Због чињенице, да тај Сабор није изражавао једногласно мишљење свих Светих Божијих Цркава, он не може бити признат Свеправославним, а његове одлуке – безусловно обавезним за све православне Цркве.

    Свети Синод је наредио Синодалној библијско-богословској комисији, да пажљиво изучи документе Критског Сабора. На основу резултата овог проучавања, Синод ће следеће године, а затим, претпостављам, и Архијерејски Сабор, допунски разматрати питање нашег односа према прихваћеним документима на Криту».

    23 / 12 / 2016

    • 212 постови
    08 април 2017 18:01:55 CEST

    Повеќе од 50 ќелии на Света Гора престанаа да го спомнуваат Вселенскиот Патријарх

    karulja007

    Дискусијата, поврзана со документите од Критскиот Собор, а исто така екуменистичките изјави на Цариградскиот Патријарх Вартоломеј, кој соопшти дека на 24 април, 2017 г. планира за првпат да ја посети познатата екуменистичка општина Тезе во Франција и да прими учество во екуменистичката молитва, доведоа до тоа повеќе од 50 ќелии на Света Гора да престанат да го спомнуваат на богослужбите, соопштува Русская Народная Линия.

    За тоа, дека Патријархот Вартоломеј ќе се моли заедно со иноверците соопштува грчката агенција за црковни новости „Ромфеа“. На 25 април, во 12.00 ч., Патријархот ќе прими учество во екуменистичката молитва на општината Тезе во црквата на Помирувањето, која ќе се одржи во присуство на братски општини и претставници од различни христијански конфесии и младински организации. По завршувањето на молитвата, Патријархот Вартоломеј ќе одржи говор – соопштува порталот.

    Така, светогорските монаси решија да го изразат својот протест против екуменистичкиот курс на својот Претстојател. Повеќе од 50 ќелии на Света Гора веќе престанаа да го спомнуваат, а уште два манастири се блиску до тоа. Не се исклучува можноста, дека манастирите ќе одбијат да го спомнуваат Патријархот во случај, доколку истиот не го слушне нивниот глас и не го ја откаже екуменистичката молитва во Тезе, соопштува грчкиот сајт «Vimaorthodoxias».

    Духовниот авторитет над Света Гора, потпаѓа под јурисдикција на Константинополскиот Патријарх. Сепак, денес на Света Гора веќе има еден манастир кој престанал да го спомнува Вселенскиот Патријарх – а тоа е манастирот Есфигмен.

    Сега нему може да му се придружат уште два манастири…

    Извор: http://www.pravoslavie.ru/102389.html

    • 212 постови
    18 април 2017 20:56:57 CEST

    Отац Србољуб Милетић: Црква и "цркве" или после Сабора на Криту

    18 април 2017

     

    Екуменска љубав

    Код православних се схватање Цркве и припадности Цркви разликује од католика, разних протестаната и осталих инославних. Данас, у свести православних та разлика све више бледи, јер наши богослови, епископи и свештенство ретко говоре о њој. Уместо тога, медији све више извештавају о разним конференцијама, предавањима, међурелигијским сусретима и скуповима, на којима се говори како „треба да тражимо тачке које нас спајају, а не тачке које нас раздвајају“, како „имамо заједничке проблеме, заједничке изазове, како има много више ствари које нас повезују него раздвајају“, и томе слично.

     

    Ови сусрети, састанци и церемоније које их прате, шаљу народу порукукако ће „међусобно упознавање, сарадња, мултикултурни и мултиконфесионални заједнички живот зацелити ране које нас раздвајају, које смо кроз историју наносили једни другима“.

    Дакле, њихов став је јасан: нећемо кроз смиреност и покајање доћи до јединства у Истини и правди; него ћемо кроз упознавање, дружење и сарадњу доћи до некаквог „јединства“.У ту сврху, присталице „јединства“ упућују савете православнима „да се не затварају у себе“, и да је „боље да буду део решења него део проблема“ (по правилу се не прецизира: чијег решења и којег проблема?).

    Под утицајем таквих и сличних идеја су и они православни којима је стало до тога да иду у корак са светом. Имитирајући католике и протестанте и сарађујући са њима у модернизму и екуменизму, неки наивно мисле да су идеје које нам се намећу са запада уствари само „пријатељски пружена рука“, и да ће нам прихватање тих идеја временом донети и западни економски стандард, политички и друштвени систем. Природно је да због тога желе да се измешају и споје са инославнима, прижељкујући видљиво, административно и јурисдикцијско јединство са другим и другачијим верама које они „великодушно“ називају „осталим хришћанима“. А ту своју амбициозну жељу и великодушност, на уштрб своје сопствене Вере и Цркве, представљају као – хришћанску, екуменску љубав.

    Ваљда је у таквом екуменском духу и сарадничком расположењу и Критски сабор донео своја саопштења о „црквама“, о наводним „осталим хришћанима“, мучећи се да објасни како наводно Православна црква прихвата „историјско име других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом.“ Ово противречно саопштење је донето упркос многим неслагањима, упозорењима и одлукама које су донете пре Критског сабора, као што је на пример, и једногласна одлука јерархије Грчке цркве да хетеродоксне заједнице у саборским текстовима не могу да се називају „црквама“. Одлуку јерархије Грчке цркве Критски сабор је на најједноставнији начин изигнорисао, као и све друго што није било у складу са раније зацртаним одлукама.

    Са друге стране, католици и тзв. „остали хришћани“, немају проблема са називом „цркве“. У духу глобалног заједништва папа је поздравио Критски сабор, пославши патријарху Вартоломеју делегацију са специјалном поруком која је прочитана на крају Литургије у Фанару. Према сопственим речима, папа је „потврдио генералну жељу за обновом јединства хришћана“, нагласивши улогу екуменског дијалога, који „помаже православнима и католицима да процене таленте једни других и да сарађују у проповеди Јеванђеља, да промовишу мир, људско достојанство, породичне вредности и бригу за заједнички дом.“[1] (Овде није прецизирано на које „Јеванђеље“ се мисли: на „Јеванђеље“ по папи или на познато нам Јеванђеље по Христу?)

     

     

    Питање праве Цркве

     

    Која је разлика у схватању Цркве и припадности Цркви између нас и римокатолика? Код осталих назови–хришћана нема јасног и доследног учења о томе, па ћемо се задржати на овој разлици, надајући се да ће на основу ње и остале разлике бити јасније.

    Припадност цркви се код римокатолика схвата пре свега као појам надлежности – јурисдикције: духовне, црквено правне и административне, кроз признавање папе „Петровог наследника“ и „Христовог намесника“ као поглавара, врховног судије и првосвештеника. За јединство са том „црквом“ довољно је да нека заједница признаје папу као врховни ауторитет, па да буде органски део римокатолицизма над којим Епископ Рима има потпуну власт и јурисдикцију.

    За разлику од њих, Православна Црква исповеда јединство вере, а не јединство административне јурисдикције. Јер, по Јеванђељу Христовом Црква је правилно и спасоносно исповедање вере у Бога. Питање праве вере је истовремено и питање праве Цркве;уствари, то и јесте питање праве вере, а није питање „праве јурисдикције“. Тако је још свети Максим Исповедник, када су га питали којој јурисдикцији припада, посведочио оно што Црква исповеда од почетка, објаснивши да је: „Бог и Господ свих рекао да је Католичанска Црква правилно и спасоносно исповедање вере у Њега!“

    Епископ Атанасије (Јевтић) је то сажео на следећи начин: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој.Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота. (Јн. 14, 6.)

    Када су заточеном Св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства[2] они су тада питали Максима: ‘Којој ти Цркви припадаш: Цариградској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти!’ На то је Свети Исповедник карактеристично одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): ‘Бог и Господ свих је рекао (‘απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ‘ορθήν =православно) и спасоносно исповедање вере у Њега’, и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио... и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (правоверујућу) Цркву.“ [3] (Мт.16, 16-18.)

    Католицима, који су одавно и много пута чули овакав одговор наводно, до данас ипак није јасно како православни могу да имају „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ и да су њени чланови, а да не признају једног папу, и да се не потчињавају „Петровом наследнику“. Какво је то јединство без једног вође и поглавара!? Католици постављају оваква и слична питања, за која је тешко веровати да не знају одговор и да су толико необавештени. Пре је могуће да они уопште не желе да знају нити чују да да православни имају не само Једног, него и Јединог Вођу и Поглавара Господа нашег Исуса Христа, Великог Архијереја, који се тако и слика на трону у сваком православном храму. Јер Он је Сам рекао: „Ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света!“ (Мт. 28, 20.)

    Овакав одговор представља двоструки проблем за католике, јер: Глава Цркве јесте Христос а не папа, и јединство Цркве и њених чланова - хришћана може бити само у Христу а не у неком епископу, вођи, поглавару, било римском или цариградском, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу.[4]


    Овој пост е изменет од Сард на 18 април 2017 20:59:05 CEST
    • 212 постови
    18 април 2017 20:57:30 CEST

    Законодавна и извршна власт

    Од самог почетка апостолима и хришћанима је било јасно да је Црква Тело Христово а да су људи његови чланови: „Ви сте тело Христово и уди  (чланови) међу собом.“ (1. Кор. 12, 27.) Тело Христово укључује и апостоле, касније епископе, свештенике, и до данас све верне и све црквене чинове, од патријарха до црквењака, јер су сви црквени чинови потчињени Христу, као чланови и уди Тела Христовог. Као што и Свето Писмо каже да Господ Бог „по дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу васкрсавши Га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, власти, силе, господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 20-23.) „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.“ (Еф. 2, 19-22.)

    Не само апостоли и пророци, него сваки човек, који најпре, кроз веру и крштење иде за Христом, који држи веру Христову, има ум Христов, постаје Христов истомишљеник, и тек након тога постаје дете Божије по благодати која се Христом даје. Тако и отац Јустин (Поповић) благовести: „Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Светајна човека је у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве... човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроз све векове и кроз сву вечност.“ Због тога о. Јустин упозорава: „Имајмо страхопоштовање према нашој Глави, помислимо какве смо Главе тело!“[5]

    Глава је та која управља телом, а не тело главом. Тако је и Господ сву законодавну, управну власт, у свим стварима Вере задржао искључиво за себе. Људима, који су сутелесници Тела Христовог = Цркве, у стварима вере је Господ дао само извршну власт, а не и законодавну.[6] Мерило сабора је истинита вера, а не обратно. Сабор није мерило вере него је вера мерило сабора. „Нека нико не господари у нашој вери - ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само - једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје ученике предао ту веру"! (Св Марко, Посланица игуману Ватопеда) Као што и апостол Павле утврђује: „све што није од вере грех је!“ (Рим. 14:23) Дакле, све што није од Христа Бога - штетно је по човека!

    То су и Васељенски сабори утврдили, јер нису говорили од себе него су научени од Духа Светога преносили,  сабирали, утврђивали, указивали на речи Христове и Божије откровење, уобличавали нашим језиком богооткривене истине - догме Цркве, а никако нису измишљали нешто своје. Њихово тумачење је било истинито, не „по бабу и по стричевима“. Сабори не одлучују о Вери, већ само чувају и сведоче истинито исповедање вере пред Богом, пред самим собом, пред апостолима, народом, Црквом и целим светом, небеским и земаљским. Истинита Јеванђелска Вера је мерило сабора и стоји изнад њих. Сабор који се не држи онога што је Господ открио није истинит; мерило је вера а не сабор. Исто тако, сабори од Цркве не одлучују никога, већ само сведоче да је неко сам себе одлучио уколико не стоји у правој и истинитој вери.

