Форуми » Судир на верувања

Критски собир - 2016

    • 18 постови
    13 јуни 2016 08:34:15 CEST

    Независно дали како и во кој облик ќе се одржи собирот, овој настан ќе биде од првокласно значење со далекусежни последици за животот во нашата Христова Православна Црква што значи ќе влијае и на положбата на секој православен христијанин. Дали ќе успееме да останиме во еден Дух без поделби и расколи!?
    Да се молиме на Бог да ги поддржи и благослови делата на достојните, а да ги извлечи на површина и осуди делата на недостојните.


    Овој пост е изменет од Сард на 15 декември 2016 21:23:36 CET
    • 18 постови
    13 јуни 2016 08:40:19 CEST

    Тако се брани Вера: бугарски митрополит: "Не идемо на сабор чије су одлуке унапред донете"

    среда, 08 јун 2016

     Ловчански митрополит Гаврило је за портал «Добротољубље» рекао нешто о томе због чега је Свети Синод Бугарске Православне Цркве донео одлуку да не учествује на Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту уколико овај Сабор не буде одложен.

    – Ваше Високопреосвештенство, ових дана се након доношења одлуке Светог Синода БПЦ у медијима објављују мишљења богослова као што су Калин Јанакијев и Диљан Николчев, који сматрају да је ова одлука «радикална» и «некоректна», зато што је могла бити донета још пре годину дана, а не у последњем тренутку. Да ли је то заиста тако, ако су теме за Сабор одабране у јануару ове године и ако је пре свега две недеље одређен распоред седења учесника и посматрача, кад су постали познати и други детаљи везани за Сабор?

    – Не бих рекао да је некоректна. Некоректна је друга ствар – то што смо позвани на Сабор на којем је све већ унапред решено. Да, заиста, све до сад – до последњег момента – нисмо одлучили да ли ћемо ићи на Сабор. Али сад је истина у сваком случају јасна. Разуме се, за то нисмо сазнали сад, али да се одлучимо на то... Нисмо то учинили одмах.

    Има појединих питања која овај Сабор, који се не сазива тако често, треба да реши додатно [поред питања укључених у дневни ред]. На пример, питање календара. Да ли Православна Црква може и даље да служи по два календара? Ако се ово питање не реши сад на Сабору, кад ће бити решено? На Предсаборском саветовању у Москви 1948. године је речено да свака Помесна Православна Црква може да служи по новом или по старом календару (с тим да Пасхалија буде иста), али да на следећем Свеправославном Сабору, кад буде сазван, календар треба да буде унифициран. Ево, сад се Сабор сазива. Да ли, на пример, ово питање може остати нерешено? Кад ће бити решено? Ненормално је да постоје два календара.

    Има и других питања која треба да буду решена на Сабору. За то смо заправо знали и раније, нисмо сазнали сад, у последњем тренутку. Затим још: имамо одлуку у вези с једним од докумената (премда се и на друге могу ставити примедбе) – «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света», у њему има много таквих ствари које су апсолутно нетачне и неправославне.

    Можемо допутовати на Сабор, али се на њему по усвојеном Правилнику Сабора неће прихватати било какве исправке.

    Зато што је Правилник такав да прво комисија треба да одлучи да ли ће тамо бити изнето оно што желимо као питање за гласање на Сабору, и чак ако да ли ће бити усвојено, ако Сабор не гласа једногласно, а то значи да не може бити измењено.

    А шта то значи? Да су одређени документ усвојиле комисије, али комисије нису Сабор, јер оне нису Сабор. За Правилник такође није гласао Сабор, већ су гласали патријарси, а ни они нису Сабор. И на крају крајева неће моћи да се унесе ниједна исправка, рецимо, у овај документ, али ни у друге, зато што ни у једном случају неће све Цркве једногласно гласати, ипак ће бити неко ко ће бити против.

    Дакле, идемо на Сабор чије су одлуке унапред донете.

    А зашто се то не узима у обзир? Па то је Сабор, у питању је озбиљан рад!

    Колико често се сазивају сабори? Понекад пролазе стотине, па и хиљаде година. Сабор треба да реши питања која су заиста важна за Православље.

    И сад смо донели овакву одлуку. Могли смо и пре да је донесемо, али то није било лако. Неки чак кажу да је велика храброст одлучити се на такву ствар... Видите да осим нас нема ниједне такве Цркве.

    Тако је заиста одлучио Синод. Лично ја кад сам ишао на заседање нисам знао да ћемо можда донети такву одлуку.

    Али сам био сигуран у једно – да треба молити за одлагање Сабора како би ова питања била дорађена и како би овај Сабор заиста имао великог ефекта.

    За мене Сабор као такав треба да буде у стању да донесе правилник за своје заседање да се на њему гласа као свуда: кад се формира нова Народна скупштина [Бугарски парламент] нико им не даје готов дневни ред, сами стварају правила. То треба да реши Сабор. Сад су то решили патријарси. Добро, али патријарси ипак нису Сабор, Сабор је много шире представништво.

    Све је то одлучено унапред. И зато смо решили да ће бити добро да се Сабор одложи како би спорна питања могла бити регулисана. Наша жеља се састоји у томе да заиста на најбољи начин може бити решено све оно што се тиче Православља. Тако да није важно то што смо одлучили у последњем тренутку. Да, знали смо за те ствари.

    А што се тиче распореда седења у сали – то је најмањи проблем, то је најмањи проблем!

    Кад је реч великим средствима, о којима смо писали: кад би Сабор заиста решавао врло озбиљна питања, нека ова средства буду утрошена на то, али сад ћемо отићи на Сабор на којем је све већ унапред решено и дати за то преко пола милиона лева... То је велики новац за Бугарску Православну Цркву. Ми ћемо га дати, али ако будемо знали да ова манифестација то завређује. Знате, чак ни не знамо колико ће новца на то бити утрошено. Нико нам не каже коначно колико ће то да кошти, али ће бити преко пола милиона – и ко зна колико ће још коштати? Да ли је сад могућа таква ствар? Нека причају о чему треба да причају. Да, заиста смо донели такву одлуку.

    – Али наши митрполити су редовно учествовали на овим Предсаборним скуповима на којима се дискутовало о темама које ће бити разматране на овом Сабору, исто као и о самом садржају предсаборских докумената. Зашто се наши митрополити нису изјаснили против ових докумената тада, него тек сад кад су документа већ потписана?

    – Зато што је онај ко је руководио заседањима комисије, кад је неко хтео да унесе измене говорио: «Немамо правилник за уношење ових измена, на Синаксису патријараха нам је речено да уносимо само мале исправке.» И они [митрополити] су – пошто ако се на овим комисијама неко не потпише, пропадају – потписали, али су се надали да ће ствари моћи да се размотре на Сабору. На крају је Синаксис усвојио Правилник који, као што сам вам рекао, - не дозвољава уношење било каквих исправки на Сабору.

    На крају добијамо следеће: оно што је на комисијама прихваћено као компромис неће моћи да се промени на Сабору.

    То је оно што нису знали ни ови чланови комисије. Мислили су: «Добро, потписаћемо због овога или онога да не би пропала седница једне комисије, јер ће после бити Сабор,» - али није тако, јер оно што је усвојено на комисијама, на Сабору у суштини неће моћи да се промени. То је истина. Прочитајте о томе. Ко хоће нека прочита. Истина је.

    – А да ли реакција Светог Синода има политичку нијансу? Јер, неки сад оптужују Цркву за то да опет малтене служи извесним руским интересима и да поново подржава Руску Цркву.

    – Зашто лажу? Зашто лажу? Зашто нико није рекао: Руска Црква је на Архијерејском сабору, који је одржан почетком фебруара, усвојила све документе без примедаба. Мислим да су само четворица били против. Бугарска Црква 22. априла није усвојила један од докумената, који се највише оспорава. Кога смо тада слушали? Руску Цркву? У том случају бисмо учинили исто [што и они]! Поступали смо по својој савести. Зар се то може игнорисати? Нетачно је написано, намерно желе... И сајт «Двери.бг» је писао: «руска политика». А зашто раније није писао да је оно што смо усвојили у ствари било против, да није било сазвучно, да се није слагало с руском одлуком? Како смо тада одлучили? То је веома важно!

    Ми смо против једног документа који у суштини може бити веома важан за Сабор. Можемо рећи да смо сад ближи грчком ставу, зато што Грчка Црква такође не прихвата овај документ. А Руска Црква га прихвата, још увек није рекла да га не прихвата. Света Гора Атон – такође смо с њом, и она је против овог документа. Грузијска Црква је против овог документа. А други су га прихватили. С којом Црквом смо онда?

    – Али појавило се писмо Руског патријарха Васељенском?

    – Објављивање овог писма 1), управо на такав начин, тако да се сугерише мисао о руском утицају на нашу одлуку је било намерно. Писмо се односи само на распоред седења делегација [у сали за заседање Сабора], а наш став има озбиљније основе. У вези с распоредом седења делегација су нас већ следећег дана назвали из Васељенске патријаршије и рекли да је већ све учињено како треба. Да је то разлог, отишли бисмо на Сабор, јер је то било исправљено већ сутрадан. Одлуку смо донели 1. јуна, а 2. су нас назвали, главни секретар је разговарао телефоном наочиглед свих са секретаром Васељенског патријарха и рекао је да је распоред седења делегација већ регулисан онако као што су то желеле Руска Црква и друге Цркве.

    Да је то разлог отишли бисмо на Сабор. То је за нас био мали, другостепени разлог, а главна су прва два: да има много важних тема које су искључене са разматрања Сабора и да идемо на Сабор на којем је све унапред одлучено, немамо шта тамо да решавамо, јер не може бити измена. Пошто се измене не доносе консензусом [једногласно]. Ево, замислите да се у Народној скупштини гласа под условима консензуса, шта ће одлучити? Ништа. Увек ће се наћи неко ко ће бити против – то ће у принципу блокирати рад Народне скупштине.

    Ето то је истина. Зашто лажу? То нису глупи људи. Нека размисле и схвате да је то истина.

    – Шта наша Црква губи, а шта добија због тога што не учествује на Сабору?

    – Не могу да кажем. Ако добијамо, добијамо за цело Православље. Добијамо ако Сабор буде одложен, зато што ће бити боље припремљен: како би ушле неке важне теме и био промењен правилник, како би питања могла да се решавају и на Сабору, а не да их решавају само комисије. А ако на Сабору ништа не може да се промени – какав је то онда Сабор? Постоји и други моменат – да све владике могу да гласају; не да свака Црква има само један глас, већ да буде онако као што се чинило на свим саборима. До данас није било таквог сабора на којем би свака Помесна Црква имала само један глас. Сви учесници треба да имају могућност да изразе своје мишљење кад желе – и то је по правилима сабора. Ето, то желимо, ништа друго. А шта ћемо изгубити – не знам. Али знам шта добијамо.

    С митрополитом Гаврилом (Динајевом)разговарао је Ангел Карадаков

    Превела с бугарског Зинаида Пејкова

    Са руског Марина Тодић

    ______________

    1) «Писмо Московског патријарха Кирила патријарху Вартоломеју (с паралелама у одлукама бугарског Светог Синода)» на бугарском језику в.: http://dveri.bg/w6uxd.

    Извор: „Православие.ру“


    Овој пост е изменет од Марко Крале на 13 јуни 2016 10:03:12 CEST
    • 18 постови
    13 јуни 2016 08:40:41 CEST

    Писмото на Московския патриарх Кирил до патриарх Вартоломей (с паралели към решението на българския Св. Синод)

    Двери 01 Юни 2016
    4.07692307692 1 1 1 1 1 Rating 4.08 (13 Votes)

    op mospat15 дни преди свикването на Всеправославния Събор на о. Крит Московският патриарх Кирил е изпратил писмо до патриарх Вартоломей, с което поставя в ултимативен тон два протоколни проблема за разположението на участниците в Събора, които, ако не бъдат решени, ще възпрепятстват участието на Московския патриарх в работата на Събора. Поставените въпроси показват опасенията на предстоятеля на Руската църква да не би да се създаде впечатление, че Вселенският патриарх не е "пръв между равни", а пръв между останалите 13 предстоятели на автокефални православни Църкви. Писмото бе огласено в гръцкия вестник "Вима".

     "Предстоятелите не седят полусферично, но едни срещу други в две успоредни линии, обърнати към Председателя (...). Освен това в представената схема Предстоятелите на Църквите не седят на една и съща маса, но всеки има отделено от другите си братя място, така че да не могат нито дума да си кажат с този до тях. Това разположение на масите никак не спомага на международните средства за масова информация да покажат на зрителите събралите се Предстоятели на Светите Божии църкви едновременно. Това разрушава общата картина на Събора". 

    "Това, което виждаме в предложената схема се различава драстично от обсъжданото на Срещите на Предстоятелите и това, което виждаме на Вселенските събори", пише също патриарх Кирил. 

    "Предложеното разположение, като не отговарящо на нашата православна еклесиология, се приближава опасно до римокатолическите образци". 