    Насупрот томе је само - замена Духа Светог човеком или људском институцијом, стављање човека или људи на место Бога. Разум може бити сасуд истине и њен инструмент, али никако њен извор. Извор истине, извор јединства је само Дух Истине - Дух Свети. Јер, идентитет Цркве, њено име, самосвест, сазнање о томе ко је и шта је Црква, њена квалификација, веровање, убеђење, целокупно знање о себи, све оно што она сама мисли о себи, верује и говори... све то јесте само и једино Христос, о Којем сведоче и Отац и Дух Свети, као и сви свети Божији људи - научени од Духа Светога.

    С друге стране, папа је своју административну законодавну власт по човечанском уређењу, помешао, претворио и проширио и на ствари вере. Због тога су православни одбацили папу, јер нису, и не желе да буду тело папино, него Тело Христово. Не покоравају се човеку - папи, него Ономе који „све покори под ноге његове (Христове), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 23.)

    Ово сведочи и Епископ Иринеј Бачки, у својој дисертацији о св. Марку Ефеском, наводећи: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними. Стога св. Марко у своме одговору Мануилу Калеки, који је нападао Православну Цркву стога што је она тобоже, сама себи противречила у разним раздобљима, пише овако: ‘Шта дакле? Хоћемо ли овенчати вуном оне божанствене саборе, па их отерати у пустињу, зато што је пре њих у истој Цркви о истој ствари било изнето супротно мишљење? Или ћемо пак о Цркви мислити да је свагда једна иста, и то не по местима, него по карактеру православнога мишљења, по којем се цркве широм читаве васељене и називају једном католичанском и апостолском Црквом, а кваритеље који с времена на време продру у њу сматрати - не за пуноћу Цркве, нити за пастире и учитеље, већ - за љуте вукове, који не штеде стада, по предсказању апостолском?’Према томе, сви који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве — и то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре. За св. Марка и за Цркву уопште: ‘Јеретик је, и законима против јеретика, подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере.’ По св. Марку, јеретици разних врста су ‘фалсификатори Божанских догмата’ - а свима без разлике, заједничка особина је да на своју руку и погрешно тумаче речи светих богослова и Отаца.“[7]

     

    Зашто смо разједињени?

    Нису само лажна учења о Богу и вери, као на пр. филиокве и чистилиште, узроци због којих се отпада од Цркве, него је то и сам католички папа као такав, то јест, схватање и упражњавање једне такве улоге епископа града Рима, као врховног вође, судије и господара верске заједнице, као и схватање јединства у њему као таквом. Они који то признају и исповедају нису никакви пастири и учитељи, него су, по св. Марку, јеретици разних врста и фалсификатори Божанских догмата.

    Апостол Јован сведочи да ми, као хришћани „јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вечни.“ (1. Јн. 5, 20.) Бити у Христу значи бити у Цркви. У јединству са Христом – у јединству са Црквом. Свако друго јединство ван Христа је истовремено и ван Цркве Христове. Они који не следе Христа него овај свет, његов систем, нешто или неког другог, не могу бити ни Црква ни у Цркви. Они којима глава није Христос него папа или неко други, не могу бити Тело Христово. И ово сведочи Епископ Иринеј у поменутој дисертацији о св. Марку:

    „Не само данас, у време тзв. ‘екуменизма’, него иу време св. Марка било је људи који су сматрали да Западни хришћани само ‘различито формулишу’ истине Богом предане вере, али да они не греше у вери и да, према томе, нису јеретици. Ево шта на то вели св. Марко: ‘Никада, некикажу, нисмо гледали на Латине као на јеретике, већ само као на расколнике! - Они који тако говоре, узели су то од самих Латина; јер они нас зову расколницима, немајући ништа да нам приговоре око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност, коју смо, по њихову мнењу, дужни били држати.’ Мало затим продужује: ‘Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Зашто, реци ми? Да ли зато што имају праву веру, или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари, и што су неоправдано дометнули тај додатак. Окренули смо се дакле, од њих као од јеретика и због тога смо се одвојили од њих.’Касније, св. Марко пише[8]: ‘Ако Латини ни у чему не застрањују од праве вере, онда смо их, изгледа, узалуд одлучили од себе; а ако ли пак застрањују, и то око богословља о Светом Духу (а похулити на Духа Светога је најтежа од свих опасности), онда јесу јеретици и као јеретике смо их одсекли.“[9]

    Католике, разне врсте протестаната и остале инославне вере, које нису у заједници са њом, Црква не може звати „црквама“. Али, шта данас видимо код неких? Управо супротно. Када су поједине помесне православне цркве постале „органски део Светског савета цркава“[10], у њиховим публикацијама су се најпре стидљиво, у односу на католике и остале инославне, почели да појављују називи „цркве“ са малим „ц“, уз објашњење да се једна, света, саборна и апостолска Црква пише са великим „Ц“, за разлику од осталих, које не сматрамо црквама и зато их пишемо малим словом „ц“. Током последње деценије, или нешто више, почело је и у нашој црквеној штампи да се о католицима и протестантима пише са великим „Ц“. Потом је уследио и Критски сабор, који је издао саопштење – одлуку о „црквама“ у множини наравно, са малим „ц“. Велико „Ц“ ће се ваљда, писати када се о некој од тих фамозних критских „цркава“ буде говорило у једнини. Јер, забога, то је њено „историјско име“, исто као што су то имена „других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са Црквом“!?! Претпостављам да би нормалан човек на оваква критска објашњења могао само да каже: Ц, ц, ц...!?

    Хоћемо ли дакле, говорити истину, или ћемо се улагивати? Хоћемо ли да будемо искрени или ћемо жонглирати и манипулисати речима? Чија ћемо духовна деца бити и ко ће нам бити духовни отац: Николо Макијавели или свети Сава Немањић?

    „Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Правило 45. Светих Апостола наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак, као клирицима допусти да што раде, нека се свргне.’ Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“[11]

    Али, авај! Све је више оних који, плашећи се последица од лукавих непријатеља, са њима праве компромисе у жељи да сачувају свој мир, посао, чин, положај, предности и користи... Нико нема право да модификује веру и растура Цркву под изговором да му је живот угрожен! Али, они се боје да држе истину и буду искрени, мислећи да се истина не исплати, а да је искреност нека врста слабости. А ап. Павле кажеда нама „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености!“ ( 2. Тим. 1, 7.) На то нас и свети о. Јустин Ћелијски упозорава: „Богу се треба већма покоравати него људима (Дјел. 5, 29.) - То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима - то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси, ни са људима нити са демонима!“[12]

    • 212 постови
    18 април 2017 20:57:44 CEST

    Сабор збуњених

    Тако дакле, неки искрено мисле да је Критски сабор био један „вучији сабор“. По свему судећи изгледа да јесте било и вукова у његовој организацији, посебно иза сцене. Што се тиче самог састанка, изгледа да је то ипак, био само један - сабор збуњених. Или можда неко мисли да су неки чинови гаранција против збуњености?

    А збуњени су сви они који овај свет и земаљске силе узимају озбиљније од Богом откривене православне светоотачке Вере и Цркве, од речи Светог Писма и Светих Отаца. Јер „свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог... Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму да и не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и непогрешиво ‘одогматио’!“[13]

    Одакле ова збуњеност? Од неразликовања духова, непознавања Христа и неразумевања Јеванђеља, Цркве и хришћанства. Људи мисле да ће добра дела и намере, па макар и у супротности са Јеванђељем, Бог благословити. А знамо, и већ нам је речено, да неће. Јер постоји разлика између дела вере и људских дела. Господ тражи од нас дела вере, а не дела наше пале природе, нашу дипломатску мудрост. Темељ и угаони камен на коме стоји Црква нису некакве људске добре намере, него је Богочовек Христос, богооткривена Реч Божија, коју познајемо духом и вером по Јеванђељу, речима и делима Отаца. По речима Светога Писма, „помисли смртних су бојажљиве и намере њихове погрешиве.“ (Прем. Сол. 9, 14.) Црква се не може градити на некаквим међурелигијским и међуцрквеним споразумима, на одлукама разних конференција и закључцима теолошких симпозијума, јер извор истине је Христос, а ми треба да научимо да останемо у границама које је Господ поставио за нас.Без тих граница ми нисмо хришћани. Јер, „пријатељима Божијим“ су названи они који су сачували законе тог пријатељства и њима поучили и друге. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој,као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“(Јн. 15,10.)

    Свети Игњатије Брјанчанинов се пита:  „Кажете: ‘Јеретици су такође хришћани.’ Откуд вам то? Васељенска Црква је свагда јерес сматрала смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем!“[14]

    Јерес, дакле, убија душу за вечност! „Навешћу овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.

    Наше схватање поступка ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу. Исто тако је и са историјом Цркве.“[15]

    „Ако се Црква јавља као 'ЈЕДНА' у Симовлу вере и самосазнању Православне Цркве, (т. 1. саопштења са Кипра), онда како можемо истовремено да говоримо и о неким другим хришћанским црквама?“[16] Православна црква не може да прихвати никаква „историјска имена“ нити икакве „друге инославне хришћанске цркве и вероисповести које нису у заједници са њом“ – као цркве, између осталог, из тих истих историјских разлога. Јер никада у својој историји Црква није прихватала никакву идеју о постојању више цркава. Скуп патријараха на Кипру је издао једно збуњујуће и противречно саопштење са којим се нису сложили чак ни епископи у њиховој пратњи, ни све помесне Православне цркве, а још мање сво свештенство, монаштво, и православни народ.

    Да завршимо опет речима светог Марка: "Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере... Да ми се не деси, о Утешитељу Благи, да икада тако одступим од Tебе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру (την Ευσεβειαν = Православље)".

     

    Прот. став. Србољуб Милетић

    У недељу Акатиста 2017.

    _________________________

    [1]http://3rm.info/main/65534-luchshiy-kriteriy-ocenki-volchego-sobora-papa-francisk-poprivetstvoval-ekumenicheskuyu-poziciyu-vsepravoslavnogo-sobora.html

    [2] Коју су претходно, као што је познато, Цариградски Патријарх Сергије и Римски Папа Хонорије били прихватили, због чега су обојица касније као јеретици осуђени и анатемисани на VI Васељенском Сабору.

    [3]PG 90,132А; cf.93CD; Епископ Атанасије (Јевтић), О римокатоличком екуменизму, Православље, Број 969-970, Рубрика Поводи, На Петропавловдан, 2007.

    [4]Види доле фусноту бр 6.

    [5] Авва Јустин Ћелијски: Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла, Београд 1983.

    [6]У Цркви треба разликовати јурисдикцију (надлежност) по Божанском и јурисдикцију по човечанском уређењу.

    [7] Јеромонах Иринеј Буловић, Теологија дијалога по св. Марку Ефескоме, Теолошки погледи, Београд, 1975. година VIII, број 1.

    [8] Окружна посланица против Грко-Латина, 4. PG 17, 314.

    [9] Јеромонах Иринеј Буловић: Теологија дијалога по св. Марку Ефескоме, Теолошки погледи, Београд, 1975. година VIII, број 1.

    [10] Гласник СП Цркве, бр.8, август 1968, стр. 168.