    Руският патриарх иска всички патриарси и архиепископи да вземат отношение по този въпрос, което означава, че писмото е било изпратено и до другите поместни Църкви. По-нататък той предлага всички да стоят на една общо полусферична маса, като подчертава, че централнато място "на Председател, разбира се, ще заеме Ваше Светейшество". Целта е, казва патриарх Кирил, да се представи "пред целия свят една вярна картина на единството и съборността". "Всяко друго предложение няма да бъде прието от нашата Църква, няма да бъде разбрана от Божия народ и ще представлява непреодолимо препятствие за нашето учасие в съборните заседания". Така изложеното искане съответства точно на т. 4 от днешното решение на Св. Синод на БПЦ.

    Вторият въпрос, който поставя патриарх Кирил в писмото си до Вартоломей, е за мястото, където ще стоят инославните наблюдатели на Събора. То съответства на т. 5 в решението на българския Св. Синод. Московският патриарх пише: "За инославните наблюдатели се предвиждат официални места зад Предстоятелите. Точно по този начин ще бъде възприет Събора от онази част от нашите вярващи, които още от сега протестират срещу негщо като "икуменически", а не като православен. Затова считам, че наблюдателите от инославните църкви трябва да седят на разстояние от членовете на Събора, така че да не влизат в обектива и да не са част от общата картина на Събора".

    Патриарх Кирил настоява също за повече информация относно финансовите разходи за Събора и по-специално за общата каса, в която трябва да се включат всички Православни църкви. Този въпрос съответства на последната 6. точка от решението на българския Св. Синод. По информация на Двери става дума за допълнителни 120 000 евро, които всяка Църква-участник трябва да внесе за разходите на Събора, което нашите архиереи са определили като "голям и необоснован финансов разход".

    Писмото на патриарх Кирил е предизвикало тревога във Вселенска патриаршия, но митрополитите, членове на организационната комисия, считат, че "място за напрежение няма и проблемите ще се решат. Те са предизвикани от лошото съгласуване и ограниченото място в залата на Богословската академия, където ще се проведе Съборът". 

    Все още няма реакция на решението на Българския св. Синод.

    • 18 постови
    • 18 постови
    13 јуни 2016 09:05:56 CEST

    Радост за православне: Грузијска Црква одбацила документа „Свеправославног сабора“

    петак, 19 фебруар 2016

     Свети Синод Грузијске Православне Цркве, на свом заседању 12. фебруара 2016. године, одстојао је своју принципијелну позицију према документима Светог и Великог (Осмог Васељенског) Сабора. 

    Делегација Грузијске Цркве, на челу с Патријархом Илијом Другим, ставила је примедбе на докуменат „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“. Свети Синод наводи да су те примедбе само делимично узете су обзир.

    Грузијска Црква није такође потписала докуменат „Тајна брака и препреке за њега“.

    Што се тиче документа „Мисија Православне Цркве у савременом свету“, представници Грузијске Православне Цркве су свој негативан став изразили у писаној форми.  

     „Благовест-инфо“ преноси материјале са

     „С поздравном речју сабрању се обратио Католикос-Патријарх целе Грузије Илија Други. Он се укратко осврнуо на припремни сусрет поглавара Православних Цркава, који је одржан у Шамбезију од 22-27.јануара 2016. године, после чега је реч дата члановима грузијске црквене делегације, који су истипули с извештајима о шест докумената који ће бити поднети на разматрање Светог и Великог сабора Православне Цркве у јуну месецу текуће године на грчком острву Крит.

    Шеф Одељења за спољне црквене везе грузијског патријарха митрополит зугдидски и цаишски Герасим (Шарашенидзе), подсетио је чланове Светог Синода на позицију Грузијске Цркве, потврђене од стране Католикоса-Патријарха целе Грузије на сусрету у Шамбезију.

    Он је такође упознао сабрање о мишљењима која су се, поводом два документа, чула на сусрету у Шамбезију: „Аутокефалија и начин њеног проглашавања“ и „Православна дијаспора“.

    Митрополит горијски и атенски Андрија (Гвазава) говорио је о два документа: „Однос Православне Цркве с осталим хришћанским светом“ и „Важност поста и његово држање данас“. Констатовано је да су примедбе Грузијске Цркве на први докуменат делимично узете у обзир.

    Митрополит ахалцихски и тао-кларџетски Теодор (Чуадзе), информисао је присутне такође о два документа: „Тајна брака и препреке за њега“ и „Правила организације и рада Светог и Великог сабора Православне Цркве“. Констатовано је да докуменат „Тајна брака и препреке за њега“ у садашњем виду садржи одређене недостатке. Посебно је потребна дорада 10 параграфа  I члана, а са одлукама канонског права није сагласан ни V параграф II члана (14. правило Четвртог Васељенског Сабора); 72 правило Трулског Сабора; 31 Лаодикијско правило; 16. Руис-Урбниско правило, због чега грузијска делегација није потписала тај докуменат.

    Ректор Тбилиске духовне семинарије и академије протојереј Георгиј Звиададзе говорио је члановима Светог Синода о документу „Мисија Православне Цркве у савременом свету“.

    Констатовано је да су по читавом низу тачака те одлуке, представници Грузијске Православне Цркве свој негативан став представили у писаној форми и да су одговарајући докуменат предали секретаријату.  

    Такође је костатовано да су и чланови делегације Антиохијске Цркве изразили своје неслагање с предложеним документима.

    Свети Синод ГПЦ је одлучио:

    1. За представника Грузијске Цркве у секретаријату Светог и Великог сабора именован је митрополит Андриа (Гвазава);

    2. За члана редакцијске комисије за састављање текста обраћања Светог и Великог Сабора међународној заједници именован је ректор Тбилиске духовне семинарије и академије протојереј Георгиј Звиададзе;

    3. У складу с одлуком усвојеном на сусрету поглавара Цркава у марту 2014. године у Константинопољу, за учешће у раду Светог и Великог Сабора делегирано је двадесет и четири архијереја Грузијске Апостолске Православне Цркве;

    4. Спровести радне састанке чланова Светог Синода, духовних лица и богослова у циљу заузимање коначне редакције позиције Грузијске Апостолске Православне Цркве у представљању на заседању Светог и Великог Сабора“, - каже се у одлуци.

    По материјалу са: sobor2016.com

    Превод и приређивање: „Борба за веру“

    • 18 постови
    • 18 постови
    • 18 постови
    • 18 постови
    13 јуни 2016 09:13:01 CEST

    О Светом и Великом Сабору Православне Цркве

    9. Јун 2016 - 16:00

    1. Порука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве поводом сазивања Светог и Великог Сабора на Криту, о празнику Свете Тројице, од 17. до 27. јуна текуће године

    Свети Архијерејски Сабор
    Српске Православне Цркве
    Бр. 62/зап.164
    25. мај 2016. године
    у Београду

    ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
    СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

    Првојерарсима и Свештеним Синодима помесних Православних Цркава

    У данима најрадоснијег хришћанског Празника, који сваког човека и сву творевину испуњава саборним смислом и благовешћу спасења у Христу, поздрављамо сазивање аутокефалних Православних Цркава на Свети и Велики Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

    У братској љубави, са одговорношћу и великим надама размишљајући о овом Светом и Великом Сабору за време саборског заседања наше помесне Цркве, подсећамо себе и друге на то да Црква Православна јесте Сабор, од Бога сазван у Христу и Његовим Духом надахнут, као што је то био и Сабор светих апостола, који је за своје руководство имао речи: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28). Радујемо се почетку Светог и Великог Сабора на празник Силаска Светог Духа пошто он јесте и треба да буде светодуховски, педесетнички догађај заједнице (κοινωνία) Цркава. Сабрани да „сагласно славимо Свесветога Духа”, ми верујемо да онде где је Црква, тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, онде је и Црква и свака благодат, а Дух је истина” (свети Иринеј Лионски, Против јереси 3, 2, 4, 1).

    Са овом свешћу о величини и значају Сабора, ми се са свештеним трепетом питамо да ли предстојећи Сабор испуњава критеријуме и меру истинских Сабора из историје Православне Цркве. Питамо се такође да ли ће Сабор изразити јединство Цркве Христове у Духу Светоме, на славу Бога Оца, оно јединство које стално сведочимо и призивамо у светој Литургији: „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа...” Подсећамо себе и друге: то јединство јесте конкретно јединство по слици Свете Тројице (Јов. 17, 21), јединство Тела Христовог, „благовољењем Оца...  заједништвом Духа Светога”. То је јединство у Једноме Христу као Једној и Јединој Глави богочовечанског Тела Цркве као Дома Очевог, Обиталишта Духа Светога и Тела Христа Спаситеља.

    Удубљујући се мислима и осећањима у тему предстојећег Сабора, ми се са разлогом питамо да ли и у којој мери припремљени Сабор изражава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву (како исповедамо у Символу вере). Стога, свестан историјског значаја овог Великог Сабора за сведочење и мисију Цркве Православне у савременом свету, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве по питању састава темâ и правилника о раду Светог и Великог Сабора износи пред Предстојатеље и Свештене Синоде помесних Православних Цркава своје следеће ставове:

    1. По питању усвојеног Правилника организације рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, сматрамо да се њиме уводи пракса непозната досадашњим саборима Православне Цркве, понајвише због неједнакости и неравноправности свих епископа на Сабору. Не препознајемо у њему вековно живо саборско Предање сазивања, председавања на Сабору, одржавања Сабора и руковођења њиме. Нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао. Могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних „права” сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први. А свети апостол Павле поручује: „Чашћу чините једни друге већима од себе” (Римљ. 12, 10). Уколико се овим Правилником унапред предвиђа и контролише саборски рад, мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом и за оно што су апостоли изразили речима: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28).

    2. Наведене слабости овог Правилника воде нас питању о улози и статусу епископâ на Сабору. Да ли су епископи на Сабору учесници или посматрачи? Осим неоправданог ограничавања броја учесникâ Сабора, сматрамо да је неоправдано и то што сви епископи немају право гласа. Ми верујемо да право гласа није у супротности са прокламованим начелом консензуса (чему, по правилу, претходе консултације) и држимо да се слободним и одговорним гласањем епископâ не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве у славу Бога у Тројици слављенога. Саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског. Овај Сабор је прилика да се многобројност помесних Цркава (већине од њих) пројави на радост Мајке Цркве, – првопрестолне Цркве Константинопоља, – као и Мајке свих Цркава, Сионске Цркве.

    3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглашавања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.

    4. Исповедајући јединство и непрекинуто саборско Предање Православне Цркве, ми сматрамо да није тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ; премда стоји да у новијим вековима нисмо држали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. Имајући у виду њихову догматско-еклисиолошку важност и општеправославну прихваћеност, наша помесна Црква предлаже да се потврди васељенски значај Светог Сабора из 879/880. године у време светог Фотија Цариградског, као и да се потврди исихастички Сабор из 1351. године. Предлажући саборско признање ових Светих Сабора, имамо у виду реч светог Максима Исповедника: „Благочестиво правило Цркве зна као свете и потврђене Саборе оне које је потврдила правилност догматâ”.

    5. У духу одлуке свих најсветијих помесних Православних Цркава да је свака од њих позвана да активно и непрекидно учествује у саборском догађају Цркве, изражавамо став да су шест припремљених текстова у основи добри, али да захтевају допуну и дораду како би били усклађени са захтевима живота и мисије Цркве. Текст О мисији Цркве у савременом свету потребно је обогатити Јеванђељем, тојест сотириолошким и космолошким димензијама спасења, а поводом текста О односу са хришћанским светом сматрамо да крајње снисходљиви став према другим религијама не треба да пригуши свест о потреби евангелизације овога света. Истичемо да питање дијаспоре треба решавати саборно, договорно и свеправославним консензусом, под председништвом Првојерарха Константинопољског, али уз равноправно учешће сапрестолникâ, православних Првојерараха, и њихових Свештених Сабора.

    Коначно, али не и последње: Свети и Велики Сабор Православне Цркве јесте и позив свима на покајање, сходно Христовој поруци: „Испунило се време и приближило се Царство Божје: Покајте се и верујте у Јеванђеље!” (Марк. 1, 15). Тако ће овај Свети и Велики Сабор Православне Цркве бити обнова и потврда живе, истините и спасоносне вере, „једном предате светима” (Јуда 3), и потврдиће истинску богочовечанску васељенскост (икуменичност) Православља у времену и простору јер је „Исус Христос исти јуче, данас и довека” (Јевр. 13,8).

    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски

    Иринеј
    Председник Светог Архијерејског Сабора

    2. Синодско писмо Српске Православне Цркве Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју, чији је текст достављен и свим Предстојатељима Православних Цркава и њиховим Свештеним Синодима

    Свети Архијерејски Синод
    Српске Православне Цркве
    Бр. 793
    6. јун 2016. године
    у Београду

    Његовој Светости
    Архиепископу Цариграда, Новогa Рима, и Васељенском Патријарху
    Господину господину Вартоломеју
    Константинопољ

    Предмет: Свети и Велики Сабор

    Христос воскресе!

    Најсветији Архиепископе Цариграда, Новога Рима, и Васељенски Патријарше, љубазни у Христу брате и саслужитељу Наше смерности, господине Вартоломеје, Вашу уважену Светост братски у Господу целивајући, најтоплије поздрављамо.

    Сматрамо да је сувишно да наглашавамо са коликом је надом, искреном преданошћу и доприносом, по мери наше моћи, наша Црква учествовала у припреми Светог и Великог Сабора Православне Католичанске Цркве.

    Узевши, међутим, у обзир:

    1. незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова;

    2. неопозиву одлуку Антиохијске и Бугарске Патријаршије да се уздрже од учешћа на Сабору;

    3. проблеме у односима и општењу међу Црквама (Јерусалим — Антиохија због Катара; заоштравање односа између нас и Румунске Патријаршије, које се већ тешко може превазићи, због антиканонског упада исте у Источну Србију и оснивања онде паралелне епископије, што води ка прекиду литургијског и канонског општења двеју суседних сестринских Цркава уколико не буде стављена тачка на горе описано понашање, и тако даље), уз перспективу да ови проблеми не буду расправљани и решени на Сабору него да буду одложени за послесаборски период, као да било која комисија може бити орган виши од свеправославног Сабора, и

    4. одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (као што је дискусија о аутокефалности, о праву архијерејâ да гласају на Сабору, о третирању сабора деветог и четрнаестог века као већ васељенских у свести и пракси Православне Цркве, и неки други, можда од мањег значаја) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора, докле нас обавезују ставови Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, званично формулисани како пре две године тако и недавно, крајем протеклог месеца маја,

    приморани смо са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности— да обавестимо Вашу драгу и уважену Светост  и Ваш Свети и Свештени Синод да, будући да све ово јесте овако, наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору и предлаже његово одлагање на неко време, с тим што би се наше скоро, уз помоћ Божју, сабрање на Криту сматрало за предсаборско међуправославно саветовање у циљу допунске припреме Сабора и побољшања његових текстова, или, највише, као почетна фаза читавог саборског процеса, који треба довршити у продужетку, у следећој фази, након што буду уклоњене несугласице и буду постигнути и једномислије и консензус Цркава. На тај начин, уз помоћ Божју, плод Сабора ће бити сведочење непорочне вере наше, одговор о нади која је у нама и порука спасења у Христу, упућена свима, и онима који су нам близу и онима који су далеко од нас, а нипошто, не дај Боже, ницање нових непожељних и штеточинских раскола и парасинагога под изговором лажно наречене ревности и тобожњег очувања Православља.

    С тим у вези остајемо

    Ваше Светости смерни у Васкрсломе Христу брат и саслужитељ

    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски

    Иринеј
    Председник Светог Архијерејског Синода

    • 18 постови
    13 јуни 2016 09:16:00 CEST

    ОХРАБРЕЊЕ И ОПРЕЗ

    Будност и старање пуноте Православне Цркве за чистоту православне вере дала је, непосредно уочи почетка Светог и Великог Сабора на Криту 16. 06. 2016., своје прве плодове. Реч је о седници Светог Синода Руске Православне Цркве, 03. јуна 2016., на којој су разматране нове околности и проблеми настали током последња два месеца предсаборског периода[1]. У првом реду, у питању су бројне примедбе и критике које су учињене на рачун саборских докумената „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ и „Мисија Православне Цркве у савременом свету“. У тексту записника се најпре наводе примедбе и предлози у оквиру РПЦ, због чега је „по благослову Најсветијег патријарха московског и све Русије Кирила 19. априла у Москви на Православном хуманитарном универзитету Светог Тихона одржана конференција на тему ‘Свеправославни сабор: мишљења и очекивања’“.

    У наставку се у вези ове теме наводи да су истог дана, 25. маја, у три Помесне Цркве и на Светој Гори одржани званични сабори. Прво се каже да је тога дана Свети Синод Грузијске Православне Цркве „донео је одлуку да се у саборске документе ‘Света Тајна брака и препреке за њу’ и ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ морају унети значајне исправке, а да документ ‘Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом’ мора бити ‘суштински прерађен’“. Још се преноси упозорење Грузијске Цркве да, уколико не буду извршене измене, она документе неће потписати.

    1. маја је завршен АСабор Српске Православне Цркве, на коме је донесен став у вези докумената Великог Сабора, и који је, како сазнајемо из записника седнице Синода РПЦ, „ради знања послат Предстојатељима и Светим Синодима Помесних Православних Цркаава“. Наравно, по старом, лошем обичају наше Помесне Цркве, њена пунота није упозната са садржајем овог текста, чиме се нарушавају основе саборности и јавности Цркве, по којој су питања вере саборна брига и одговорност читаве Цркве, а не „повластица“ њених првопастира[2]. У документу нашег Сабора изнесене су примедба на помињане документе, као и на Правилник рада Сабора. Истог дана свој рад је завршио и АСабор Грчке Православне Цркве. Након разматрања многобројних примедаба и предлога усвојен је „коначни вид званичних решења Грчке Цркве када су саборски документи у питању“. Коначно, истога дана је Свештени Кинот Свете Горе Атон упутио писмо свом првопастиру, Патријарху Валтоломеју, у коме су изнете примедбе на наведена документа, разматране током Ванредног двоструког сабора игумана и антипросопа светогорских манастира. „Светогорци подвлаче да је поправљање предсаборских текстова нужно како би Свети и Велики Сабор  успео да ‘избегне расколе и поделе’“.
    2. маја 2016. г. Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је поред прихватања измена саборских документа, поново нагласио нужност решавања њеног спора са Јерусалимском Патријаршијом, на шта је од Светог Синода Цариградске Патријаршије 31. маја стигао одговор, са предлогом да се после Светог и Великог Сабора створи „двострана комисија од представника тих Цркава уз координативну улогу Васељенске Патријаршије“. Већ 01. јуна Свети Синод Антиохијске Цркве је изразио своје „огорчење и запрепашћење“ на понуђене рокове решавања спора, упозоравајући, посредно, о могућности њеног неучестовања на Критском сабору.

    Врхунац предсаборског усијања представља одлука Светог Синода Бугарске Православне Цркве, од 01. јуна 2016., којом се због богословских, организационих и финансијских разлога тражи одлагање одржавања Великог Сабора, односно најављује неопозиво одсуство Бугарске Цркве у случају његовог сазива.

    Услед свега наведеног Свети Синод РПЦ је под тачкама 6 и 7 своје Одлуке навео да би решење из новоностале ситуације могло бити сазивање ванредног заседања Свеправославног предаборског саветовања, не касније од 10. јуна.

    Најпре честитке Бугарској Цркви на доследности, а потом похвале Руској Цркви на реаговању и предузетим потезима. Став прве је принципијелан, а друге изнуђен. У прилог мишљења да је у вези одлука Светог Синода РПЦ реч о црквеном прагматизму, указујемо на њену различитост у односу на одлуку коју је донео СА Сабор РПЦ, одржан 2-3. фебруара ове године. Пре свега, Сабор је одржан свега четири дана након завршетка Сабрања Предстојатеља у Шамбезију 27. јануара. На њему је залагањем Патријарха Кирила донета одлука о објављивању предсаборских докумената ради јавне, саборне расправе о њима унутар Православне Цркве. Међутим, ово своје залагање Патријарх је обезвредио брзим сазивањем А Сабора, на коме расправе о документима није било, а у званичном саопштењу са Сабора је речено да они у потпуности одговарају предању Цркве: „Чланови Архијерејског Сабора сведоче да у свом садашњем виду пројекти докумената Светог и Великог Сабора не нарушавају чистоту православне вере и не одступају од канонског предања Цркве“[3]. Према сведочењу еп. Лонгина (Жара) расправе о документима на Сабору није ни било[4], а владици Унгенском Петру, када је овај покушао да узме реч на ову теме, Патр. Кирило је рекао: „’Владико, седите, све је већ одлучено’“[5]. Отуда исправан закључак, донешен након поређења одлука БПЦ и РПЦ: „На основу читаве позиције РПЦ, која је она имала до овога часа, практично произилази да она утврђује нешто што до овог трена у њој није уопште покретано у својству проблема или питања“[6]. Додајмо реченом, да је прагматизам ССинода РПЦ додатно изазван  Обраћањем АСинода Руске Заграничне Цркве, од 13. 04. 2016.[7], као и бројним јавним изјавама свештенослужитеља о престанку помињања Предстојатеља РПЦ, Патријарха Кирила, односно великом отпору према Сабору у свештенству, монаштву и верном народу.

    Наведени поступци више Помесних Цркава охрабрују и уливају наду да се својеврсном антисаборном насиљу Цариградске патријаршије може стати на пут, и да постоји велика могућност да најављени Сабор буде саборно одложен.

    Истовремено, међутим, не треба се унапред радовати и додатно треба бити молитвено опрезан, због следећих разлога: 1. исувише је времена и енергије Фанар уложио у овај пројекат, да би се дозволило да пропадне због непредвиђених околности; 2. треба имати на уму да, према речима Митр. Пирејског Серафима, „данас на многа високопостављена лица црквене јерархије на неодговарајући начин утичу политички фактори“[8], односно, додајемо ми, да је Сабор на Криту пројекат глобалистичких владара света и 3. да, према мишљењу прот. Теодора Зисија, разлог за дугу припрему Сабора треба тражити у времену неопходном за формирање истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије.

    На додатни опрез и уздржаност у радовању упућује и кратко Овавештење са ванредног заседања Светог Синода Цариградске патријаршије од 06. 06. 2016., у коме се каже је он „са изнанеђењем и чуђењем обавештен о последњим израженим ставовима неких братских Православних Цркава, и размотривши их, уверио се да не постоји нити један законити оквир за поновно разматрање већ утврђеног саборског поступка“, позивајући се на чл. 11 Правилника о раду Сабора, по коме се уношење  предлога „поправки, исправљања и допуна у текстове“ докумената врши током рада Сабора[9]. Цариградска патријаршија, додаје се у Обавештењу, „као првенствујућа Црква у обезбеђивању јединства Православља” позива све православне на учестовање у раду заказаног Сабора.

    Могући однос Цариградске патријаршије и њених следбеника може се наслутити из текста С. Маркова, објављеног 4. јуна 2016. на званичном сајту Сабора 2016. У њему се разлози Синода БЦ сматрају за „погрешне, слабе и неодговарајуће“, а изабрани став за „стратегију самостално изабране маргинализације“[10]. Позицију Синода у вези невођења дијалога са православним Црквама, и осталим хришћанским и нехришћанским светом, доцент хришћанске философије и византијског богословља Велико-Трновског универзитета, иначе келнски доктор наука, објашњава историјским, културним и менталним разлозима. Пребацује митрополитима посебно схватање богословља и академског живота, „некомпетентност и богословски неодговарајућа решења у питањима, која се дотичу екуменизма“, као и „различите културне комплексе, убрајајући ту националистичка предубеђења, етнофилетизам и ксенофобија“. Све су ово аргументи којим би Цариградска патријаршија могла да покуша да на Криту, у случају неучествовања представника БПЦ, „саборно“ је осуди за њену „несаборност“.

    Дакле: охрабрење али и молитвени опрез.

    [1] Журналы заседания Священного Синода от 3 июня 2016 года, http://www.patriarchia.ru/db/text/4486294.html (06. 06. 2016.); Руска православна црква и сабор на Криту: незаобилазни предлози уочи скупа, превод: В. Димитријевић, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ruska-pravoslavna-crkva-i-sabor-na-kritu-nezaobilazni-predlozi-uoci-skupa/ (06. 06. 2016.).

    [2] Синод и Сабор СПЦ би могли да следе добар пример јавности рада Синода РПЦ, који на свом званичном сајту истога дана објављује све записнике са својих седница.

    [3] Постановления Освященного Архиерейского Собора Русской Православной Церкви (2-3 февраля 2016 года), http://sobor2016.patriarchia.ru/db/text/4367700.html (06. 06. 2016.).

    [4] https://www.youtube.com/watch?v=gkXb6GrcOtk (06. 06. 2016.). Од 1:27:45.

    [5] Русская Церковь между ересью и расколом, http://amin.su/content/analitika/9/4509/ (06. 06. 2016.).

    [6] В. Мерхеб, „Болгарская Православная Церковь сказала «стоп!» узаконению авторитаризма, заложенного в концепции предстоящего Всеправославного собора, превод: З. Пейковаhttp://vstanzave.ru/posts/20005 (06. 06. 2016.).

    [7] Обращение Архиерейского Синода Русской Зарубежной Церкви к клиру и пастве, http://www.synod.com/synod/2016/Poslanie_Synod_April_2016_revised.htm (14. 04. 2016.).