    [11] Преподобни Јустин Ћелијски: Истина о Српској православној цркви у комунистичкој Југославији, манастир Ћелије, Београд, 1990, стр. 3.

    [12]Исто.

    [13] Преподобни Јустин Ћелијски: Одговор Светом Синоду, О заједничкој молитви за јединство; Сабрана дела Св. Јустина Новог у 30 књига, Књ. бр. 20, текст бр. 90. стр. 647 - 650.

    [14]http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1173-reagovanja-na-kritski-sabor-ni-sve-ti-ni-veliki-ni-sabor

    [15] ГЕОРГИЈЕ Максимов: Одговор на текст Сергеја Худијева „Да ли Христос одбацује римокатолике?“https://svetosavlje.org/a-sta-ako-je-bog-rekao-istinu/

    [16]http://nikodimbogosavljevic.com/bogoslovska-analiza-dokumenta-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

    • 212 постови
    18 април 2017 21:06:22 CEST

    ЛУЧШИЙ КРИТЕРИЙ ОЦЕНКИ ВОЛЧЬЕГО СОБОРА... Папа Франциск поприветствовал экуменическую позицию «Всеправославного собора»


    Каждый год 30 ноября, в праздник святого апостола Андрея по новому стилю, Ватиканская делегация посещает Стамбул и передает патриарху Константинопольскому специальное послание папы. В свою очередь, делегация Патриархата приезжает в Рим 29 июня, когда католики и «православные» новостильники отмечают праздник святых апостолов Петра и Павла.

    В этом году делегацию Ватикана возглавляет кардинал Курт Кох, президент папского «Совета по содействию христианскому единству» со своими секретарями. В Стамбуле к делегации присоединился и папский нунций в Турции «архиепископ» Пол Расселл.

    Католическая делегация приняла участие в Божественной литургии, совершенной патриархом Варфоломеем в патриаршем соборе Святого Георгия.

    Послание Франциска было зачитано в конце литургии. В нем папа упоминает, в частности, о «Всеправославном соборе», прошедшем в июне этого года на Крите, который по его выражению, «подтвердил общее стремление к восстановлению единства христиан». Папа подчеркивает роль экуменического диалога, который «помогает православным и католикам оценить дарования друг друга и сотрудничать в деле возвещения Евангелия, продвижения мира, человеческого достоинства, семейных ценностей и заботы об общем доме».

     

    Затем состоялась беседа папских легатов с патриархом и с Синодальной комиссией, отвечающей за отношения с католиками.
    • 212 постови
    30 април 2017 20:43:08 CEST

    Антиекуменистички Свеправославни Сабор биће одржан у јуну и јулу у Украјини



    петак, 28 април 2017
    Православно свештенство уједињено у противљењу одлукама ,,свеправославног сабора“ одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Украјини у јуну и јулу са намjером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, преноси сајт Религија у Украјини.

    Одлука о сабору у Украјини је дошло као последица недавног „Међуправославног Сабора у Солуну“, одржаног 4. априла. Иако је скуп био забрањен од стране хијерархије Грчке цркве, окупио је око хиљаду припадника црквено-монашког клира и вјерника противника екуменизма и глобализма из Грчке, Румунске и Руске Православне Цркве.

    Скупу је упућен поздрав и благослов од владике Лонгина (Жара), викарног епископа Черновицке Епархије у Украјинској православној цркви Московске патријаршије и оснивача манастира Вазнесења Господњег у Банченску, који се брине за око пет стотина дјеце, од којих су неки инвалиди и заражени ХИВ-ом.

    Сабор у Солуну је позвао грчко свештенство да прекине помињање Васељенског патријарха Вартоломеја ријечима:

    Ми смо прекинули везу са цариградским патријархом Вартоломејем као главним организатором назовисабора, и са представницима и проповедницима свејереси екуменизма, и са свим епископима који прихватају сабор на Криту као православни.

    Окупљени су осудили екуменизам и Критски сабор. Поред тога, учесници у Солуну су представили планове да се одржи Свеправославни антиекуменистички сабор у Банченском манастиру у јуну и јулу, на коме намеравају да анатемишу патријарха Вартоломеја и друге које виде као присталице екуменизма.

    Владика Лонгин је такође заузео оштар став у погледу заједничке декларације патријарха Кирила и папе Франциска из фебруара 2016 године. Истовремено, владика Лонгин је остао члан саветодавног тела највишег ауторитета Руске Православне Цркве у питањима њеног унутрашњег живота и спољних активности.

     

    Извор: pravoslavie.ru, "Религија у Украјини"

    • 212 постови
    30 април 2017 20:43:29 CEST

    Антиекуменистички Свеправославни Сабор биће одржан у јуну и јулу у Украјини



    петак, 28 април 2017
    Православно свештенство уједињено у противљењу одлукама ,,свеправославног сабора“ одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Украјини у јуну и јулу са намjером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, преноси сајт Религија у Украјини.

    Одлука о сабору у Украјини је дошло као последица недавног „Међуправославног Сабора у Солуну“, одржаног 4. априла. Иако је скуп био забрањен од стране хијерархије Грчке цркве, окупио је око хиљаду припадника црквено-монашког клира и вјерника противника екуменизма и глобализма из Грчке, Румунске и Руске Православне Цркве.

    Скупу је упућен поздрав и благослов од владике Лонгина (Жара), викарног епископа Черновицке Епархије у Украјинској православној цркви Московске патријаршије и оснивача манастира Вазнесења Господњег у Банченску, који се брине за око пет стотина дјеце, од којих су неки инвалиди и заражени ХИВ-ом.

    Сабор у Солуну је позвао грчко свештенство да прекине помињање Васељенског патријарха Вартоломеја ријечима:

    Ми смо прекинули везу са цариградским патријархом Вартоломејем као главним организатором назовисабора, и са представницима и проповедницима свејереси екуменизма, и са свим епископима који прихватају сабор на Криту као православни.

    Окупљени су осудили екуменизам и Критски сабор. Поред тога, учесници у Солуну су представили планове да се одржи Свеправославни антиекуменистички сабор у Банченском манастиру у јуну и јулу, на коме намеравају да анатемишу патријарха Вартоломеја и друге које виде као присталице екуменизма.

    Владика Лонгин је такође заузео оштар став у погледу заједничке декларације патријарха Кирила и папе Франциска из фебруара 2016 године. Истовремено, владика Лонгин је остао члан саветодавног тела највишег ауторитета Руске Православне Цркве у питањима њеног унутрашњег живота и спољних активности.

     

    Извор: pravoslavie.ru, "Религија у Украјини"

    • 212 постови
    30 април 2017 20:44:03 CEST

    Антиекуменистички Свеправославни Сабор биће одржан у јуну и јулу у Украјини



    петак, 28 април 2017
    Православно свештенство уједињено у противљењу одлукама ,,свеправославног сабора“ одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Украјини у јуну и јулу са намjером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, преноси сајт Религија у Украјини.

    Одлука о сабору у Украјини је дошло као последица недавног „Међуправославног Сабора у Солуну“, одржаног 4. априла. Иако је скуп био забрањен од стране хијерархије Грчке цркве, окупио је око хиљаду припадника црквено-монашког клира и вјерника противника екуменизма и глобализма из Грчке, Румунске и Руске Православне Цркве.

    Скупу је упућен поздрав и благослов од владике Лонгина (Жара), викарног епископа Черновицке Епархије у Украјинској православној цркви Московске патријаршије и оснивача манастира Вазнесења Господњег у Банченску, који се брине за око пет стотина дјеце, од којих су неки инвалиди и заражени ХИВ-ом.

    Сабор у Солуну је позвао грчко свештенство да прекине помињање Васељенског патријарха Вартоломеја ријечима:

    Ми смо прекинули везу са цариградским патријархом Вартоломејем као главним организатором назовисабора, и са представницима и проповедницима свејереси екуменизма, и са свим епископима који прихватају сабор на Криту као православни.

    Окупљени су осудили екуменизам и Критски сабор. Поред тога, учесници у Солуну су представили планове да се одржи Свеправославни антиекуменистички сабор у Банченском манастиру у јуну и јулу, на коме намеравају да анатемишу патријарха Вартоломеја и друге које виде као присталице екуменизма.

    Владика Лонгин је такође заузео оштар став у погледу заједничке декларације патријарха Кирила и папе Франциска из фебруара 2016 године. Истовремено, владика Лонгин је остао члан саветодавног тела највишег ауторитета Руске Православне Цркве у питањима њеног унутрашњег живота и спољних активности.

     

    Извор: pravoslavie.ru, "Религија у Украјини"

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:33:54 CEST

    Црква и „цркве“ – после сабора на Криту

     
    Црква и „цркве“ – после сабора на Криту
    8. април 2017.

    Црква и „цркве“ – после сабора на Криту

    Протојереј-ставрофор СРБОЉУБ Милетић

     

    Екуменска љубав

     

    Код православних се схватање Цркве и припадности Цркви разликује од католика, разних протестаната и осталих инославних. Данас, у свести православних та разлика све више бледи, јер наши богослови, епископи и свештенство ретко говоре о њој. Уместо тога, медији све више извештавају о разним конференцијама, предавањима, међурелигијским сусретима и скуповима, на којима се говори како „треба да тражимо тачке које нас спајају, а не тачке које нас раздвајају“, како „имамо заједничке проблеме, заједничке изазове, како има много више ствари које нас повезују него раздвајају“, и томе слично. Ови сусрети, састанци и церемоније које их прате, шаљу народу поруку како ће „међусобно упознавање, сарадња, мултикултурни и мултиконфесионални заједнички живот зацелити ране које нас раздвајају, које смо кроз историју наносили једни другима“.

    Дакле, њихов став је јасан: нећемо кроз смиреност и покајање доћи до јединства у Истини и правди; него ћемо кроз упознавање, дружење и сарадњу доћи до некаквог „јединства“. У ту сврху, присталице „јединства“ упућују савете православнима „да се не затварају у себе“, и да је „боље да буду део решења него део проблема“ (по правилу се не прецизира: чијег решења и којег проблема?).

    Под утицајем таквих и сличних идеја су и они православни којима је стало до тога да иду у корак са светом. Имитирајући католике и протестанте и сарађујући са њима у модернизму и екуменизму, неки наивно мисле да су идеје које нам се намећу са запада уствари само „пријатељски пружена рука“, и да ће нам прихватање тих идеја временом донети и западни економски стандард, политички и друштвени систем. Природно је да због тога желе да се измешају и споје са инославнима, прижељкујући видљиво, административно и јурисдикцијско јединство са другим и другачијим верама које они „великодушно“ називају „осталим хришћанима“. А ту своју амбициозну жељу и великодушност, на уштрб своје сопствене Вере и Цркве, представљају као – хришћанску, екуменску љубав.

    Ваљда је у таквом екуменском духу и сарадничком расположењу и Критски сабор донео своја саопштења о „црквама“, о наводним „осталим хришћанима“, мучећи се да објасни како наводно Православна црква прихвата „историјско име других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом.“ Ово противречно саопштење је донето упркос многим неслагањима, упозорењима и одлукама које су донете пре Критског сабора, као што је на пример, и једногласна одлука јерархије Грчке цркве да хетеродоксне заједнице у саборским текстовима не могу да се називају „црквама“. Одлуку јерархије Грчке цркве Критски сабор је на најједноставнији начин изигнорисао, као и све друго што није било у складу са раније зацртаним одлукама.