    [8] Писмо митр. Серафима пирејског митр. Владимиру кишиневском и све Молдавије о Свеправославном сабору, превод: Н. Богосављевић, http://borbazaveru.info/content/view/8792/1/ (06. 06. 2016.).

    [9] Ἀνακοινωθέν (06/06/2016), http://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2159&tla=gr (06. 06. 2016.).

    [10] С. Марков, Решение Синода Болгарской Церкви: Политика самостоятельно выбранной маргинализации, http://sobor2016.churchby.info/analitika-kommentarii/reshenie-sinoda-bolgarskoj-tserkvi-politika-samostoyatelno-vybrannoj-marginalizatsii/ (06. 06. 2016.).

    Фонд на стратешка култура

    • 18 постови
    13 јуни 2016 09:46:56 CEST

    Цель Фанара — утвердить право диктовать свою волю


    Действия Константинопольского патриархата по проведению Всеправославного Собора грозят трагедией раскола

    Наталия НарочницкаяВ настоящий момент взаимоотношения между Константинопольским патриархатом и другими православными Поместными Церквями вызывают серьезную тревогу в свете последних до скандальности неделикатных шагов Константинопольского патриархата, упорно навязывающего всем православным Церквам скорейшее проведение Всеправославного Собора.

    Пренебрежительно игнорируя серьезную озабоченность Русской Православной Церкви и ряда других Православных Церквей неподготовленностью и несогласованностью важнейших документов, Фанар (район Стамбула, в котором расположена резиденция Константинопольского Патриархата. — ред.) явно стремится утвердить право диктовать свою волю. Причем в наиважнейшей области — в канонических формулировках, что грозит трагедией внутриправославного раскола.

    Московский патриархат прямо выражал свою обеспокоенность таким развитием событий, предупреждал о драматических последствиях игнорирования мнения других церквей православной ойкумены.

    Однако, не гнушаясь даже шантажом, константинопольская патриархия, очевидно, желает подавить волю, навязать решения, которые вызовут глубокое разочарование, и поставят под угрозу единство православного мира, как никогда важное в эпоху вселенской апостасии и наступления на христианство целом.

    Болгарская Православная Церковь уже официально решением Синода отказалась от участия в предполагаемом Соборе, объяснив это неподготовленностью и несогласием с рядом важных формулировок, вынесенных в программу форума. Это уже не звонок, это звук набата — серьезнейший удар по единству, тем не менее, он не остановил Константинополь.

    В такой обстановке, грозящей исторической драмой раскола, Московский патриархат предложил единственный спасительный путь — немедленно собрать экстренное совещание перед намеченным всеправославным собором и совместно обсудить все спорные документы и формулировки, если потребуется, ради канонической чистоты и одновременно ради сохранения единства вообще снять некоторые документы или формулировки.

    Что же Константинопольская Церковь? — Безапелляционный отказ, пренебрежительная демонстрация своей установки на подчинение всех церквей именно фанарским структурам, зарекомендовавшим себя в истории ХХ века, как проводника и экуменизма, и западного влияния, прежде всего англосаксонских сил.

    Подавление воли и самостоятельности Поместных Православных Церквей и подавление роли в мировом православии Русской Церкви есть важный элемент антироссийской политики сегодняшних недоброжелателей России, прекрасно понимающих роль Церкви в русском обществе.

    И навязывание неподготовленных решений Всеправославного Собора в расчете на то, что участники согласятся из страха раскола, представляется неслучайным именно сейчас.

    Давление англосаксонских ревнителей «собственной исключительности» на Константинопольскую Церковь имеет давнюю историю.

    Идею Всеправославного Собора периодически выдвигали фанарские структуры с 20-х годов, когда вопреки многим каноническим правилам и открытому возмущению существенной части епископата, на престол Вселенского патриарха был возведен Мелетий Метаксакис, о котором все источники как минимум говорят — модернист, экуменист, инициатор новостильного раскола, а многие упоминают его высокое членство в ряде тайных обществ. Вся церковная жизнь этого ставленника англо-саксонского мира до и даже после избрания патриархом сопровождалась скандалами и даже извержением из сана (отмененным под политическим давлением) из-за обвинений в нарушениях канонов и учинения церковного раскола.

    Такое было возможным лишь в итоге Первой мировой войны и крушения православной Российской империи.

    Историкам известно, что в течение всего XIX века Греческую Церковь финансово поддерживала именно Россия и лично Царская семья. После обретения независимости первым правителем Греции стал в 1827 году Янис Каподистрия, бывший на русской службе министром иностранных дел. Впечатляет послание Николая I Янису Каподистрия на почти 50 страницах, где Государь давая невиданную по масштабам финансовую помощь независимой Греции, советует ее использовать не на пушки, а на образование греческого клира и греческого народа, на православное воспитание национального образованного слоя!

    После революции в России, США и Британия всемерно стремились поставить греческую политику под свой контроль с 20-х годов, что проявлялось на всех драматических этапах ХХ века и до наших дней. Британия и США обеспечивали прямым вмешательством угодное прозападное правление при малейшей угрозе прихода к власти в Греции пророссийских сил. Доктрина Трумэна 1947 года прямо была нацелена на создание баз и втягивание в свой блок Турции и Греции, которая стала жизненно важным элементом широкой евроатлантической «полосы сдерживания». США и Британия уделяли огромное внимание сотрудничеству греческих политических сил со своим политическим истэблишментом и даже ЦРУ.

    В такой стране как Греция позиция Церкви имела огромное влияние на политическую ориентацию страны.

    Поэтому вниманием не была обделена и Вселенская Патриархия, оказавшаяся после Первой мировой войны и русской революции в бедственном и уязвимом положении на территории Турции. При этом сначала кемалистский, а после Второй мировой войны «атлантический» Стамбул в своем псевдодемократическом амплуа стал не менее ценным инструментом англосаксонской политики, чем в свое время Блистательная Порта.

    Западную же ориентацию с 20-х годов олицетворял как нельзя лучше племянник премьер-министра Греции после Первой мировой войны Элефтероса Венизелоса новый Патриарх Мелетий Метастакис, приветствовавший обновленчество, переведший Константинопольскую Церковь на новый стиль, приведя к расколу в собственной церкви.

    В последующие десятилетия, несмотря на любовь к России греческого народа и, особенно, как ни странно, левых сил (они в Греции, впрочем, не атеисты), Вселенский Патриархат был зависим прежде всего от Запада, последовательно был склонен к экуменизму и так или иначе продвигал идею всеправославного собора для утверждения заново своего главенства с 1961 года.

    В нынешних условиях эта идея лишь при одном условии могла бы стать мощным стимулом укрепления православия в мире; при строгом отстаивании канонической чистоты и при непоколебимом единстве Поместных православных церквей, за что и выступает последовательно Русская Православная Церковь.

    Нынешняя позиция Фанара вызывает тревогу и недоумение. Как никогда наша Церковь нуждается сейчас в нашей поддержке, вере и молитве, и нашем доверии.

    По материалам «Аргументов и фактов»

    Наталия Нарочницкая
    http://www.odigitria.by/


    Овој пост е изменет од Марко Крале на 13 јуни 2016 10:26:00 CEST
    • 18 постови
    • 18 постови
    • 18 постови
    13 јуни 2016 10:04:24 CEST

    СПЦ НЕМА ШТА ДА ТРАЖИ НА КРИТУ

    Славка КОЈИЋ -
    јун 13, 2016

    Учешће у Сабору на Криту отказале су Антиохијска, Бугарска и Грузијска Црква, а  како ствари тренутно стоје, по свој прилици не путују ни представници Руске Православне Цркве.

    У једном тренутку изгледало је да ни представници Српске Православне Цркве неће путовати на Крит, што је изазвало радост и олакшање међу православним верницима,  јер је Синод наше Цркве затражио одлагање Сабора на Криту све док се не постигне „једномислије и консенсус“ Цркава, а то значи на дуго и  неодређено време.

    Као разлоге за тражење  одлагања СПЦ је навела да ни један од њених  предлога није уважен, нити је уврштен у тематику и дневни ред Сабора, а нарочито примедбе везане за аутокефалност  Цркава, затим примедбе које се односе на право архијереја да гласају на Сабору, као и оне које се односе на признање Сабора деветог и четрнаестог века – Фотијевог Сабора и Сабора у време Светог Григорија Паламе, када је осуђена папску јерес… Суштински, разлози за одлагање кореспондирају са Порукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ које критикују сам Правилник о раду Светог и Великог Сабора, тражећи темељну измену истог, а исто тако и измену шест докумената – припремљених текстова – чије разматрање се планира  на Криту, а за које Поруке нашег домаћег Сабора кажу да их  је неопходно допунити и дорадити.

    Имајући у виду тежину и озбиљност изнетих примедби СПЦ, а нарочито потпуну бесперспективност да се у том погледу нешто на самом Сабору измени и  поправи,  јавност је била шокирана када је осванула нова вест да ће СПЦ ипак учествовати на Свеправославном  Сабору на Криту (!), где се наводно већ налази црногорски митрополит Амфилохије, чекајући да му се придруже остали чланови делегације СПЦ.  Правдајући овакву своју одлуку Црквени врх наводи да је сусрет на Криту „само фаза саборног процеса…. који ће дуже трајати“. (1)

    Контроверзно понашање врха СПЦ за последицу има додатно  збуњивање већ, и без тога збуњеног и слуђеног, верујућег народа, који више не може да се снађе у лавиринту противуречних изјава и аката наше црквене власти.

    Свакоме нормалном се поставља логично питање зашто бисмо  учествовали у нечему са чиме се дубоко не слажемо, ако већ ништа не можемо да променимо, а нарочито зашто учествујемо у нечему у чему по свој прилици не учествује ни Руска Православна Црква, а ни остале Православне цркве које су отказале учешће -Бугарска, Антиохијска и Грузијска?  Да ли својим учествовањем Црквени врх СПЦ суштински подупире предстојећи скуп, пружајући му  легитимитет, у смислу давања подршке у стицању својства „Свеправославности“, иако на скупу не учествују три помесне Цркве, (могуће и четири), и коначно, да ли оваквим своји понашањем Црквени врх покушава да служи два господара са намером и циљем да и даље седи на две столице, с тим да коначан исход буде „и сити вуци и овце на броју“, што је наравно немогуће у датим околностима?

    Треба одмах указати на потпуно опречан став РПЦ и Константинопољске патријаршије у погледу тумачења правних аката који су донети приликом припреме Сабора и који ће бити предмет расправљања на самом Сабору.

    Тако је Свети Синод РПЦ изнео свој правни став којим се указује да неучествовање на Сабору чак и једне Цркве представља несавладиву препреку за спровођење Светог и Великог Сабора, узимајући у обзир да његове одлуке могу бити прихваћене само на основу консенсуса, сходно документима донетим на Сабрању Предстојатеља Помесних Цркава , те да одсуство макар и једне Цркве представља разлог да услед којег  Сабор губи својство „Свеправославног“.(2)

    Са друге стране, саветник Констатинопољског патријарха Вартоломеја, архиђакон Јован Хрисавгис, истиче да су сви документи већ одобрени на поменутом Сабрању Предстојатеља помесних Цркава, те да су они из тог разлога обавезујући за све Православне Цркве, као  и да  ти прописи   представљају део унутрашњег (црквеног) права сваке од  Помесних Цркава, које су дужне да их примењују. Надаље, поменути саветник изражава незадовољство чињеницом што поједине аутокефалне цркве себе сматрају самодовољним (слободним)  градећи своју одвојену и независну позицију када је у питању однос према неправославним, иако по том питању већ наводно постоје „свеправнославни“ прописи, који су по њему обавезујућег карактера, пошто су потписани од стране Предстојатеља помесних  Цркава, који их сада  не поштују. Он налази да су све накнадне критике на документа и текстове који су потписани од стране Предстојатеља помесних Цркава недозвољене и незаконите и не могу да утичу на правно дејство тих докумената. Зато, Јован Хрисавгис налази да ће донета решења и документи бити обавезујућег карактера за  све, неовисно од тога да ли ће све Цркве бити присутне на САбору или не, и неовисно од тога  да ли ће гласати или не. (3)

    Став Руске Православне Цркве има  своје правно утемељење управо у одредбама Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, и то пре свега у одреди чл. 1 истог, која одредба дефинише да се Сабор сазива уз сагласност „свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава.  Са друге стране, одредба чл.  3 ст.1Правилника гласи да су „чланови Сабора архијереји, одређени од сваке аутокефалне Православне Цркве у својству њених представника.“  Наведене одредбе су начелног карактера, те су од значаја приликом тумачења и свих осталих одредаба Правилника, а нарочито оних који се тичу рада Сабор, расправе, гласања и утврђивања текстова тј. доношења одлука.

    Што се тиче става саветника Константиноопољског патријарха, он се темељи на тези да је потпис Предстојатеља на документима довољан да се исти већ  сматрају обавезујућим, и да мишљење и реакција верног народане не може бити ни од каквог утицаја на евентуалну измену акта. Ради се о отвореном покушају примене принципа – Црква то сам ја – и наметања неправославних решења са врха на доле, најпре према Помесним Црквама тј. према Предстојатељима истих, а затим даље према свештенству, монаштву  и  верницима, од којих се очекује апсолутнаи слепа послушност, под претњом изрицања строгих црвених казни и прогона свих који се усуде да   дигну свој глас против.

    Кроз наведени концепт Константинопољски патријархат покушава да наметне своју вољу свим осталим Помесним Црквама, о чему пише и Наталија Нарочницкаја у свом тексту „Циљ Фанара – утвдити право диктирања своје воље“ (4). У тексту се каже да је Васељенски Патријархат, који последњих деценија зависи од Запада, последично био склон екуменизму и као такав је промовисао идеју свеправославног сабора ради поновног утвђења своје хегемоније. При томе се иде на то да се угуши воља и самосталност Помесних Православних Цркава, а исто тако да се угуши и улога Руске Православне Цркве у светском православљу, а што чини основи и битан  елемент антируске политике данашњих противника Русије.

    У наведеним околностима, нама православним Србима се намеће питање који је  уопште смисао одласка делегације СПЦ на Крит и шта се тиме жели постићи?

    Јасно је да је Правилник одредбом чл. 11 зацементирао све текстове и решења донета у предсаборској фази, те да је илузорно очекивати да наша делегација издејствује да се Поруке помесног Сабора СПЦ узму у обзир и уграде у постојеће  текстове, у виду измена  или исправке истих. Да се и не говори о томе да је било неопходно да и верни народ учествује у расправи о усвојеним текстовима, и то пре стављања потписа на исте и пре него је одржан Помесни Сабор, а што се није догодило.

    Уколико се било који од шест објављених текстова, међу којима и Однос православна Цркве према осталом хришћанском свету, Мисија Православне Цркве у савременом свету, Света тајна брака и препрке за њега и др.,  ставе на гласање, према већ изнетом тумачењу Председавајућег – Васељенског Патријарха, одсуство појединих делегација или уздржаност присутних не би била препрека да се документи усвоје и касније  насилно наметну ради даљег спровођења у Помесним Црквама.

    Како би се то евентуално могло спречити?

    Једино, и искључиво на један начин – отвореним и јасним  гласањем „ПРОТИВ“.

    Једино одречним гласањем српски Патријарх (или архијереј који је овлаштен да га замени) би верно и доследно изразио став Српске Православне Цркве тј. спровео би у дело Поруке помесног Сабора СПЦ. У противном, не дај Боже, гласањем  „ЗА“, или ћутањем и пасивним држањем приликом гласања на Сабору,   наш Патријарх би показао да  свесно саучествује и дозвољава изгласавање текстова и одлука које су као такве одбачене  на Помесном Сабору. То би даље значило да се Патријарх одметнуо и узурпирао власт над Црквом, отворено   се супротстављајући одлукама помесног Сабора Цркве, на чијем се челу налази.

    И на крају, не можемо а да се не запитамо, како је дошло до тога да Предстојатељи свих Помесних Православних Цркава потпишу и усвоје спорне текстове, чија садржина потреса цео православни свет, изгласавајући једногласно  на крају и  Правилник који је затворио сва врата било каквим изменама усвојених докумената? Да ли су Предстојатељи Цркава уопште прочитали то што су потписивали, да  ли имају било какве саветнике, и ко су ти људи који су их упутили да се сагласе са документима чија улога је више него јасна: афирмација јереси екуменизма и отворања врата за продирање папске јереси у православни свет, а тиме и  потчињавање православља  од стране западних центара моћи.

     

    • 18 постови
    13 јуни 2016 10:06:00 CEST

    Инвазија америчких шпијуна

    Константин Малофејев, председавајући Надзорног одбора Аналитичког центра Катехон, за руску телевизију Цариград, која је са Свете Горе емитовала програм уживо приликом недавне Путинове посете, рекао је да се на Крит искрцавају припадници обавештајне службе САД.
    – Изведен је огроман десант америчких специјалних служби – ФБИ и ЦИА, пошто ће се тамо сабрати многи православни патријарси, и како их нико тамо не би напао, наравно, потребни су амерички специјалци… Добија се чудна слика. Ко је издао наређење да се изврши тај „десант“? Зар је могуће да су руководиоци специјалних служби САД толико заволели православље да су решили да се побрину за безбедност чланова Сабора? Зар их Господ Бог не би боље заштитио од било којих непријатељских агената? Није тешко претпоставити да ће сада сала за заседање, места одмора и боравка чланова Сабора бити опремљени најсавременијим прислушним и шпијунским уређајима – рекао је Малофејев.

     

    http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/577997/Nisu-se-ni-sastali-a-vec-zaratili

    • 18 постови
    13 јуни 2016 10:11:44 CEST
    Архиђакон Јован Хрисавгис

    Живот Цркве

    ПОРУКЕ СА КАТОЛИЧКОГ САЈТА ИЗ САД: Папистичка трагикомедија Цариградске Патријаршије

    Пише Принцип дана 10. јуна 2016.

    Остало у Живот Цркве:

    •  11. јуна 2016

    Цариградски паписти би да крњи и непредањски Критски Сабор прогласе за општеобавезујући за све!

    У телефонском интервјуу америчком католичком сајту Crux, богословски савјетник Цариградског Патријарха Вартоломеја, архиђакон Јован Хрисавгис, изјавио је да ће решења предстојећег Свеправославног Сабора имати обавезујући карактер за све Помјесне Цркве – између осталих и за оне које не буду учествовале у раду Сабора на Криту, преноси Благовест-инфо.

    Чувши питање новинара – да ли ће се Сабор уопште и одржати – архиђакон је изразио изненађење, рекавши, да он не разумије како је уопште могло да се постави такво питање. Он је подсјетио на последњу фазу предсаборског процеса, која је почела 1992. године, када је Патријарх Вартоломеј сабрао 14 поглавара аутокефалних Помјесних Цркава. Последња важна етапа тог процеса, напоменуо је архиђакон Јован Хрисавгис, било је савјетовање поглавара у јануару 2016. године, на коме су били одобрени основни документи Сабора на Криту.

    На питање да ли ће се промијенити „богословски или еклисијални статус“ Сабора у случају неучествовања у њему једне или више Помјесних Цркава, Константинопољски архиђакон је одговорио: „Не“.

    „Уколико једна или неколико Цркава не буду присуствовале, или се откажу од учешћа, или не буду гласале, све прихваћене одлуке без обзира на то имаће силу и биће обавезне за све Православне Цркве“ – подвукао је Хрисавгис. Велики Сабор – „већи је од Сабора или Синода сваке посебне Цркве … и он ће таквим остати чак и у одсуству једне или неколико Цркава“, тврди архиђакон Јован Хрисавгис

    „Наравно, ако некога не буде, ми ћемо осјетити некакав вакуум и бићемо веома, веома ожалошћени. Мислим, да ће то утицати не само на Сабор, него и на ту Цркву, која одлучи да не учестује у њему“ … наставио је архиђакон. „Уколико Црква ријеши да не присуствује, мислим да то може постати узроком печалних размишљања о томе, да она сама себе маргинализује“, изричит је богословски савјетник Цариградског Патријарха Вартоломеја.

    „Потребно је памтити циљ Сабора, и његов задатак. Задатак је – јединство, а не датост. То је оно ка чему ми стремимо. Оно може присуствовати на нивоу духовности, богослужења и тајни. Али учинити њега видљивим – то је тежак, мукотрпан и спор посао, који ће узети времена. Јединство долази на крају Сабора а не пред његовим почетком. То је последица а не услов“, – закључио је представник Цариградске Патријаршије, додавши: „Ми се управо због тога и сусрећемо, јер код нас постоје разилажења. Уколико не би било разилажења, зашто би се уопште и сусретали“?, закључио је архиђакон Хрисавгис.

    Са руског језика превела редакција Принцип-а

    Православље.ру

    Овој пост е изменет од Марко Крале на 13 јуни 2016 10:13:07 CEST
    • 1 постови
    13 јуни 2016 12:51:26 CEST

    Ово је Света Гора Атонска у 25. тачака предложила епископима на Криту

    Пише Принцип дана 13. јуна 2016.
    • јуна 2016.

    Света Гора Атонска, као најснажнији монашки стуб Православне Цркве кроз вјекове, изнијела је преко писмених одлука њених древних манастира и Светог Кинота Свете Горе, низ суштинских поправки на предсаборске текстове за Сабор који се спрема на Криту.

    Ево само неких најважнијих светогорских предсаборских осјећања, ставова и суштинских критика на предсаборске текстове, као и предлога Свете Горе оним православним епископима који ће се сабрати на Сабор на Криту.

    1. Сабор на Криту Светогорци очекују са трепетном пажњом. На Светој Гори се моле и надају да ће учесници Сабора на Криту остати у оквирима православне традиције који су оивичени на ранијим Васељенским Саборима и црквеним Предањем. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    2. Како се види из разматрања већ утврђених докумената, формулације важних еклисиолошких питања су неодрживе и двосмислене, а такође допуштају њихово тумачење које је противно православној догми. (Свети Манастир Каракал)
    3. На разматреање Сабору на Криту предлаже се и документ о томе да одлуке овог Сабора (по аутоматизму) буду обавезне за сву Пуноћу Цркве – што тиранише православну свијест. (Свети Манастир Каракал)
    4. Идеолози и састављачи докумената Сабора припремају правно узакоњење хришћанског синкретизма-екуменизма. (Свети Манастир Ксиропотам)
    5. Главни проблем предложених решења Сабора је документ под називом „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ а због нејасне употребе термина „Црква“. У вези са тим неопходно је унијети измјене у текст, да се код оних људи који пребивају ван Цркве не би стекао утисак да није потребно тражити путеве враћања у загрљај Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Цркве Православне. (Свети Манастир Григоријат).
    6. Текст предсаборског документа „Тајна Брака и препреке ка њој“ садржи одредбе које легализује богословски неправилно „крштењско богословље“. (Свети Манастир Григоријат).
    7. По питању мјешовитих бракова са инославнима не треба да се прихвате предложене новотарије (у предсаборским документима), већ треба стриктно следовати канонима Православне Цркве. (Свети Манастир Григоријат).
    8. Текст предложеног предсаборског документа „Мисија Православне Цркве у савременом свијету“ треба измјенити како би се јасно поставила разлика између позиције Православне Цркве и инославних „цркава“. (Свети Манастир Григоријат).
    9. У предсаборском документу „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ треба избјећи било какве форме признања црквености за инославне. (Свети манастир Филотеј).
    10. Предстојећи Критски Сабор ће више личити на савјетовање Поглавара помјесних Цркава него на свеправославни Сабор јер се право гласа даје само Поглаварима помјесних Цркава и непредањски се ограничава број епископа сваке Аутокефалне Цркве. Све ово невољно доприноси продору неправославног богословља примата, које се јавља продужетком неправославног богословља личности. (Свети Манастир Кутлумуш).
    11. Недоследно је за нас, тј. Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, да кроз предложене одлуке Сабора на Криту признајемо постојање других хришћанских цркава. (Свети Манастир Кутлумуш).
    12. Није добро што су у предсаборским документима игнорисани Сабори светога Фотија и светог Григорија Паламе. Црквена пуноћа очекује да предстојећи Сабор не игнорише решења православних Сабора из деветог и четрнаестог вијека, који су спроведени при учешћу светог Фотија и светог Григорија Паламе. Уколико то не буде урађено, тиме ће се продемонстрирати да Православна Црква не прихвата православно богословље послије Седмог Васељенског Сабора. (Свети Манастир Кутлумуш).
    13. Потпуно је неразумљива сврсисходност присуства инославних посматрача на Свеправославном Сабору. (Свети Манастир Кутлумуш).
    14. Не слажемо се што на Критском Сабору уопште неће бити допуштена могућност уношења измјена у документе који су прихваћени на предсаборским савјетовањима. (Свети Манастир Зограф).
    15. Једностраност текста „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ ствара утисак унапријед смишљене намјере оних који су писали текст, како би се успокојиле такозване „цркве и конфесије“, то јест они који се налазе изван Једне и јединствене Цркве. (Манастир Зограф).
    16. Природно, таква једностраност, рађа нејасне формуле и терминолошку збрку, и радикално се разилази са правцем по коме је Црква Православна ишла 2000 година, која је на својим званичним скуповима јасно правила границу између истине и заблуда, и која је чувала своју паству од опасности разноразних јеретичких учења. (Свети Манастир Зограф).
    17. Прекомјерни кораци на сусрет са инославнима повећавају број православно вјерујућих који прелазе у разне зилотске групе и организације. Парадоксално је, али не предузимају се озбиљни покушаји ступити у дијалог са онима који су тако блиски Цркви (зилотима), док се у исто вријеме све силе управљају на зближавање са онима који су далеко од Цркве (јеретицима). (Свети Манастир Зограф).
    18. Термин – Црква – треба бити допуштен за коришћење једино у односу на Православну Цркву. Инославне треба дефинисати само као хришћанске доктрине и исповиједања. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    19. Значење јединства Цркве потребује разјашњење у тексту за Сабор на Криту. У тексту Сабора треба се јасно истаћи да се у јединству Цркве налазе само чланови Православне Цркве, Тијела Христова. Само ка њима се могу односити ријечи Христове: „да буду једно, као и ми“. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    20. У параграфу 5 предсаборског документа „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ треба измијенити поједине изразе. Тако умјесто израза „трагање за изгубљеним јединством хришћана“ треба ставити израз „повратак истини, од Цркве удаљивших се хришћана“. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    21. Свети Кинот се не једанпут и у разним случајевима званично изјашњавао против богословских саглашавања са инославнима и протествовао је против заједничких молитава и литургијских радњи са инославнима. (међусобно цјеливање православних и јеретика на Литургији и слично). (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    22. Критеријум истинитости вјере јавља се сазнање Пуноће Цркве које може бити изражено појединим људима (примјер св. Максима Исповједника, светог Марка Ефеског и других), а не само Саборима епископа. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    23. Атонски монаси су изразили увјереност у неопходност напомињања у Критским документима о православним Саборима светог Фотија Великог (879. године) и светог Григорија Паламе (1341. и 1351. г.), због тога што су они јасно показали догматске и еклисиолошке разлике православних са инославнима. Ови православни Сабори су осудили нехришћанска западна учења о Филиокви, тварној благодати и папском примату. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    24. Светогорци су предложили да се у текст документа „Мисија Православне Цркве у савременом свијету“, укључе и детаљна спомињања о православној антропологији и космологији, са ослонцем на учење св. Григорија Паламе. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
    25. У закључном дјелу посланице атонских монаха указује се на неопходност исправљања текстова предсаборских докумената, како би они изражавали мишљење читаве Пуноће Цркве и не би постали поводом за расколе и подјеле, већ да би сва Пуноћа Цркве, једним устима и једним срцем, прославила Пресветог Тројичног Бога као наду на спасење читавог свијета. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