    Са друге стране, католици и тзв. „остали хришћани“, немају проблема са називом „цркве“. У духу глобалног заједништва папа је поздравио Критски сабор, пославши патријарху Вартоломеју делегацију са специјалном поруком која је прочитана на крају Литургије у Фанару. Према сопственим речима, папа је „потврдио генералну жељу за обновом јединства хришћана“, нагласивши улогу екуменског дијалога, који „помаже православнима и католицима да процене таленте једни других и да сарађују у проповеди Јеванђеља, да промовишу мир, људско достојанство, породичне вредности и бригу за заједнички дом.“[1] (Овде није прецизирано на које „Јеванђеље“ се мисли: на „Јеванђеље“ по папи или на познато нам Јеванђеље по Христу?)

     

     

    Питање праве Цркве

     

    Која је разлика у схватању Цркве и припадности Цркви између нас и римокатолика? Код осталих назови–хришћана нема јасног и доследног учења о томе, па ћемо се задржати на овој разлици, надајући се да ће на основу ње и остале разлике бити јасније.

    Припадност цркви се код римокатолика схвата пре свега као појам надлежности – јурисдикције: духовне, црквено правне и административне, кроз признавање папе „Петровог наследника“ и „Христовог намесника“ као поглавара, врховног судије и првосвештеника. За јединство са том „црквом“ довољно је да нека заједница признаје папу као врховни ауторитет, па да буде органски део римокатолицизма над којим Епископ Рима има потпуну власт и јурисдикцију.

    За разлику од њих, Православна Црква исповеда јединство вере, а не јединство административне јурисдикције. Јер, по Јеванђељу Христовом Црква је правилно и спасоносно исповедање вере у Бога. Питање праве вере је истовремено и питање праве Цркве; уствари, то и јесте питање праве вере, а није питање „праве јурисдикције“. Тако је још свети Максим Исповедник, када су га питали којој јурисдикцији припада, посведочио оно што Црква исповеда од почетка, објаснивши да је: „Бог и Господ свих рекао да је Католичанска Црква правилно и спасоносно исповедање вере у Њега!“

    Епископ Атанасије (Јевтић) је то сажео на следећи начин: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој. Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота. (Јн. 14, 6.)

    Када су заточеном Св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства[2] они су тада питали Максима: ‘Којој ти Цркви припадаш: Цариградској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти!’ На то је Свети Исповедник карактеристично одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): ‘Бог и Господ свих је рекао (‘απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ‘ορθήν = православно) и спасоносно исповедање вере у Њега’, и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (правоверујућу) Цркву.“ [3] (Мт.16, 16-18.)

    Католицима, који су одавно и много пута чули овакав одговор наводно, до данас ипак није јасно како православни могу да имају „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ и да су њени чланови, а да не признају једног папу, и да се не потчињавају „Петровом наследнику“. Какво је то јединство без једног вође и поглавара!? Католици постављају оваква и слична питања, за која је тешко веровати да не знају одговор и да су толико необавештени. Пре је могуће да они уопште не желе да знају нити чују да да православни имају не само Једног, него и Јединог Вођу и Поглавара Господа нашег Исуса Христа, Великог Архијереја, који се тако и слика на трону у сваком православном храму. Јер Он је Сам рекао: „Ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света!“ (Мт. 28, 20.)

    Овакав одговор представља двоструки проблем за католике, јер: Глава Цркве јесте Христос а не папа, и јединство Цркве и њених чланова – хришћана може бити само у Христу а не у неком епископу, вођи, поглавару, било римском или цариградском, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу.[4]


    >>>

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:34:50 CEST

    Законодавна и извршна власт

     

    Од самог почетка апостолима и хришћанима је било јасно да је Црква Тело Христово а да су људи његови чланови: „Ви сте тело Христово и уди  (чланови) међу собом.“ (1. Кор. 12, 27.) Тело Христово укључује и апостоле, касније епископе, свештенике, и до данас све верне и све црквене чинове, од патријарха до црквењака, јер су сви црквени чинови потчињени Христу, као чланови и уди Тела Христовог. Као што и Свето Писмо каже да Господ Бог „по дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу васкрсавши Га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, власти, силе, господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 20-23.) „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.“ (Еф. 2, 19-22.)

    Не само апостоли и пророци, него сваки човек, који најпре, кроз веру и крштење иде за Христом, који држи веру Христову, има ум Христов, постаје Христов истомишљеник, и тек након тога постаје дете Божије по благодати која се Христом даје. Тако и отац Јустин (Поповић) благовести: „Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Светајна човека је у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве… човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроз све векове и кроз сву вечност.“ Због тога о. Јустин упозорава: „Имајмо страхопоштовање према нашој Глави, помислимо какве смо Главе тело!“[5]

    Глава је та која управља телом, а не тело главом. Тако је и Господ сву законодавну, управну власт, у свим стварима Вере задржао искључиво за себе. Људима, који су сутелесници Тела Христовог = Цркве, у стварима вере је Господ дао само извршну власт, а не и законодавну.[6] Мерило сабора је истинита вера, а не обратно. Сабор није мерило вере него је вера мерило сабора. „Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само – једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје ученике предао ту веру“! (Св Марко, Посланица игуману Ватопеда) Као што и апостол Павле утврђује: „све што није од вере грех је!“ (Рим. 14:23) Дакле, све што није од Христа Бога – штетно је по човека!

    То су и Васељенски сабори утврдили, јер нису говорили од себе него су научени од Духа Светога преносили,  сабирали, утврђивали, указивали на речи Христове и Божије откровење, уобличавали нашим језиком богооткривене истине – догме Цркве, а никако нису измишљали нешто своје. Њихово тумачење је било истинито, не „по бабу и по стричевима“. Сабори не одлучују о Вери, већ само чувају и сведоче истинито исповедање вере пред Богом, пред самим собом, пред апостолима, народом, Црквом и целим светом, небеским и земаљским. Истинита Јеванђелска Вера је мерило сабора и стоји изнад њих. Сабор који се не држи онога што је Господ открио није истинит; мерило је вера а не сабор. Исто тако, сабори од Цркве не одлучују никога, већ само сведоче да је неко сам себе одлучио уколико не стоји у правој и истинитој вери.

    Насупрот томе је само – замена Духа Светог човеком или људском институцијом, стављање човека или људи на место Бога. Разум може бити сасуд истине и њен инструмент, али никако њен извор. Извор истине, извор јединства је само Дух Истине – Дух Свети. Јер, идентитет Цркве, њено име, самосвест, сазнање о томе ко је и шта је Црква, њена квалификација, веровање, убеђење, целокупно знање о себи, све оно што она сама мисли о себи, верује и говори… све то јесте само и једино Христос, о Којем сведоче и Отац и Дух Свети, као и сви свети Божији људи – научени од Духа Светога.

    С друге стране, папа је своју административну законодавну власт по човечанском уређењу, помешао, претворио и проширио и на ствари вере. Због тога су православни одбацили папу, јер нису, и не желе да буду тело папино, него Тело Христово. Не покоравају се човеку – папи, него Ономе који „све покори под ноге његове (Христове), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 23.)

    Ово сведочи и Епископ Иринеј Бачки, у својој дисертацији о св. Марку Ефеском, наводећи: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними. Стога св. Марко у своме одговору Мануилу Калеки, који је нападао Православну Цркву стога што је она тобоже, сама себи противречила у разним раздобљима, пише овако: ‘Шта дакле? Хоћемо ли овенчати вуном оне божанствене саборе, па их отерати у пустињу, зато што је пре њих у истој Цркви о истој ствари било изнето супротно мишљење? Или ћемо пак о Цркви мислити да је свагда једна иста, и то не по местима, него по карактеру православнога мишљења, по којем се цркве широм читаве васељене и називају једном католичанском и апостолском Црквом, а кваритеље који с времена на време продру у њу сматрати – не за пуноћу Цркве, нити за пастире и учитеље, већ – за љуте вукове, који не штеде стада, по предсказању апостолском?’ Према томе, сви који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве — и то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре. За св. Марка и за Цркву уопште: ‘Јеретик је, и законима против јеретика, подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере.’ По св. Марку, јеретици разних врста су ‘фалсификатори Божанских догмата’ – а свима без разлике, заједничка особина је да на своју руку и погрешно тумаче речи светих богослова и Отаца.“[7]

     

     

    Зашто смо разједињени?

     

    Нису само лажна учења о Богу и вери, као на пр. филиокве и чистилиште, узроци због којих се отпада од Цркве, него је то и сам католички папа као такав, то јест, схватање и упражњавање једне такве улоге епископа града Рима, као врховног вође, судије и господара верске заједнице, као и схватање јединства у њему као таквом. Они који то признају и исповедају нису никакви пастири и учитељи, него су, по св. Марку, јеретици разних врста и фалсификатори Божанских догмата.

    Апостол Јован сведочи да ми, као хришћани „јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вечни.“ (1. Јн. 5, 20.) Бити у Христу значи бити у Цркви. У јединству са Христом – у јединству са Црквом. Свако друго јединство ван Христа је истовремено и ван Цркве Христове. Они који не следе Христа него овај свет, његов систем, нешто или неког другог, не могу бити ни Црква ни у Цркви. Они којима глава није Христос него папа или неко други, не могу бити Тело Христово. И ово сведочи Епископ Иринеј у поменутој дисертацији о св. Марку:

    „Не само данас, у време тзв. ‘екуменизма’, него и у време св. Марка било је људи који су сматрали да Западни хришћани само ‘различито формулишу’ истине Богом предане вере, али да они не греше у вери и да, према томе, нису јеретици. Ево шта на то вели св. Марко: ‘Никада, неки кажу, нисмо гледали на Латине као на јеретике, већ само као на расколнике! – Они који тако говоре, узели су то од самих Латина; јер они нас зову расколницима, немајући ништа да нам приговоре око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност, коју смо, по њихову мнењу, дужни били држати.’ Мало затим продужује: ‘Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Зашто, реци ми? Да ли зато што имају праву веру, или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари, и што су неоправдано дометнули тај додатак. Окренули смо се дакле, од њих као од јеретика и због тога смо се одвојили од њих.’ Касније, св. Марко пише[8]: ‘Ако Латини ни у чему не застрањују од праве вере, онда смо их, изгледа, узалуд одлучили од себе; а ако ли пак застрањују, и то око богословља о Светом Духу (а похулити на Духа Светога је најтежа од свих опасности), онда јесу јеретици и као јеретике смо их одсекли.“[9]

    Католике, разне врсте протестаната и остале инославне вере, које нису у заједници са њом, Црква не може звати „црквама“. Али, шта данас видимо код неких? Управо супротно. Када су поједине помесне православне цркве постале „органски део Светског савета цркава“[10], у њиховим публикацијама су се најпре стидљиво, у односу на католике и остале инославне, почели да појављују називи „цркве“ са малим „ц“, уз објашњење да се једна, света, саборна и апостолска Црква пише са великим „Ц“, за разлику од осталих, које не сматрамо црквама и зато их пишемо малим словом „ц“. Током последње деценије, или нешто више, почело је и у нашој црквеној штампи да се о католицима и протестантима пише са великим „Ц“. Потом је уследио и Критски сабор, који је издао саопштење – одлуку о „црквама“ у множини наравно, са малим „ц“. Велико „Ц“ ће се ваљда, писати када се о некој од тих фамозних критских „цркава“ буде говорило у једнини. Јер, забога, то је њено „историјско име“, исто као што су то имена „других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са Црквом“!?! Претпостављам да би нормалан човек на оваква критска објашњења могао само да каже: Ц, ц, ц…!?