    Са руског језика превела редкција Принцип-а

    Православље.ру/Принцип
    • 212 постови
    13 јуни 2016 13:22:37 CEST

    Састанак на Криту организован из Стејт Департмента

     Протојереј АНДРЕЈ Филипс

    26. априла 2016.

    Секуларни састанак oдбијен: Није сасвим јасно како ће осујећени масонски организатори сада деловати.

    „Бог је толико заволео свет да Он није послао комисију“.

    Грузијска православна црква, Бугарска православна црква, Руска православна црква изван Русије, многи уважени архијереји и теолози свуда по свету, а сада и Света Гора, сви одлучно одбацују неколико нацрта докумената за састанак одабраних православних епископа на Криту у јуну. И не само то, него одбацују и тајанствену методологију, као и услове, па и само арогантно име овог, до сада малог, несветог и делимично православног састанка. Компромитујући Истину Христову бајатим, хуманистичким, политичким комитет-говором, ти документи сада су свеобухватно одбијени од стране народа Божијег.
    Секуларистички организатори састанка из Стејт Департмента у Вашингтону ће морати да поново размисле. Можда су с лакоћом успели да освоје протестантске и римокатоличке институције деценијама раније, али Хришћанска Црква не говори о хетеродоксији већ нешто друго, прича која је њима прилично непозната. Истина, они су наименовали два, вероватно три патријарха из четрнаест помесних православних Цркава, лукаво су поделили Српску цркву, инфилтрирали су се у друге помесне Цркве, укључујући и Руску, својим либералним, месождерским агентима издаје, помоћу којих покушавају да утичу на још слободне патријархе. Међутим, њихови предлози за разбојнички Сабор су се већ суочили са одлучним неприхватањем од стране Цркве.
    Није сасвим јасно како ће осујећени масонски организатори сада деловати. Њихова секуларистичка агенда, исмејана у православном свету је одбачена. Наравно, као и обично, њихови агенти су почели вређање верника називајући их фарисејима, мрачним фанатицима, покушавајући да забране реч „јеретик“. Да има неколико фарисеја, мрачних фанатика, нећемо порицати. Али они су незнатна мањина, ван Цркве, они су одбегли, одбијајући да се боре унутар Цркве. Они нису верно свештенство и народ који унутар Цркве деценијама позива да се преиспита цео пројекат од врха до дна, његова методологија (иза затворених врата за политички неслободне), његов недостатак каноничности (забрана већини епископа да присуствују, а уместо њих позивање јеретика) и његова документа секуларног говора, израђена од стране компромитованих дипломата, филозофа који понављају једну исту мантру, и интелектуалаца, али не православних.
    Можда, уместо пуког, али веома скупог састанка на сунчаном Криту, сада би требало да одржимо Сабор на коме би Јеванђелска Истина била објављена целом свету, јер је већина још увек није чула. Сви православни епископи треба да буду позвани и никога не треба ућуткивати због страха од супротстављања политички везаним главама локалних цркава.
    Документи, који су јасно поплочани духовно мртвим компромисима, заражени дипломатским говором, са својим секуларистичким „људским достојанством“ и „људском личношћу“, треба да буду бачени на сметлиште историје. Хајде да говоримо искреним језиком црквених отаца и да не позивамо јеретике. Уместо што губе време и новац говорећи нам како је пост важан и сугеришући нам на противречан начин да су неправославни можда изван Цркве (одувек смо знали да јесу), епископи би могли, у овим последњим временима, да говоре о стварима које су заиста важне.
    Сви наши епископи, који представљају 216 милиона православних у свету, у коме је више од седам милијарди ван Цркве, могли би да упуте позив остатку света на спасење унутар Цркве, свежим, јасним и разумним, блиставим језиком Цркве. На најјаснији начин могу да прогласе и поуче Јеванђелском Истином, не компромитујући себе тако што би се позивали на Западне хришћанске јереси које су отровале велики део света својим лажним хришћанством (али не и православље), и да преведу богослужбене књиге на водеће светске језике. Свет се суочава са својим крајем, његова вишеструка средства за самоуништење сви могу јасно да виде. Сада је од животне важности хитно га позвати на покајање пре тог краја.
    Ако ће бити Црквеног Сабора, нека он узме за своје заштитнике светог Јована Крститеља, св. Марка Ефеског и св. Јустина Ћелијског. Нека јасно говори о покајању, о учењу Цркве и њеној Истини насупрот Западним јересима. Хајде да говоримо о откровењу Светога Духа. Нека Сабор своје обраћање упути на скоро седам милијарди муслимана, хиндуса, будиста и секулариста (који су више или мање потекли од Западних и других јереси и секти) и нека их све позове на покајање у једино спасоносној и једино васкрсавајућој Истини Христу. Њихови богови, пророци и принчеви су сви мртви: Христос једини није мртав, него живи Васкрсли из гроба, својом смрћу уништивши смрт. Нека Сабор каже некомпромитованим речима: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Онда ће заиста бити Сабор, и тако ће бити наш Сабор, и тако ће и ући у историју.

    Превео са енглеског језика:
    Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

    Извор:
    Father Andrew, Orthodox Еngland

    • 212 постови
    13 јуни 2016 14:44:11 CEST

    Петиција во Бугарија против одржувањето на Критскиот Собор. Петицијата е преземена и потпишувана од многу православни верници и надвор од Бугарската Православна Црква.
    http://www.peticiq.com/pravoslavna_veroizpovedna_poziciq

    • 212 постови
    14 јуни 2016 00:00:32 CEST

    Glavne odluke Sinoda Ruske pravoslavne crkve

    © Sputnik/ Sergej Pjatakov
    Rusija
    21:10 13.06.2016
     

    U patrijaraškoj i sinodalnoj rezidenciji u Danilovom manastiru u Moskvi 13. juna 2016. godine je pod predsedavanjem Njegove svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila održano vanredno zasedanje Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve, prenosi ruski portal „Pravoslavlje“.

    Jedno od glavnih pitanja na ovom vanrednom savetovanju bilo je razmatranje situacije koja je nastala nakon što je niz pomesnih pravoslavnih crkava odbio da učestvuje u Svetom i Velikom saboru Pravoslavne crkve koji je planiran za 18-26. jun 2016. godine na Kritu.

    Posle detaljnog proučavanja i analize nastale situacije, Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je usvojio specijalnu Izjavu, u kojoj se, između ostalog, kaže:

    Jedino moguće rešenje predstavlja nastavak pripreme za Sveti i Veliki sabor sa postizanjem opštepravoslavne saglasnosti o njegovom održavanju u drugo vreme.

    Zbog gorenavedenog, Sveti sinod je u smislu izvršenja rešenja Arhijerejskog sabora Ruske pravoslavne crkve od 2-3. februara 2016. godine (Odluka t. 6) odlučio:

    1.     da podrži predloge Antiohijske, Gruzijske, Srpske i Bugarske pravoslavne crkve o odlaganju održavanja Svepravoslavnog sabora na vreme koje će biti utvrđeno nakon opštepravoslavnog razmatranja i pod obaveznim uslovom saglasnosti poglavara svih opštepriznatih pomesnih autokefalnih pravoslavnih crkava;

    2.     odmah treba uputiti odgovarajući predlog Njegovoj svetosti patrijarhu konstantinopoljskom Vartolomeju i svim poglavarima pomesnih pravoslavnih crkava;

    3.     u slučaju da najsvetija Konstantinopoljska crkva ne prihvati ni ovaj predlog, a Sabor na Kritu, bez obzira na to što nema saglasnosti niza pomesnih pravoslavnih crkava ipak bude sazvan — s dubokim žaljenjem treba priznati da delegacija Ruske pravoslavne crkve ne može učestvovati na njemu;

    4.     treba nastaviti napore na jačanju opštepravoslavne saradnje u pripremi za budući Sveti i Veliki sabor, koji je pozvan da postane istinsko svedočanstvo jedinstva Svete saborne i apostolske crkve;

    5.     ponovo treba izraziti mišljenje da bi kao uspešan završetak pripreme za Sabor mogla da posluži aktivizacija stvarne delatnosti Svepravoslavnog sekretarijata u okviru kojeg je moguće izučavanje predloga za rešavanje problematičnih tema, regulisanje postojećih nesuglasica, doradu potrebnih dokumenata i otklanjanje svih prepreka za sazivanje i bogougodno završavanje Svetog i Velikog sabora Pravoslavne crkve;

    6.     izjavljujemo da je, imajući u vidu predloge koje izražavaju mnoge pomesne pravoslavne crkve, veoma poželjno da na budućem Saboru bez ograničenja mogu da učestvuju svi arhijereji Svetih Božijih crkava, pošto će to nesumnjivo doprineti autoritetu odluka koje budu donete na Saboru.

    • 212 постови
    • 212 постови
    17 јуни 2016 12:17:39 CEST

    Светогорски старци Црквама које не иду на Крит: Ако не буде осуђен екуменизам, није урађено ништа. четвртак, 16 јун 2016

     

    ПИСМО СВЕТОГОРСКИХ СТАРАЦА ЕПИСКОПУ БАНЧЕСКОМ ЛОНГИНУ

    Преосвећени Оче,

    У име многобројних јеромонаха, монаха и отшелника Свете Горе Атон желим да Вам изразим сву љубав, дивљење, признање и благодарност за непоколебиву позицију коју сте заузели према свејереси екуменизма, како га је називао Свети Јустин Поповић, велики исповедник нашег доба.

    Познато нам је да чим сте сазнали за заједничку декларацију патријарха Кирила и палог папе Фрање, - да сте престали да помињете Кирила на свим богослужењима у епархији Вашег Преосвештенства, што сведочи о неустрашивој љубави према Богу Сведржитељу.

    Такође, Ваше присуство на симпозијуму „Свети и Велики Сабор: велике припреме без очекивања“ у Пиреју, и Ваше запажене речи изговорене том приликом, дубоко су нас дирнуле и подстакле да боље разумемо сопствену одговорност према сведочењу Истине Христове - и по цену сопствене крви.

    Ми не желимо да Вам узносимо похвале, пошто знамо да је то што сте учинили – дуг јерарха Христовог и да је тако обавезан да поступа сваки јерарх, знајући да ће дати одговор за стадо које му је поверено на чување. Али, на жалост, у овим временима чинити и оно што је природно, постало је дело похвално и веома ретко међу нама хришћанима - монасима, свештеницима или архијерејима.

    Епископ Лонгин Жар

    Веома смо се узрадовали и благотворном раду који се спроводи у манастирима Вашег Преосвештенства, и који је плод љубави према Богу и људима. Само велико срце може да се стара о толикој деци, од којих многа имају посебне потребе, а друга страдају од болести века – сиде. Све то може да чини само онај који воли. Уистину, све је то плод живе и пламене вере у Христа, Који Вас је крепио и Који Вас свагда крепи у сваком добром делу, зато што сте изабрали пут истинског следовања Њему.

    Пример који сте дали, - преставши са помињањем, јесте чисто исповедништво, које је укрепило и нас, атонске монахе, који, иако пребивамо на Светој Гори Атон, бивамо изложени прогонима и суђењу због својих настојања да просвећујемо народ православни.

    Управо данас, док сам писао ово писмо, сазнао сам да Руска Црква такође неће учестовати на критском сабору, што нас је обрадовало. Међутим, наше су душе и даље остале унеспокојене, зато што јерес није жигосана, аждаја није умрла, већ и даље живи и још ће многе душе одвести у погибао.

    Јер, докле год Цркве које су одустале од учешћа на „Свеправославном сабору“ јасно не огласе да је разлог њиховог отказа пропагирана екуменистичка јерес и учешће у Светском савету такозваних „цркава“, а такође и све остале еклисиолошке јереси: јерес делимичних цркава, јерес теорије (црквених) грана, јерес догматског минимализма, - све док, дакле, јерес не буде уништена, - није урађено готово ништа.

    Све док не буде саборно жигосан и осуђен такозвани „Светски савет цркава“ и све остале јереси, које исходе из тог савета и из папизма, ми ћемо и даље страховати, бити узнемирени и неутешни, тешко ћемо дисати запахнути јересју, која гуши и нас на Светој Гори Атон, али и на факултетима православног богословља у читавом свету, у храмовима, у проповедима јерараха-екумениста, у извитопереним идејама богослова и мирјана у целини.

    Мислим да је Бог привео време када мора бити одсечена та екуменистичка јерес, и мислим да је наступио тренутак за све јерархе – исповеднике Православља, - да траже од Сабора, на којима учествују, званичну осуду еклисиолошке екуменистичке јереси, која јеретицима признаје „Благодат, и Свете Тајне, и карактер црквености“.

    Шаљемо Вам ове мисли са Свете Горе Атон, где се дан и ноћ подвизавамо, проливајући сузе за сваку реч коју смо Вам упутили у овом писму, које је заједничко дело атонских монаха – исповедника.

    Целивају Вашу десницу,

    Старац Сава Лавриот,

    члан герондије светог манастира Велика Лавра,

    Света Гора Атон

     

    старац Гаврил,

    света келија Агиу Христодулу, свети манастир Кутлумуш,

    Света Гора Атон

     

     

    Превод са грчког на румунски: протопрезвитер Матеја Вулкенеску

    Превод са румунског на руски: Зинаида Пејкова

    Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“ 

    На фотографији у наслову: Старац Сава Лавриот

    Извор: odigitria.b

    • 212 постови
    17 јуни 2016 23:59:58 CEST
    Састанак на Криту организован из Стејт Департмента
    19. април 2016.

    Састанак на Криту организован из Стејт Департмента

     

    Протојереј АНДРЕЈ Филипс

    26. априла 2016.

    Секуларни састанак oдбијен: Није сасвим јасно како ће осујећени масонски организатори сада деловати.

    „Бог је толико заволео свет да Он није послао комисију“.

    Грузијска православна црква, Бугарска православна црква, Руска православна црква изван Русије, многи уважени архијереји и теолози свуда по свету, а сада и Света Гора, сви одлучно одбацују неколико нацрта докумената за састанак одабраних православних епископа на Криту у јуну. И не само то, него одбацују и тајанствену методологију, као и услове, па и само арогантно име овог, до сада малог, несветог и делимично православног састанка. Компромитујући Истину Христову бајатим, хуманистичким, политичким комитет-говором, ти документи сада су свеобухватно одбијени од стране народа Божијег.
    Секуларистички организатори састанка из Стејт Департмента у Вашингтону ће морати да поново размисле. Можда су с лакоћом успели да освоје протестантске и римокатоличке институције деценијама раније, али Хришћанска Црква не говори о хетеродоксији већ нешто друго, прича која је њима прилично непозната. Истина, они су наименовали два, вероватно три патријарха из четрнаест помесних православних Цркава, лукаво су поделили Српску цркву, инфилтрирали су се у друге помесне Цркве, укључујући и Руску, својим либералним, месождерским агентима издаје, помоћу којих покушавају да утичу на још слободне патријархе. Међутим, њихови предлози за разбојнички Сабор су се већ суочили са одлучним неприхватањем од стране Цркве.
    Није сасвим јасно како ће осујећени масонски организатори сада деловати. Њихова секуларистичка агенда, исмејана у православном свету је одбачена. Наравно, као и обично, њихови агенти су почели вређање верника називајући их фарисејима, мрачним фанатицима, покушавајући да забране реч „јеретик“. Да има неколико фарисеја, мрачних фанатика, нећемо порицати. Али они су незнатна мањина, ван Цркве, они су одбегли, одбијајући да се боре унутар Цркве. Они нису верно свештенство и народ који унутар Цркве деценијама позива да се преиспита цео пројекат од врха до дна, његова методологија (иза затворених врата за политички неслободне), његов недостатак каноничности (забрана већини епископа да присуствују, а уместо њих позивање јеретика) и његова документа секуларног говора, израђена од стране компромитованих дипломата, филозофа који понављају једну исту мантру, и интелектуалаца, али не православних.
    Можда, уместо пуког, али веома скупог састанка на сунчаном Криту, сада би требало да одржимо Сабор на коме би Јеванђелска Истина била објављена целом свету, јер је већина још увек није чула. Сви православни епископи треба да буду позвани и никога не треба ућуткивати због страха од супротстављања политички везаним главама локалних цркава.
    Документи, који су јасно поплочани духовно мртвим компромисима, заражени дипломатским говором, са својим секуларистичким „људским достојанством“ и „људском личношћу“, треба да буду бачени на сметлиште историје. Хајде да говоримо искреним језиком црквених отаца и да не позивамо јеретике. Уместо што губе време и новац говорећи нам како је пост важан и сугеришући нам на противречан начин да су неправославни можда изван Цркве (одувек смо знали да јесу), епископи би могли, у овим последњим временима, да говоре о стварима које су заиста важне.
    Сви наши епископи, који представљају 216 милиона православних у свету, у коме је више од седам милијарди ван Цркве, могли би да упуте позив остатку света на спасење унутар Цркве, свежим, јасним и разумним, блиставим језиком Цркве. На најјаснији начин могу да прогласе и поуче Јеванђелском Истином, не компромитујући себе тако што би се позивали на Западне хришћанске јереси које су отровале велики део света својим лажним хришћанством (али не и православље), и да преведу богослужбене књиге на водеће светске језике. Свет се суочава са својим крајем, његова вишеструка средства за самоуништење сви могу јасно да виде. Сада је од животне важности хитно га позвати на покајање пре тог краја.
    Ако ће бити Црквеног Сабора, нека он узме за своје заштитнике светог Јована Крститеља, св. Марка Ефеског и св. Јустина Ћелијског. Нека јасно говори о покајању, о учењу Цркве и њеној Истини насупрот Западним јересима. Хајде да говоримо о откровењу Светога Духа. Нека Сабор своје обраћање упути на скоро седам милијарди муслимана, хиндуса, будиста и секулариста (који су више или мање потекли од Западних и других јереси и секти) и нека их све позове на покајање у једино спасоносној и једино васкрсавајућој Истини Христу. Њихови богови, пророци и принчеви су сви мртви: Христос једини није мртав, него живи Васкрсли из гроба, својом смрћу уништивши смрт. Нека Сабор каже некомпромитованим речима: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Онда ће заиста бити Сабор, и тако ће бити наш Сабор, и тако ће и ући у историју.

    Превео са енглеског језика:
    Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић

    Извор:
    Father Andrew, Orthodox Еngland

    • 212 постови
    18 јуни 2016 00:17:36 CEST

    ПЕДЕСЕТНИЦА ИЛИ КУЛА ВАВИЛОНСКА. ДУБИНСКИ УЗРОЦИ „КРИТСКОГ НЕУСПЕХА“

    РОЂЕНДАН ЦРКВЕ И ЊЕНИ САБОРИ

    Дан Силаска Светог Духа на апостоле, рођендан Цркве, поред Божића и Васкрса највећи је хришћански празник.  Јер, Дух Свети је Цар Небески, Утешитељ и Дух Истине, Кога нам је Господ Исус Христос послао да нас уведе у сваку истину. Он је, како каже Владика Николај, једини православни „папа“ – безгрешан, савршен и Бог. Силаском Духа Светога на апостоле, када су они говорили реч Господњу језицима свих народа у васељени, излечена је велика рана човечанства настала у доба зидања Вавилонске куле, када су народи устали против свог Творца, желећи да изграде рај без Њега и против Њега, потонувши у гордост и самодовољност. Да би спречио обоготворење греховног стања човечанства, Господ им је помешао језике и расејао новонастале народе широм планете. На дан Педесетнице, поново их је призвао у јединство Своје Цркве. Вавилон је пометња и антицрква; Црква је мир и Небески Јерусалим.

    Сабори Цркве су увек били сведодуховски догађаји, који су потврђивали Свето Предање у његовом континуитету од Педесетнице до Другог Христовог доласка. На њима је учвршћивано правоверје, али су осуђиване и јереси, лажне, неспасоносне вере, које човека отуђују од вечног живота („Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал“, као што каже Честертон). Дух православне саборности је дух хармоније – једномислија, за разлику од духа вавилонске какофоније.

    Сама суштина православних сабора изражена је у молитви коју архијереј чита приликом молебана у Недељу православља, у којој се, између осталог, налазе и овакве речи: “Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.“

    Јасно као дан. Нема ту никаквог екуменизма као покушаја да се споје истина и лаж. Православље није јерес. Сви су позвани да се спасу, али неће се спасити они који свесно одбијају Истину. Јер, она је Христос Богочовек, наш Спаситељ. 

    Зато је и пропао Сабор на Криту 2016, без обзира што ће се нека врста сабрања одржати. Уместо да буде глас Свете Педесетнице, критски скуп је почео да одјекује гласовима вавилонске пометње.

    Грузијска, Бугарска, Антиохијска и Руска Црква су, свака на свој начин и из својих разлога, успеле да спасу васељенско православље од наметања јересоидне идеологије екуменизма од стране Цариградске патријаршије, чији је првојерарх, из нејасних разлога, уверен да у Цркви од Истока има не само првенство части, него и првенество власти.

    Као што рекосмо, један од узрока је властољубље Фанара, који је одбио да прихвати захтеве осталих Помесних Цркава за усклађивање саборских докумената са Светим Предањем.

    ЦАРИГРАДСКИ ПАТРИЈАРХ – ИЗМАШТАНА СВЕМОЋ И СТВАРНА НЕМОЋ

    Угледни руски теолог, ђакон Владимир Василик, о развоју ових догађаја каже: “Константинопољ није био кадар да усвоји ни  најскромније поправке../…/Нису хтели да саслушају савете поглавара, клирика и епископа других Цркава и одбили су да унесу поправке у предсаборске документе, па су чак одбили да разматрају ово питање./…/После таквог глувила и толико неприпремљених питања, какав је, на пример, документ о односу према остатку хришћанског света, одлазак на Сабор, из перспективе православног учења и користи за Православну Цркву, био би бесмислен. У таквом виду, Сабор не треба никоме осим константинопљском патријарху не само због потврђивања части, него и првенства власти и јурисдикције на васељенском нивоу. То сада покушавају да нам наметну, уцењују нас, притискају епископат, али притисак неће проћи, раскола неће бити.  Без обзира на све претње везане за Украјину, по мом мишљењу, патријарх Вартоломеј неће признати расколничку филаретовску цркву, или помесну Украјинску цркву, коју води Филарет. Напротив, отпадање Украјине од нас постало би права и страшна опасност да смо отишли на Сабор и признали те срамне документе. Тада би се пунота Малоруске Цркве, званичне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, због чистоте вере одвојила од нас и тражила би од Цариграда аутокефалију или би се прогласила аутокефалном. /…/ Зато ја не видим нарочиту претњу од тога, чак и ако у крњем саставу буде спроведен сабор, чија решења за нас неће имати никаквог значаја. Нико их неће спроводити, а патријарх Вартоломеј ће се још једном обрукати. Пошто нема реалних механизама да у живот спроведе одлуке сабора, он ће личити на краља који је заповедао сунцу да сваког јутра излази у шест сати. То је пропао и узалудан посао. Патријах Вартоломеј ће разумно поступити ако објави одлагање Сабора на неодређени рок. Ако не поступи разумно и ако спроведе Сабор који ће бити само саветовање, он ће себе обрукати и дискредитовати у очима васељенског Православља као човек очито неспособан да буде на челу истог, што покушава већ много година“. (http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/14/sobor_umer_da_zdravstvuet_sinod/)

    А то није повод за ликовање, наравно. Него је повод за дубоко туговање и замишљеност над нама, слабим и маловерним православнима, у чије време је Господ допустио трагедију несаборности у Цркви од Истока.