    Хоћемо ли дакле, говорити истину, или ћемо се улагивати? Хоћемо ли да будемо искрени или ћемо жонглирати и манипулисати речима? Чија ћемо духовна деца бити и ко ће нам бити духовни отац: Николо Макијавели или свети Сава Немањић?

    „Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Правило 45. Светих Апостола наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак, као клирицима допусти да што раде, нека се свргне.’ Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“[11]

    Али, авај! Све је више оних који, плашећи се последица од лукавих непријатеља, са њима праве компромисе у жељи да сачувају свој мир, посао, чин, положај, предности и користи… Нико нема право да модификује веру и растура Цркву под изговором да му је живот угрожен! Али, они се боје да држе истину и буду искрени, мислећи да се истина не исплати, а да је искреност нека врста слабости. А ап. Павле каже да нама „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености!“ ( 2. Тим. 1, 7.) На то нас и свети о. Јустин Ћелијски упозорава: „Богу се треба већма покоравати него људима (Дјел. 5, 29.) – То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси, ни са људима нити са демонима!“[12]

     >>>

    • 212 постови
    07 мај 2017 19:35:12 CEST

    Сабор збуњених

     

    Тако дакле, неки искрено мисле да је Критски сабор био један „вучији сабор“. По свему судећи изгледа да јесте било и вукова у његовој организацији, посебно иза сцене. Што се тиче самог састанка, изгледа да је то ипак, био само један – сабор збуњених. Или можда неко мисли да су неки чинови гаранција против збуњености?

    А збуњени су сви они који овај свет и земаљске силе узимају озбиљније од Богом откривене православне светоотачке Вере и Цркве, од речи Светог Писма и Светих Отаца. Јер „свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог… Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму да и не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и непогрешиво ‘одогматио’!“[13]

    Одакле ова збуњеност? Од неразликовања духова, непознавања Христа и неразумевања Јеванђеља, Цркве и хришћанства. Људи мисле да ће добра дела и намере, па макар и у супротности са Јеванђељем, Бог благословити. А знамо, и већ нам је речено, да неће. Јер постоји разлика између дела вере и људских дела. Господ тражи од нас дела вере, а не дела наше пале природе, нашу дипломатску мудрост. Темељ и угаони камен на коме стоји Црква нису некакве људске добре намере, него је Богочовек Христос, богооткривена Реч Божија, коју познајемо духом и вером по Јеванђељу, речима и делима Отаца. По речима Светога Писма, „помисли смртних су бојажљиве и намере њихове погрешиве.“ (Прем. Сол. 9, 14.) Црква се не може градити на некаквим међурелигијским и међуцрквеним споразумима, на одлукама разних конференција и закључцима теолошких симпозијума, јер извор истине је Христос, а ми треба да научимо да останемо у границама које је Господ поставио за нас. Без тих граница ми нисмо хришћани. Јер, „пријатељима Божијим“ су названи они који су сачували законе тог пријатељства и њима поучили и друге. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“ (Јн. 15,10.)

    Свети Игњатије Брјанчанинов се пита:  „Кажете: ‘Јеретици су такође хришћани.’ Откуд вам то? Васељенска Црква је свагда јерес сматрала смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес – зловерјем!“[14]

    Јерес, дакле, убија душу за вечност! „Навешћу овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.

    Наше схватање поступка ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу. Исто тако је и са историјом Цркве.“[15]

    „Ако се Црква јавља као ‘ЈЕДНА’ у Симовлу вере и самосазнању Православне Цркве, (т. 1. саопштења са Кипра), онда како можемо истовремено да говоримо и о неким другим хришћанским црквама?“[16] Православна црква не може да прихвати никаква „историјска имена“ нити икакве „друге инославне хришћанске цркве и вероисповести које нису у заједници са њом“ – као цркве, између осталог, из тих истих историјских разлога. Јер никада у својој историји Црква није прихватала никакву идеју о постојању више цркава. Скуп патријараха на Кипру је издао једно збуњујуће и противречно саопштење са којим се нису сложили чак ни епископи у њиховој пратњи, ни све помесне Православне цркве, а још мање сво свештенство, монаштво, и православни народ.

    Да завршимо опет речима светог Марка: „Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере… Да ми се не деси, о Утешитељу Благи, да икада тако одступим од Tебе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар – праву веру (την Ευσεβειαν = Православље)“.

     

    У недељу Акатиста 2017.[17]

    [1] http://3rm.info/main/65534-luchshiy-kriteriy-ocenki-volchego-sobora-papa-francisk-poprivetstvoval-ekumenicheskuyu-poziciyu-vsepravoslavnogo-sobora.html

    [2] Коју су претходно, као што је познато, Цариградски Патријарх Сергије и Римски Папа Хонорије били прихватили, због чега су обојица касније као јеретици осуђени и анатемисани на VI Васељенском Сабору.

    [3] PG 90, 132А; cf. 93 CD; Епископ Атанасије (Јевтић), О римокатоличком екуменизму, Православље, Број 969-970, Рубрика Поводи, На Петропавловдан, 2007.

    [4] Види доле фусноту бр 6.

    [5] Авва Јустин Ћелијски: Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла, Београд 1983.

    [6] У Цркви треба разликовати јурисдикцију (надлежност) по Божанском и јурисдикцију по човечанском уређењу.

    [7] Јеромонах Иринеј Буловић, Теологија дијалога по св. Марку Ефескоме, Теолошки погледи, Београд, 1975. година VIII, број 1.

    [8] Окружна посланица против Грко-Латина, 4. PG 17, 314.

    [9] Јеромонах Иринеј Буловић: Теологија дијалога по св. Марку Ефескоме, Теолошки погледи, Београд, 1975. година VIII, број 1.

    [10] Гласник СП Цркве, бр. 8, август 1968, стр. 168.

    [11] Преподобни Јустин Ћелијски: Истина о Српској православној цркви у комунистичкој Југославији, манастир Ћелије, Београд, 1990, стр. 3.

    [12] Исто.

    [13] Преподобни Јустин Ћелијски: Одговор Светом Синоду, О заједничкој молитви за јединство; Сабрана дела Св. Јустина Новог у 30 књига, Књ. бр. 20, текст бр. 90. стр. 647 – 650.

    [14] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1173-reagovanja-na-kritski-sabor-ni-sve-ti-ni-veliki-ni-sabor

    [15] ГЕОРГИЈЕ Максимов: Одговор на текст Сергеја Худијева „Да ли Христос одбацује римокатолике?“ https://svetosavlje.org/a-sta-ako-je-bog-rekao-istinu/

    [16] http://nikodimbogosavljevic.com/bogoslovska-analiza-dokumenta-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

    [17] Глувна недеља (5. недеља Часног Поста) када се чита канон светог Андреја Критског са житијем светој Марији Египћанки. (прим. приређивача)

    • 212 постови
    10 јуни 2017 17:57:18 CEST

    Митрополит Навпактски Јеротеј (Влахос): Критски сабор не може да намеће своје одлуке

     Атина, 12. јул 2016. г.

    Један од учесника Критског сабора, познати богослов и црквени писац, Навпактски митроплит Јеротеј (Влахос) објавио је реферат на двадесет страница у којем је прокоментарисао ситуацију у вези са «Светим и Великим Сабором». Између осталог, владика је рекао нешто о томе због чега је одбио да потпише документ «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света». Портал Agionoros.ru је објавио најважније тезе реферата владике.

        

    1. Митроплит Јеротеј сматра да је још увек рано за суд о томе под којим ће називом Критски сабор ући у историју. Његов статус и ауторитет ће зависити од тога да ли ће га признати пуноћа Цркве.

    Главне судије сабора су људи који су стекли Божанску просветљеност и Христов ум. «Сабор треба да изражава живот и свест Цркве, односно искуство и богословље светих који управо суде да ли су размишљања изнета на сабору исправна. Сетимо се речи апостола Павла: «Не знате ли да ће свети судити свету?» (1 Кор. 6: 2).

    2. По мишљењу владике Јеротеја текст «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» није био зрео и била је потребна његова даља дорада. «Његово потписивање ће изазвати различите проблеме у будућности.»

    Овај документ не дефинише «ко јесте, а ко није део Цркве, шта представљају они који су отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, не одређује границу између Православне Цркве и јереси».

    3. Навпактски митрополит је у дешавањима на сабору запазио елементе релативизма, између осталог, такозване теорије грана (чуло се мишљење да је дошло до поделе хришћанства и да се хришћанство поцепало, «као што се поцепала раса клирика» (!) и да сви теже његовом јединству. Чуло се мишљење да сви хришћани имају заједничку црту – делотворно крштење (односно «крштењско богословље»).

    4. Владика се изјаснио против одлуке да се Помесним Црквама даје право да примењују принцип икономије у питањима поста и брака. Привремене олакшице постепено могу бити озакоњене и биће изгубљена једнообразност православне аскезе, морала и канона.

    5. У закључном делу свог чланка митрополит Јеротеј је осудио тврдње које су се чуле на Критском сабору, по којима ће «његове одлуке бити обавезне за све Помесне Цркве». За разлику од Васељенских сабора (који су за лица која не приме њихове одлуке предвидели раскид општења и изопштење из Цркве) Критски сабор не може да намеће своје одлуке Помесним Црквама које на њему нису учествовале.

    Са руског Марина Тодић

    12 / 07 / 2016

    • 212 постови
    10 јуни 2017 17:59:27 CEST

    Већина српских епископа је одбила да потпише спорни документ на Криту

     
     Београд, 22. јул 2016. г.

    Апсолутна већина од 25 српских епископа који су учествовали у раду сабора на Криту одбила је да потпише документ сумњивог садржаја «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света». Информације које су се појављивале у разним медијима написмено је потврдио Бачки епископ Иринеј у свом писму објављеном на грчком порталу «Ромфеа».

        

    «Желео бих да истакнем, - пише владика Иринеј, - да нисам био једини од 25 српских архијереја који су учествовали на сабору ко је одбио да потпише овај документ (што је произилазило из публикација неких «добронамерника»). Текст није потписала већина њих. Осим тога, документ нису потписали многи други епископи.»

    «Последица тога јесте да је документ неважећи, - истиче владика Иринеј, - јер у складу с принципом косензуса, који важи од 1961. године, чак и ако један архијереј не потпише документ (док је његов потпис неопходан!) он остаје неважећи.»

        

    Подсетићемо да се на званичном сајту сабора одмах после његовог завршетка појавио наведени документ на којем се налазио списак свих чланова делегације Српске Цркве због чега се могао стећи утисак да су српски архијерји једногласно потписали овај и сва остала документа. Међутим,конкретно овај документ је потписала мањина.

    У недавно објављеном преводу овог документа на српски jезик, између осталог су наведена само имена Поглавара Цркава и делегациjа. Уз та имена је написано и "Остали епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава". Међутим, не наводи се који су то "остале епископи".

    22 / 07 / 2016

    • 212 постови
    10 јуни 2017 18:03:23 CEST

    Митрополит Онуфрије: Овај скуп неће бити Велики и Свети Свеправославни Сабор

    У свом интервјуу за Синодално информативно-просветитељско одељење УПЦ Његово Блаженство митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије је одговорио на питања о разлозима због којих Руска Православна Црква не учествује на Свеправославном Сабору, који је требало да почне са радом 19. јуна ове године. Такође је изложио своје мишљење о томе да ли криза у припреми за Сабор може утицати на ситуацију у верском животу Украјине и светском Православљу.
    Његово Блаженство митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије Његово Блаженство митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије
        

    – Ваше Блаженство, који је био коначни разлог за доношење одлуке Руске Православне Цркве да не учествује на Сабору који је планиран за празник Свете Тројице?

    – Данас се свет развија у новом облику. Постепено нестају политичке и економске границе којима су се ограничавале поједине државе и гради се једна велика велесила која ће обухватити цео свет. У овом новом облику људског постојања, нажалост, није предвиђено место за Православну Цркву.

    То нас брине и трудимо се да пронађемо за себе место где бисмо могли легално да постојимо.

    Прво што треба учинити јесте да се створи орган управе Православне Цркве која је заступљена у целом свету. Пошто је Православна Црква Саборна Црква јасно је да такав руководећи орган треба да буде Сабор у који би улазили представници Цркава из разних крајева света. Сад је управо у току први покушај да се створи такав Сабор.

    Нажалост, први покушај је био неуспешан. Документи који треба да буду изнети на разматрање на Сабору, након што су их проучили наши верници, нису издржали критику. Читав низ Помесних Цркава је дао своје предлоге за побољшавање ових докумената. Сличне предлоге дао је и Свети Кинот Свете Горе Атон.

    Наша Црква је покушала да учини све како би кориговала саборска документа, али се то, нажалост, није остварило. Зато смо се придружили предлозима оних Цркава које сматрају да Сабор треба одложити за касније и да га треба одржати онда кад буду дорађени документи који на њему треба да буду размотрени и усвојени.

    Ако саборска документа не буду противречила православном вероучењу које је потврђено на седам Васељенских Сабора и на свим благочестивим Саборима за које зна наша историја, Сабор, који буде сазван ради усвајања ових докумената ће заиста показати свету лепоту и величину православне вере и свима ће показати наше јединство у истини.

    – Да ли је Свети Синод имао наду да свеправославни консензус ипак може бити постигнут пре почетка Сабора?

    – Да, наш Свети Синод се надао да ће православни консензус (односно сагласност) бити остварен и наша Црква је до последњег момента чинила све што је било у њеној моћи да се то деси.

    Нажалост, десило се оно што се десило. Али не губимо наду. Процеси на очувању Божије истине и уједињења свих око ове свете истине су дуги и на њима треба марљиво радити, али се уз Божију помоћ све може учинити.

    – Иако Константинопољски патријарх лично није давао никакве званичне изјаве поједини клирици ове Цркве већ говоре да ће се остале Помесне Цркве ипак окупити на Криту 19. јуна. Да ли овај скуп можемо сматрати Великим и Светим Сабором, као што је то првобитно очекивано?

    – Можда ће бити управо тако да ће се окупити представници само појединих Православних Цркава, али овај скуп онда неће бити Велики и Свети Свеправославни Сабор, већ само конференција појединих Православних Цркава, дакле, његове одлуке неће бити од свеправославног значаја.

    – Уочи Сабора много се говорило о такозваном «украјинском питању» на њему. Недавно смо сазнали да је група народних посланика овим поводом припремила обраћање у име Врховне Раде патријарху Вартоломеју. Да ли ће по вашем мишљењу криза у припреми за Сабор утицати на ситуацију у украјинском Православљу?

    – У Правилнику Сабора није било речи о верској ситуацији у Украјини. Црквени расколи који представљају плод људског греха присутни су у скоро свим Помесним Црквама. Они се лече на исти начин као и грех – покајањем.

    Не мислим да тешкоће у припремама за Сабор треба да изазивају код Помесних Цркава жељу за осветом. Ако кренемо тим путем већ данас можемо сахранити будућност Свеправославног Сабора. Мислим да то сви схватају, зато што не сме бити упада једне Цркве на канонску територију друге.

    А што се тиче обраћања Константинопољском патријарху Вартоломеју од стране неких народних посланика наше државе, оно представља директно кршење статуса односа између државе и Цркве. По нашим законима Црква је одвојена од државе, а држава од Цркве. Мешање неких посланика у послове Цркве представља директно кршење државног закона. Овим посланицима бих посаветовао да боље размисле како да извршавају своје директне обавезе које имају према нашем народу, а црквена питања ће Христос, Који је Глава наше Цркве решити и без њих.

    Што се тиче украјинског Православља могу да кажем следеће: кад се политичари не би мешали у наше поблеме одавно бисмо нашли пут ка јединству

    Са руског Марина Тодић

    16 / 06 / 2016

    • 212 постови
    24 јули 2017 11:05:27 CEST

    Се спротивставува ли Света Гора на екуменизмот?

    По повеќе отворени писма на светогорските монаси во кои го повикуваат Светиот Кинот на Света Гора, како управно тело на монашката република, да го осуди лажниот собор на Крит и да донесе одлука за оградување од Константинополскиот Патријарх во светогорските манастири, се огласи Светиот Кинот, со соопштение кое го пренесува порталот agionoros.ru.

    Светогорските монаси во писмените обраќања кон Кинотот, наведоа, дека православните христијани се прогласени за непожелни и се прогонуваат, особено, по  Критскиот лажен собор, кога, сите оние кои што се спротивставуваат и одлучно ги отфрлаат догматските спорни документи, преку кои се обидуваат да ја озаконат екуменистичката ерес, се прогласени за „еретици“, „зилоти“ и „ултра-православни“ и дека, стогодишната екстремна икономија и толерирање на екуменистичките, латински и унијатски патријарси и епископи доведе до огромно расипување на верата и еретички девијации.

     

    На повикот на светогорските монаси дека е неопходно да не се отстапува од борбата за зачувување на Светото Предание на нашата Православна Црква и Вера, Светиот Кинот упати изненадувачки млак одговор:

     

    „Водени од чувството на одговорност и почит кон Светата Црква“, а свесни за незадоволството и спротивстувањето на одлуките на Великиот Собор на Крит, а што доведе до тоа да се предложи оградување од епископите и прекинување на молитвено општење со нив, Светиот Кинот смета дека нема место за немир, бидејќи Воскреснатиот Господ е со нас.“

     

    Негодувајќи на предложеното престанување на спомнување на епископите, Светиот Кинот нагласува дека Светиот Собор е одржан по повеќегодишни подготовки, и дека пред самото одржување на Соборот документите беа достапни за целокупната јавност, така што, верниот народ можеше да го изрази своето мислење, како и тоа дека Света Гора во повеќе наврати многу јасно го изразила својот став за дијалог со инославните.

     

    Како одговор на млакото Соопштение на Светиот Кинот на Света Гора, следува уште едно писмо на светогорските монаси:

     

    Света Гора, 24. Јуни/Јули 7, 2017

     

    Ние ги исцрпивме сите човечки можности за преку писма, проповед и обраќање да ви укажеме на погубниот пат на ереста, која вие и игумените на Света Гора ја следите, изманипулирани од страна на патријархот Вартоломеј. Ние потполно ја разобличивме и непобитно ја докажавме улогата на Фанар и на неговите жители, како протагонисти на екуменистичката сеерес на антихристот. Нам ни се закануваат, не малтретираат и гонат, бидејќи се спротивставивме на колерата и душепогубната сеерес, која со премолчување и со криење на вистината, лукаво ја подметнуваат на православното стадо.

     

    Излеговте со овој еретички текст, за да ги смирите верниот народ и својата совест, во кој што велите дека Критскиот собор е целосно православен, и следејќи ги неговите одлуки, наводно, останувате во Црквата. За жал, на ваков начин, слепи и сиромаси, го носите Православието во темнина, на тајни состаноци со незнабожците, со оние кои што православието отсекогаш го мразат.

     

    Вие ја рушите Црквата, го соблазнувате верниот народ. Со својата слепа послушност која на сила ја наметнувате, Света Гора ја направивте мртва школка, во која нема бисер. Вие повеќе не сте претставници на живата традиција на Православна Света Гора, нешто што треба да бидете, бидејќи не се држите до светогорското предание какво што беше порано. Ние се оградивме од вас, не ве следиме, и жалиме поради вашиот пад во понорот на ереста, кој што самите го одбравте. Бранејќи го разбојничкиот Критски собор, вие свесно и активно другарувате со фанарските вероотстапници и ги следите на еретичкиот пат кој го асфалтираат, со само една цел, а тоа е да ја уништат Црквата. 

     

    Жалосно е, што стигнавте до точката од која што почнавте да бидете борци против светителите, бидејќи со своето дејствување правите се што е спротивно од она што тие проповедале и правиле, особено светогорските старци, бидејќи се согласувате со архи-еретикот Вартоломеј Архондонис, кој во се оди по отпадничкиот пат на латинскиот патријарх Јован Век. Со самото тоа што не ги подржувате светите исповедници, застанавте рамо со рамо со Несториј, Век и Калека, направивте чекори кон предавство на верата. Меѓутоа, според зборовите на светителите, пастирот  кој се заканува со протерување и гоњење „не се смета ниту за христијанин,“ туку за пријател на ѓаволот и демоните се негови пријатели“. Вам ви се поважни плодовите на Египет и златното теле (Пс. 105, 19) екуменизам. Вашето застранување од верата е воочлив, насила го наметнувате тоа ѓаволско учење, се служите со „дволичен јазик“ (1. Тим. 3, 8), како што прави и вашиот водач, еретикот Вартоломеј со својата лажна философија, ширејќи невистини по целиот свет.

     

    Вие станавте „следбеници на Јуда“, како што свети Никодим Светогорец ги нарекува оние кои „поради страв од луѓе ги отфрлаат догматите, апостолските и соборните канони и традиција на Црквата.“

     

    На тој начин, го озаконивте и фактот дека сте во друштво на Варсум (водачот на сиријските монаси на разбојничиот собор во 449 г.) и Тимотеј Елур. Станавте следбеници на монахот Мојсеј ко пред седум века живеел во Великата Лавра на свети Атанасиј и го потпиша документот на Ферара-Флорентинската унија, признавајќи го дворогиот џин (чудовиште) за епископ на сите христијани.

    „Ништо не користи праведниот живот ако се искривени догматите“ (св. Јован Златоуст). Ѓаволското учење е мрско пред Бога и служи како мамец за пад во прелест на верните  и за тоа ќе дадете одговор на Страшниот Суд. Ние говориме за верниот народ кој трпеливо чека да го слушне официјалниот став на монасите од Света Гора за махинациите извршени на Крит, а сега протестира и гласно негодува на интернет дека ги предадовте. Подржувајќи го богобојазниот капетан во Евангелието, во најмала рака требаше да се погрижите за нив, а не да ги соблазнувате.

    Сепак, се одлучивте да го следите безумниот богаташ од Светото Евангелие, говорејќи: „Ќе и речам на душата своја: „Душо, имаш многу блага собрани за многу години;почивај, јади, пиј, весели се; а Бог му рече: Безумниче, оваа ноќ ќе ја побарам душата твоја од тебе; а она што си го подготвил чие ќе биде? Така ќе биде со оној кој стекнува богатство, а не се богати во Бога. “ (Лука 12, 19-21). Меѓу другото, вас ве интересира само едно: да одржувате добри односи со моќните, со масоните, со антихристот Архондарис и неговиот вид.