    И ми, Срби, треба да тугујемо понајвише. Јер, после свих примедаба  СА Сабора СПЦ поводом методологије скупа на Криту и докумената за тај скуп спремних, делегација СПЦ ће на тај скуп ипак ићи. За ово се, између осталог, потрудила група епископа васпитаних на фанариотској теологији која је одбила да се приклони светопредањским ставовима различитих Помесних Цркава.  

    ЛИЧНИ СТАВ КАО ФОРМА ПРИТИСКА

    У свом тексту објављеном у „Политици“ у рубрици „Лични став“, владика Максим (Васиљевић) је истакао да примедбе СА Сабора СПЦ из маја 2016. уопште нису значиле неодлазак на Сабор, и да патријарх Иринеј нема право да спречава епископе СПЦ да на тај Сабор оду. Он је оптужио друге помесне Цркве, које су Сабор одбациле због докумената што покушавају да „канонизују“ екуменистичку еклисологију, за извесно маловерје:“Ми желимо истаћи да је у поређењу с неким негативним ставовима, за Српску цркву изнад свега важније васељенско послање православља. Поједини, а то увек изнова бива, испољавају колебање слабашне воље и као да се одричу од смелости и активне сарадње с благодаћу Божијом.“(http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu) Тешко се отети утиску да је овакво доцирање плод неувиђања једноставне чињенице да однос према скупу на Криту није плод деловања некаквих „зилота не по разуму“, „незнавених“ (како би рекао духовни отац владике Максима), него богословско сведочење низа Помесних Цркава, Руске Заграничне Цркве у оквиру Московске Патријаршије, као и великог броја најугледнијих епископа и теолога на грчком говорном подручју (од митрополита Серафима Пирејског, преко Јеротеја Влахоса, до Димитрија Целенгидиса), и, што је најважније, Свете Горе. Зар је могуће да се сви „плаше“ скупа на Криту само зато што немају вере у Духа Светога? Или је у питању нешто друго, много озбиљније – а то је порицање екуменистичке теологије, чија је саборска перјаница титулрани митрополит пергамски Јован Зизјулас, учитељ владике Максима који ревносно издаје његова дела на српском и енглеском?

    СУШТИНА ЈЕ У ЗИЗЈУЛАСУ

    У усијаној атмосфери уочи скупа на Криту, многи су превдидели да је на челу комисије која је скуп припремала био један од највећих идеолога екуменизма, већ поменути др Јован Зизјулас, чија је догматика одавно истиснула догматику оца Јустина са Богословског факултета СПЦ.

    Ко је овај човек?

    У Француској, у познатој римокатоличкој издавачкој кући „Серф“, у библиотеци „Православни“, појавила се књига бенедиктинца Патриса Мајеа, под насловом „Павао Шести и православни“ (Patrice Mahieu, Paul VI et les Orthodoxes, Les editions du Cerf, Paris, 2012). Предговор је писао галски митрополит Емануил Адамакис, из Цариградске патријаршије. Књига, на основу мноштва докумената, од којих су неки били сасвим непознати, говори о односу према православном Истоку папе – екуменисте, човека који је завршио Други ватикански концил и разорио своју верску организацију модернизмом и реформом мисе.

    Овај папа је, у договору са својим цариградским колегом, патријархом – модернистом Атинагором, скинуо, 1965, анатеме које су Констатинопољ и Рим бацили један на другог 1054. године и крупним корацима кренуо ка „јединству“, кроз „дијалог љубави“, чија је прва жртва била светопредањска Истина. Дијалог је ишао до „усијања“: папа Павао Шести је, после много загрљаја и пољубаца упућених „гркоисточњацима“, који су изненада постали „љубљена браћа“, на крају дао предлог патријарху Атинагори (кога је Свети Јустин Ћелијски звао „авантуристом“) да заједно служе Литургију.

    Аутор књиге „Павао Шести и православни“ истиче да се патријарх Атинагора сложио и да су формирали комисију која је требало да осмисли подробности овог „историјског догађаја“. Комисија је заседала у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској (од 27 – 29. априла 1970. и 14-15. маја), а затим у Цириху од 5. до 7. јуна. И папа и патријарх су тражили да заседање комисије буде тајно, зато што је било дошло до „крађе информација“. Комисија се потпуно афирмативно изразила о могућности саслуживања, без обзира на хиљадугодишњу јерес Рима, и закључак је био следећи: “Изгледа да је још рано, у овом тренутку, да се каже како остварити ово саслуживање. Мислимо да је довољно истаћи да треба имати два саслуживања. Ако се Свети Отац (Папа) сагласи, прво саслуживање, како из психолошких разлога, тако и да би се подвукло да иницијатива потиче од њега (што је Патријарх више пута истакао) треба обавити у православном храму, по православном литургијском обреду (у Цариграду или на Криту, на пример). Друго саслуживање треба да се обави у Риму, најбоље одмах после неколико дана, по римском литургијском обреду“. Рад ове криптоунијатске комисије био је, како рекосмо, тајни; с „православне“ стране, њени чланови били архимандрит Дамаскин (Папандреу), касније митрополит швајцарски и најјароснији екумениста из Шамбезија, који је својим текстовима и поступцима (све док га Бог није зауставио) деценијама саблажњавао пуноту Цркве, као и, у „комисијско“ време мирјанин, а сада кључни теолог Фанара – титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

    План је пропао, јер Павао Шести није хтео да постигне унију са цариградским патријархом, а да од себе одбије остале Православне Цркве. Али, остаје чињеница – Зизјулас је од младих дана био за евхаристијско општење папе и патријарха.  

    I дел

    • 212 постови
    18 јуни 2016 00:17:55 CEST
    ЗИЗЈУЛАС И „ЕВХАРИСТИЈСКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА“

    Да би скуп на Криту био свеправославни сабор, била му је неопходна православна теологија. Она је, међутим, у 20. веку била озбиљно угрожена захваљујући екуменистичким испадима и замагљењима, којима је веома допринео управо Зизјулас.

    Његова тзв. „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал, отац Другог ватиканског концила, Анри де Либак. Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, доказао је највећи грчки богослов данас, верни син Светог Предања, митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, зизјуласовско учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила истинито учење о себи самој, јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио. „Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем „заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, римокатоличком теологу и писцу књиге о Зизјуласу и Анри де Либаку, живи „чувар Евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше Аутокефалне Цркве као народне Цркве („национална Црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори. 

    ПРАВОСЛАВЉЕ И ПАПИЗАМ ПО ЗИЗЈУЛАСУ

    Још у свом раном тексту о православљу, писаном за Католичку енциклопедију, као мирјанин, Зизјулас је исповедио своју неоправославну еклисиологију (Види: Јован Зизјулас, Православље, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2003.)

    Текст је написан врло замагљено, али из њега се види да он не схвата само Православну Цркву као UNA SANCTA: „Црква је свуда где посебна историјска заједница показује и пројављује, самом својом структуром и вером, есхатолошко назначење света садржано у ДОГАЂАЈУ Христа” (то значи да и римокатолици и „традиционални“ протестанти, као и монофизити, који су „историјске Цркве”, на неки начин јесу причасне UNA SANCTA). Православна Црква је UNA SANCTA под условом да „своју структуру и веру прилагођава есхатолошким критеријумима датим догађајем Христа”, да не сматра да су сви елементи њеног Предања „суштински за присуство UNA SANCTA”; мора да тежи јединству с другим Црквама – иначе није UNA SANCTA.

    Дакле, да би Православна Црква била UNA SANCTA, она мора да се мења у складу са „есхатолошком визијом” (Чијом? Теолога попут Зизјуласа?) и да учествује у екуменском покрету. Иначе ће да „издахне”.

    Примену овог трећег критеријума (ниси UNA SANCTA ако ниси екумениста), Зизјулас у тексту „Православље” разјашњава говорећи о односу православних и римокатолика.

    Односи православних и римокатолика оптерећени су, сматра он, „сумњичавошћу православних” због њиховог историјског искуства с Римом. То је „психолошка клима”. Велико растерећење у узајамним односима Рима и Цариграда била је одлука патријарха Атинагоре и папе Павла VI  да повуку анатеме из 1054. године, и да православни и паписти почну да се узајамно називају „сестринским црквама”. Без те „корените промене психолошке атмосфере” био би немогућ савремени теолошки дијалог. Али, није се (у XX веку) мењала само психологија! У помоћ је прискочила и методологија! И у тој области дошло је до „раскида с прошлошћу!” У средиште пажње постављене су Свете тајне, и тиме су постигнуте две ствари: дијалог се више не бави, као некад у Фиренци и Ферари, питањима која нас раздвајају, него онима која нас уједињују; договори теолога одмах се спроводе у пракси, у литургијском и духовном животу, итд (рецимо, ако и ми и паписти на сличан начин доживљавамо „евхаристијску еклисиологију”, онда паписти могу да окаче понеку византијску икону у свом храму, а православни могу да уклоне иконостас и Часну трпезу изложе погледу свију.)

    Наравно да је овај пут теолошког дијалога лажан. Јер, православно хришћанство и римокатолицизам се не разликују толико по форми (између нас и њих има много тога заједничког, чак и у догматици), колико по благодатној светодуховској садржини. Код њих су свеци, ти плодови црквеног живота, у најбољем случају у прелести, а у најгорем слуге ђавоље (попут Јозафата Кунцевича и Алојзија Степинца.) Зато је заобилазна стратегија савременог цариградског екуменизма, коме је митрополит Зизјулас челник, штетнија од свега што се у наше време нуди на тржишту „размевања”, „праштања”, „толеранције” и „љубави“ без Истине.

    ЗИЗЈУЛАСОВИ УЧИТЕЉИ И ФАНАРИОТСКА ИДЕОЛОГИЈА

    Уосталом, Зизјуласова теологија се, умногоме, уобличила под снажним утицајем римокатоличке теологије која је довела до Другог ватиканског концила што се јасно види из студија папистичког теолога, Пола Мек Партлана, члана Мешовите комисије за православно – римокатолички дијалог, аутора књига „Евхаристија гради Цркву / Анри де Либак и Јован Зизјулас у дијалогу” и „Света Тајна спасења / Увод у евхаристијску еклисиологију”. Пишући предговор за књигу „Евхаристија гради Цркву”, сам митрополит Зизјулас је истакао утицај теологије кардинала Анрија де Либака на његову сопствену мисао, и устврдио да је поновно уједињење између православних и римокатолика могуће само у оквирима „евхаристијске еклисиологије”.

    Попут фанариотског канонисте Василија Фидаса, који свагда брани не само првенство части, него и власт Цариграда над осталим Помесним Црквама и православном дијаспором, догматичар Зизјулас своју ученост користи да би оправдао фанариотско властољубље. Он је својевремено, у интервју енглеском католичком листу „Таблет”, изразио забринутост због пораста национализма у Русији и на Балкану – и то у помесним Црквама. По њему, пораст национализма плод је утицаја Запада. Он није део „историјске структуре” Православне Цркве: он се јавио у XIX веку, када су се у „аутокефалним Црквама појавиле снажне везе с појмом нације”, што је био део западног менталитета. Зизјулас сматра да је „та опасност на Балкану сада смањена због Европске уније, али да у Русији и даље постоји чврста сарадња између Цркве и државе, што ствара проблеме”. Што се Грчке Цркве тиче, он ту не види никакве проблеме (мада је у Русији Црква, званично, одвојена од државе, а у Грчкој је Црква – државна): “Грчки приступ је гибак. Црква је спремна да буде део државе ако је држава позива да учествује у управљању, али подједнако је спремна и да буде независна од државе.“

    Зизјулас сматра да је, у Православној Цркви, „пуритански однос према хомосексуализму” такође плод „западног утицаја”, док је првобитни однос Грчке Цркве према том проблему био „гибак и неосуђивачки”. Он је тему „неосуђивања“ хомосексуализма покушао да наметне и свеправославном сабору, али је у томе спречен, пре свега одлучним ставом Руске Цркве (http://православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/800-zizjulas-namece-homoseksualnost)

    ЗИЗЈУЛАС НИЈЕ ГЛАС СВЕТОГ ПРЕДАЊА ЦРКВЕ

    Највећи православни теолог француског говорног подручја, Жан – Клод Ларше, у интервјуу датом потписнику ових редова јасно је рекао да је Зизјуласово учење – јерес: “Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. /…/Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“(http://borbazaveru.info/content/view/8086/1/)

    УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

    Дакле, ето зашто скуп на Криту не може да успе: вавилонска какофонија теологије туђа Црви од Истока, поред претензија Цариграда да буде „православни“ Ватикан, кључни је разлог. Ипак, треба да благодаримо Господу Који брине о Цркви Својој, и који није дозволио да се неправославни ставови прихвате као обавезни међу оним што на Богом благословени начин исповедају Истину Која је Христос.

    Борба за веру се наставља, и трајаће до Другог Доласка Оног Који је већ сатро грех, смрт и ђавола, и сјединио нас, Духом Светим, са Оцем Небеским. У Његовој војсци, Светој Цркви, ваља остати до краја, јер је, вековима, њен стег – стег победе и радости.

     

    Крај