    Со Божја помош, ние светогорските отци, подготвуваме подробен одговор, за да можеме со теолошка поткрепа да укажеме на вашите заблуди во врска со сеереста екуменизам, бидејќи не требаше да се ангажирате за да напишете такво блуткаво, невкусно и млако соопштение. Да бидеме попрецизни – како Василиј Гонтикакис да има пишувано за вас.

    Сериозно замислете се над зборовите на нашиот Господ, во овој критичен момент: „Ги знам делата твои: ти не си студен, ни жежок; о, да беше студен или жежок! Така, бидејќи си млак, и не жежок, ниту студен, ќе те изблуам од устата Своја. Оти велиш: „Богат сум, и се збогатив, и ништо не ми треба“, а не знаеш дека си беден и проколнат, сиромав, слеп и гол; те советувам да си купиш од Мене злато, низ оган прочистено, за да се збогатиш; и бело облекло, за да се облечеш, и да не се гледа срамот на голотијата твоја, и со очна маст намачкај ги очите твои, за да гледаш.“ (Отк. 3, 15-18).

    Потписници:

    Старец Сава Лавриот

    Старец Харитон, иеромонах, ќелија Вознесение (ман. Ватопед) во Кареја

    Монах Георгиј, каливија св. Варлаам на Вигла

    Монах Паисиј, ќелија св. Харалампиј (ман. Ватопед) во Кареја

    Монах Паисиј, ќелија Св. Архангели Савеон

    Монах Агатон, ќелија Свети Архангели Савеон

    Монах Иларион, манастир Кутлумуш

    Монах Паисиј, скит на манастир Кутлумуш

    Старец Алипиј, каливија на Св. Николај во Капсала (ман. Пантократор)

    Монах Епифаниј, Капсала (манастир Пантократор)

    Монах Авакум, каливија на Св. Николај во Капсала (ман. Пантократор)

    Иеромонах Дамаскин, монах, скит Св. Јован Претеча (Продром)

    Старец Ефрем, монах, скит Св. Јован Претеча (Продром)

    Монах Никодим, скит св. Јован Претеча (Продром)

    Превод: СВЕТА РЕВНОСТ.

    Преземено од pravoslavljepzv.wordpress.com

    • 212 постови
    24 јули 2017 13:30:00 CEST
    Свештеник Дмитриј Ненароков: Тровање владике Лонгина Жара Штампај Е-пошта среда, 21 јун 2017

     Браћо и сестре!

    03.05.2017 у 18:30 Епископ Лонгин (Жар), звао ме је телефоном да би се опростио од мене и наше заједнице, јер је отрован и чека смрт.

    Отрован је живом и арсеном, заједно са четири сабрата, од којих су двојица већ умрла.

    Владика ми је дао свој архипастирски благослов, позивајући да се ничега не плашим у стајању у Христовој Истини и не одступати ни корак натраг. Владика ми је дао благослов за сву нашу заједницу, изрекавши притом веома много добрих и најтоплијих речи као подршку нама.

    Ми тада нисмо још имали благослов објавити ову ужасну информацију. Али смо се сво то време кроз сузе молили за наше исповеднике – Епископа Лонгина и његову сабраћу архимандрита Лаврентија и јеромонаха Клеопу. Покушао сам да будем у контакту са њима телефоном.

    И Господ се на нас смиловао и нашем владици даровао чудо оздрављења.

    Овде је одломак из говора епископа Лонгина, у коме опрашта својим убицама и поново благосиља све нас на подвиг исповедништва (преведено са румунског језика).

    „Све вас грлим, дарујем вас Богу и захваљујем! [Захвалност] Богу и вама, јер вас је Бог дао нама, зато што сте ви наша деца, духовна деца. Није битно, [чак и ако је] теби 80 или 90 година – ви сте наша духовна деца, наша деца и Божја. Ако мајци дођеш кући, а мајка (има) 90 година, а теби 70, а ја ти кажем „слушај дете“, шта ћеш рећи [мени]? „Ти мене од 70 година правиш да сам дете?“ Али када мами дођете кући, она каже, „рођени мој, пиле моје“, тако ти мајка тепа.

    Тако се умиљато и Бог према нама односи: „децо Моја омиљена! Чекам вас децо моја! Моја децо, опраштам вам!“ Сви се греси опраштају, само браћо, хајде да се одрекнемо зла, остављајући по страни проблеме, све и највеће и приближимо се Христу! Треба нам ново рођење – рођење одозго, од Духа Светога. Толико снажно молим Бога да вам помогне.

    Размишљам о нама [данас] доста се говори. Реците „им“, да нисмо још мртви, ми смо још увек живи. Захваљујемо им и молимо се за оца Клеопу јер он је у тешком стању, имали смо исту храну, заједно… разумете о чему говорим… молите се за њега, јер његово стање је сада веома тешко. Али Бог, можда нас неће оставити. За зло свима који су нам желели [и учинили] ово зло, опраштамо им од свег срца – ОПРАШТАМ ОД СВЕ ДУШЕ! У име Господа Исуса, од свег срца!

    Не желим зло никоме! И молим Бога – Господе, опрости им! Као што је опростио на Крсту на Голготи и мени тако помози, и браћи са којима смо отровани, да им опраштамо од све душе, од свег срца, свима њима који су желели учинити то злодело. А и ви, који чините те ствари морате да се покајете. Дођите Господу и ви, јер ће вам Господ опростити.

    Погледајте, ако су ми овако рекли лекари из Немачке: „тог дана ти мораш умрети“… Не знам шта се догодило – и видите чудо…

    Али, ако би чак и умро… У сваком случају хвала и тим људима, што ми помажу да се ускоро састанем са Богом. Смрт за мене није страшна, браћо, није важно као ћу умрети – на путу, или у постељи… Није важно како ћу да умрем! Важно је, да се сретнем са Богом. И молим вас – сачувајте праву православну веру.

    Никада се нећемо уједињавати ни са било ким! Сви чекамо доћи к Христу! Ми верујемо у распетог Исуса Христа! Њега обожавамо и клањамо Му се и пред другим боговима нећемо приклањати колена и клечати!

    Нека нас убијају, чак и муче, нека чине са нама све што желе! Ми смо православни, били православни и православни остајемо! Да останемо у правој вери!

    И зло онима који желе да науде Христовој Цркви, јер ћемо још више исповедати, и нико нам никада неће затворити уста! Ми ћемо умрети – али остаће други следбеници! Размислите! На крају крајева, нећете бити у могућности да нас све поубијате!

    Вичете, да сте православни, да је само једна спасоносна вера!

    Али, нека буде срамота онима који су продали своју веру и потписали јерес, а за узврат добили… напуштање Истинитог Бога. Свеци од памтивека, браћо, бранили православну веру. Када су са њих драли кожу, вадили очи, одсецали уши, они су још и више Господа исповедали. А ми данас, како се према њима односимо?

    „Радујте се!“ Да ли сте чули? Очи су им вадили, живе секли, мучили, дивљим зверима их бацали, а ми им у Цркви певамо: Радуј се великомучениче Георгије! Зашто? „Радујте се великомучениче Јоване Сучавски!“ у светим акатистима. Радуј се да си претрпео, патио и умро за Христа, и за истинску веру! Таквима и ви будите! Радујте се православна браћо! И молим вас – сачувајте истинску Православну веру! Волите сав свет, али не примајте никакву јерес или екуменизам, јер све је то погибао душе и вечног живота. Амин!

    Христос Воскресе!

    Да вам Бог помогне да можете свој крст носити до краја!

    Ујединимо се! Ако нисте то учинили у слободном времену, не учинили [то] ових дана…

    Ми ћемо се браћо ујединити! Рат, који ће бити, крв која ће бити проливена… Страдањаће људе ујединити – онда ћемо бити ближи. Ви не треба да се ништа плашите!

    Оно што Бог чини – чини ради људске добробити!

    Благосиљам вас да идете и чините добро, како бисте земљу испунили плодовима Духа Светога, своје домове, душе…

    Чините добро и не бојте се ничега! 

    Нека вас је само страх од греха. Грех уништава тело и душу! Грех нас одваја од Бога. Зато, молим вас свим срцем, остави све грехе и дођите Божијој љубави! Амин!“.

     

    Напомена: Епископ банченски Лонгин Жар постао познат након обраћања учесницима критског скупа: „Постали сте издајници земље, Вере и Бога“! (ОВДЕ:)

    Превод са руског: Славиша Лекић

    Извор: "Васељенска"

     

    • 212 постови
    30 јули 2017 12:29:58 CEST

    Отворено писмо Атонских монаха у којем се тражи хитно сазивање седнице Кинота Свете Горе поводом одлука сабора на Криту

     

    Отворено писмо Атонских монаха Светој заједници Свете Горе Атоса, позива на хитно сазивање седнице управног органа Свете Горе (Кинота), на којој би лажни сабор на Криту био осуђен и донета одлука о прекидању помињања Патријарха Константинопоља, у светогорским манастирима.

     

    Преко 60 јеромонаха и монаха, на челу са учеником Светог Пајсија Старцем Гаврилом, из келије Светог Христодула (Свети манастир Кутлумуш), написало је отворено писмо Светој заједници Свете Горе, у коме позива игумане светогорских манастира да одбаце Критски сабор и објаве своју намеру да престану да помињу Цариградског Патријарха, због његовог председавања лжесабором, на коме је свејереси екуменизма дато зелено светло и која је подстакнута речју и делом.

    Светогорски Оци су изложили кратку листу од 12 тачака неслагања Критског саветовања са православном традицијом и вером, обећавши да ће ускоро објавити опширну анализу сабора и његових спорних текстова. Указујући на контроверзни члан 6, текста „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, Светогорци сматрају да је то прихватање папско-латинске парасинагоге као „цркве“. Штавише, како истичу, позитивна оцена одлука тзв. Дијалога с Латинима (посебно одлукȃ из Минхена из 1982. године, Барија 1987, Новог Валаама 1988, а нарочито из Баламанда 1993), дата у тексту, означава прихватање, од стране епископа који су потписали документ на Криту, „црквеног карактера, апостолске вере, аутентичности светих тајни и апостолског прејемства“ папске јереси. „Само из овога“, пишу Оци, „је очигледно да се овај Сабор веома удаљио од православног исповедања вере“.

    Имајући у виду улогу Патријарха Константинопоља у промоцији свејереси екуменизма, а нарочито Критског лажног сабора, као и потребу Светогорске заједнице да престане да га помиње (на литургији, прим. прев), све до коначне осуде свејереси екуменизма, Светогорски Оци истичу:

    „Патријарх Константинопоља стоји као главни инспиратор и промотер саборског текста, и, као такав, за нас Светогорске Оце, али и за све православце, свештенике и лаике, он је показао, речју и делом, да је јересијарх, као што су то били Арије, Несторије, Векко итд, што су угледни клирици и теолози јасно доказали. То је тако, не само због његовог рада на ширењу свејереси екуменизма, него и због његовог промовисања све-религије (верског синкретизма) показаног речју и делом, и кроз заједничке молитве са нехришћанским верским вођама. Он проповеда чудне догме, неправославне и анти-светоотачке, те на тај начин, из тог разлога, по речима нашег Господа: „А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца“ (Јн. 10, 5)“

    У закључку, Атонски Оци пишу:

    „Свети Оци, Православна Црква и првославни хришћани су проглашени непожељнима и издвојени ради прогањања. Већ су, од стране јеретичког лжесабора на Криту, сви православни хришћани који му се противе и одбацују га, било да су епископи, свештеници, монаси или лаици, проглашени за „јеретике“, „зилоте“ и „ултра-православце“. Зар ћемо дозволити да се ово лажно карактерисање (клеветање) увуче у савест народа? Најпонизније,  у страху Божјем и љубави према нашој Православној Цркви, преклињемо вас и молимо да останемо јединствени, како би истински Свети и Велики Православни Сабор био сазван, са циљем да одбаци овај лажни Критски сабор.

    Преподобни и поштовани Оци Свете заједнице, Свети игумани, 100 година екстремне икономије и толерисања екуменистичких, латинствујућих и унијатских Патријарахȃ и епископȃ, довело је до страшног кварења вере и кљукања јеретичким девијацијама. Штетно и погрешно размишљање православних клирикȃ и лаикȃ, изазвано оваквом, лажно названом „икономијом“, је невероватних размера. Још једном вас преклињемо, борите се да сачувате Свето Предање наше Православне Цркве и Вере“.

    Комплетно писмо на изворном, јелинском језику, можете прочитати овде: http://aktines.blogspot.gr/2016/07/blog-post_62.html

    Превод са енглеског за сајт Борба за Веру: Зорана Миљевић

     

    Извор: https://orthodoxethos.com

    • 212 постови
    09 август 2017 07:46:36 CEST

    Порука Свете Горе о Светом и Великом Сабору на Криту

    25.07.2017.

    Порука Свете Горе о Светом и Великом Сабору на Криту

    Свештена заједница  Свете Горе, Атос

    У Кареји

    17/30. јуна 2017. године

    Бр. прот. Ф.2/32/1400
    2/7

    На данашњи дан, 17/30. јуна 2017. године, сазвано Две стотине шесто  ванредно двоструко Сабрање Свете Горе, које се састоји од двадесет ванредних и двадесет редовних представника Свештене Заједнице, а у вези са већ објављеним званичним текстовима Свете Горе у последње време – како њених ставова пре Светог и Великог Сабора, тако и оцене коначних текстова Сабора – подстакнуто осећањем одговорности и поштовања према нашој Светој Цркви и њеној пуноћи, познаје следеће:

    Непрестано се примећује тињајућа узнемиреност изазвана реакцијама против одлука Светог и Великог Сабора на Криту, из 2016. године. Неки препоручују и ограђивање и престанак помињања домаћих епископа.

    Будући да смо свесни ових неспокојстава, а налазећи се унутар Цркве, упућујемо свима поздрав Васкрслог Христа: Мир вам!

    Нема разлога за узнемирење, будући да се међу нама налази Васкрсли Господ.

    Сабор је одржан после вишегодишње припреме. Пре Сабора, припремљени текстови су објављени на знање верницима, уз могућност изражавања одређеног мишљења.

    Света Гора, током протеклих година, изложила је своје мишљење по питању текућих дијалога са инославним хришћанима.

    Током рада Сабора, архијереји су изразили своја лична мишљења. Неки од њих су изложили неслагање, и то на смирен начин, а да нису прекинули своје везе са Црквом. Све ово је забележено.

    Црква заувек остаје „стуб и тврђава истине“. Црква, по Светом Јовану Златоустом, „трпи буру, али не тоне; бори се са налетима таласа, али опстаје на површини; прима стреле, али не добија ране“, будући да је она сâм Богочовек. Сви живући у Христу Свети нас упућују Цркви и дају нам спокој.

    Дух Свети у свему формира институцију Цркве. Он слабости лечи и недостатке допуњава. Остајући у Цркви и осећајући се несавршенима и слабима, ми примамо исцељење и здравље.

    Ако као људи застранимо, благодат Светога Духа нас поново враћа на прави пут. Зато је сваки страх сувишан, као појава маловерја, јер се налазимо у Цркви Христовој.

    Осим тога, четири патријарха Истока нас умирују својом Енцикликом (из 1848.), сведочећи да „поред нас ни патријарси, ни Сабори нису никада могли да уведу новѝне, зато што је заштитник вере управо ово тело Цркве, дакле овај народ, који жели своју вероисповест непромењену и истоветну са вером својих отаца“. Услед тога, нема оправдања за узнемиреност и очајање, јер они одводе у расколе.

    Припадамо Цркви, Телу Христовом. То Тело поседује своје здравље, тако да свагда прима и апсорбује елементе које прихвата, као што одбацује оно што сматра страним.

    Имамо поверење у љубав Христову, а не у индивидуална и искварена веровања која воде ван Цркве и стварају паклене јереси.

    ***

    Кроз све ово, немамо за циљ да предложимо равнодушну смиреност, већ да нагласимо значење будности и вере. Сматрамо, пак, за неблагодарност према Богу и недостатак љубави према свој браћи – блиској и далекој – ако не нагласимо са сваком отвореношћу и јасношћу богатство Благодати коју уживамо живећи унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. А, то није неко наше постигнуће, већ је дар једног Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који на јединствен и савршен начин говори за Себе:

    Ја сам Пут, Истина и Живот. Без Мене не можете чинити ништа.

    Ја сам Пастир добри, Који полаже душу своју за овце своје.

    Сви који дођоше пре Мене, лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Неће их следити, јер не познају глас туђинаца.

    Изненадивши се, они који су слушали исповедили су: „Никада тако није говорио човек“ (Јн. 7, 46).

    Јер, Он није просто човек, већ Богочовек.

    Он је једини Свет, једини Господ, Исус Христос. „Ни у ком другом нема спасења“ (Дап. 4, 12).

    Он није дошао да суди, већ да спаси свет. Био је и разапет за спасење оних који су га разапели.

    Он болести наше носи и немоћи наше узе на се. Све је примио да би спасао човека. Све претрпео да све спасе.

    Дошао је; видели смо Га, чули и руке наше су Га опипале.

    Страдао је, васкрсао и вазнео се. Послао је Духа Светог на дан Педесетнице, тако да сви (ученици) стадоше казивати другим језицима, другим догмама, другим учењем – учењем Свете Тројице.

    Црква се формира са свим другим и божанским благољепијем. Укида се тамница времена и ушли смо у слободу есхатона.

    На свакој Светој Литургији сија благодат Педесетнице, а Богочовек Господ је Онај који приноси и Онај који се приноси и Онај који прима и Онај који се раздаје за спасење свеколиког света.

    Православна Црква је објављивање несхватљиве љубави Божије према човеку. То нас спасава, али неизбежно и обавезује да сведочимо ову љубав.

    ***

    Насупрот томе, они који се сматрају владарима народа (као религиозне или светске вође) господаре и владају над њима. Као лажни пастири, не жртвују душе своје за овце, већ жртвују овце за своје идеје. Осуђују и истребљују друге као узроке зла, да би тако исправили свет.

    • Међу њима, једни истребљују оне које сматрају јеретицима и неверницима.
    • Други, људе нижег порекла и рода.
    • Трећи, непријатеље народа…

    Сви они царују, али нису вечни. Муче људе, али пролазе и показују се да болују од истих болести које су познате одраније.

    Кроз оваплоћење Бога Логоса и долазак Светог Духа ствара се Црква. И обнавља се „скинија Божија међу људима“ (Отк. 21, 3), мало стадо са божанским посланством.

    Ни Тројично божанство ни црквено јединство не постоји на други начин. „Као Ти, Оче, што си у Мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду“ (Јн. 17, 21).

    Дух Свети свагда дела. Свепоштовани оци су, саиспитавши тачно Божанским Духом, богописано одредили догму о божанству Господа Исуса и Светога Духа, као и о богородичности увек-Дјеве Марије, Мајке Господа Христа.

    Свеукупна грађевина Цркве је утврђена на темељу вере. Свакο преиначавање истине догме проузрокује пукотине и кварења у области живота.

    ***

    Са удаљавањем Рима од Једне и Свете Цркве следиле су познате промене у западном свету:

    Црква се поима и организује као држава. Богословље се гаји као схоластичка философија, а духовни живот као морални подвиг у току овог привременог живота, кроз тварну благодат.

    На овај начин, изазвано је одвајање богословља и живота, свештенства и брака. Уследио је и читав низ већ познатих последица…

    Православна Црква остаје заувек унутар пуноће литургијске благодати. При томе, богословље се не поима као философска занимација: не приближавамо се разумски тајни живота, већ се крштавамо цели у пречистој води благодати.

    Ако се молиш са усрдношћу (као Свети Григорије Палама: „Осветли ми таму“), примићеш божанско просветљење као духовно спокојство и схватићеш објашњење истог Светитеља: „Једна је светлост за чула, а друга за човеков ум“. Међутим, када они срећници постигну благодат – дакле, када људи постану заједничари божанске благодати, тада кроз осећања и ум гледају тајне изнад сваког осећаја и ума. Као што Бог познаје, тако познају и они који страдају.

    Живећи на Светој Гори управљамо „по богословљу богонадахнутих отаца и по побожном поимању Цркве“, а не по академском богословљу интелектуалаца и по схватањима разних епоха. Заједница Светих обухвата и верне, а усмерава их побожно поимање Цркве.

    Као чеда разапете и, зато, прослављене Велике Христове Цркве, ми смо помиловани. Од ње смо добили сва добра. Посматрамо је како непрестано крвари кроз мноштво својих мученика и преподобних. Остајемо захвални и будни, чувајући предања. Уживамо благодат слободе Духа и у Христу братства унутар Православне Цркве.

    Иако је хришћанско царство прошло као историјска стварност, остаје нам вечно царство љубави, које се никада не губи. У таквом Рају пребивамо. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не скривамо добродетељ.

    Као што је Господ Јединствен, тако и Његови ученици имају јединствено посланство да објаве радосну поруку да је „смрт умртвљена“. Све остало је релативно и неважно за човека.

    Они који у Цркви поју, поју јер тако живе: „Смрти умртвљење славимо, Ада укидање, другог живота, вечног, првину и треперећи опевамо Узрочника“. Они не заступају неко религиозно мишљење, нити се подстичу да избегавају мисионарење, пошто жртвују свој живот да би објавили свету да „смрт побеђена би смрћу“.

    Нешто најдрагоценије што Православна Црква има – а то и негује – је истина вере. И нема другог начина да понуди своју љубав, осим кроз васкршњи позив: „Ходите сви уживајте у гозби вере“.

    „Ако Христос није устао, празна је проповед наша, а празна и вера наша“. У том случају, требало би да изађемо на стазе и путеве и да, заједно са осталим осуђеницима у земљи сени смртне, тражимо побољшање несрећних услова у којима смо се нашли.

    Али, не хулимо! „ Све је сада испуњено светлошћу“. И сви сада очекују помоћ од оних који поседују искуство Васкрсења. И нисмо сами. Васкрсли Господ је поуздано обећао да ће бити са нама до свршетка века.

    Црква са бескрајним низом својих светитеља, мученика и преподобних пружа радост присуства Онога који је укинуо смрт и који је међу нама. А Света Гора својим литургијским животом и присуством остаје заувек јединствено сведочење Православне вере и наде за читав свет.

    А, Васкрслом из мртвих Христу Богу нашем слава и власт у векове векова. Амин.

    Сви представници и претпостављени Ванредног двоструког сабрања двадесет Свештених и Чесних Манастира Свете Горе Атоса

     

    за Манастир Хиландар превео

    Александар Стојановић доктор догматског богословља